Planeta Srbija

Већ трећи дан Глас Јавности у наставцима објављује есеј Срђе Трифковића о томе шта резултат избора у Америци значи за Србију. Изгледа да, заслугом мондијалистичких и "ЕУрореформских" медија постоји мноштво заблуда о Бараку Обами и његовим сарадницима, и добро је што Трифковић, одличан познавалац америчких прилика, може макар на овај начин да разјасни ствари.Е сад, неко ће рећи да је Трифковић прогнозирао ономад да ће Буш Млађи бити добар за Србе и да је позивао Србе да за њега гласају 2004. У ретроспективи, то заиста изгледа као заблуда. Али треба имати на уму једну чињеницу: те године је Бушов противник био Кери, који је примао новац од албанске наркомафије и у свом тиму имао Холбрука и Кларка. Буш је тада још увек био "статусно неутралан", односно потпуно незаинтересован за Балкан, и пуштао је да ту политику воде преостали Клинтонисти из Стејт Департмента. Почетком 2005 је почела жестока дипломатска и пропагандна офанзива проалбанских империјалистичких кругова унутар САД, на које није било ама баш никакве реакције Србије. Резултат је био очекиван: Буш је већ у мају те године званично прихватио балканску политику коју је на изборима заступао поражени Кери. Оно јесте да је много фактора било наклоњено оваквом развоју ситуације, али он није био неизбежан. Вредело је барем покушати да се он спречи. До тога, међутим, није дошло.Читаоцима овог блога, дабоме, све је јасно што се Обаме тиче још од јуна ове године, а можда и раније. Али ево, данас сазнајемо да је у свој "транзициони" тим именовао бивше службенике Клинтоновог Стејт департмента; једна од њих сада ради за Олбрајт Групу (приватну фирму погодите кога). Баракове "промене" испадоше попут Борисовог "бољег живота" - прича за предизборну употребу. Суштина приче је у нечему што је Трифковић написао, а објављено је у данашњем наставку у Гласу:Једини начин да дође до неких крупнијих померања у америчкој политици на балканском простору био би да сама Србија чврстином и одлучношћу изнуди такво преиспитивање. Са овом и оваквом владом у Београду, то је, наравно потпуно излишно очекивати."

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене. И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли. За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.

Barak Obama (Barack Hussein Obama II) je novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Znam da ovo verovatno ne znači ništa za Srbiju (direktno), jer se politika SAD prema Srbiji i Kosovu neće menjati, ali, ako novi predsednik SAD zaista ispuni svoja predizborna obećanja, onda će verovatno celom svetu, pa i Srbiji (indirektno) biti barem malo bolje.

Нешто ми је мрско ових дана да пишем о стању на нашим просторима. Не знам тачно шта је прелило чашу; можда ништа. Изгледа да се тако осјећам пар недеља послије сваке посјете, кад испаре пријатни утисци а остане само спознаја о дугорочним проблемима. Ту је можда помало и фактор "већ виђеног". Милорад Додик сад каже оно што ја говорим годинама, да је БиХ земља са "системском грешком." О дефетизму и самонепријатељству сам исто тако писао раније. Сви који прате моје текстове, како на овом блогу тако и на Antiwar.com и другдје знају да сам против ЕУ и да тврдим још од претпрошле године да америчка империја пропада и да је подаништво не само глупа већ и промашена политика. Оно, шта више да се каже, кад би све требало да буде јасно као дан? Можда је проблем у психолошкој окупацији...Најгоре од свега то што они који упорно тртљају о "реалности" у ствари највише живе у свијету митова и лажи. Класична замјена теза, дабоме, али ништа мање одвратна. Тако се сервира прича о некаквом цивилизованом Западу и "међународној заједници" о коју смо се наводно огријешили, којој треба да се умилимо, коју треба да опонашамо. Тандара-броћ!Стварност је, дабоме, другачија. Томас Флеминг, уредник магазина Хронике, конзервативни мислилац и историчар, коментаришући економски бродолом који се тренутно догађа вели сљедеће:У овим Сједињеним Социјалистичким Америчким Државама ништа више није стварно. Валута нам је комад папира који нам је наређено под пријетњом смрти да прихватимо као новац. Бракови су нам краћи од љубавних авантура у Шведској. Куће више нису домови већ инвестиције, ништа трајније од приколица паркираних на изнајмљеним плацевима на које кроз порезе полажу права локалне, државне и савезне власти. Шта да се ради? Као поданици огромне социјалистичке државе која контролише наше животе, можемо само да гласамо за стубац А или стубац Б. Као што сам рекао прије скоро 20 година, у ССАД је право гласа само право да сарађујемо са тлачитељима. Имате шансу да гласате за нешто бољег чувара конц-логора који у ствари не воли толико да мучи и убија али ето, од нечега мора да се живи... Што рече један паметњаковић, "Зашто да се задовољимо мањим злом? Гласајте за К'тулхуа!"Као људска бића, међутим, имамо моћ да не живимо онако како нам нареде. Нико не тјера жене да зачињу ванбрачну дјецу па их онда или убију или продају за чек од социјалне помоћи. Нико нас не тјера да мијењамо куће и послове попут прљавог веша. Нити нас било ко приморава да купујемо куће које не можемо да приуштимо у очекивању да ћемо од њих зарадити довољно да купимо ХД телевизор који иде преко читавог зида. Први корак ка слободи је прихватање моралне одговорности за сопствени начин живота. Тек када негдје око трећине грађана буду морално одговорни људи са нешто имовине, моћи ћемо почети расправу о томе како да ослободимо нашу земљу.Све сличности са вазалним досманлуком су, наравно, намјерне.

