Planeta Srbija

Текст Гордона Бардоша (Универзитет Колумбија, Њујорк) „Фетиши и фантазије у Босни“ из часописа Национални интерес (National Interest), 11. август 2011.Босна пролази кроз најдубљу политичку кризу од 1995. Упркос томе што све европске силе снажно подржавају опстанак земље, и што њени суседи понављају да подржавају њен територијални интегритет, Босна ни десет месеци после избора, октобра 2010, нема конституисану власт. Већи део кривице за то не припада босанским политичарима, већ међународним дипломатама и службеницима који управљају земљом.Највећи неуспех америчке и европске политике у БиХ је да ни 16 година после рата, ни НАТО ни ЕУ ни САД нису успели да нађу лек за егзистенцијалне страхове босанских народа. Муслимани страхују да ће бити остављени на милост и немилост у региону бројнијих Хрвата и Срба. Хрвати и Срби у самој БиХ страхују да ће постати обесправљене мањине у сопственој земљи.Помало је парадоксално да комбинована економска, политичка и војна моћ Вашинтгона и Брисела није за све ове године успела да створи стабилну демократију која нам је наводно циљ. Штавише, како је могуће да није решена основна безбедносна дилема неких четири милиона људи који су мање-више окружени чланицама НАТО?Нажалост, једноставан одговор на ово питање је да се велики део нашег приступа Босни заснивао на фантазији о њеној прошлости (па самим тим и могућностима за њену будућност). Та фантазија се огледа у убеђењу да је пре ратова деведесетих БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултикултурног и мултиетничког балканског Дизниленда. Уместо да сагледамо БиХ као сложено, етнички подељено друштво попут Либана или Ирака, у медијима, академијама и политици преовладао је дојам да је БиХ нека врста Шведске, само са лошим политичарима.Фантазију је додатно погоршала тенденција фетишизације БиХ као примера мултикултурализма, чак и када су лидери земаља са далеко питомијом историјом почели да признају како је мултикултурализам доживео пропаст широм европског континента.Ако је таква Босна икада постојала, за њу никада нису чули ни њени становници, ни озбиљни академици. Далеко од толерантног мултиетничког друштва са доброћудном историјом у којој националност није била важна а мирни међуетнички односи били правило а не изузетак, Босна је у ствари оличење дубоко етнички подељеног друштва - и то је била много пре ратова деведесетих. Неко је избројао чак 132 сукоба између Османлија и босанских Муслимана с једне стране, и Хапсбурга (на чијој страни су се борили Срби и Хрвати) - и то само пре ХХ века! Није тешко разумети нагомилано наслеђе балканског насиља. Данас је међу муслиманским интелектуалцима популарно убеђење да су били жртве „једанаест геноцида“ током протеклих неколико векова. Ако је то историја коју памти народ који је вековима био политички, војно и економски доминантан у Босни, онда можемо да опростимо Хрватима и Србима што је њихов поглед на историју Босне нешто мрачнији.Етнички сукоби се одражавају на сваком нивоу живота у БиХ. До 1911, преко 90 одсто земљопоседника у Босни су били Муслимани /1/ а преко 90 одсто земљорадника хришћани Срби или Хрвати. Мешаних бракова у Босни у 19. веку није било, а упркос миту пропагираном деведесетих, у 20. веку су били прилично ретки. На пример, 1988 се 93% босанских Муслимана још увек венчавало унутар свог народа. Ништа више склони међусобним браковима ниси били ни Срби и Хрвати. Дабоме, босанске верске и политичке вође не гледају на међуетничке бракове са