Planeta Srbija

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста у образложила своју побуну против круне:Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

Касно синоћ је Император са узбуђењем саопштио Американцима да је Осама бин Ладен, државни непријатељ број један, коначно пронађен и ликвидиран. Пред Белом кућом и на месту некадашњих кула-близнакиња у Њујорку убрзо се скупила слављеничка маса, као после неке утакмице, уз махање заставицама и скандирање „Ју-ес-еј“. Радовању у јутарњим новинама није било краја.Не знам шта су славили.Далеко било да подржавам терористе, па још оне у служби исламског џихада. Али није ми јасно како ико нормалан може ово да сматра тријумфом. Чега? Прво, сама операција толико смрди што на злобу што на неспособност, да је тешко рећи шта је шта. Бин Ладеново наводно скровиште није било ни у каквој гудури, већ усред градића у централном Пакистану где се налазе три војне академије и генералштаб војске Пакистана. Дакле, пред носом Империје и њених самопроглашених савезника! Ако Пакистанци нису били овога свесни, онда су бескрајно неспособни. А ако јесу, зашто су онда то крили толике године?Што се тиче доказа о Бин Ладеновој смрти, као да је све било осмишљено да се они доведу у питање. Фотографија мртвог Бин Ладена изгледа као фотошоп његове слике од пре деценију. Да су бар позвали родбину да потврди о коме се ради, или сачекали обдукцију, па хајде. Али не, бацили су леш у море! Као, да му гроб не би био стециште ходочасника, али и како би испоштовали муслимански обичај сахране унутар 24 сата од смрти. Па што га онда нису закопали по вехабијском обичају, у необележеној раки, на неком недоступном месту (како је предложио један коментатор, на острву Дијего Гарсија усред Индијског океана, које је у потпуности америчка војна база)? Уосталом, бацање у море је апсолутно против исламских обичаја, тако да је прича о томе што лицемерна што сувишна.Али добро. Рецимо да су стварно нашли и убили Бин Ладена. После десет година и два и по рата, освећен је 11. септембар. Притом је страдало све скупа неких десет хиљада Американаца, а рањено скоро сто хиљада, док се погинулим ирачким и авганистанским цивилима прави број ни не зна (али их је далеко више). И шта сад?Ко очекује да Његово Преузвишено Величанство, Барак I Благословени, Источник Наде и Доноситељ Промене, нареди повлачење трупа из Авганистана, Ирака и одакле већ не, прогласи победу и организује параду авенијама Њујорка, грдно се вара.Поред све своје очигледне злобе, Осама Бин Ладен је - попут Садама Хусеина - био тек изговор. Овај рат никада није имао велике везе ни с њим и његовом бандом фанатика, ни са џихадом, ни са тероризмом уопште. На крају крајева, то је ономад Буш Мањи малтене признао.Не, све време је циљ била Империја. Моћ и власт. И зато овом рату нема краја. Колико год се Американци радовали, нису свесни да у ствари нису победили. Пре десет година, Бин Ладен им је поручио да намерава да Америку уништи тако што ће је искрварити широм света у беспотребним ратовима. Па зар није?Скоро па можете да га чујете како се победоносно церека целим путем до пакла.

Не бих посебно да коментаришем напад на франкфуртском аеродрому у среду (2. марта). Амерички медији нису у стању ни да пренесу како се нападач стварно зове - час Ариф, час Арид („Арид” је највероватније грешка у куцању)- али су врло брзо рекли да се ради о „Косовару”, како се на Западу иначе називају Шиптари из такозване НДК.Када су ономад тројица Шиптара била умешана у заверу да нападну Форт Дикс у Њу Џерсију, америчке новине су измишљале вербалне акробације како их не би идентификовале као Шиптаре. Када то више није могло да се сакрије, кренули су да интервјуишу њихове рођаке у Македонији, који су се сви до једног клели да је посреди нека грешка, да сви Албанци обожавају Америку, итд. И то је некако био крај те приче. Значи, није битно шта раде, већ што сви углас „воле Америку”. Сјајно.Можда ће се и овај пут наћи начин да се за Арифов напад окриве Срби. Већ се прича како је он пореклом из „подељене Митровице” (за шта су ваљда криви Срби?), игноришући чињеницу да су његови родитељи дошли у Немачку пре 40 година из тадашње Титове Митровице, па са „злим Милошевићем” и „геноцидним Србоћетницима” нису имали ама баш никакве везе.Сви они који мисле да ће Ариф Ука да промени америчку политику према Космету и за јоту, треба да имају на уму да ту политику мотивише фантазија јача од истине. Слични терористички напади дешавају се већ годинама у самој Америци, па ником ништа.Тужно и жалосно за саму Америку, дабоме, али шта је ту је. Не брините се претерано шта Американци мисле, већ шта је истина. То ће у данима који долазе бити далеко битније.