Изјава Џима Џатраса, директора Америчког савета за Косово (American Council for Kosovo) у Вашингтону, 27.8.2008.Неки у Србији су можда у искушењу да помисле како је Москвино признање независности Јужне Осетије и Абхазије лоше по Србију, и да ће Русија можда да промени свој став о Косову и Метохији.Ово не само да је далеко од истине, већ је овакав развој догађаја добар за Србију, и то из више разлога:1. Русија неће променити став о КиМ. Москва ће наставити да инсистира на принципијелном становишту да је -(a) Београд увек инсистирао на споразумном решењу за Косово, а није прибегао насиљу као Сакашвили. Управо су Албанци и њихови спонзори предузели илегалне кораке који не могу да угрозе суверенитет Србије. Насупрот томе, Сакашвили је сам оштетио грузијски аргумент својим насилним деловањем.(б) По релевантним југословенским законима, Косово нема право да се отцепи ни од Србије ни од Југославије. Међутим, по совјетским законима, аутономне републике (Абхазија) и области (Јужна Осетија) су имале право да се изузму од независности република, у овом случају Грузијске ССР (по закону о отцепљењу од СССР из 1990). Дакле, Абхазија и Јужна Осетија су биле део Грузијске ССР, али никад независне Грузије. Насупрот томе, КиМ је неупитно било део Србије још и пре настанка Југославије.Председник Медведев, министар Лавров и амбасадор Чуркин су све ово врло јасно рекли, и исправно инсистирају да ови ”замрзнути” делови бившег СССР заслужују независност далеко више него КиМ. 2. Руски чин показује да америчко признањe Косова нема објективну вредност, већ само субјективну. Да ли руско признање решава статус Осетије и Абхазије у светз? Не. Москва сада тражи подршку других земаља. Колико ће их подржати признање, пет, десет двадесет? Косово признаје 46, а Западну Сахару 47. И онда се проглашење независности своди на ”Добро, то је твој став. Ти кажеш да си независан, ја кажем да ниси.” Вашингтон је међународно право заменио законом џунгле и сад нема право да се жали шта код било ко други уради. Независност је сада у очима посматрача. У суштини, сад више нема јасног одговора на сукобе у неколико регија у свету, али је јасно да ниједна од ових новопроглашених држава неће ући у УН.3. Пошто је јасно да је управо криза на КиМ изазвала ову најновију нестабилност, биће мање воље у свету да се подржи ”независно” Косово. Исто тако, сада су веће шансе да ће Генерална скупштина УН да питање Косова (а можда и других места) пошаље на разматрање Међународном суду правде, како не би морала сама да заузме став.4. Садашња ситуација додатно наглашава колико је Москва (пријатељ Србије по питању КиМ) јака, а Вашингтон (непријатељ Србије по питању КиМ) слаб. Aмерички функционери осуђују ”кршење грузијског суверенитета и интегритета,” несвесни сопственог лицемерја. Захтевају да Русија ”мора ово” или ”мора оно”, али је свима јасно да не могу да присиле Русију ни на шта. Можда им није јасно колико јадно изгледају, али остатaк света види и зна.

