Planeta Srbija

Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“,  а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

Jedan od najznačajnijih tekstova koji sam napisao prošle godine “Ekonomija pažnje i ekonomija poverenja” za osnovu ima prošlogodišnje rezultate redovnog godišnjeg istraživanja “Edelman Trust Barometer” – Barometar poverenja, koje predstavlja osnovu struke odnosa s javnošću: Izgradnja poverenja je temelj upravljanja reputacijom organizacije, a odnosi s javnošću se u osnovi bave ovom tematikom. U nastavku sledi uportedna analiza ovogodišnjeg Barometra poverenja i različitih rezultata ovog istraživanja iz prethodnih godina.

Ispostavilo se da je prema ovom istraživanju samo u perodu od godinu dana povećana potreba da se određena informacija ponovi veći broj puta da bi se u te informacije poverovalo.

Posebno su indikative promene kredibiliteta (kvalitet poverenja) u različite predstavnike kompanija i državnih organizacija u prethodnih nekoliko godina:

Kada se ovi podaci uporede sa podacima iz 2009. i 2010. vide se veliki skokovi i padovi poverenja za pojedine činioce odnosa sa javnošću neke organizacije.

Podaci o stanju poverenja u medije 2012. izgledaju ovako:

Koliko mi utičemo na generalna dešavanja u svetu?

Analizom svih ovih podataka mogu se uočiti određena pravila koja su verovatno najočiglednija ako se prate verijacije poverenja u osobe kao što smo mi – “Person like yourself”. Od 2006. g. kada časopis Time proglašava nas za osobu godine, počinje priča o uticaju običnog čoveka na dešavanja u svetu korišćenjem društrvenih medija (ovaj termin se “ustoličio” 2007. g., a pre toga je dve godine korišćen termin Web 2.0).

Do 2009. g. prema pomenutom Barometru poverenja, osobe kao što smo mi su bile dosta visoko plasirane na listi osoba za koje postoji generalno poverenje javnosti. Tokom 2010. i 2011. g. poverenje u ove osobe značajnije opada, da bi se prema ovom istraživanju 2012. g. ponovo povratilo poverenje u pojedince kao što smo mi.

Ove promene poverenja u pojedince (“obične osobe”) se možda mogu objasniti i na ovaj način:

• Do 2009. g. smo živeli u vremenu “osvajanja teritorija” društvenih medija, gde je sve bilo dovoljno interesantno, naročito pionirski pokušaji pojedinaca ovladavanjem tehnika konverzacije i deljenja sadržaja putem društvenih mreža (posebno).
• U periodu do 2011. g. već se videlo da mnogi od ovih pojedinaca pokušavaju da “proture” neke svoje priče koje nas baš ni ne interesuju, a isata ta većina online korisnika nije još naučila na koji način da filtrira informacije koje nisu u domenu njihovog interesovanja.
• Poslednjih godinu dana beleži se period u kojem polako “zastareva” korišćenje naročito društvenih mreža, korisnici su generalno iskusniji i prate ono što ih interesuje, uključujući i online aktivnosti “običnih ljudi”. Tokom prošle godine se desila i serija protesta koji su organizovani na društvenim mrežama, tako da je generalno mišljenje javnosti o pojedincima online je s razlogom poboljšano.
• Sa druge strane, upravo taj trend oslanjanja na društvene mreže i informisanje preko društvenih medija (umesto obilaska pojedinačnog sajta klasičnih medija za pregledanje novosti) doveo je do naglog porasta poverenja u ovaj tip medija u poslednjih godinu dana, što se može pratiti i porastom poseta sa društvenih mreža na medijskim sajtovima u poslednjih godinu dana.

Moć pojedinca je porasla u tom kontekstu da ako se raznoliki interesi pojedinaca slože oko neke akcije, tada postoji na Webu dovoljan broj pojedinaca koji u slučaju njihovog aktiviranja može da menja svoju stvarnost na bolje (npr. organizacija oko pomoći maloj Zvezdani, ili npr. akcija #muzičkidinar).

Načini uspostavljanja poverenja sa ciljnim grupama definišu dominantne načine promocije

Od kada postoji ekonomija zasnovana na tržišnim pravilima, poznato je da kompanija ima potrebu za oglašavanjem da bi objavila prvo da uopšte postoji, a naknadno da predstavi široj javnosti šta sve prodaje. Da bi se doprlo dfo šire javnosti, već skoro 200 godina se koriste masovni mediji putem kojih se može dopreti brzo do većeg broja stanovnika (u gradu, regiji, državi…).