одобравањем. Исламски верски поглавар је тако оценио мешовите бракове као „још један облик геноцида“ над босанским Муслиманима (а не свиђа му се ни Деда Мраз)./2/Од двадесетог века наовамо, избори у Босни су увек били етнички пописи, у којима се углавном гласало за некога из сопственог народа. У суштини, Босна се састоји од три јавности, и кључ стабилности у земљи је увек био у одржавању једнакости и заједничког језика између та три етничка гласачка блока. Два дана прегледа босанских медија довољна су да се препознају дубоке поделе између народа у БиХ, али разноразни „балкански експерти“ то нису у стању ни после две деценије. Све је у данашњој Босни подељено по етничким шавовима, од политичких странака и академија наука до организација антифашистичких ветерана. Чак су и такозвани (и самопроглашени) „активисти за људска права“ у БиХ и широм Балкана у ствари тек етнички лобисти. Има много активиста за права Албанаца, босанских Муслимана, Хрвата, Срба и тако редом, али оних који би бранили људска права и слободе појединаца независно од етничке припадности у самој Босни (и у ширем региону) нажалост има веома мало.Како бисмо боље разумели политички сулуде идеје које предлажу разни аналитичари и коментатори који би да „реформишу“ Босну, замислите када би у Америци неко предложио да гувернери савезних држава подреде своју полицију Вашингтону, или да Делавер, Род Ајленд и Орегон пристану на пропорционалну заступљеност у Сенату./3/Неки чак предлажу да Вашингтон именује посебног изасланика за Босну, као да је један бирократа без буџета способан да 2011. постигне нешто што 1996-97 није пошло за руком 60.000 војника НАТО и десет хиљада цивилних службеника, наоружаним милијардама долара. Вашингтон је у свари већ покушао нешто слично: један амерички дипломата именован је 1994. да реши питање имена Македоније. После 17 година и три председника, још увек је на истом задатку.Можда најсмешнији од свих је предлог који се често чује на Капитол Хилу, да се ојача канцеларија Високог представника (ОХР), у пракси међунарнодног диктатора у Босни. То има отприлике онолико смисла као слање Пола Бремера у Ирак 2018. да поново успостави Привремену коалициону управу.Најновији доказ неспособности да се разуме очигледно је теза да је Социјалдемократска партија (СДП) „мултиетничка“, иако само 5 одсто њених гласова долази од Срба и Хрвата.Уместо да прихватимо да је БиХ дубоко подељена мултиетничка држава и покушамо да изградимо стабилност кроз политичку структуру која одражава ту реалност, провели смо скоро двадесет година у упорним покушајима да створимо централизовану државу, засновану на погрешној представи о Босни и супротно вољи барем половине њених становника. Ако наставимо да се бавимо фантазијама, врло је вероватно да ћемо о истим сгварима расправљати и за 20 година. А тада ће босански проблеми само бити још већи.Напомене преводиоца:/1/ Мисли се на бегове из времена Османског царства; али они нису држали земљу у приватном поседу, већ су њом управљали у име султана./2/ Реч је о Мустафи Церићу, поглавару ИВЗ у Сарајеву, који је својевремено покушао да забрани Деда Мраза./3/ У САД свака држава има сопствену полицију, као и сваки град и општина, са јасно одређеним надлежностима. Федерална полиција (ФБИ) има право да преузме само случајеве који потпадају под њихову надлежност, а и тада локалне власти сарађују са ФБИ по дефинисаним правилима. По америчком уставу, свака држава, без обзира на величину и број становника, има по два сенатора.

