Planeta Srbija

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види "Запад и медијски Караџић"). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју "Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма", објављеном јуче на Antiwar.com.О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским "хуманитарним милитаристима" са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као "борца за слободу."... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске "мишићаве левице." Под насловом "Лекције из прошлости", Бунглавала пише: "Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем." Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета "Када напредни сарађују са назаднима", у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, "екстремистичком" организацијом.О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници "на исти начин на који уче о Аушвицу", да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија "смртоносне мржње" Срба којој је претходила "немилосдрна сатанизација целих заједница" (Муслимана и Хрвата, ваљда).Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи "архинепријатељи" су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као "једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена." Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани "не би преживели" без помоћи бораца Ал Каиде.Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су "хуманитарци" у Вашингтону.Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као "највећег спонзора тероризма на свету," Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.Вашингтон је такође допустио "исламским хуманитарним организацијама" - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани "симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје" саветовали су другим западним функционерима да се "не мешају" и "држе даље" од ових испорука радикалних исламиста. Једна од "хуманитарних" група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге "Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа."Другим речима Америка је наоружавала војску чија су "ударна песница" били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је "директно снабдевала (муслиманска Армија)." Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као "једноставну борбу добра и зла." Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у "јасну разлику између добра и зла" и сукоб посматрали у светлу "апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника." Зашадни новинари су Србе називали "дивљацима" и "разбојницима"; лист Индепендент је чак пбјацио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали "псима" и "неверницима".Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су "видели извештаје америчких медија о логорима за силовање" или читали о "геноциду" у БиХ и "логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки". Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.У својој књизи "Пејсажи Џихада," Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад "више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа." Џихад у БиХ је умногоме био "производ медија" – многе муџахедине су инспирисале "слике у медијима" и своју насилну реакцију су испољили на "стереотипу" - злим Србима.Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи "Подељена Европа": "Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва."Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску "ствар" јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да "међународна заједница" мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата "нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла" постали глобални ратници против "зла", који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против "злих" Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике "добра" који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле "хуманитарне" ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи "морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици "добра против зла" створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...(крај текста)Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули. Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