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође. Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама. ПИТ БУЛ И ИРВАСИФред Рид, 24. август 2008. (оригинал)Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви. Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују. Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја. То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља. Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова. ... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе. Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада. Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност. Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење. У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.” Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују. Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије. Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји. Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.” Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.” Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.(превео Сиви Соко, август 2008.)

Милан пита ”да ли ће бити неки текст о Џозефу Бајдену...(мада брза претрага даје неке резултате)?”Куку мени, па шта ради та црна штампа у Србији кад овај мали блог мора да информише људе о томе ко и шта је Џозеф Бајден? Шта пишу, да је то стари, угледни политичар који ће да ојача позицију Светог Барака од Промене као кандидат за потпредседника? Надам се да је бар неко рекао да је Бајден председавајући одбора за међународне односе америчког Сената (а да је био потпредседник истог одбора током Клинтонове владавине, када му је на челу био републиканац Џеси Хелмс), и да је као такав неодвојив од политике ”хуманитарног” империјализма. И да је бар неко споменуо да је Обамина прича о ”променама” апсурдна док око њега седе све сами клинтонисти. Шта ја да додам свему овоме? У јануару 2007, чим су демократе добиле већину у Конгресу, Бајден је у лондонском Фајненшел Тајмсу објавио пргави, демагошки и чињеницама оскудан уводник у коме је описао поглед своје партије на америчку спољну политику. Бајденова харанга, под насловом ”Морамо зауставити непријатеље новог Косова” појавила се у издању ФТ од 2. јануара. У нешто више од 700 речи, што је за њега рекордно концизно, Бајден је тврдио да ”спретна дипломатија којом ће се обезбедити независност Косова може да донесе победу за муслиманску демократију, бољу будућност за југозапад Европе, и потврду исправног кориштења америчке силе” али и упозорио на ”велики ризик да ће Србија и Русија да се уроте и од победе направе пораз.”Како је писао Бајден, у седам година откад је НАТО ”окончао Милошевићев терор,” мисија УН је ”углавном успела да успостави стабилност” и сада само недефинисани статус стоји између ”народа Косова” и боље будућности. Исто тако, тврдио је да одлагање отцепљења Косова спречава улазак Србије у ЕУ, и цитирао анкете које сугеришу да већина Срба не мари за своју окупирану покрајину. "Све у свему, грађани југоисточне Европе су ментално спремни за независно Косово."Карте се у потпуности отварају кад Бајден пише, "Народ Косова, већ највише проамерички настројен у исламском свету, обезбедиће неопходни пример успешног партнерства САД и муслимана."А драгуљ у круни његовог ”аргумента” је био да Русија води империјалистичку политику:"Руски напори да се омете решење за Косово у складу су са навиком Кремља да у бившим комунистичким државама гају слабе, послушне режиме. Москва је изгледа дошла до закључка да су сиромапни нестабилни режими лакши за манипулацију од просперитетних и независних..."Разумни руски приступ ситуацији могао би да покаже намеру Кремља да поштује глобални поредак, у тренутку када кредибилитет Русије готово и не постоји."Да је ово последње апсолутна, стопостотна замена теза - односно, да је све ово за шта је Бајден оптужио Русију у ствари слика и прилика управо Америке - ваљда није спорно. Шта се још из овог текста види? Да је за Бајдена - односно његову странку - ”народ Косова” искључиво албански; да се независност Косова (апсурдно) гледа у светлу америчко-исламских односа; да Бајден нема никаквог обзира ни према истини ни према чињеницама. И да је циљ одвајања Косова ”потврда исправног кориштења америчке силе.”Коментаришући тада Бајденов текст, рекао сам да је то вероватно ”лабудова песма естаблишмента чије је време прошло, и који - иако способан да направи велику штету - више не може да суштински промени ток историје.” Руска интервенција у Грузији и наставак неуспеха у Ираку и Авганистану су показали да сам био у праву, мање-више. Нажалост, та ”штета” је направљена баш на Косову - али и то само зато што сама Србија није пружила ама баш никакав отпор. Бајденово трабуњање сам тада упоредио са епилогом Шекспировог Макбета: ”Прича једног идиота, пуна буке и беса, без икаквог значења.” Упркос Косову, остајем при томе. Америчка империја је тигар од папира, који може да прети и режи колико хоће, али није више господар историје - ако је то икада и била. Без обзира ко победи у новембру, у јануару 2009. ће се наћи на челу банкротиране земље, са Потемкиновом војском, без пријатеља у свету.Што се нас тиче, ни Обама (са оваквим потпредседником) ни манијак Мекејн нису добар избор. Али нису наш избор. Можда би било боље да се мање бавимо америчком политиком - која је ваљда досад и слепцу јасна - а више сопственом. Јер џабе ће нам бити ако америчка империја пропадне (а са њом и локални квислинзи и сателити) ако у међувремену постанемо ”грађанија” и нестанемо као народ. А о томе не одлучују ни Обама, ни Мекејн, а ни Џо Бајден, ма колико они тако мислили.