Čak i u ovim krajevima u poslednjih 20 g. se pojavilo toliko kompanija u svim mogućim oblastima, da čisto obaveštavanje da nešto postoji (oglašavanje) ima sve manje smisla, jer kako vreme prolazi ljudi sve manje veruju onome što čuju i vide u reklamama (ako uopšte vide i čuju te reklame), zbog povećanja broja medija, naročito pojavom Interneta.

Iz tog razloga se i razvijaju sve sofisticiraniji načini promocije koji imaju za cilj (u svom najboljem slučaju) da uspostave što kvalitetnije poverenje u organizaciju koja se promoviše. Sistemi promocije koji se u osnovi zasnivaju na uspostavljanju poverenja imaju najviše šanse da budu uspešni u narednom periodu, a poslednjih nekoliko godina se ovo odnosi upravo na uspostavljanje poverenja putem različitih vrsta društvenih medija.

Barometar poverenja upravo prikazuje porast skepticizma pojedinaca (između ostalog i zbog sveprisutne krize), koji traže sve više dokaza i sve kvalitetnije pokazatelje da određena kompanija i njeni proizvodi proizvode pozitivno poverenje od strane korisnika, koji danas lako mogu da obaveste i ostale potencijalne korisnike o svojim stavovima… Kada je ovakvih autentičnih glasova puno, to svakako može da bude indikativno – pozitivno ili negativno za određenu organizaciju…

Kompletna dešavanja korišćenjem društvenih medija vode u poslovni pokret koji je definisan 2009. g. kao “radikalna transparentnost” (Wired 2009, Davos 2012), i koji se može eksplicitno videti kraz skoro sve potrebne parametre koje u budućnosti organizacije moraju da poboljšavaju u svom delovanju, prema posmatranom barometru poverenja iz 2012. g.

Samo transparentne organizacije mogu da odgovore na izazove koje postavlja savremeno uspostavljanje poverenja – poverenje se najlakše i najkvalitetnije uspostavlja kada su korisnicima na raspolaganju svi mogući aspekti poslovanja organizacije, od odnosa sa zaposlenima, do kvaliteta postavljanja organizacije u poslovni fokus prema potrebama korisnika.

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Samo idiot može da nastavi da diže tiraž na nečemu što može da ugrožava neke ljudske živote (a i da šteti imidžu zemlje u celini). Doduše, kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković - onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala... Pa onda nije ni čudo da Džon Vojt, otac Andželinin, bude proglašen za đaka Alojzija Stepinca, iako je Stepinac u vreme njegovog školovanja bio u komunističkom kućnom pritvoru.Zašto ovo pišem? Javile su mi malopre kolege da je moja izjava iz emisije Piramida u kojoj sam preksinoć gostovala osvanula na naslovnoj strani i još nekim stranama domaćih tabloida. Te da je čak i B92 prenela t

Potreban materijal:

Kora od bundeve

3 jaja 160g šećera 1 vanilin šećer 160g pirea od bundeve 1 kašičica narendane narandžine korice 100g brašna 1/4 kašičice soli 1/2 kašičice praška za pecivo 1/2 kašičice sode bikarbone 1/2 kašičice cimeta 1/4 kašičice mlevenog đumbira prstohvat muskatnog orašćića

Krema od mascarponea i narandže

300g mascarpone sira (ja sam u nedostatku istog koristila Kuč-ov “Katunski kajmak”) 1 vanilin šećer 2 kašike šećera u prahu 1/4 kašičice cimeta 1 kašičica narandžine korice 2 kašike narandžinog soka ili likera od naranče 200ml slatke pavlake

Priprema:

Rernu zagrejati na 180C. Pleh za pečenje veličine 36x28cm nauljiti i obložiti papirom za pečenje. U manjoj posudi pomešati brašno, so, prašak za pecivo, sodu i začine. Mikserom umutiti jaja sa šećerom i vanilin šećerom dok se smesa ne zapeni i ne posvetli. Dodati pire od bundeve (običnu bundevu ispeći u rerni i kada se ohladi izmiksirati u blender. To možete uraditi i dan ranije) i narandžinu koricu, pa mešati dok smesa ne postane jednolična. Na kraju umešati smesu brašna. Mešati kratko, tek toliko da smesa bude jednolična. Smesu sipati u pripremljeni pleh i peći 10-13 minuta. Vruću koru odmah uviti u vlažnu kuhinjsku salvetu, zarolovati i ostaviti da se skroz ohladi. Mascarpone ili kajmak (sirni namaz) stavite u veću posudu. Dodajte sve sastojke osim slatke pavlake i kratko umutiti mikserom. Na kraju dodati umućenu slatku pavlaku i mutiti dok se smesa ne stegne i ne postane kremasta. Potrebno je vrlo malo mutiti. Kremu držati u frižideru dok se kora ne ohladi za filovanje. Ohlađenu koru pažljivo odrolovati i premazati sa 3/4 kreme, ostavljajući 1cm praznog prostora uz rubove kore. Koru ponovno zarolovati pa rolat prebaciti na tacnu za posluživanje tako da spoj bude na dnu. Ostatkom kreme premazati rolat spolja i staviti u frižider na 3 sata. Pre posluživanja rolat po želji posuti sa malo mlevenog cimeta.