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

Колико год се чинило да је жутократија остварила потпуну доминацију над свим сферама друштва, на каквој би јој позавидели и најокорелији диктатори, тај утисак ипак није сасвим тачан. Оно јесте да су растурили војску и ставили је под контролу НАТОфила Шутановца; да контролишу у потпуности полицију и телевизију, скоро сву штампу, све полуге државне, регионалне и локалне власти; и да је привреда већ скоро деценију под контролом „економа деструкције“ Динкића, са видљивим резултатима. Али упркос свему томе, нису још успели да нацији колективно исперу мозак онако како су намеравали. Колико год се жути културкомесари труде, „промена кода“ им још није пошла за руком.Свакако да је скоро цели један век стравичних страдања (војне и цивилне жртве у оба светска рата, геноцид у НДХ, послератни прогони и чистке) довео до једне негативне селекције, и да је створен феномен „малог слабог српског човека“. Али колико год је могуће да се целом једном народу „прекомпонује памет“ - нажалост, више него што би нек хтели да верују - толико неке суштинске карактерне особине опстају упркос свему. Тврдоглавост, на пример.Дакле, упркос скоро потпуној контроли институција система, жутократија нема потпуну контролу над друштвом. Зато се толико и упиње да трансформише стварно српско друштво патвореним, „цивилним друштвом“ (тј. невладницима).Колико год мала, разлика између жутократа и невладника ипак постоји. Док међу жутократама има оних чија је једина идеологија власт, невладници су махом идеолошки острашћени у убеђењу да су Срби лош, примитиван, заостао и одвратан народ (и то на сваком месту и кажу). Себе не сматрају Србима, већ грађанима света који су наводно досегли виши ниво свести. Оно што карактерише невладнике је једно потпуно одсуство сувислог морала. Њихов морал је релативистички - њима је све дозвољено у служби циља, који је моралан само зато што они то кажу. Ако сутра буду мислили другачије, онда ће то бити морално и пожељно, а све пре тога бачено у јаму заборава. Апсолутно одбацују хришћански, односно било какав објективни морал, руководећи се извтопереном Ничеовом причом о снази воље. Ако све то скупа звучи као један покрет из не тако давне историје, то нимало није случајно.По извитопереном моралу невладника и жутократа, највећи грех није ни убиство, ни крађа, већ „нетолеранција“ (тј. супротстављање њиховим идејама) и њен сапутник, „расизам“. Ово је најбољи доказ да су њихове идеје увезене са стране, јер је расизам амерички феномен, који са нашим просторима никада није имао претеране везе.Упркос покушајима разноразних завојевача да „уједине Европу“, од пропасти Римског царства наовамо, идеја нације је била и остала највиши степен природне колективне организације на старом континенту. Било да се ту ради о људима заједничких културних, верских и политичких вредности, заједничког језика и писма, или чак тевтонском концепту „крви и тла“, европску цивилизацију карактерише национализам. Тај концепт је био присутан чак и међу енглеским досељеницима у Америку, и допринео је побуни енглеских колонија 1776. године. После стечене независности, међутим, динамика колективног идентитета се развила по „расним“ линијама, где су „црвеним“ урођеницима и црним робовима силом допремљеним из Африке ускраћивана суштинска права и слободе уграђене у темеље САД.Бели Американци су имали регионалне идентитете, од којих су најјачи постали Север и Југ. Такозвани „грађански“ рат (1861-65) је силом уништио јужњачки идентитет, па је новостворени амерички национализам (инспирисан европским револуцијама 1848) добио северњачко обележје. Такозвана „реконструкција“ - војна окупација југа - која је трајала од 1865 до 1876, додатно је затровала односе између белих и црних Американаца и довела до појаве Ку Клукс Клана, тероризма и линча. Иако је одређена доза расизма присутна у свим америчким друштвима која су некада држала робове (нпр. у Бразилу се и данас више цене особе светлије боје коже), само у Америци је тај однос постао рак-рана целог друштва.Скоро цели један век су се амерички црнци борили да постану равноправни грађани те земље; иако су им сва права била гарантована на папиру, рутински су ускраћивана у пракси. Тек после II светског рата долази до политичког обрачуна око тог питања у америчком друштву, који кулминира доношењем Закона о грађанским правима (Civil Rights Act) 1964. године. Иако је то требало да буде тријумф црначке борбе за једнакост и испуњење сна Мартина Лутера Кинга да ће се о људима једног дана судити „не по боји коже, већ по садржају карактера“, догодило се управо супротно. Као последица закона из 1964, црнци су постали нешто попут скоро истребљених Индијанаца - група под заштитом државе.Данас Индијанаца готово више да и нема. Умиру од безнађа и бесмисла у резерватима, од дроге и алкохола. Резервати су постали коцкарнице и оазе за трговину цигаретама без пореза. Педесетих и шездесетих, када се Мартин Лутер Кинг борио против угњетавања, црнци су имали породице, били су побожни, стварали су широм света познату музику и поезију. Данас, после шездесет година „равноправности“ под окриљем државе, већина их живи у сиромаштву и насиљу, по државним становима у суморним блоковима. Породице се распадају; није више необично да једна жена има петоро деце са пет различитих очева, који су углавном у затвору. Цркве се празне, а саудијске џамије пуне.Захваљујући систему квота и привилегија, сваки црнац мора да буде црнац професионално - чињеницу да је различит и да због тога заслужује посебан третман набија му на нос управо она држава која је требало, је ли, да му гарантује једнака права са осталима. Такозване црначке „вође“ попут Ала Шарптона, живе од кукања над „расизмом“ који виде у свему и свачему. МЛК је био борац за слободу, а они су професионалне жртве. Уместо да доприноси помирењу и заједничком животу свих Американаца, овај професионални расизам ствара све веће фрустрације и међусобну мржњу.Да све буде још горе, црначком заједницом данас доминира тзв. култура гета, у којој се славе криминалци а највећа вредност је брзо богаћење (било кроз криминал, било кроз спорт). Гето-црнци једни друге зову „црнчуге“ (nigger), али се то опет сматра највећом могућом увредом ако то изговори неко светлије боје коже. Званични термин је „Афрички Американац“, што одговарајуће описује нпр. Барака Обаму (чији је отац из Кеније) и избеглице из Либерије, Конга, Сомалије или Етиопије, али са потомцима афричких робова нема никакве везе. Иако је Обамина победа на изборима 2008. требало да, наводно, представља тријумф над расизмом, није дуго требало да његов режим сваку критику своје политике означи као - „расизам“.Какве то везе, онда, има са Србијом? Па утолико што је „расизам“ који наводно постоји у Србији у ствари имитација оног америчког, виђеног кроз призму Холивуда. Већ сам писао о том феномену у јесен 2006, поводом увреда навијача у Чачку упућених фудбалеру из Зимбабвеа. Како је уопште могуће да неко у Србији обуче капуљачу Клана, или се кити нацистичким симболима? С једне стране се ради о незнању, а са друге о рефлексној реакцији против наметнуте идеологије, звала се она политичка коректност, демократија, или шта већ. Када се та два фактора комбинују, добијете некога ко нема појма да човеку из Зимбабвеа капуљача Клана - амерички симбол - не значи ништа, али и не зна до које мере су Хитлер и нацисти мрзили и убијали Србе, па је због тога способан да на њих гледа као симбол отпора мрској ЕУропско-америчкој империји, по страховито погрешном кључу „непријатељ мог непријатеља“.Са друге стране, сами невладници производе мржњу у народу, својим деловањем по обрасцу америчких професионалних жртава. Управо њихова такозвана борба против расизма је највећа манифестација истог. Невладничко форсирање „антифашизма“ - тј. његово изједначавање са србомржњом - производи међу необавештенима грч симпатије према фашизму. Инсистирањем на проблематици „ГЛБТ особа“, са све парадама, исто тако се производи мржња према хомосексуалцима. Онда је ту политичка коректност - оличена у недавном упутству „Заштитиника грађана“ (тј. из Скандинавије преузетог омбудсмена), којој је циљ орвеловско уништавање језика како би одређене мисли просто постале незамисливе. Није случајно да је у истоименој дистопији Лепосава Црвић студент баш ПК...Шта се у ствари овде дешава? Невладници просто манипулишу народом, наводно узимајући у заштиту Јевреје, Роме, хомосексуалце, а у ствари правећи од њих инструменте свог „трансформаторског“ рада. Производе мржњу које или никада није било, или је постојала на најдаљој маргини. Тако систематски загађују односе унутар друштва, како би онда могли себе да представе као једине који су у стању да их реше - увођењем менталне диктатуре, поврх ове физичке.Овај приступ је буквално преписан из Америке и западне Европе, где се користи на идентичан начин како би се разорило традиционално друштво, привреда, породица и култура. Права је трагедија што се отпор физичкој и менталној репресији невладника и жутократа преузима из исте матрице, па самим тим има исти (тј. никакав) учинак. Штавише, помаже њихово разарачко деловање, јер окреће једне против других елементе друштва који би требало да заједнички раде у борби за слободу.