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.Браво!

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби. Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај. Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом. Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.” Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе. Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив. Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”

Љубитељи русофобске кухиње увек могу да рачунају са Вашингтон Постом - читајући ове новине никад неће остати гладни мржње према Русима (или Србима, које ВаПо сматра Русима "лајт").Најновији гурмански специјалитет сигурно представља данашњи коментар Јуџина Румера (Eugene Rumer), са Института за националне стратешке студије на Универзитету за одбрану државе (National Defense University). Румеров коментар је необичан по томе што представља серију доказа да је Русија данас моћна и јака - и то онда сматра доказом њене неизбежне и скоре пропасти!На пример, Румер вели да је Русија потребна Западу да "храни нашу овисност о нафти и гасу, да нам помогне да се нагодимо са Ираном, и да купује нашу валуту како не би даље слабила"; Москва "има више милијардера него друге престонице Европе"; руски бруто национални доходак је "са 200 милијарди долара 1999. порастао на 1,2 трилиона 2007. Москва има више прихода од нафте и гаса него што зна како да их потроши." И онда се окрене и каже да ништа од тога није битно, јер ето, и СССР је изгледао јак 1979, па га сад нема. Преминуо је од дефицита демократије, шта ли.Румер пита: "Ко може да каже да победа у Грузији неће довести до новог колапса за пар година?"Па ево, ја. Као што Румер и сам каже, Русија има више пара него икада. Али не каже да нема скоро никакав државни дуг (за радлику од Америке, која грца у трилијардама дугова и задужује се и даље). Руска привреда се драстично разликује од совјетске; чак је и слободније од европске или америчке, ако је судити по пореским давањима. Иако је тужно што је просечан животни век Руса краћи него на Западу, то ће се вероватно променити чим се здравство опорави од деценија комунистичког јавашлука и "демократије" под Јелцином. Исто тако, мада је руска нација у демографском паду од 1991, чини се да се тај тренд већ мења набоље. Уосталом, и Запад кубури са демографијом, јер домаће становништво у Европи и САД има све мање деце. Њихов пораст становништва је чисто последица прилива хорди имиграната из трећег света.Дакле, Румерове фантазије о свету где "северни Кавказ измиче руском загрљају" или где "далеки исток постаје кинеска колонија" треба оставити где им је и место, у домену бедних пискарала шовинистичке порнографије. Ако Румер мисли да Русији прети колапс, шта би онда требало да каже о земљи која је више него банкротирала, којој недостају и нафта и гас, која је сву индустрију извезла у иностранство а једина развојна грана су јој државна управа и војска, па и поред тога не може да победи ни једног непријатеља, иако их сваким даном ствара широм света?И Румер и Вашингтон Пост би требало да се брину о пропасти Америке. Али замена теза и приписивање властитих мана и проблема измишљеном непријатељу је пуно пријатнији посао. Док траје.

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар. Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора. Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.”Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...”Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од фолозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао ”живот, слобода и имовина”). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији, ”...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.”У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноврности и мултикултурализма.А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи ”имају превише,” у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, ”нормално.” Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето ”сналазимо” из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