Ovaj prelepi rolat pravila sam po Monikinom receptu i u potpunosti se oduševila ukusom. Definitivno poslastica koja će biti često pravljena u mom domu.

Predugo radimo na verziji 3 (više od dve godine). U svom tom razvoju, jedan od ključnih majlstona je bio momenat kada ćemo mi početi da koristimo verziju 3 za naše interne potrebe. To se desilo jesenas, kada se dosta kockica složilo, a mi napisali upotrebljivu upgrade skriptu da postojeće podatke i projekte prebaci sa starog na novi sistem.

Od tada nam activeCollab 3 polako, ali sigurno pomaže da transformišemo način na koji radimo. Da ne dođe do zabune, ovim ne želim reći da je activeCollab 3 instant project menadžement alat, gde samo kupite licencu, dadate toplu vodu i svi vaši problemi su rešeni. Naprotiv, promene ne dolaze od alata, već od ljudi, a alati tu samo pomažu (softverski alati, metodologije, treninzi itd).

Primer jednog od takvih alata: podesiv home screen.

Home screen sa informacijama o tome šta se trenutno dešava imamo u sistemu od samog početka, ali smo mogućnost podešavanja šta prikazuje dodali tek sad, u verziji 3. Za razliku od većine podesivih naslovnih strana (česta imena: home screen, home page, dashboard), gde imate jednu stranicu na koju možete staviti widgete, activeCollab 3 ih može imati više, u vidu tabova.

Moj screen trenutno ima dva taba:

1. Sprint tab mi pokazuje moje zadatke u trenutnom sprintu (grupisane po tipu), sve zadatke u trenutnom sprintu grupisane po tome ko ih radi, kao i zaostale zadatke iz prethodnog sprinta. Iza ovih listinga stoji redizajnirani i značno moćniji filter zaduženja, a labele omogućavaju da vidim tip i status zadatka (ovi zamrčeni su BLOCKER i REOPENED zadaci, plavi su FIXED, a narandžasti CONFIRMED).
2. Happening tab mi prikazuje “aktuelnosti” – listu aktivnost na projektima na kojima učestvujem, ko je online, diskusije koje sam pokrenuo ili na koje sam komentarisao itd.

Kako vreme bude prolazilo i meni budu trebali novi “pogledi” na zadatke, kao i na opšte stanje stvari, neću biti ograničen jednim ekranom i jednim setom widgeta. Umesto toga, uvek ću moći da ih dodam kao nove tabove, ili kao elemente postojećih, a ako nešto ne postoji u sistemu, pisanje novih widgeta se svodi na pisanje i smeštanje odgovarajuće PHP klase u odgovarajući folder.

Jedna mala stvar, iza koje stoji nedelju dana posla, koja će hiljadama ljudi omogućiti da lakše dođu do informacija koje im trebaju, znaju šta je sledeći korak i brže ga završe.

JavaScript je divan jezik na koji se uvek možeš osloniti:

>>> [] + {} "[object Object]" >>> {} + [] 0 >>> [] + [] "" >>> {} + {} NaN

via Goran Radulović.

Dejvid Bekam je dobio crveni karton za pokušaj namrenog šutiranja protivničkog igrača ( mislim argentinskog), u trenutku kada se lomio rezultat. Engleska je izgubila utakmicu na penale a svi Englezi su Bekama proglasili krivcem za taj poraz. Sudija je svojom reakcijom potvrdio da je vrhunski zato što poštuje pravila i bez ikavih daljih razmišljanja isključio [...]

Blic:

Građani Srbije, prema najnovijem istraživanju, najviše veruju crkvi i policiji

Da, mnogo smo glup narod.