Ovaj rat je rasturio moju familiju na sto strana. Bukvalno je pao kao bomba i ljudi odleteli. Srećom, svi su živi i snašli su se. Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto [...]

Читајући вести из света технологије на интернет порталу магазина Wired, видех јуче вест да се појавио лажни трејлер за „живу“ верзију прошлогодишњег анимираног филма Алексе Гајића, Technotise: Edit i Ja. Аутор лажњака је Џерон Питс, видеограф из Тексаса познат по прошлогодишњем трејлеру за филм о суперхероју „Зеленом фењеру“ (Green Lantern). Али, док је „Зелени фењер“ био Питсов аматерски пројект, рекламни лажњак за Technotise је урађен по наруџби Скота Гласголда, власника - како наводи Wired - права на амерички римејк српског филма.Састављен од снимака из разних научнофантастичних филмова, са Милом Јововић у улози Едит, трејлер је привукао пажњу Лете Калогридис, продуцента прошлогодишњег хита Аватар. Могуће је, дакле, да ће Американци у догледно време да сниме римејк Technotise, по свом укусу.Добра вест? Нипошто. Не знам какву зараду Гајић и екипа могу да очекују од евентуалног америчког римејка (тј. шта су уговорили са Гласголдом), али могу са поуздањем да тврдим да ће са уметничког становишта резултат бити очајан.Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ (diversity) и културном „лонцу за топљење“ (melting pot), америчка публика ретко има прилику да види инострана филмска остварења. Ту и тамо се поткраде понеки кинески еп или француска љубавна прича, погледа се међународни кандидат за Оскара, а постоји и сегмент тржишта за јапанска анимирана остварења, али то је то. Све остало се „адаптира“ и американизује - по правилу, лошије од оригинала.Ево само неколико примера. Француски филм „Посетиоци“ (Les Visiteurs, 1993) је био пресмешан. Амерички римејк (Just Visiting, 2001) је био потпуна пропаст. Нема везе што су Жан Рено и Кристијан Клавије репризирали своје улоге из оригинала; премештањем догодовштина француског витеза и његовог слуге (који магичном грешком из 12. века путују кроз време у 20. век) из Француске у Чикаго, нешто је „изгубљено у преводу“ .Бесонов „Такси“ (Taxi, 1998), који је са два наставка један од најуспешнијих француских филмских серијала новијег времена, претворен је у бљутави и „бескрајно идиотски“ амерички филм истог имена 2004. Мада је филм зарадио сасвим пристојне паре, биће да је за то заслужан пре свега шарм главне глумице.Још један пример је „Несаница“ (Insomnia), норвешки филм из 1997. обрађен и американизован 2002. Џабе су им били и Ал Паћино и Робин Вилијамс. Иако се свидео критици, амерички филм је значајно одступао од оригинала.По правилу, инострани филмови и серије се прилагођавају америчком тржишту убацивањем стереотипа и клишеа који су небројено пута тестирани на биоскопској публици: лепе жене, симпатични протагонисти, срећан крај. Ако се ради о хумору, онда он мора да буде физичког карактера (за разлику од, рецимо, француског или британског хумора, који више зависи од контекста и игре речима). У европским и азијским филмовима увек има више секса него насиља; у америчким верзијама је та пропорција обрнута. И тако даље.Свакако да је посматрачу извана јасно да су оваква очекивања америчке публике и сама производ вишедеценијског рада Холивуда. Могу продуценти да се правдају колико год хоће да „нуде оно то публика тражи,“ - публика то тражи јер не зна да има другачије. Баш зато што „преводи“ не остављају места за оригинале...Није претерано тешко да замислимо како би оптрилике изгледала „На Дрини ћуприја“ у Кустуричиној режији. Али ако би којим случајем Американци одлучили да направе своју верзију филма, будите убеђени да би се ту нашла бар једна „снажна, независна" плавуша, пуцњава (или мачевање), потере на коњима, вероватно нека прича о изгубљеном везировом благу... Другим речима, уместо Андрићеве драме о мосту и људима, најобичнија акциона авантура. Нобеловац? Ма ко га шиша! Публика хоће експлозије!Можда овакав приступ најбоље објашњава линију коју су почетком деведесетих заузели амерички медији (од Си-ен-ена надаље) о сукобима у Југославији, а које се грчевито држе и данас. За њих је то црно-бела прича о геноцидним агресорским злочинцима (тј. Србима) и њиховим невиним, племенитим жртвама (Хрватима,„Бошњацима“ и „Косоварима“), и ту нема и не може било шта да се дода. Све мора да се уклопи у шаблон; оно што одудара се или игнорише или искривљује.Постоји чак и цели поджанр у филму и телевизији који ратове на Балкану користи као позорницу за холивудске акционе драме. Писао сам о примерима тог поджанра још давне 2002, у тексту „Слике вредне 1000 лажи" (неко је то превео и поставио на Beograd.com), али му нисам дао име. Тај пропуст је недавно исправила група филмских критичара, која је том феномену посветила нови блог, Chetnixploitation.Најновији пример који наводе је немачки филм „Der Sturm“ (о којем сам већ писао, на енглеском, у фебруару прошле године). Преведен на енглески као „Storm“ (Олуја), филм се бави јадном тужитељком Хашког трибунала која покушава да осуди српског злочинца (зар има других?) за масовна силовања у БиХ, али је у томе спречавају покварене хашке судије и зли србонационалисти. Дакле, иако је реч о немачком остварењу, сви његови елементи су чисти Холивуд.Све би то било смешно и жалосно да није до крајности злонамерно. Наиме, овај фиктивни сценарио, за који немачки режисер Ханс-Кристијан Шмид тврди да је инспирисан стварним догађајима у Хагу, апсолутно не одговара нити једном суђењу српским оптуженицима - али се итекако поклапа са елементима суђења Насеру Орићу или Рамушу Харадинају. Само, сумњам да би Шмид могао да сними такав филм, чак и да је хтео (а није). Просто речено, од правила нема нема одступања: у балканским ратовима, кривци и злочинци су само, увек и једино Срби. А да све буде још одвратније, филм има исти наслов као и највећа операција етничког чишћења из балканских ратова, у којој је 1995. уништена РСК. Тако су Срби по други пут постали жртве „Олује“.Зато ми се све нешто чини да када холивудски агенти, продуценти, сценаристи и скрипт-доктори заврше са адаптацијом Гајићевог анимираног филма, од Едит Стефановић и њених авантура у Београду 2074. неће много остати. И то ће бити мање-више типична демонстрација како се Америка односи према култури из иностранства.За то време ће амерички филмски критичари наставити да кукају како випе нигде нема нових, свежих идеја. Има, само они то не знају, нити могу да знају - управо захваљујући холивудским „преводима“.

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле. Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.Што пре крене она контрареволуција, то боље.