Чујем да има неких међу Србима који симпатишу Барака Хусеина Обаму. Оно, јесте да је човек нормалнији од Џона Мекејна; али бити нормалнији од човека који је ем у спрези са шиптарским лобистима, ем никад није видео рат који му се није допао, није баш тешко. Али ако лаже коза, не лаже рог. Ево шта је Обама изјавио поводом формирања нове српске владе, 8. јула, из Чикага (оригинал овде)"Честитам председнику Борису Тадићу и Премијеру Мирку Цветковићу и желим успех новој влади у Београду у суочавању са проблемима који већ предуго спречавају Србију да оствари свој велики потенцијал.Срби су прошли кроз неколико болних поглавља у својој дугој и поносној историји. Грађани Србије сада желе напредак, демократски развој и економски раст. У мају су бирачи испољили своје опредељење за европску будућност, а ту визију је потврдило политичко руководство Србије формирање владе која дели те аспирације. Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ представља темељ на коме нова влада може да гради. Влада Србије која посвети своју енергију овој визији наде може да рачуна на моју потпуну подршку.”Превод са ”политичарског”: Нова влада је доказ да су се Срби одрекли Косова и да сад хоће евроинтеграције. Темељ за то је ССП - јесте да не важи, али ето - и ја очекујем од сваке владе слепу послушност Бриселу. Коалиција ДС-СПС је најприроднија ствар на свету, и свима даје наду у боље сутра.”Стварни напредак наравно захтева позитивне и одговорне односе са свим суседима Србије, укључујући и Косово. За ово је неопходно да се запаљива реторика и провокативно деловање оставе у прошлости. Председник Обама и наши европски партнери ће се потрудити да сви у региону испоштују такве стандарде.”У преводу: Нема вам будућности док не признате независно Косово. А ми ћемо опет да трабуњамо о некаквим стандардима, иако смо већ безброј пута показали да никакве стандарде нити хоћемо нити можемо да поштујемо кад су у питању Срби.”Сви Срби у региону, без обзира где живе, могу да поправе своје животе учешћем у легитимним политичким институцијама на свим нивоима. Будите уверени да ћу ја, као Председник, радити са свим међународним и локалним актерима на Косову да се оствари пуна заштита Срба тамо, укључивши и веће овласти за српске општине, неометан приступ и рад Српској православној цркви, и право на повратак и имовину свих избеглица и расељених лица.”Превод: Срби морају да се повинују шиптарским властима на Косову. Опет им обећавам оно што им је обећано већ небројено пута, али нико - па ни ја - нема никакве намере да испуни. ”Изградња боље будућности захтева и испуњавање обавеза из прошлости. Недавно хапшење Стојана Жупљанина је важан корак у том правцу. Позивам нову владу у Београду да се максимално потруди да ухапси и преостале бегунце са потреница за ратне злочине, у које спадају и Ген. Ратко Младић и Радован Караџић.”Превод: Наша обећања дођу и оду, али ваше ”обавезе” остају. Заборавите Косово, али ми Хаг нећемо. Без главе Ратка и Радована, ништа од светле будућности. А после њих ћемо наћи још нешто, ништа се не брините.”Србија и САД су традиционално уживале пријатељске и савезничке односе. Време је да се наже земње врате заједничким вредностима и узајамном поштовању које нам је толико добра донело у прошлости. Моја власт ће у Београду тражити живахне партнере с којима ћемо да градимо наше односе.”Превод: Ви сте стварно фантастичан народ; издамо вас, бомбардујемо, окупирамо, сатанизујемо, а ви нам љубите скут! Кад ја будем Император, има да се јасно зна ко је ”горњи” а ко ”доњи,” о чему сведочи и овај речник право из ”интимних огласа.””Такође желим да Србима свуда упутум најбоље жеље поводом недавног Видовдана.”Превод: Успут буди речено, срећна вам годишњица Боја на Косову, сад кад смо вам га једном занавек отели!Сачекаћу да се вратите из тоалета (Шта, није вам мука? Зашто?!). О, ту сте? Кад пре?Суочен са овом ”поруком,” човек може или да бесни, или да се смеје, али апсолутно не може да је схвати озбиљно. Ко год да је ово написао Обами (не мислите ваљда да он сам пише своје говоре? Па ниједан амерички политичар то не ради већ деценијама!) врло добро зна о чему говори. Србима се шаљу празна обећања и флоскуле о нади, бољем сутра, прогресу, пријатељству и просперитету, али се заузврат тражи ”само” одрицање од Косова, идентитета и правде. Само.Америчка политика према Србима и Србији се неће променити, без обзира ко постане следећи Император. Имали смо прилике да гледамо и Демократе и Републиканце у акцији по осам година, и између њих није било ама баш никакве разлике. Они који мисле да ће Обамин евентуални долазак на власт да заустави мучење Срба грдно се варају. Веће шансе је за то било кад је на престо дошао Буш Млађи, па од тога не само да није било ама баш ништа, већ нам је за његове власти и званично отето Косово. Можда ја ово џабе причам људима који су иазбрали владу Цветковић-Дачек. Можда је Србија (за све Србе баш и не знам, има их и ван те полуделе земље) стварно поверовала у добру вољу њених мучитења и џелата, и види потпуну покорност као спасење. Ако је тако, онда волите и Обаму и Мекејна, Солану, Кларка, Кушнера, Ахтисарија и све остале ”високе представнике” и ”специјалне изасланике”. Али немојте рећи да нисте знали. Тај изговор више не пије воде.