 Legla sam u krevet da spavam i odjednom me je obuzelo osećanje strahovitog straha da ću umreti. U snu, večeras. Budalasto jeste, ali prva stvar na koju sam pomislila kada sam ustala iz kreveta, skuvala još jedan čaj, zapalila cigaretu i sela pred ovaj beli papir bila je ta – da je danima centralna tema ovog bloga i šire, bio "govor mržnje".Ja ne volim taj pojam, nazovimo ga kako hoćemo, nastao negde sedamdesetih godina prošlog veka u Americi. Iako je jasno preciziran, mada u različitim zemljama raznoliko shvatan i definisan - nikako da ga prihvatim. Govorim sasvim lično, naravno da mi je jasno na šta se odnosi, šta podrazumeva, a pogotovo o čemu smo pričali danima (uz slobodu govora). Ali imam odbojnost prema tom pojmu, jer mržnja je postojeće osećanje. Osim ako neko nije Gandi lično, koji je u nekom trenutku izjavio da već 40 godina nikoga i ništa ne mrzi. Kroz istorijat pojma možemo doći do različitih zaključaka. Od toga da je mržnja potreba da se udaljimo od nekoga ili nečega š

Veoma sam se poželela pisanja na blogu. Ali ukoliko bismo govorili samo kada imamo šta pametno da kažemo – na svetu bi bilo znatno više mira, zadovoljstva, ali i tišine. Kolektivno znanje versus individualno znanje… Američki eksperimentali psihlog Stiven Pinker … Continue reading →

Već sada daleke 2007. godine u Aranđelovac je uveden parking sistem. Uz veliko protivljenje građana jer je posao dat privatnom preduzeću, iako je sličan sistem mogao da se napravi u okviru gradskog komunalnog preduzeća, uz mnogo komešanja, prepričavanja, nagađanja o izakulisnim radnjama, bilo je onako kako je aktuelna vlast potpisala. Ugovor je napravljen na 20 godina, gde se parking-servis obavezuje da daje neki procenat naplaćenih parkinga opštini i da uloži nekih 200.000€ za to vreme, uz kaznenu klauzu da se, ukoliko redovno ne ispunjava obaveze, ugovor skraćuje za po dve godine. Sve u svemu, devet godina mogu da rade da ne plate dinar, da se spakuju i odu. I…

Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.

Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.

Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….

Šta smo sve tokom prazničnih dana pojeli? Kako smo kombinovali hranu? Masno, slano, mesnato, slatko…i količinski mnogo!!!

 

Pravila i zdrava ishrana

Pravilna i zdrava ishrana postala je jedan od najvažnijih problema savremenog čoveka. U modernoj porodici, u kojoj su oba roditelja zaposlena, zbog načina života i stečenih navika, žene i muškarci nisu u mogućnosti da odvoje vreme koje bi bilo neophodno svakodnevno posvetiti ovakvoj ishrani. Mi, koji smo imali sreću da odrastemo sa mamama i bakama koje nisu bile zaposlene, znamo vrednost brižljivog i posvećenog pripremanja svakog obroka.

Čovekovo zdravlje, kreativnost, efikasnost i raspoloženje direktno su uslovljeni načinom ishrane koji svakodnevno primenjuje. Pravilna i zdrava ishrana pomaže pojedincu da se lakše suoči sa životnim teškoćama i da se zaštiti od mnogobrojnih fizičkih i psihičkih bolesti. Zdrava ishrana u porodici omogućava mnogo pravilniji fizički i duhovni razvoj dece i više radosti i ljubavi u medjusobnoj komunikaciji i zajedničkom životu.

 

Onakvi smo kakvu hranu uzimamo !

Od davnina je poznato da smo onakvi kakvu hranu uzimamo, jer sve što postoji na našoj planeti ima svoju vibraciju i dejstvo na okolinu. Tako, od onog što unosimo u svoj organizam zavisi funkcionisanje našeg celokupnog sistema, naše misli i osećanja, ponašanje, odnos prema celokupnom životu i naravno, zdravlje.

Još je poznati grčki lekar Hipokrat rekao: “Tvoja hrana biće tvoj lek”.

Hrana kao uzrok bolesti

Savremena medicina je nakon decenija istraživanja došla do zaključka da je uzrok čovekovih bolesti upravo hrana koju jede ili ona koju ne jede. Zdrava hrana je ona hrana koja u sebi ne sadrži previše belančevina i masti (posebno životinjskog porekla, kakve se nalaze u mesu, jajima, siru, ribi), a bogata je ugljenim hidratima, vitaminima i mineralima – a to je biljna hrana, voće, inte­gralne žitarice, semenke.

U Prvoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Postanje, kaže se: “I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.” (Postanje 1.29<D>) Zdrava ishrana znači jesti što jednostavnije, ne mešati namirnice različitog sastava (na primer: ugljene  hidrate  sa  belančevinama), kao što zdrava ishrana takodje znači jesti  u umerenim količinama, ne prebrzo i halapljivo, već sa svešću o važnosti unošenja hrane u organizam, vodeći računa da hrana nije suviše hladna niti suviše vruća, preslana, prekisela ili prezačinjena. Uzimanje što raznovrsnije hrane, ali pravilno kombinovane, ima suštinski značaj za pravilnu ishranu. Da bi organizam normalno i zdravo funkcionisao moraju se uneti svi sastojci neophodni za obnavljanje ćelija u što idealnijim količinama. Nije svaki organizam isti i ne zahteva isti odnos hranljivih materija, pa je neophodno tzv. “osluškivanje” organizma, saradnja sa njim i poštovanje njegovih potreba. Kada bismo bili u stanju da upoznamo i pratimo potrebe svog organizma i da se u skladu s tim hranimo, izbegli bismo bolesti i starenje organizma. Preteranim unošenjem namirnica (posebno mesa i mlečnih proizvoda) i pogrešnim odnosom prema ishrani mi nesvesno trujemo, uništavamo svoje telo i skraćujemo mu prirodni vek zdravlja i trajanja. Da bismo se hranili pravilno, veoma je važno da se pridržavamo odgovarajućeg vremena za obrok i da ne uzimamo hranu nekontrolisano, u svako doba, bez razmišljanja. Međutim, obroke ne treba preskakati i dovoditi organizam u stanje izgladnelosti, jer tada dolazi do uništavanja određenih moždanih ćelija, nestabilnosti nervnog sistema i smanjenja  otpornosti   celokupnog  organizma.

Deset saveta za pravilnu ishranu:

1. Jesti raznovrsnu hranu.

2. Održavati optimalnu težinu.

3. Smanjiti unošenje zasićenih masnih kiselina (masti životinjskog porekla).

4. Povećati unos polinezasićenih masnih kiselina (gi – prečišćeni puter, nerafinisana hladno ceđena ulja, puteri od semenki – kikiriki, suncokret, susam, badem, lešnik, golica-bundeva).

5. Smanjiti unos holesterola (svinjska mast, masne vrste mesa, masni sirevi, jaja).

6. Povećati unos složenih ugljenih hidrata i dijet nih vlakana (povrće, voće, integralne žitarice).

7. Redovno unošenje tečnosti: voda, čajevi, prirodni sokovi.

8. Smanjiti unošenje šećera, naročito belog rafi-nisanog, zameniti ga medom i malteksom.

9. Smanjiti unos soli, posebno stone kuhinjske.

10. Smanjiti i izbgavati unos kafe, alkohola i duvana.

 

03. decembra 2011. g. u Novom Sadu je održan prvi TEDx Novi Sad, gde sam imao čast da budem jedan od predavača. Događaj je uspešno organizovan na zajedničku temu edukacije iz veoma različitih perspektiva, što možete pregledati na postavljenoj video play listi, što liči na tip TEDx ED događaja.

Ako do sada niste imali priliku da čujete za TED događaje, preporučujem vam da obavezno detaljno pregledate njihov Web sajt, i pregledate bar nekoliko predavanja. Posle toga će vam biti sigurno jasnije šta je TED.

Preporučio bi da pogledate sva predavanja sa ovog događaja, a po mom subjektivnom mišljenju najupečatljivije predavanje je tada imao Uroš Krčadinac sa naslovom “Kultura samostalnih putovanja”.

U nastavku pogledajte moje predavanje na temu “(Online) obrazovanje u 2011. g.” koje smatram jednim od mojih boljih predavanja, a da je postavljeno javno da se može pogledati…

Nadam se da ću u narednom periodu biti više puta u prilici da neka besplatna predavanja koja držim i postavim da se mogu besplatno pregledati…

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Neverovatno lud snimak. Prvo je Walter030 započeo sa densingom na podijumu gde za Travoltu nije bilo mesta. A zatim sam i ja krenuo istim korakom, a zatim i Igor Mitrović, pa Miloš Petrović i gomila drugih. Uostalom, prepoznajte na snimku ko je ko. DedaBor je ovaj što skače ko Maradona a stomak mu u ofsajdu,lol [...]

Potreban materijal:

500g kora za pitu 200g belog kukuruznog brašna (ne palente) 150ml suncokretovog ulja 250ml mlake vode 1 kašičica soli 12g praška za pecivo 100ml vode i 100ml suncokretovog ulja za premazivanje

Priprema:

Pomešati belo kukuruzno brašno, so, prašak za pecivo, 150ml ulja i 250ml mlake vode da se dobije gušća masa. Pomešati vodu i ulje za premazivanje i staviti sa strane. Ostaviti 2-3 najdeblje kore da budu poslednje. U nauljen manji pleh u kome pečete pite ređati prvo nekoliko praznih kora, tako što svaki list premažete sa mešavinom ulja i vode. Onda na svaku drugu koru razmazati dobru punu kašiku fila, ali pre fila i tu koru premazati mešavinom ulja i vode. Sa korama koje ste sklonili sa strane pokrijte pitu i podvucite krajeve ispod nje tako da je lepo zašuškana. Na kraju je iseći na kocke. Peći na 200C oko 40 minuta. Izvaditi iz rerne i premazati je sa 1-2 kašike mešavine ulja i vode, pa vratiti u rernu na još koji minut. Pitu držati van frižidera.