Ево да и ово дочекам... Иан Банкрофт критикује у Гардијану оне који за све недаће у БиХ криве Србе!Повод за текст ”Свет после Караџића” му даје некадашњи вицекраљ Ешдаун, који је на истом форуму Гардијана само дан раније оптужио европске престонице за ”удобни дремеж” док ето зли Срби опет прете да униште Босну и Херцеговину. Вели Банкрофт:”Прописујући проблеме који стоје пред Босном и Херцеговином деловању босанских Срба, лорд Ешдаун превиђа, свесно или несвесно, неколико већих питања која подривају одрживост те земље. Од фискалне болести Федерације, једног од ентитета у БиХ, до незадовољства међу Хрватима, Босна и Херцеговина пати од бројних структурних проблема за које се не могу кривити Срби. Слабост међународне заједнице није у приступу Републици Српској, као што то тврди лорд Ешдаун, већ у немогућности да реши нестабилност у Федерацији, и стане у крај реторици која позива на укидање РС, што је кршење Дејтона једна као и прича о отцепљењу.”Већ замишљам Ешдауна, Марка Атилу Хоара, Еда Вулијамија, Брендана Симса, Ноела Малколма и десетине других британских ”бошњакиста” који читајући ово црвене од беса а на уста им извире пена. Ово је први пут колико ја знам да се неко у британској штампи усуђује да спомене да Срби за нешто нису криви и да постоје проблеми у Федерацији! Шок!Банкрофт наставља:Супротно тврдњи лорда Ешдауна да премије РС Милорад Додик ”сада агресивно преокреће деценију реформи”, Република Српска је спровела низ друштвено-економских реформи како би унапредила пословну климу у ентитету кроз смањење бирократије и пореза. Као резултат, добила је велику корист од приватизационих пројеката, охрабрила директно улагање из иностранства, и има здрав вишак средстава у буџету. Са друге стране, издашна давања ветеранима рата су малтене банкротирала Федерацију. У федералној каси је крајем маја било само двестотињак евра. Буџетска примања су испод очекиваних због недостатка ликвидности, по процени ММФ-а. Финансијска нестабилност у Федерацији има реперкусије на привредну будућност целе БиХ, јер одбија инвеститоре у већ тешкој ситуацији. Већ пролетос сам знао да је РС у економски далеко бољој ситуацији. То се могло и очекивати, јер РС не издржава десет мини-државица на својој територији! У разговору за Политику од 26. јуна, Додик износи конкретне детаље:Сада у Републици Српској има око 130.000 незапослених, а пре неколико година било их је нешто мање од 200.000. Имамо суфицит буџета, на рачуну за развој имамо 1,3 милијарди марака. Тај новац користимо за дугорочни развој. Из буџета за јавну потрошњу трошимо 36,7 одсто, иако смо знатно повећали примања јавних службеника. Повећавамо обим бруто друштвеног производа и он ће ове године бити преко осам процената. У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.Да се вратимо сада Банкрофту:Финансијски и политички проблеми у Федерацији су додатно дестабилизовали статус босанских Хрвата. Хрватски премијер Иво Санадер је недавно описао статус Хрвата као главни проблем БиХ. Велики део Хрвата жели ”трећи ентитет” као начин да обезбеди равноправност унутар БиХ. Хрватско питање ће изаћи на површину ове јесени, када је најављен наставак процеса уставних реформи. Ја већ годинама тврдим да је рат у БиХ избио јер Срби и Хрвати нису хтели да живе у држави где би им стално претила мајоризација од стране Муслимана. Гле чуда, Хрвати нису задовољни јер живе у ентитету где Муслимани имају малтене апсолутну већину! Ко би рекао? Али када је о овоме пре пар година говорио Маркус Танер, кривио је Србе (!). Банкрофт се не либи да каже шта је шта. Исто тако, по први пут износи критику реторике муслиманског руководства према РС:Хапшење Караџића послужило је као повод реторици која још више потенцира осећај раскола у БиХ - који је постао очигледан када је Странка за БиХ Хариса Силајџића одбила пакет америчких уставних реформи пре две године. Сада председних БХ-председништва, Силајџић опет доводи у питање опстанак РС. Сулејман Тихић, председник СДА, нада се да ће процес Караџићу отворити питање даљег постојања Републике Српске. Лорд Ешдаун неискрено инсистира да је Додик ”искористио аутономију дату Дејтоном да поткопа Босну какву је Дејтон замисио.” Стубови Дејтона су колективна права и аутономија, а не централизација и унитаризација. Професор Сумантра Босе (Босна после Дејтона: Националистичка подела и Међународна интервенција, Оксфорд, 2002) пише: ”Визија 'мултиетничке' и 'грађанске' интеграције у послератној БиХ је покушај одређених бошњачких политичких сегмената да привуку пажњу Запада и прикажу се као 'либерали'." Мада су реформе у Бих неопходне, поготово у сферама економије и државне управе, искуства широм Европе показују да централизација одлучивања није ни потребна ни увек одржива. Принцип да се питања решавају на најнижој могућој инстанци власти, уобичајен широм Европе, треба да се примени и на БиХ.Ово је апсолутно анатема филозофији Сарајева да апсолутно све у БиХ треба да буде подређено централним властима. Све би да контролишу, а не могу ни властити ентитет да заведу у ред... Банкрофт закључује:Лорд Ешдаун је у праву кад каже да је ”увек теже, поготово на Балкану, бранити мултиетнички простор и супротстављати се стварању моноетничког”. Али идеју мултиетничких простора је поткопала унилатерална декларација независности Косова - и њено признање од стране бројних чланица ЕУ. Став међународне заједнице да је Косово јединствен случај без преседана не деле критичари селективне и насумичне примене права на самоопредељење широм регије. Да би Босна и Херцеговина имала одрживу и успешну будућности, мора се позабавити сопственим структурним недостацима, а не ширењем страха о Републици Српској Лорда Ешдауна. Све док Република Српска не буде прихваћена - ма колико невољко - као интегрални део БиХ, центрифугалне политичке силе ће наставити да надјачавају компромис, уступке и помирење. И тек онда, уз неопходне реформе Федерације, БиХ може да се нада остварељу свог циља о чланству у ЕУ.”Ето, да и то дочекам, да овако логичан, разуман и надасве тачан текст осване у мочвари медијске србомржње и ”мита о БиХ” коју свакодневно имам прилику да видим у англофонској штампи. Још само да људи у самој БиХ, посебно у Федерацији, прочитају ово и из тога нешто науче. Мада ја лично сумњам у то.

 

Moguće je povesti besomučnu raspravu o slobodi govora, ali sumnjam da bi mi predizborni plakati Ive Sanadera u Banjoj Luci djelovali manje glupo. Koliko su mu bitni glasovi banjolučana da troši stotine eura i na nas?

Smatram da je politički ambijent u Republici Srpskoj, a pogotovo u Bosni i Hercegovini, sam po sebi prilično komplikovan, i da stvarno nema potrebe da se još i stranke iz drugih zemalja kod nas oglašavaju. Zamišljam kako bi Dodikov plakat bio prihvaćen u Zagrebu. On, pogleda uprtog u daljinu, sa cogito ergo sum izrazom lica, na bilbordu dimenzija 4mx3m, a pored slogan „Idemo dalje“. Nema šanse da bi se zadržao ni pola sata.

Zloćka

P.S. U pozadini, iza plakata, nazire se nova zgrada naše Vlade.