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.Небојша Малић, Вашингтон

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о "коначној побједи" и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати."Барем неће више бити убијања" је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:"Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље," рекао је Силајџић.Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације," БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех."На шта ли тек неуспеси личе?"Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.Тандара-броћ.Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.Састанак у СтамболуОдмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.Чије заслуге?Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.Кључали лонацОпшти избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?

У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима. Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити. Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе? Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.

Из извјештаја и анализа које сам досад имао прилике да прочитам, јасно је да се у Бутмиру прошлог петка није десило ама баш ништа. А атмосфера прије почетка састанка била је, баш као и сваки други пут, пуна очекивања типа "Ето нама странаца да нам уведу ред" и "Е са'ћете видјет кад дође мој велики брат..."Тресла се гора, родио се миш. Чисто сумњам да су босанскохерцеговачки лидери кориговали своје илузије о свемоћним (или немоћним) странцима, али ако неће да погледају чињеницама у очи то не значи да те чињенице не постоје. Једна од њих је да по свему судећи не постоји монолитни амерички став према БиХ. Не постоји ни монолитни ЕУропски став. Нити се њихови постојећи ставови, какви су да су, поклапају.Како се мени чини, Запад (ЕУ и Америка, је ли) машта о некаквој грађанској БиХ која би ушла у ЕУ и постала модерна бирократска држава. Главна препрека на том путу је Дејтон, односно постојање РС и уставно уређење БиХ као децентрализоване, мулти-националне државе. Па ето, ако би становници БиХ само поправили свој устав тако да га укину, ЕУтопија би могла почети од понедељка.Мало сутра.Да странци стварно хоће ефикаснију БиХ, порадили би мало на абортираном чудовишту званом "Федерација БиХ". Често се чује да БиХ не може да издржава 13 влада, предсједника и скупштина - и то је тачно. Али 11 од њих се налази у Федерацији, гдје су кантони (тј. "жупаније") малтене самосталне државе. За преуређење Федерације није неопходна промјена дејтонског устава, нити било какво учешће законодаваца из РС (који, наводно, "све блокирају"). Све је ствар политичке воље. Али пошто је Федерација организована као један огромна појата за товљење похлепних политичара, онда те политичке воље дабоме нема.Тако свакодневно слушамо жалопојке федералних функционера како је потребан државни закон о овоме или ономе, иако не постоји федерални закон о истим стварима, већ су за све надлежни кантони! Погинули навијач Сарајева није још честито ни сахрањен када су недавне смртоносне догађаје у Широком Бријегу неки политичари покушали да искористе као аргумент да је потребан "закон о спорту на државном нивоу"!Народна мудрост каже, не лаје куца ради села, већ ради себе.У једној анализи данас читам да ће изасланицима ЕУ и Вашингтона бити тешко да добију икакве уступке, пошто је 2010 изборна година. Захваљујући баш страним душебрижницима, у БиХ је свака друга година изборна, а у свакој се води кампања. Политика је најбољи бизнис. И онда се сви чудом чуде што бизнис умире, а политика цвјета.Ваљда је већ јасно да неки "Билт-Стајнбергов план" у ствари и не постоји. Ни ЕУропа ни Америка не знају шта ће са самима собом, а камоли с неком државицом у слијепом цријеву континента. Једно је што се босанскохерцеговачки политичари понашају као рогови у врећи, али како да се објасни чињеница да ни наводно фамозно огранизовани, поштени (тандара-броћ) и шта-све-не странци нису у стању било шта да ураде, јер су и сами спутани мрежама зависти, сујете, похлепе и мржње?Уосталом, имам утисак да би се босански политичари давно између себе договорили да нису вјеровали да им неко јачи "држи леђа". Па се договоре, потпишу споразуме, и онда буде "Рек'о, па шта" и дође до рата. Који се наставио и послије Дејтона, само другим средствима. Ови што су прошле недеље започели тај неки Бутмирски процес ничим не показују да разумију суштину проблема, па зато од свега тога не треба очекивати никакве битне резултате.

У вези са ”преговорима” који су данас почели у Бутмиру, имам да кажем само ово:Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.То је све.

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.” Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава. Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