Има она народна пословица, „Сит гладном не верује.“ Тако се некако осећам када ме људи питају како је у Америци (где сам силом прилика већ дужи број година), а онда ми не верују кад им на то описно одговорим. Јер побогу, то што ја причам нема у новинама, нема на телевизији... Дабоме да нема. Оно што читате и гледате је фикција, конструкција креирана у манипулативне сврхе. Ако верујете да је америчка стварност оно што видите у „ријалити“ серијама или холивудским филмовима, није ни чудо што сте поверовали у сиененовштине о ратовима деведесетих, Сребреници, Рачку, итд.У четвртак, 18. фебруара, један мали авион се забио у канцеларије федералне владе у Тексасу. Пилот је погинуо, један број људи је повређен, зграда је евакуисана. Прво се мислило да је несрећа. А онда се испоставило да је пилот врло намерно извршио самоубиство.Није, међутим, било реч о неком Мухамеду који је хтео да имитира 11. септембар, већ обичном Американцу. Џо Стек, пилот-самоубица, тог дана је на свом интернет-сајту поставио подуже писмо пуно гнева и очаја према „лоповима“ у власти који су му, вели, обесмислили живот. Стек је потрошио силне паре да се школује као инжињер, само да би гледао како му живот пропада као последица малверзација са војним уговорима, берзом и хипотекама. Рачуновође су му лагале. Адвокати га коштали целе уптеђевине. А на крају свега, порезници су почели да га прогоне што није пријавио „приходе“ за годину када није зарадио ама баш ништа. Гледајући како га систем меље, Стек је полудео, написао манифест од седам страница, сео у авион и постао камиказа.То, дабоме, не значи да је Стек неки репрезентативни тренд. Већина Американаца даље верује да је њихова земља најбоља, најлепша, најбогатија и све остало нај- на свету. Настављају да раде (док још имају посао), плаћају све веће рачуне, ћуте и трпе. Али све је више људи попут Стека који не могу ментално да изађу на крај са парадоксом система у ком живе, па почну да пуцају по комшијама, рецимо. Да ли се баш у сваком случају ради о ментално поремећеним особама, или су то некад били нормални људи које је у лудило отерало нешто (или неко)?Овде бих да цитирам коментар једног Американца, аутора књига „Повратак Велике Депресије“ и „Неразумни Атеиста,“ чији блог редовно читам већ годинама:Нешто је труло у друштву које успева да преобрази паметне, успешне и продуктивне људе у криминалце и (само)убице. Велика је иронија да, што неко више верује у правду и право, што више истински верује да је Америка земља слободе, то ће више бити разочаран када буде присиљен да се суочи са чињеницом да је цели систем параван иза којег се крије потпуно одсуство права и правде у америчком друштву.Друштво чије су вође довољно глупе да му намерно урушавају темеље не би требало да се чуди када у њему изникну лудаци. Стеков сулуди поступак је само симптом. Далеко мање приметан, а далеко већи проблем су сви они талентовани људи који неће више хтети да стварају, знајући да ће им оно што створе бити одузето. Просто је немогуће да се стабилно и богато друштво састоји искључиво од државних службеника и хорде незапослених на којима почива мала елита финансијера, који у међусобним коцкарским шемама „стварају“ огромно богатство. А ако је могуће, онда морам да признам да не разумем ни логику ни економску теорију које би то подржале.Стеков поступак је аномалија, али на екстрему тренда који заиста постоји. Што разлика између званичне фантазије и стварности буде све јаснија, за очекивати је да све више Американаца почне да испољава своје незадовољство. Барем од оних који се још труде да буду продуктивни и поштени. Превише их је већ прихватило логику трулежи и окренуло се „сналажењу“ и малверзацијама. Ако могу банкари и државници, што не би и они?Свака паралела са ситуацијом на нашим просторима је потпуно намерна.

У данашњем Новом Репортеру има интервју са Срђом Трифковићем, из којег произилази веома јасна порука: У САД не постоји ”српски лоби”, а они што се претварају да лобирају за српску ствар немају никаквог ефекта.А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: ”Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.”Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите ”еј, па то се ради и код нас...” онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема ”српског лобија”, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели 20. век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може ”подгрејати” по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти ”улагачи у банку српске кривице” (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у ”независне” и ”невладине” институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички ”демократизатори” на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени ”коферима новчаница прокријумчарених преко границе” (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у банци српске кривице. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да ”таласају”, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за ”независно Косово.”Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са ”реформисаним” социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао ”промене,” сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да ”представља геноцидне злочинце” коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само ”играње за рају”...

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.Децу убијају, зар не?Пре:Џошуа БернардПодигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?После:Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family". - "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.