Prebacujući kanale, više iz navike nego što sam se nadao da ću naći nešto zanimljivo na televiziji, zaustavih se na kanalu PinkBH. Na njemu prizor od desetak djevojaka, obučenih u crne kupaće kostime, koje su se muvale u nekom predvorju hotela. To što sam vidio nije mi imalo puno smisla. Kadar se međutim promjeni na jacuzzi u kome je jedna od djevojaka smješkajući uživala dok joj je momak obučen u bijelo vodenim mlazom masirao butine, a ostatak isto obučenih djevojaka je vježbao na spravama za fitnes. Uh, opet neka vulgarna reklama, pomislih! Presjek i sljedeći kadar! Paf! Isto obučene skakuću po krevetu, jedne se izležavaju i maze dušeke, dok druge od zanosa jednostavno ne znaju šta ih je snašlo. Sve to u sobičku hotela. Kraj reklame je obilježio logo i vraćanje slike na dvoranu u kojoj se održavao finalni izbor za Elit Look BIH.

Sljedeća stavka u programu je bilo predstavljanje djevojaka. Izlazile su jedna po jedna. Jedna mlađa nego druga. Prosjek godina im je bio 14. Naglo mi je prestalo biti svejedno!

Uzeću za primjer, sličnu manifestaciju koja se provodi na potpuno drugačiji način. Tako u Njemačkoj, Heidi Klum ima svoj reality show “Njemačka traži supermodel” u kome učestvuju djevojke u starosti od 17 do 25, radeći sa priznatim stilistima, snimajući probne reklame ili učeći kako se ponašati na sceni?. Serija je doživjela uspjeh i sad će biti snimana i treća sezona. Broj prijavljenih djevojaka je ~12000 po sezoni. Nije imala nikakvih vulgarnih scena, ni nekih problema zbog samog izbora djevojaka.

Zašto se onda u BIH dozvoljava izbor djevojaka koje imaju 14 , koje se zbog sponzora moraju smiješiti iz jacuzzija ili kreveta po sobama, noseći skoro pa ništa? Zašto sponzor želi pokazati svojim potencijalnim klijentima četrnaestogodišnjakinje? Gdje je granica u društvu, kad se dječiji izbori počnu nazivati glamuroznim događajima, obećavajući slavu i prestiž na svjetskim modnim listama?

Portugalski pisac Žoze de Sousa Saramago, koji je 1998. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, u svojoj knjizi Godina smrti Pikarda Reiša (1984) dao je svoj komentar o dječijim izborima za miss: „Peti konkurs dječije ljepote, pola stranice sa slikama male djece, potpuno golišave, vide im se guze, hrane se mliječnim brašnom, neka od te dječice postaće zločinci, skitnice i prostitutke, čim su tako izložena, u nježnom dobu, pogledima proste svjetine koja nema ni trunke poštovanja prema nevinosti,…“

Roćko

Већ неколико недеља одговарам на питања читалаца форума Видовдан (www.vidovdan.org), и дискусија је заиста занимљива. С једне стране, ја покушавам да објасним америчку Империју и неке аспекте живота и политике са ове стране Атлантика, а са друге да сазнам што више о правом стању ствари у Србији.Један од корисника јуче вели: Даве нас ко змија жабу а ми се копрцамо и још се нисмо предали. Чекамо да се деси неко чудо јер оно што нам стоји у изгледу је мрачно како год да погледаш.Уздамо се у Бога и његову милост. И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!""Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!""Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."Хеликоптер оде. Мујо се удави.Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"И пошаље Мују правац у џехенем.Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.

У посљедње вријеме, било је мало затишје на овоме блогу, прије свега због обавеза на сервису Донеси. Ово је пети мјесец како радимо и ухваћен је прави залет. Раст броја дневних наруџбина, је други мјесец за редом преко педесет посто, тако да је у фебруару ове године износио 52%, док је у марту раст у односу на фебруар чак 57%. На наше велико задовољство

У другој половини марта званично креће Donesi.com Бањалука, наш први локални сервис ван Србије, а сарадници у Бањалуци ће кренути са најмање осам ресторана. Сервис је у потпуности локализован за тржиште Босне и Херцеговине.

banjaluka, belgrade, bih, donesi.com, e commerce

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на "случај Крстић" да би се установило постојање "геноцида" у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што "није спријечила" нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа "геноцидним чином"), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о "србочетничкој агресији и геноциду." Чују се осуде типа "какав је ово суд" и "па цијели свијет зна" и "свима је јасно"... али очигледно тај "цијели свијет" се своди на територију од Цазина до Горажда, а "сви" на онај дио становништва Босне кога представља Хариса Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.Наједаред са јави Мујо: "Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?"Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: "Два."На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. "Мало, брате."

Ако босанци могу да имају пирамиде, зашто да и херцеговци одустану од тезе да се древна Троја налази баш у Херцеговини?  Ово није нова идеја и добила је прилично публицитета у СФРЈ прије двадесетак година, али пошто није било конкретних доказа, прича да се Троја налази код Габеле је пала у заборав. Но, Прајс наставља са новом књигом…

bih, history, language, srpska, travel