Planeta Srbija

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види "Запад и медијски Караџић"). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју "Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма", објављеном јуче на Antiwar.com.О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским "хуманитарним милитаристима" са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као "борца за слободу."... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске "мишићаве левице." Под насловом "Лекције из прошлости", Бунглавала пише: "Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем." Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета "Када напредни сарађују са назаднима", у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, "екстремистичком" организацијом.О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници "на исти начин на који уче о Аушвицу", да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија "смртоносне мржње" Срба којој је претходила "немилосдрна сатанизација целих заједница" (Муслимана и Хрвата, ваљда).Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи "архинепријатељи" су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као "једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена." Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани "не би преживели" без помоћи бораца Ал Каиде.Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су "хуманитарци" у Вашингтону.Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као "највећег спонзора тероризма на свету," Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.Вашингтон је такође допустио "исламским хуманитарним организацијама" - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани "симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје" саветовали су другим западним функционерима да се "не мешају" и "држе даље" од ових испорука радикалних исламиста. Једна од "хуманитарних" група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге "Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа."Другим речима Америка је наоружавала војску чија су "ударна песница" били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је "директно снабдевала (муслиманска Армија)." Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као "једноставну борбу добра и зла." Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у "јасну разлику између добра и зла" и сукоб посматрали у светлу "апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника." Зашадни новинари су Србе називали "дивљацима" и "разбојницима"; лист Индепендент је чак пбјацио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали "псима" и "неверницима".Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су "видели извештаје америчких медија о логорима за силовање" или читали о "геноциду" у БиХ и "логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки". Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.У својој књизи "Пејсажи Џихада," Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад "више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа." Џихад у БиХ је умногоме био "производ медија" – многе муџахедине су инспирисале "слике у медијима" и своју насилну реакцију су испољили на "стереотипу" - злим Србима.Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи "Подељена Европа": "Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва."Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску "ствар" јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да "међународна заједница" мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата "нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла" постали глобални ратници против "зла", који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против "злих" Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике "добра" који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле "хуманитарне" ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи "морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици "добра против зла" створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...(крај текста)Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули. Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

Бродолом пустих жељаНајбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији. Удварање СПС-уТако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали. Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године). Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка! На ИвициТеорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике. У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.Нема лаког путаПрошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента. С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.На стакленим ногамаНије, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом. Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна. Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.(Antiwar.com, 22. maj 2008.)