Нисам нестао са лица земље, нити сам схватио жуто-црвену коалицију као крај света. Оно, јесте можда увреда здравој памети, али шта друго да се очекује кад се уједине тајкуни, Империја и похлепа, а наспрем њих стоје, како рече Слободан Антонић, само рентијери околности? Нисам једном рекао "тражили сте, гледајте" и не једном цитирао да "сваки народ добије власт какву заслужује." Па што да се понављам. Али ево, видим два одлична приказа америчких политичких прилика Срђе Трифковића: један о Обами и један о Мекејну и његовој спрези са Сорошем. Закључак? "Бог нек' нам је на помоћи." Американцима, дакако.Некако ми је занимљиво кад се башибозук бије међусобно. Ево недавно је Весли Кларк покушао да опањка свог некадашњег саборца за Свеалбанску Ствар Мекејна, рекавши да "није квалификација за председника то што се неко возикао авионом па био оборен." (Мекејн је био морнарички пилот у Вијетнаму; оборен је и провео је неколико година у заробљеништву). На то су Мекејновци одговорили "А јесте кад се одрже три и по говора у Сенату..." (мислећи на Обамину кратку политичку каријеру у којој није урадио ама баш ништа). Па онда гледам на ЈуТјубу снимак са Фокс телевизије, где једног од Обаминих људи питају, "Реците нам бар једну ствар коју је Сенатор урадио за време свог мандата." Овај муца, брља, шврља. Каже, "Али он инспирише људе." Ма све је то лепо, али шта је урадио? Па ништа, дабоме.Нисма значи ми једини који пате од лоших политичара. Нити смо једини који због њих пропадају. Лепо би било да је то нека утеха, али ето, није.

Бар неке читаоце ових мојих размишљања сигурно занима шта ја мислим о предстојећим изборима за Императора. Пре четири године је пред Американцима српског порекла био мучан али опет једноставан избор: јесте да се Буш показао као неспособни диктатор, али зар би још неко могао да гласа за кандидата коме у изборном штабу седе Кларк и Холбрук а прилоге му скупљају шиптарски дилери дроге и оружја? Многи су Срби зато гласали за Буша, па макар се и не слагали с његовом политиком, или ирачким ратом. Није помогло, дабоме. Буш већ у пролеће 2005. усвојио у потпуности програм за отимачину Косова, и његова политика се од тада није ни за јоту разликовала од оне коју је спроводио Клинтон. Кад је Џон Мекејн мање-више осигурао номинацију Републиканаца, а изгледало је да ће му на мегдан изаћи Хилари Клинтон, постало је јасно да се та политика апсолутно неће променити. Ако ништа друго, бар знамо на чему смо, је ли.Е сад, чини се да Хилари ипак неће бити кандидат магареће странке (маскота Демократа је магарац, а Републиканаца слон; не питајте ме зашто) у новембру, већ ће та ”част” припасти Бараку Хусеину Обами. Његов успон у политичкој хијерархији је био толиком вртоглав, да скоро нико не зна шта Обама заиста мисли о неким стварима. Једно од тих питања је досад било и Косово. Теорија је било свакаквих, од чињенице да му је саветник била Саманта Пауер (која је изградила академску каријеру на миту о ”српском геноциду” у БиХ), до гласина да иза њега стоји Сорош или ”геополитички шахиста” Збигњев Бжежински.Сумње сада више нема. Обамин саветник за вањску политику, нико други до некадашњи изасланик за Косово Роберт Гелбард, рекао је Гласу Америке јасно и гласно шта је став његовог шефа према тој окупираној српској покрајини:”Косово је сада суверена држава. Нова српска влада зна да ће моради да живи с Косовом, и да је без обзира на све дијалог Београда и Приштине неопходан,” рекао је Гласу Америке Гелбард, изасланик америчке владе током сукоба на Косову 1998-99.”Ни Русија ни Индија, ни Кина ни Бразил не могу да диктирају развој ситуације по том питању,” рекао је, подсетивши да Београд и Приштина морају почети разговоре, јер ће од тога да зависе њихови односи у будућности....Упитан какав је Обамин став о Косову, Гелбард је објаснио да је тај став већ познат. ”Обама је јасно изразио свој став приликом проглашења независности Косова. Рекао је да је Косово независна држава која има велику одговорност да заштити мањине, а да Србија мора да ојача демократске институције,” каже Гелбард. Они са мало бољим памћењем ће се можда сетити да је баш Гелбард изјавио у лето 1998. да је тзв. ОВК ”без икакве сумње терористичка организација”. Недуго затим, Стејт Департмент је из политичке хладњаче извукао Ричарда Холбрука и брже-боље га послао да по дреничким подовима узгаја пријатељске односе са ”храбрим борцима за слободу, људска права и америчке вредности”. Гелбард је добио ”унпаређење” у Индонезији, и ту му се некако изгубио сваки траг. До сада.Ето, сад знате на чему сте и са Бараком Хусеином Обамом. Пријатељима и познаницима који имају америчко држављанство (за разлику од мене) и могу да гласају обично препоручујем да не губе време. Ко год да им зајаше на грбачу следеће године, неће им бити боље. А ни нама, бар што се тиче става званичног Вашингтона. Додуше, велико је питање да ли су Американци заиста у стању да ”диктирају ситуацију” колико би Гелбард волео да је то случај, а колико су Русија, Кина, Индија и Бразил заиста небитни у целој тој причи. О Србима да се и не говори.