Нису само невладнички часописи заинтересовани за предложену реформу здравства у САД; мислим да занимање за ову тему није толико везано за Америку или Императора Б. Хусеина Обаму, колико за идеју наслеђену из времена СФРЈ да је лекарска нега ”људско право” и треба да буде бесплатна. Баш као и школовање, уосталом. И свако мора да има кров над главом и пристојну зараду. Али људи који тако мисле никако да објасне како ће онда да за живот зарађују доктори, учитељи, грађевинари... Чим нешто захтева туђи рад, то не може никако да буде ”право”.Уместо сад да објашњавам све проблеме социјализоване медицине, пустићу да то уради моја пријатељица Илана Мерсер (оригинални текст је објављен 31. јула):”Плава узбуна, интензивна нега! Плава узбуна, интензивна нега!”Када се преко болничких звучника заорила Плава узбуна, мој супруг и ја одмах смо знали да се ради о нашој Ники. Било је 11 увече. Болнички ходници су били празни. Само је једна операциона сала била у употреби - њена. Дежурни су дотрчали, вукући са собом колица са опремом за оживљавање.Срце ми је стало. Моја 12-годишња кћерка је престала да дише током операције!Раније тог јутра је сломила руку, клижући се низ једну падину са пријатељицама. Дошла је кући са руком замотаном у капут, и стајала скрушено на вратима. Плашила се да ћемо бити љути, јер нам је слагала куда иде и играла се, уместо да учи. Нисмо ни знали колико је била храбра...Када је, много сати касније, лекар рендгенски сликао руку наше Ники, испоставило се да су и подлактица и надлактица биле потпуно сломљене, са комадићима који су извиривали кроз кожу. А она није ни заплакала.Похитали смо с њом у болницу, где смо мислили да ће одмах да је приме. Били смо свежи имигранти у Канади, и то је био наш први сусрет са државном медицином. У Јужној Африци, одакле смо дошли, медицина је била приватан, профитабилан и живахан сектор. Престижна, цењена и исплатива каријера привлачила је крем дипломаца одличних медицинских школа, а релативно отворен приступ медицинској професији обезбедио је довољан број лекара за све. (Овако је било некад; сада је и та професија оболела од малигног тумора политичке подобности, до те мере да јужноафричке медицинске школе више нису међународно признате.)Породични лекар који би долазио у кућне посете заузимао је место од поштовања у овом систему. На хитне позиве одговарао је дежурни, а не аутоматска секретарица. Они који нису имали осигурање, могли су да се договоре са лекаром и плаћају на рате ако треба.Задовољни послом, доктори код којих сам се лечила често су волонтирали. Једном месечно, наш педијатар би отишао у ”буш” (дивљину) да бесплатно лечи сиромашну децу. Један специјалиста је без наплате хируршки исправљао зечије усне.Многи од ових врхунских лекара стажирали би у британској државној медицинској служби (НХС). По њиховим речима, НХС лекари су углавном били дипломци пакистанских школа. Студенти на Оксфорду или Кембриџу нису хтели да проведу каријеру као бедно плаћени кадар сиромашних државних болница.Ники је рођена у приватној јужноафричкој болници са најмодернијом опремом, која уопште није била ван домашаја младе породице средњих примања. А сада је седела на тврдој и офуцаној клупи, превијајући се од ужасних болова док су је без имало саосећања посматрали равнодушни медицинари у канадској државној болници.У пријемној служби није било ни трага било каквим медицинским приоритетима. Испред нас су надуго и нашироко испитивали жену која се жалила на главобољу. Ни њој ни лекарима се није претерано журило. Поред нас је било неколико уморних душа са благом кијавицом. Њих су прегледали. Ми смо чекали.И чекали.Будући да је здравство било ”бесплатно”, и лекарима и пацијентима је било свеједно. Никоме није падало на памет да раздвоји хитне случајеве од доконих беспосличара. Да ствари буду још горе, рецепционери и дежурне сестре су били равнодушни до окрутности.Седели смо сатима. Свако мало бих устала и покушала да потражим лек за дете са сломљеном руком. Дочекали би ме хладно и безобразно. После два сата чекања, Ники је коначно почела тихо да плаче. Само су нас гледали. Коначно су нас прозвали - да испунимо подугачак формулар. Тек сам тада схватила шта им је на памети. Пре него што престане здравствено злостављање, морају да провере је ли било злостављања детета. Болнички бирократа нас је испитивао јесмо ли ми својој кћерки сломили руку!Потом су је оставили на колицима, да бисмо чекали још једну вечност док нисмо коначно дошли на ред за рендгенски преглед уништене руке. Уморни млади хирург нам је тада објаснио о каквој се тешкој повреди ради. Гипс неће помоћи; Ники мора на операцију још вечерас. Када, није могао да нам каже. Неспособна сестра почела је да јој боде руку, тражећи вену. Позлило ми је док сам гледала како је онако сломљену и отечену мрцвари. Док сам се опорављала пред вратима, мој супруг је држао стражу. Тек кад су позвали нову сестру успели су да је прикаче на морфијумску инфузију. На којој је остала неколико сати, све до операције.После Плаве узбуне, болница је организовала брзу истрагу о узроцима. Сасвим згодно, нису установили ништа конкретно. Душебрижници канадског здравства покушали су да ме убеде да је Ники негативно реаговала на неку од хемикалија у анестезији.Десет година после, када је требало да вади умњаке, Ники је на то већ заборавила - али ја сам итекако памтила замало смртоносну авантуру са анестезијом. Међутим, амерички орално-максилофацијални хирург јој је спокојно дао анестезију у својој уређеној ординацији (платили смо из сопственог џепа; уштедели смо за операцију уместо да идемо на одмор). Чим смо му испричали шта се тада десило, знао је тачно у чему је био проблем. Тек тада смо сазнали, од слободног америчког лекара у приватној пракси, шта се десило тог страшног дана.Део траљаве неге коју су пружили Ники била је инфузија морфијума. Али морфијум код мале деце зауставља дисајне путеве. Када се на то надовезала општа анестезија, после вишесатне инфузије морфијума, Ники је престала да дише, дабоме.Зашто на ову епизоду гледам као типичан дан у животу пацијента заробљеног у државном здравственом систему?Као што рече један мудрац, ”Власт опије и најбоље срце, као вино најјачу главу. Нико није довољно добар, ни довољно мудар, да му се повери неограничена власт.” Осим, ваљда, Обаме, шта ли?Неограничена власт иде руку под руку са безосећајном, окрутном и насилном бирократијом.У Америци, опсесија тужбама је створила климу дефанзивне медицине. Али у земљама где постоји ”јавно здравство” сва одговорност је колективна. Лекар који немаром изазове Плаву узбуну или превише засече скалпелом, не мора да страхује од казне. Да сам тужила болницу, трошак лекарске неспособности би платили коматозни канадски порески обвезници.Да будем фер према лекарима који су се трудили да помогну Ники, већина је знала шта раде. Али сви су били заробљеници професионалног гулага у ком су им плате зависиле од синдикалног уговора, уместо од успеха у лечењу (што би био случај у приватној пракси).Хирург који је зашрафио кости наше несрећне кћери за своју вештину и труд награђен је додатним послом - али без додатне плате. Медицинари попут њега свакодневно гледају како неспособни медиокритети долазе на положаје за које нису способни, док проблематичне болнице бивају награђене додатним средствима. То је перверзна наопака мотивација свих државних служби: неуспех се увек награђује. За излажење на крај са препуним чекаоницама, ови логорски медицинари имају на располагању само застарелу опрему и лекове, да би на крају дана добили замрзнуту плату.Сви лекари раде за једно те исто ”предузеће”. Другог избора нема, ни јавног ни приватног. Ако се зажеле слободе, морају да пребегну у Америку.Ускоро више неће моћи ни то.(превео С.С.)