Recept je isproban po Jeleninom receptu, u sklopu igrice “FBI rukavice” koju je pokrenula mamajac. Ja volim ovakve starinske recete i mogu vam reći da je ova pita stvarno odlična. Posebne pohvale je dobila i od mog mlađeg sina, koji je najviše pojeo parčeta od svih.

(Блог Револуција, 23. јануар 2012)Велика путничка крстарица „Costa Concordia“ ударила је у петак, 13. јануара на спруд поред талијанске обале и преврнула се (видети илустрацију). Најмање 12 путника је страдало (мада је скоро три хиљаде путника и чланова посаде спашено), а кривица за инцидент бачена је на капетана Конкордије, Франческа Шетина (Francesco Schettino). Да ли оправдано? То још не знамо, али је инцидент послужио као повод Алу Луису, блогеру Волстрит журнала, да се осврне на разне „капетане“ чији је учинак био далеко гори од Шетиновог...Капетане, ој капетане(Волстрит журнал блог, 22. јануар 2012)Нисмо фер према Франческу Шетину, којег већ зову „Капетан кукавица“. Његов учинак није много гори од многих других кормилара.Оно јесте да је насукао крстарицу од 450 милиона долара и да су при томе изгубљени животи, али то је био несрећан случај. Силни капетани су храбро пловили опасним водама и насукали своје лађе на стене. И исто тако су се оклизнули на палуби и упали у чамце за спасавање, остављајући путнике и посаду да се подаве. Читате о томе већ деценијама.„Капетан“ Џефри Скилинг је напустио брод да би провео више времена са породицом, да би за пар месеци Enron потонуо. И он је тада рекао да се радило о несрећном случају.Берни Еберс је изјавио да нема појма како су лажирани обрачуни завршили у бродском дневнику. Као капетан WorldCom-а, имао је преча посла него да се бави рачуноводством.Денис Козловски је волео талијанска острва исто колико и Шетино, па је потрошио 2 милиона долара које је опљачкао од акционара Tyco International да својој жени организује рођендан на Сардинији.Ричард Фулд је упловио Lehman Brothers у мочварни залив токсичног дуга и ту ударио у стену. Каже, није је било на његовим картама.Џими Кејн је наводно пушио траву и картао док је тонуо Bear Stearns.Џон Тејн се добро побринуо за посаду Merrill Lynch, поделивши им бонусе у износу од 3,62 милијарде долара, док му се фирма насукала на (спруд) Bank of America.Анђело Мозило је одбио да потоне са својим бродом. Уновчио је 200 милиона долара у акцијама пре него што се преврнуо Countrywide Financial, оставивши олупину акционарима.Берни Медоф је имао чудан начин финансирања својих јахти. Чак је једну назвао „Бик“ (игра речи на енглеском: bull је пристојнији начин да се каже bullshit, односно жестока лаж - прим. прев.). Лаковерни су мислили да се ради о симболу растућег тржишта...Ален Станфорд, други по реду светски преварант после Медофа, ове недеље треба да изађе пред суд. Својом оф-шор банковном империјом, Stanford Financial, окупирао је острвску државу Антигву. Неки су га чак звали „Карипски гусар“.Тони Хејворд је учестовао у регати док је бушотина његовог BP пуштала нафту у Мексички залив. Попут осталих осрамоћених капетана, рекао је: „Хоћу да имам стари живот“.Данијел Мад, капетан Fannie Mae и Ричард Сајрон, капетан Freddie Mac, претоварили су своје теретњаке безвредним хипотекама. Нису ни морали да ударају у стене, потонули су сами од себе.Џон Корзин је потопио MF Global толико дубоко да још не могу да нађу све делове брода. Ни у Бермудском троуглу није могуће да тајанствено нестане 1,2 милијарде долара улога...Капетан Бен Бернанке је поринуо QE1 и QE2, а ускоро ће да крсти и QE3 у флоти Федералне Резерве. Намерава да овим програмима куповине меница спасе све бродоломце на финансијским морима.За разлику од наведених капетана, Шетино није све ризиковао у саможивом покушају да се беспризорно обогати. Вероватно није чак био ни пијан, попут капетана несрећног танкера Exxon Valdez. Само је хтео да развесели путнике проласком поред лепог острва.Потом је урадио исто оно што сваки капетан уради у незамисливој кризи. Открио је да баш није толико неустрашив као што је мислио. Почео је да паничи, оклизнуо се и некако завршио у чамцу за спасавање. Вероватно сад жели да није. Али бар није скочио са златним падобраном...

