Kakvi šabani. Milošević je napravio mnogo bolji deal za Telekom u daleko gorim uslovima.

To mora da bude nešto lično, na primer: ja izlazim na izbore i glasaću za LDP, najverovatnije na svim nivoima iako su mi ovdašnji ljudi potpuno nepoznati, pa još uvek dozvoljavam sebi slobodu izbora i pravo da biram i da na lokalu menjam odluke do nedelje. Moja šira porodica je podeljena između glasača LDP i DS, s tim da nam se deo glasova i prelio u korist DS u odnosu na prethodne parlamentarne izbore. Kako? Ne zbog SSP-a i harizme Borisa Tadića (ja mislim da kisela voda ima više harizme od njega), već iz panike da je DS-u potreban svaki glas, što u meni izaziva neodoljivu asocijaciju o partiji na prosjačkom štapu. Toliko politički slaboj, da svaki jači građanin ima potrebu da pripomogne, kol’ko može, nekom milostinjom. (more…)

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

(...)
прочитајте остатак записа