Понекад заиста не знам шта је Американцима. Буш мањи је после 11. септембра објавио рат ”тероризму,” али је врло брзо постало јасно да је то рат против грађанских слобода, нафте, Русије, Кине, Индије, Европе - укратко, свега само не тероризма. Из понашања Америке на нашим просторима, као и изјава водећих америчких политичара, јасно је да Вашингтон рачуна на џихадисте као пријатеље и савезнике, и ове што су објавили џихад Америци сматра незгодним отпадницима. Чим се њима стане у крај, наставиће се срећна сарадња Америке и ислама, мисле амерички моћници. Глупости, дабоме, али ето. Обични народ не зна ни толико. Њих су убедили да је ислам ”религија мира” и да муслимани и хришћани (а већина Американаца сматра себе хришћанима) верују у истог бога. Да је џихад у ствари нека врста личне борбе за побожност, коју су ето терористи искривили и изокренули. Да је у ствари непристојно да се уопште спомиње џихад и исламски карактер ал-Каиде и сличних терориста, јер то само по себи вређа муслимане. Чак је и ”рат против тероризма” у нека доба преименован у ”глобални рат против насилног екстремизма”, шта год то значило.Пре нешто више од две године, 14. фебруара 2007, 18-годишњи Сулејман Таловић ушао је у тржни центар у Солт Лејк Ситију и почео да пуца. Убио је пет људи, а четворо ранио, пре него што је њега самог убио полицајац који се случајно затекао на лицу места. Постојало је мноштво доказа да је Таловић био мотивисан џихадом, али је полиција одлучно одбацила да их уопште размотри, и после две године окончала истрагу изјавом да је мотив остао ”непознат.” Уместо да се баве жртвама, као што се обично ради, медији су са бавили ”јадним” Таловићем; чак је било и отворених инсинуација да су за његово насилно понашање криви Срби (!) јер је, забога, избеглица из Церске и неко време провео у Сребреници (1993) и Сарајеву! Када је у мају исте године ухапшено шест лица оптужених да су планирали напад на војну базу Форт Дикс у Њу Џерсију, имена осумњичених су се крила свим средствима. Коначно је објављено да се ради о четворици Албанаца (тројици из западне Македоније и једном са Космета), једном Турчину и једном Палестинцу. Покушај ”прања” чињеница је чак натерао једне дневне новине (Вашингтон Тајмс) да у уводнику нападну срамотно понашање америчке штампе, осуђујући употребу небулозних описа типа ”бивши Југословени” или ”пореклом из Југославије” за четворицу Албанаца. ”Ако новинска кућа не објави чињенице за које зна да су тачне, онда не ради свој посао,” писало је у уводнику. Идентитет Агрона Абдулахуа и браће Дука објављен је тек када су медији успели да интервјуишу неке њихове рођаке из Македоније, који су се клели да воле Америку и да мора да је у питању нека грешка...Када је у недељу, 31. маја ове године, у Канзасу убијен Џорџ Тилер, ”лекар” који се бавио абортусима, вест о његовом убиству и могућим последицама по расправу о ”репродуктивним правима” (како се еуфемистички назива чедоморство) осванула је на првим странама већине великих америчких листова, не само у понедељак већ и у уторак. Вест да је у понедељак ујутро, 1. јуна, нападнут регрутни центар америчке војске у Арканзасу (1 погинуо, 1 повређен) гурнута је на задњу страну, у кратке вести из земље или црну хронику.Зашто? Па зато што је чедоморство важније од џихада. А у Арканзасу је реч о класичном џихаду. Црнопути Карлос Бледсо (24), који је недавно примио Ислам и променио име у Абдул Хаким Муџахид Мухамед, довезао се својим црним камионетом до регрутне станице, пуцао хладнокрвно у двојицу војника, и покушао да побегне. Полиција је, дабоме, рекла да ”не знају мотив” али да је могуће да је убица ”имао нешто против војске.”Ма немојте! Човек се зове Муџахид, побогу! Шта треба, да се зове Осама, па да им буде јасно? Али не, Американци ваљда мисле да ако се претварају довољно снажно да не виде џихад у својој земљи, онда га неће ни бити. Отприлике исто као што мисле да ће понављањем приче о ”интегралној” БиХ и ”независној држави Косово” од њих направити стварност.И онда се чудите зашто мислим да ова земља пропада.

Не верујем да је колумниста ”Детроит Фри Преса” Мич Албом (Mitch Albom) могао и да сања да ће својим текстом о објављивању фотографија мучења из Абу Граиба и осталих америчких логора да започне полемику у Србији. Али ето, десило се.Додуше, стигло је свега неколико коментара на текст, који је пренела НСПМ. Мој је остао усамљен у разумевању става који је Албом изнео (да би публиковање тих фотографија помогло џихадистима, а не Америци). Можда зато што већ дуго живим у овој земљи, силом прилика, па мислим да одлично разумем како Американце тако и њихову власт, али кристално ми је јасно да би изношење ових слика у јавност изазвало двоструку штету. Не само што би охрабрило џихадисте, што је аргумент који износи Албом, већ би ојачало Империју (на шта највероватније није ни помислио).Коментаришући реакције на Албомов текст, Миодраг Зарковић поставља поређење између ”друге Србије” и ”друге Америке,” коју по њему представљају они што инсистирају на објављивању фотографија. Мислим да у том поређењу греши. Америка није Србија, нити су невладине организације код нас и код њих исто.Не зато што је Америка већа, богатија, моћнија. Какве то има везе? Сви би требало да смо једнаки пред Богом и правдом. Али није фер поређење Србије са империјалистичким режимима у Америци, а ни изједначавање АУГС (ACLU) са професионалним ”боркињама за људска права” код нас.Американци су листом убеђени да су ”добри момци,” малтене од Бога изабрани да свету донесу мир, демократију и слободу (иако више ни не знају шта ишта од тога значи). Већина њих нема појма шта је рат; на Америчком тлу се није ратовало још од априла 1865, а рат који се тада завршио познат је данашњим Американцима углавном кроз измаглицу политички коректних лажи.Пре седам година је Рандал Валас режирао филм ”Били смо војници,” (We Were Soldiers), по вијетнамским мемоарима пуковника Харолда Мура. У Муровој улозио био је Мел Гибсон. Признаћу да никад нисам гледао филм, али се добро сећам кратке најаве. У рекламном инсерту, Гибсоновог пуковника кћеркица пита, ”Тата, шта је рат?” Овај одговара, ”То је кад неки људи покушају да убију друге људе, па онда војници као твој тата, посао им је да оду тамо и да из зауставе.”Ово "тамо" је кључ за разумевање Америке. Рат је за њих нешто што се дешава ”тамо далеко.” А њихови политичари им лажу да су ти ратови потребни, чак и неопходни, како би се одбранила њихова ”слобода.” Међу Американцима влада једно стравично погрешно убеђење да своју ”слободу” (у смислу слободе од страног окупатора - која после 1812. више никад није долазила у питање!) дугују војницима који се боре широм света. Ова порука се понавља сваке године, последњег понедељка у мају, када се прославља Дан Сећања.Џабе што је управо то ратовање изнедрило државу која баш Американцима одузима све више слободе, док ”ослобођеним” народима широм света одузима прво животе, па онда и имовину, идентитет, наду... Свака критика америчког империјализма разбија се о гребен убеђења да су Американци добри, слободни људи који чине само добро по свету у ком, ето, има толико зла и покварености, од џихадиста до агресорско-геноцидних Срба.Зар код Срба постоји ова култура рата? Је ли српска историја прича о освајању и господарењу другим народима - или управо обрнуто? А ето, Американци испадоше праведници којима се гледа кроз прсте за најстрашније злочине, док се Срби осуђују и за фиктивне.Тако Американци ратују широм света и то сматрају борбом за своју слободу, а Срби ратују на свом кућном прагу и то се онда проглашава за "агресију и геноцид." Американци побију стотине хиљада а милионе претворе у избеглице, али то је демократија. Срба страда десетине хиљада, а милион избегне, али то нико не види јер су они забога "колективно криви" (Ахтисари). Американци су у Ирак ишли "зато што су могли" (Томас Фридман). Срби су ратовали зато што ”рата не би било да га Хрватска није хтјела” (Туђман), што ”за мир не бих жртвовао суверену БиХ,” (Изетбеговић) и што је неко одлучио да је ”Србији потребно мало бомбардовања” (Олбрајт) или ”окупација у немачко-јапанском стилу” (Бајден).У Америци се АУГС бори за своје поимање грађанских слобода, што у једнакој мери нервира државни апарат колико му служи да законима о "једнакости" и "недискриминацији" проширује своја овлашћења (при чему је АУГС "корисни идиот"). За то време, тзв. ”другу Србију” управо плаћа ”прва” Америка да руши, подрива, минира и саботира како државу тако и друштво, идентитет, културу и традицију Срба. Разни Комитети, Фондови и Одбори виде само српске злочине (било стварне било фиктивне) а остале - поготово америчке - или не виде или их правдају. Зар нису управо "српски" невладници највећи поборници америчког злочина званог "Независна држава Косово"?Не знам у коликој мери ”другу Србију” њени финансијери гурају да вади америчке флеке причом о српским злочинима, мада та претпоставка није ван памети. Баш као што данашњи Немци перу своју мрачну прошлост упирући прстом у ”геноцидне” Србе, не би ме изненадило да су амерички империјалисти створили медијску представу о злим Србима као пројекцију сопствених негативних карактеристика, које морају да осуде и прокажу како би могли да наставе да верују у своју доброту и историјску мисију. Али о томе можда неки други пут.На почетку инвазије на Ирак, у марту 2003, колумниста Илана Мерсер написала је следеће: ”Храбри народи ратују зато што морају; кукавички народи ратују зато што могу.”Па ви сад гледајте ко је ко.