Крајем јула прошле године, премијер РС Милорад Додик је дао интервју ”Политици” у којем је изјавио да је РС ”бољи дио БиХ” и то аргументовао сљедећим подацима:У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.Већ тада је Федерација имала проблем да напуни буџет. Проблем је био и остао двострук: прво се високим порезима спутава привреда (тј. оно што је преостало од пљачкашке приватизације), а онда се сакупљени порези троше на подмићивање гласачке машине. Прије или касније, ово изађе на пресипање из шупљег у празно. Да иронија буде још већа, РС је дуго година послије Дејтона била фактички под санкцијама, док је Федерација (односно њен "бошњачки" дио) била права црна рупа у којој су нестале милијарде долара (марака, евра, шта год) бјелосвјетских донатора. Неке од тих пара су преточене у гиздаве џамије у саудијском стилу, са све крововима који се руше кад падне снијег. Нешто је отишло на виле и аутомобиле разних вођа и спаситеља, што у самој БиХ што у Турској или другим "пријатељским" земљама. Остало? Појела маца. Није онда тешко закључити да постоји узрочно-посљедична веза између федералног кокузлука и растуће реторике националне и вјерске мржње која извире из кабинета Хариса Силајџића и Мустафе Церића. Прије неки дан, то је изгледа установио и колумниста сарајевског Ослобођења, Јосип Вричко:U sad već skoro svakodnevnoj (avazovskoj) jadikovki, reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić je, ovoga puta nakon kontroverzne vjerske, ali i političke turneje po Kosovu, detektirao najveću opasnost za Bosnu i Hercegovinu i njezine Bošnjake.To su, jasno, Srbi - ma gdje bili...Jasno, u svome se neslužbenom glasilu [Cerić] obrušio na svako srpsko uho što učestvuje u državnoj vlasti, ogorčeno govoreći o blokiranosti BiH u srpskoj izvedbi. U reisovoj ispovijedi - s elementima hutbe - ima i istine. Ali, ako su doista Srbi s obje strane Drine (državni) remetilački faktor - što je s Federacijom, koju je, evo, i recesija pogodila znatno teže negoli Srpsku? Taj, dakle, po Daytonu bošnjačko-hrvatski entitet, gotovo u potpunosti kontrolira najveći bh. konstitutivni narod, pa ipak su federalne ulice i trgovi puni gladne djece, opljačkanih im očeva, prevarenih boraca itd. itd. A jesen će nedvojbeno biti gora. Takve slike po Dodikovom zabranu, koji je, u slaboj konkurenciji, doista postao bolji dio BiH, međutim, ne gledamo.Све се надам да ће ускоро доћи дан када ће босанским Муслиманима постати јасно да их нису опљачкали и унесрећили некакви митолошки "србоћетници" већ управо њихови "прваци." Можда ће тада коначно престати харанге, а стварни дијалог о некаквом заједничком битисању у БиХ постати могућ. Али можда се превише надам.

Нисам у навици да читам саопштења канцеларије апсолутног владара Босне и Херцеговине, па ми је тако промакла вијест објављена 20. јула да ће нови шеф бањалучке канцеларије ОХР бити Крис Бенет.Искуснији познаваоци Б-Х прилика сјетиће се да је Бенет ономад (1996-1999) био шеф канцеларије Међународне кризне групе за Балкан. Иако наводно независна и непристрасна, МКГ је умногоме формулисала политику тзв. ”међународне заједнице” у протеклих 14 година свог рада, а дио њене платформе је и залагање за унитарну БиХ.Како се наводи у саопштењу ОХР, Бенет је по одласку из Сарајева био уредник ”НАТО ревије” (2000-2006), да би се онда вратио и од јуна 2006. до септембра 2007. био директор комуникација за ОХР Кристијана Шварц-Шилинга. Шта је радио потом, не кажу.Почетком фебруара 2007, Бенет је послао коментар британском Гардијану, као службени одговор на извјештај новинара Иана Трејнора. Наиме, Трејнор је писао о најављеном одласку Шварц-Шилинга као де факто отпуштању, и цитирао службеника МКГ (!) Сенада Слатину који га је назвао ”најгорим високим представником у БиХ.”У свом одговору, Бенет брани Шварц-Шилинга и тврди да је он ”изабрао да не интервенише јер вјерује да институције и руководиоци БиХ треба да развију сопствене способности да управљају.” Закључио је коментар сљедећим:”Иако критичари г. Шварц-Шилинга сада гракћу, биће разочараним сљедећим Високим представником, који ће наставити истим путем. Неће бити повратка на интервенционизам.”Мирослав Лајчак је заиста наставио политику немијешања, бар док га притисак ”међународне заједнице” није натјерао да заметне кавгу са РС око гласања у државним органима. Али његовом насљеднику Инцку није дуго требало да потегне ”бонска овлаштења” против одлуке НСРС. Вук длаку мијења, али ћуд - тешко.Зато ми је занимљиво што баш Бенета шаљу у Бања Луку. Да ли је оно што је писао 2007 одраз личног убјеђења, или ће прије бити да је писао како су му наредили? У сваком случају, не вјерујем да ће било шта да се промијени у понашању и приступу ОХР-а. Инцко је демонстративно употребио бонска овлаштења како би послао поруку да има апсолутну власт. Сад када је ту власт као неприкосновену потврдио и Европски суд за људска права у Стразбуру, чисто сумњам да ће је користити мање. Али исто тако, сумњам и да ће се на њу позвати како би интервенисао на, рецимо, покушај блокаде институција РС.Наиме, Инцко је 2005. године писао рецензију за књигу Адамира Јерковића ”Алија изблиза,” у којој каже: ”Књига ће од заборава заштитити и спасити огромну баштину, велики капитал, који је оставио предсједник Изетбеговић свом народу.”Сваки даљи коментар је сувишан.

Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио је свих 26 тужби против одлука вицекраља у БиХ као неприхватљиве, правдајући се ”да су спорне одлуке високог представника у БиХ донесене на основу овлашћења Уједињених нација, па је Суд утврдио да се БиХ не може сматрати одговорном за акте високог представника предузете у складу са тим овлаштењима.”Толико, дакле, о ЕУропској унији и причи о примату ”људских права”. Овакво образложење пресуде значи да за наводне повреде људских права могу да одговарају само функционери неке државе - али не и над-државних структура! Попут, рецимо, саме ЕУ.Сетите се још и да је Међународни суд правде, сасвим легитимна институција (за разлику од илегалног Трибунала који се представља као суд УН), одлучио да СРЈ није могла да тужи НАТО зато што у тренутку агресије није била чланица УН - али да је сасвим прихватљива тужба једне зараћене стране у БиХ, у време чијег подношења СРЈ исто тако није била чланица УН! Дакле, статус и само постојање неких држава подложно је слободној интерпретацији, зависно од политичких потреба. И то је онда суд од којег се тражи ”саветодавно мишљење” по питању отимачине Космета?Најцрње од свега је што мандат вицекраља у БиХ нема ама баш никакве везе са УН! Као што сам раније објаснио, овај положај је установљен Дејтонским миром, чији гарантор и надзорник нису биле УН него ”Веће за примену мира” (PIC) које представља тзв ”међународну заједницу”. На списку чланица Већа заиста се налазе УН, али у равноправном положају са осталим међународним организацијама (нпр. НАТО, ОЕБС, Трибунал). Према расположивим подацима, Већем руководи Управни одбор (Steering Board) који чине Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија, САД, председништво ЕУ и Европска комисија, и Турска (у име Исламске конференције). УН, дакле, нема нигде, а Русија ваљда служи само као украс, пошто је из списка сасвим јасно ко у ствари сачињава ”међународну заједницу”.Одлука суда у Стразбуру значи да је вицекраљ ”међународне заједнице” у БиХ најмоћнији апсолутни монарх на свету, јер су његове одлуке неприкосновене и имуне на било какав правни лек. Зато га ја и зовем вицекраљ, а не ”високи представник”, а систем његове владавине демократура (диктатура у име демократије).