U potpunosti se slažem sa stavom Ivana Minića u tekstu “Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite” da je svako tvorac svoje sudbine, i da je svako odgovoran za posao koji radi – bez obzira da li voli to što radi ili ne.

Posle napada na Ivanov tekst iz Vremena i Kurira (ne bi me začudilo još napada iz klasičnih medija), moram da napomenem nekoliko veoma važnih observacija na temu stanja zaposlenih i poslodavaca:

• Činjenica je da postoje svakakvi poslodavci, koji samo vrebaju načine kako da oduzmu od zaposlenih i stave sebi u džep, koji ne mare za zaposlene jer su potrošna roba i sl.
• Činjenica je da nisu svi zaposleni sposobni da rade nekakve drugačije poslove koji se više cene i veća je potražnja za njima, ali je isto tako npr. činjenica da većina zaposlenih nije dovoljno kvalifikovana za posao koji radi, a još manje se samostalno interesuje da unapređuje znanje iz oblasti od koje dobija platu, jer jednostavno ne mora… Ovo ne znači da nema veoma kvalitetnih i lojalnih zaposlenih sa veoma aktuelnim znanjima koja su potrebna za posao koji rade, ali do njih se uglavnom ne dolazi na tržištu rada…

Ljudi žive u osamdesetim, devedesetim, krivi su im svi – samo ne oni…

U poslednjih više od godinu dana skoro sva javna besplatna predavanja koja sam držao bila su u vezi sa (različitim temama) šta je DANAS aktuelno u nekoj od posmatranih oblasti. Ispostavilo se da jako malo osoba poznaje šta je 2011. ili 2012. aktuelno realno u oblasti koja je domen profesionalnog delovanja, a najčešći izgovor za to je – od posla nemam vremena još da se bavim nečim drugim (iz iste oblasti).

Sa druge strane, mene najviše brine studentska populacija (znate da dosta o tome pričam), i imam ovde više tektova koji su upravo na ovu temu, pa bih predložio da pročitate ako još niste – “Predmet – kako se zaposliti posle studija” i “Strategija za mlade: Borba protiv neadekvatnih studija, neradnika i manjka veština”

Ono što je meni zastrašujuće je činjenica da ogromna većina studenata i dalje ne shvata da joj postojeći sistem neće SADA ništa uraditi po pitanju da im bude lakše da se zaposle nakon studija, i da je potrebno da se sami aktiviraju da bi došli do UPOTREBLJIVIH ZNANJA (Internet i tome može da posluži).

Koliko je neko od vas kada ste bili ili jeste student čuo od nekog profesora da pokušate sami sebi da napravite posao! Sistem nije prilagođen vremenu u kojem živimo, i nemojte očekivati ništa drugo već da sami sebi pomognete da dođete do znanja koja su potrebna u poslu koji radite.

Oni koji se bune da menjaju stvari u svom životu (jer je lakše raditi za manje pare nego promeniti posao, struku, znanja…), su obično i oni kojima su krivi svi – samo nisu oni krivi za svoju sudbinu koju su sami sebi “zapržili”. I ti se najviše bune protiv Ivanovih stavova. To su i oni koji nisu nizašta zainteresovani u svom životu, a na žalost mladi u većini nisu zainteresovani za sebe u budućnosti, odnosno za svoju budućnost. Ovo gledam svaki put kada uđem na neko predavanje na kojem imate samo nekoliko studenata koji nisu u ovoj kategoriji nezainteresovanih. Ovi nezainteresovani kasnije u životu najčešće postaju i nezadovoljni svojim poslom, platom… Očekuju prvog meseca rada na nekom poslu ogromne pare, jer su, Bože moj, oni zaposleni…!

Ukratko: “Pomozi sebi i Bog će ti pomoći”

Tekstove u kontekstu priče koju je napisao Ivan imali su još i Vuk Stanković i Nebojša Radović (a biće ih sigurno još)…

Rating: 8.2/10 (10 glasova cast)

John Gruber, On the Proprietary Nature of the iBooks Author File Format

One man’s nonstandard is another man’s competitive differentiation

Nekada stvarno ne mogu da ćutim. I ako se trudim da ne pišem o politici, i ako se trudim da ne pljujem po medijima koji su izgubili svako dostojanstvo, i ako se trudim da ostanem po strani i budem dežurni pajac. Jer uz svo to rasulo oko nas, dođe neko još pametniji i fekalijama zaokruži celinu da bude lakše uočljivija iz svemira. Prozivka Vremena i Kurira na tekst o preduzetništvu koji je Ivan napisao su upravo to…

Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

Ubiše ga! Volontera u meni više nema. Dosta je bilo zajebancije! Prijateljica me zvala da danas pomognem čistiti utočište za nezbrinute pse. Sve je to super osim što više nemam volje raditi takve stvari.0 kn = ništa rada Volontiranje je super stvar, valjda. Čini mi se da je bilo super dok sam bio voljan pomagati. Kasnije kad vidiš kako te guze i iskorištavaju, shvatiš da si glup i da to nije uopće cool što si nekome pomogao. Čak se usudim reći da su kapitalisti mudro smislili volontersto kako bi nas navikli da radimo za sve manje i manje plaće, jer treba nam biti zadovoljstvo da nekako doprinosimo zajednici i gomilanju njihovog kapitala. Jednoga su izgubili. Otrgnuo se kontroli! Bolje za nula kuna sjediti nego gubiti vrijeme i energiju. U pravu su bili oni koji su mi se smijali kad sam znao pričati kako sam pomagao ovima ili onima. Priznajem, bili ste u pravu...-----------------------------------------> blog je na adresi www.vladimirgajic.iz.hr

Средином децембра, по повратку с путовања, пао ми је за око нови блог: The Serbian Roundup (преведено отприлике, Српски преглед). Својим концизним и прецизним коментарима о темама од значаја, аутор овог блога (Србо) је за кратко време постао значајно појачање на дугом и тешком борбом измореном англофонском медијском фронту.Текст у прилогу је адаптација коментара од пре неки дан, а који се дотиче једне специфичне мане у карактеру Срба – теме о којој сам већ писао, али која итекако завређује даљу пажњу.Губитак сопства„Луди ген“ или Криза идентитетаПише: СрбоИмам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки „луди ген“ који нам онемогућава да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз „разборитост“ да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници – недостаје у друштвено-политичком опхођењу.Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају националистима или патриотима. Ја нећу да кажем да и ја нисам крив за учествовање у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе, нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост – пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу – створила крајњу збуњеност у српском колективном уму.Та збуњеност, дезоријентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости.Обезглављено и остављено без вођства – јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове – Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма, и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено огољеле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили Српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезоријентише у сврху даљег распарчавања.Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезоријентацију, а дезоријентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква група. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реоријентацији морамо да постанемо свјесни дезоријентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца.Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реоријентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које, бојим се, оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак граничи са немогућом мисијом.

Ain’t no Sunshine Cover –  Best Comb Fenomenlano izvodjenje Dejana Čosića aka Dzozef i njegovog prijatelja. Dejan Čosić forsira češalj kao muzički instument, ali to radi najbolje ikad.   Ljubav, muzika i sve nešto lepo…

Posetite stranicu http://dnevnikeklektika.com/blog/fairy-tales-which-real-places-or-buildings-look-as-if-they-could-have-been-taken-out-of-fairytales/ kako biste videli sadržaj posta.

Zašto ovaj fid ne uključuje sadržaj posta →

Potreban materijal:

4 jaja 150g + 2 kašike šećera 100g maslaca 100g čokolade za kuvanje 180g brašna 1 kašičica sa vrhom praška za pecivo 50ml mleka 400g očišćenih višanja 250ml soka od višanja (najbolje onoj koji je pustio otapanjem višanja, ako su iz zamrzivača)

Priprema:

Maslac ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi da omekša. Žumanca odvojiti od belanaca. Belanca umutiti u čvrst sneg. Umutiti omekšali maslac sa 150g šećera i dodati otopljenu čokoladu, ulupana belanca, mleko, prašak za pecivo i brašno. Na kraju lagano umešati oceđene višnje. Okrugli pleh dimenzija 26cm namazati uljem i posuti brašnom, pa sipati masu i staviti da se peče u rerni zagrejanoj na 200C. Peći nekih 40 minuta. Najbolje proveriti iglom da li je pečeno. Pred kraj pečenja, sok prokuvati kratko sa 2 kašike šećera. Pečeni kolač izvaditi iz rerne, izbockati ga iglom za pletenje na nekoliko mesta, pa sokom preliti kolač. Ostaviti da se ohladi i seći na željene oblike. Poslužiti posuto prah šećerom, prelivom od čokolade i šlagom.

Recept šaljem Tamari domaćici ovomesečne igrice “Ajme, koliko nas je” koja je za temu odabrala višnje.

Jonathan Rasmusson, The Agile Samurai:

If you think you have an issue with accountability, there is an easy fix – get your team to demo their software.

Postoji pozitivan pritisak kada se od tebe očekuje da timu ili mušteriji predstaviš nešto na čemu si radio.