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

Именовање Џозефа Бајдена за потпредседника Барака Обаме било је јасан сигнал о каквој ”промени” се ради у америчкој иностраној политици. Бајден је Обами оно што је Чејни био Бушу млађем: ратоборни глас старог естаблишмента. Као што су Чејни и његова екипа донели у наслеђе Бушу млађем опсесију Ираком са почетка деведесетих, тако су Бајден и нови-стари кадрови Стејт департмента у Обамину Белу кућу донели балкански пртљаг из деведесетих.Нема сумње да ће Бајдена срдачно дочекати у Приштини и Сарајеву. Он већ скоро две деценије веома отворено подржава како босанске Муслимане, тако и ”ОВК”. А што се Срба и Србије тиче, Бајден је током НАТО агресије 1999. био у гласној мањини која је позивала на општу инвазију и увођење ”окупације у немачко-јапанском стилу.” (ТВ емисија Meet the Press, 9. мај, 1999)Чињеница да је баш он изабран да буде гласник Империје у Сарајеву, Београду и Приштини је сама по себи једна врста поруке о природи и циљевима америчке политике.О чему се ради? Обама је изабран прошле јесени на крилима обећања о ”променама”. Али незадовољство Американаца Бушовим империјалистичким авантурама је протумачено као фрустрација неуспелим империјализмом. У међувремену је дошло и до економске кризе. Ситуација у Ираку је и даље очајна. Авганистанска интервенција је до те мере оманула да се сада воде борбе у Пакистану против Талибана који су наводно побеђени већ 2001. Обамини спољнополитички кадрови, листом из Клинтонове администрације (од Хилари надаље), одлучили су да опет заиграју на балканску карту.Америчка политика на Балкану коју је зацртао Клинтонов режим није се променила под Бушом, само је била на аутопилоту до пролећа 2005. Буш је тада активно кренуо у борбу за ”независну државу Косово”, централизацију БиХ и одвајање Црне Горе. Ово последње је завршено у мају 2006, без много протеста из Београда, и сигурно је охрабрило Вашингтон да још више инсистира на остатку платформе. Жилав отпор Београда је ометао америчке напоре по питању Косова све до прошлогодишњих избора у Србији. Једино још власти у РС и даље одолевају притисцима.Два су стратешка циља америчке балканске политике. Један је да добије поене у исламском свету за одбрану муслимана у БиХ и на Космету, како би ови отказали џихад против ”Великог Сатане” и поново постали савезници. Ово није теорија завере; на исламску карту се између осталих отворено позивао истакнути спонзор ОВК, конгресмен Том Лантош (који више није међу живима), па и сам Бајден у неколико наврата, као сенатор. Међутим, очекивана захвалност исламског света никако да дође, а у међувремену велики број заробљених терориста у својим биографијама има и ”босански џихад.” Зато политика Вашингтона у БиХ осцилује између притиска на Србе да би се угодило Муслиманима и притиска на Муслимане да би се сузбио радикални ислам. Није ни чудо што не успевају ни у једном.Други циљ Америке је да што је више могуће ослаби и подели Србе, јер су они још почетком деведесетих означени као ”реметилачки фактор.” Ово је у суштини доктрина преузета од КПЈ, познатија као ”слаба Србија, јака Југославија” - с тим што овде уместо Југославије фигурирају ”независне државе” којима су кумовали баш Американци, од Словеније до НДК. У ту сврху је пружена војна и техничка помоћ Туђмановом режиму за решавање ”српског питања” путем ”Олује”, инситирало се на независној БиХ и Македонији у авнојским границама, као и на одвајању Црне Горе и Косова. (Будући да и ”војвођанске” сепаратисте финансирају америчке и ЕУ фондације, пројект дробљења српских земаља вероватно још није завршен.)Зашто? Утицајна фигура вашингтонског спољнополитичког естаблишмента Строб Талбот је пре неколико година, у предговору књиге ”Путања судара,” образложио да се НАТО поход 1999 може објаснити ”отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца.” Дакле, пошто су се све земље бившег Источног блока утркивале ко ће да буде већи амерички вазал и да се што брже реформише и спроведе транзицију, Србија (СРЈ) је инсистирала на ”превазиђеним” концептима независности и суверености, одбијала да постане америчка сатрапија и да свира како Вашингтон диригује. (Нећу ни да чујем да је за ово крив Милошевић; овакво понашање је сасвим у карактеру Срба.)Наводно аутентична народна револуција 5. октобра 2000. у Србији је у ствари изведена по америчком рецепту специјално формулисаном баш у ту сврху, и плаћена америчким парама. После је идентичан рецепт примењен у Украјини и Грузији, а после и Белорусији (али без успеха). Али чак ни Зоран Ђинђић, који се сатрао од сарадње са Империјом, није био вољан да преда Косово. Од тада су Американци константно трагали за довољно ”демократском” (тј. послушном) владом, коју су коначно добили прошлог лета. На велику фрустрацију Вашингтона, међутим, и овај режим се противи отимачини Косова (макар и само вербално)!Ови који би да ”промене код” и ”реформишу” Србе да не буду то што јесу него нешто друго, кротко и послушно, знају можда боље од слободољубивих Срба да је Косово више од територије. Реч је о принципу. Није довољно да се Косово окупира, преда Шиптарима, да се Срби униште и њихова духовна баштина разори или присвоји. Да би америчка политика према Србима истински успела, не само привремено, потребно је да се сами Срби одрекну Косова.Косовски бој није никакав ”националистички мит.” Није српство почело од 1389. Али косовски еп представља дестилат историјских, културних и цивилизацијских вредности Срба: слободу, част и веру, и одбијање да се покори освајачу. За земљу која је у сопственом народу убила слободарски дух и затире га свуда по свету - у име ”слободе,” штавише - овакав дестилат је чисти отров. Косово се Србији отима не само да се угоди Албанцима (као лојалном савезнику сваке империје која је крочила на Балкан, па и ове најновије), већ да би се уништила та српска приврженост слободи. Узима се земља да би се отела душа.Иако ништа не би било драже постмодерним, постнационалним, постхришћанским ”грађанистима” који свој српски идентитет поричу, мрзе или презиру, Тадић и његова коалиција су свесни да за овај корак још нису спремни. Иако контролишу све аспекте власти и већину медија, знају да би се маса народа коју су забавили што сопственим јадом што ”културом” хедонизма ипак реаговала на овакву ампутацију. Зато се труде да до жељеног резултата дођу постепено и полако, све време покушавајући да анестетишу друштво причом о инвестицијама, ЕУроатлантским интеграцијама, белим шенгенима, Фијату, и бољем животу који ”само што није стигао” већ девет година.Бајденова посета им квари планове, јер се људи буне, почињу да се сећају и да сабирају два и два. Отуд толики напор да се ово представи као израз америчког задовољства српском ”сарадњом”, а не притиска да Србија прихвати сопствено силовање и још виче ”брже, јаче, још.”Да ли је Вашингтон послао баш Бајдена, осведоченог србомрсца, како би Србима мало јаче стао чизмом за врат и подсетио их да очекивана ”сарадња” није потпуна док се не испуни најважнији захтев - одрицање од Косова? Американци јесу свашта нешто, али нису суптилни. Шта год Бајден рекао у Београду, чињеница да је баш он дошао у посету, а да је пре тога у Сарајеву изјавио да је независно Косово ”од кључног значаја за стабилност и напредак региона” и да је то свршен чин који не може да се мења (а како би то показао, иде у Приштину где га чека Тачијев орден), говори довољно. Можда и превише.И док они којима је јасно чекају да се они којима није јасно пробуде из измаглице метафоричког опијума који им се свакодневно пумпа у мозак, остаје само да се присетимо да америчка политика коју Бајден представља почива на убеђењу да су они у стању да снагом воље диктирају реалност. А мада се с времена на време чини да им ово заиста полази за руком (бар на нашим просторима), ова врста коцке са судбином се ретко исплати. Реалност има врло незгодну навику да на крају ипак победи.