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Вилијам С. Линд, Antiwar.com28. фебруар 2008.Да постоји химна за Балкан, то би био хит из педесетих, "Будалама се жури где је анђеле страх." Најновије балканске будале су САД и ЕУ, које су пожуриле да признају оно што премијер Србије Војислав Коштуница с правом назива "лажна држава Косово." Зашто лажна? Зато што не постоје Косовари, већ само Срби и Албанци. И једни и други хоће да уједине Косово са својом земљом, историјском Србијом или Великом Албанијом. Самостално Косово има рок трајања под-атомске честице. То што су САД и ЕУ отеле Србима историјску отаџбину је и злочин и грешка. Злочин, пре свега, зато што нико, чак ни УН, нема право да распарчава суверену државу, а друго, зато што је прича којом се правда то безакоње лаж. Званично оправдање је да су Срби, под Слободаном Милошевићем, етнички чистили Косово од Албанаца. Али, немачки судови су установили да није било етничког чишћења на Косову док НАТО није почео да бомбардује Србију. По почетку ничим изазваног напада НАТО на Србију (дивни мали рат госпође Олбрајт), Срби су Албанце оставили на прагу Алијансе као логистичко бреме. То није било баш сасвим лепо, али када сте мала земља која се бори против целе силе НАТО, довијате се како знате. Иронија је у томе да, после капитулације Србије када је Русија повукла своју подршку, НАТО није ни трепнуо док су Албанци етнички чистили Косово од две трећине тамошњих Срба. У међународним односима, грешке су горе од злочина. Две од грешака садржаних у признању Косова ће вероватно имати последице. Прва је стварање иреденте, које гарантује нови рат на Балкану. Србија никад неће прихватити отимачину једне од својих покрајина. Као Француска после 1871, њена целокупна политика биће усмерена на враћање отетог у првом повољном тренутку. Друга грешка је у даљем вређању Русије, преко којег овај пут Москва не може да пређе. Ако САД и ЕУ не виде дух 1914, Русија и Србија га итекако виде. Чињеница да је Русија тада кренула у рат да заштити Србију ствара притисак да то поново учини. У супротном ће Путинова власт да изгледа слаба и на домаћем и на иностраном пољу.Мада Вашингтон и Брисел одбацују сваку помисао на то, Русија и Србија итекако имају војне опције. Герилски напади на европске и америчке трупе и полицију у српским деловима Косова вероватно ће почети самоиницијативно, ниског интензитета. Није тешко организовати снајперске заседе и импровизоване мине. Београд увек може да ескалира кријумчарењем противоклопних мина, двонаменских РПГ оруђа и снајперских пушака, као и специјалаца како би се то оружје ефикасно употребило. Ако Европа одговори економским мерама против Србије, Русија сада има довољно петро-долара да економски подржи Београд. Ако НАТО запрети новим бомбама, Русија може да одговори слањем противавионских јединица и опреме у Србију. Прошли пут када је НАТО бомбардовао Србију, Русија је била превише слаба да одговори. То сада није случај, нити је председник Путин на продају као што је Јелцин био. Последња ствар која свету треба тренутно је нови рат на Балкану, где би НАТО и Русија били међусовно супротстављени. Има ли шансе да се на овог пса врати ланац? Мислим да има, ако би Вашингтон и Брисел повратили макар мало осећаја за реалност. Могли би да ураде оно што је Бизмарк урадио 1878 и сазову конференцију на којој би се договорило решење с којим би све стране могле да се сложе, чак и ако нико с њим није претерано задовољан. Једно од могућих решења би била подела Косова између Србије и Албаије, где би се Србији надокнадио губитак дела Косова српским територијама у БиХ. Чињеница да су и БиХ и Косово лажне државе би олакшала такав договор. Као што ЕУ већ зна, одржавање лажних држава много кошта и нема му краја. Будалама се жури, али су некад и будале довољно паметне да стану и учине корак назад. Ако ме чују у Берлину, нека размисле. Берлински Конгрес 2008. би могао да спречи рат у Европи баш као и његов претходник из 1878. (превод: СивиСоко)