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?" Улаз слободан - прилози добродошли.Учесници:

Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett) Џејмс Џатрас (James Jatras) Проф. Сунил Рам Др Срђа Трифковић У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус. И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...

... родила се Резолуција 171. Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи. Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.

Нашим београдским и бањалучким читаоцима скрећем пажњу на две трибине које се у среду и четвртак одржавају у њиховим градовима, а на којима ће одлични познаваоци америчке политике на Балкану да представе своје виђење најновије администрације.Прву трибину, у Београду, организују Номоканон, Двери и Фондација лорд Бајрон. Учествују: бивши канадски амбасадор у СФРЈ Џејмс Бисет, директор Америчког савета за Косово Џејмс Џатрас, и др. Срђа Трифковић, аутор и аналитичар. Среда, 13. мај, амфитеатар V Правног факултета, 19:30 часова. Следеће вечери, у Бања Луци, амбасадору Бисету, г. Џатрасу и др. Трифковићу се придружује др. Дарко Танасковић, на трибини коју организију Фондација лорд Бајрон и Културни центар града. Четвртак, 14. мај, Мала сала Банског двора (Трг српских владара 2), 19 часова.Каква је позадина најављене намере Вашингтона да ”игра активнију улогу” на Балкану? Шта значе све гласнији захтеви америчких медија, конгресних одбора, ”невладиних” институција и академских личности да се изврши унитаризација БиХ ревизијом Дејтонског споразума, а Србија натера да призна самопроглашену државу у Приштини?Нешто се сигурно ”иза брда ваља.” Сазнајте шта!

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време. Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под. Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда? Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице. Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...? Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.” Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици. Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно. Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује? Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије. Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.

Чим сам чуо да је гувернер Илиноја Род Благојевић оптужен за корупцију, знао сам да ће пре или касније медији да покрену питање његовог српског порекла. Изненаћен сам само да им је за то требало неколико дана, а не минута.У овом добу политичке коректности и обавезне ”разноликости”, где је забрањен ”говор мржње,” савим је дозвољено, пожељно, па чак и обавезно да се мрзе Срби. Ко се још бави етничким пореклом Бернија Мадофа, инвеститора са Вол Стрита који је недавно ухапшен зато што је пирамидалном шемом опљачкао на стотине хиљада богатих Американаца (и то претежно Јевреја)? Или, као што се с правом пита Мелана Пејаковић (SerbBlog) је ли то можда неко дизао дреку око ирског порекла бившег гувернера Илиноја, Џорџа Рајана?Међутим, медији нам неуморно набијају на нос Благојевићеве ”етничке корене” - до те мере да су интервјуисали његове рођаке из Европе о човеку кога никад нису упознали, и цитирали (антисрпске) наслове из новина чији су власници Немци и Сорош.Неки су опет посетили цркву у коју је Благојевић ишао као дечак и тражили реакције парохијана. Али Благојевићу је 52 године и у ту цркву није крочио већ три деценије. Какве везе сад црква има са било чиме?Захваљујући пискарању таблоида и разноразних ”новинара,” можда има људи у Србији који су поносни јер је ”наш човек” гувернер једне америчке државе. Али оно што се у тим ”наше горе лист” чланцима не спомиње је да се Благојевић давно одрекао свог српства. Српско порекло је незгодна ствар у америчкој политици. На пример, сенатор из Охаја Џорџ Војновић је за време распада Југославије и косовске кризе био ”Словенац.” Мелиса Бин (представник у Конгресу), која никад није крила своје српско порекло, била је због тога изложена бруталном вербалном нападу противкандидата Стива Гринберга у фебруару ове године, када је овај тврдио да својом опозицијом независности Косова Бин ”брани интересе радикалних страних држава а против слободе и демократије.” Потпуна замена теза, дабоме.Ипак, не верујем да се Благојевић одрекао свог српства под притиском или невољно. Све што се зна о њему указује на то да је та одлука била намерна, смишљена, у циљу грабљења власти и новца. Није он први који се тако понео, нити ће бити последњи, нажалост. И ту опет цитирам М. Пејаковић:”Националност” Рода Благојевића је Американац, а његова религија је ”покварени политичар.” То је требало да буде јасно свима када је 1999. подржао НАТО бомбардовање Југославије истим србофобичним језиком који су тада користиле његове покварене, корумпиране колеге.Милорад Благојевић је својевољно постао ”Род”. Није само напустио своје корене, већ их је свесно издао. И то треба да се има на уму кад се говори о ”Србину” Благојевићу, гувернеру Илиноја.