Овако вели Брана Црнчевић у Гласу Јавности, апропо ”невладиних собарица демократуре”:Истина да победници пишу историју никад није оспорена. Али, нека је победници пишу сами. Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место.... Тешко је бити Србин који истовремено верује у Бога и Америку. Америка није прва светска империја којој неће успети да замени Бога.Не слажем се само у једном. На које ”победнике” мисли? Ови што су измислили ”републику Косова” и признали је, нису победници. Односно, победници су таман колико и Османско царство, Аустро-Угарска и Трећи Рајх, пређашњи спонзори албанске доминације на том простору. Сви су они хтели да затру Србе. А ето, Срби и даље постоје, а где су сада све те моћне и победоносне царевине?

Ево зашто не оправдавам уништавање имовине, чак и кад је државна, чак и кад припада држави која је починила агресију, окупирала и признала ”независност” једног дела друге државе: то је спуштање на њихов ниво.Али да та држава може још и ниже, показује њена реакција. Стејт департмент је ”бесан” због штете на својој београдској тврђави. Шон Мекормак, портпарол америчке дипломатије (ха!) изјавио је за Глас Америке следеће:Нас занима политички дијалог са владом Србије. ЕУ занима политички дијалог са владом Србије. Јасно је да постоје разлике око нашег деловања на признању Косова, и деловања других на признању Косова. О томе можемо да разговарамо. Али ништа од тога не може да оправда подстрекивање насиља.Мало морген! Ни САД ни ЕУ никакав ”политички дијалог” не занима. Још колико јуче су говорили да је ”време за причу прошло,” кад су признавали Независну државу Косова (НДК). И о каквим је ”разликама” реч? О каквој ”расправи”? Не знам шта су мислили младићи који су бацили молотовљев коктел на америчку амбасаду, али ми се све чини да је њихово деловање било облик политичког дијалога о разликама и неслагању са деловањем америчке владе, на начин који су управо од Американаца научили да је исправан. Јер, кад год Вашингтон има разлике и неслагања са другом државом, народу те државе не следују печени фазани, већ бомбе, блокаде и окупација. САД посегне за насиљем, а онда се жали кад жртва узврати сличним методама?! Да поновим, паљење амбасаде је у принципу погрешан чин. Али шта онда рећи за овај протест Стејт департмента? Зар немају баш нимало образа? Како их није срамота?

(klik na sliku daje original) Prodavnica, 1943. godina, Chacon, New Mexico.

Kongresna biblioteka Amerike (Library of Congress) napravila je nesvakidašnji potez: okačila je preko 3.000 fotografija na Flickr stranicama i to bez ikakvih ograničenja po pitanju korišćenja! (copyright free). Doduše, očekuju da ih korisnici markiraju (taguju), ali nije obavezno

Kako su besplatne fotografije uvek dobrodošle ovo je odličan potez; no, i kada se to stavi po strani, samo šetnja kroz fotografije daje jako autentičan i drugačiji pogled na Ameriku raznih razdoblja. Slike su iz dva razdoblja: novinske vesti u 1910 (crno bele) i period 1930 - 1940 (u boji).

Ako imate neki slobodan minut više, ovo je dobro mesto da ga provedete: http://www.flickr.com/photos/library_of_congress

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности : Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)