Стара народна пословица каже, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Однос невладника из Србије према тзв. ”геноциду” у Сребреници кристално је јасан показатељ њихове неизмерне мржње према српском народу и држави (они себе не сматрају Србима, тако да дијагноза самомржње овде не приличи).Проблем, међутим, није у томе што некакве невладине (иако их финансирају владе - али иностране) организације праве циркус, већ што су оне само експонент целе једне политичке и медијске гарнитуре која је постављена на власт пре скоро девет година и која сваким даном све више терорише народ у Србији и испира му мозак. Најновији примери тог терора су макартизам против новинара и нови Закон о информисању. Све ово је сасвим доследно стаљинистичком моралу невладника, где само они имају право на мишљење, имовину, чак и живот.Ма колико да презирем њихове ставове и мишљења, ипак сматрам да требају да буду слободни да их искажу. Али постоји граница између слободе говора и мишљења и безочног наметања тог мишљења и гажења свакога ко тако не мисли. А они су ту границу већ давно прешли.О моралном, државном и сваком другом суноврату званичне Србије највише говори чињеница да водећи медији уз подршку власти намећу народу кривицу за прекодрински догађај с којим Србија нема ама баш никакве везе, а који се дегутантно назива ”геноцидом”. Ово упркос чињеници да је над Србима западно од Дрине и јужно од Ибра извршен врло стваран геноцид - тј. физичко уништење - током деведесетих; о оном из 1941-45 да се и не говори. Данашња Хрватска, Федерација БиХ и ”независна држава Косовија” су ваљда светли пример демократије и људских права, шта ли?Разни невладници и њима блиски властодршци и новинари на ово реторичко питање одговарају потврдно и савршено озбиљно. Па зар није Наташа Кандић била почасни гост на проглашењу ”Косовије”? Зар је није лично одликовао последњи председник СФРЈ, Стјепан Месић? Зар није почасни грађанин (муслиманског) Сарајева?Јуче су сви невладнички медији у Србији (дакле, скоро сви медији) трубили о ”сребреничком геноциду” на начин који малтене не може да се разликује од наступа исламског фанатика Мустафе Церића или ”првог у Бошњака,” професионалног србофоба Хариса Силајџића. А јутрос водећи дневни лист ”друге Србије,” Данас, објављује интервју баш са Силајџићем. Овај, дабоме, вергла своју излизану причу о томе како нема добрих Срба и како су сви они нацистоидни и геноцидни - а онда каже следеће:Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.Штоно се каже на западу, ето вам истине из уста самог коња (from the horse's mouth): најбољи ”Срби” за Силајџића су управо најгори србомрсци, србождери и србофоби. Пошто су већ добили признања од Империје, Неовисне Републике Хрватске, Монтенигерије, Косовије, а сада и исламских фанатика, невладницима само још преостаје да их за господаре и моралне громаде призна и сама Србија. И чудним се чудом чуде како то признање, упркос свему, изостаје.

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Мало шта је било толико константно и досљедно као однос атлантске Империје према тзв. западном Балкану, односно подручју некадашње Југославије, у протеклих двадесет година. Од признавања једностране сецесије Словеније, Хрватске и БиХ раних деведесетих до стварања "Независне државе Косово" прошлог фебруара, Империја је мијењала логику, образложења и законе, али се чврсто држала само једног неписаног правила: Срби увијек губе.Тешко је замислити бољег лучоношу ове политике од Вилијама Монтгомерија. Још док је службовао у Загребу, Монтгомери је помогао у организовању "октобарске револуције" у Србији. Већ 17. новембра 2000. се "нацртао" у Београду као шеф америчке мисије, а годину дана касније потврђен је као амбасадор. Током боравка у Београду, Монтгомери се с лакоћом наметнуо као прави владар Србије, империјални проконзул на чији су миг скакали сви силни српски демократори. Онда је крајем фебруара 2004. напустио и амбасадорску функцију и дипломатску службу САД, под тајанственим околностима. Прича се да је то било због скандала везаног за његову супругу, Лин.Од тада, из своје виле у Цавтату, Монтгомери пише колумне и коментаре за демократорске медије (Б92, Данас) и тако пружа подршку политици за коју више није службено надлежан. Није баш сасвим јасно да ли је радио за свој рачун, хранећи сујету илузијом да је његова ријеч у Србији још увијек закон, или је наставио да заступа интересе Империје онако неслужбено, препуштајући званичну охолост својим насљедницима Полту и Мантеру. Чисто сумњам да је могао да живи од хонорара Б92 и Данаса, али ко ће га знати?У сваком случају, Монтгомери је био јасан. Све до 5. јуна ове године, када је објавио коментар у Њујорк Тајмсу (оригинал) под насловом "Повратак балканског нереда," који је био готово сасвим супротан свему што су и он и његова влада радили све ове године.Тако бивши проконзул позива Императора Барака од Наде и Промјене да напусти досадашње оквире балканске политике. Покушај да се силом и пријетњама створи централизована БиХ а Срби утјерају у НДК личе на "укуцавање четвртастог клина у округлу рупу." Монтгомери тврди да Империја у ствари није у стању да контролише догађаје на Балкану, и као доказ наводи како првобитни распад СФРЈ тако и дјеловање "ОВК" 1997-99. Ово је донекле тенденциозно, пошто је Вашингтон максимално искористио и једну и другу ситуацију (а свакако постоји озбиљан аргумент да су управо САД створиле "ОВК"), али закључак у суштини стоји."Ми себи једноставно не можемо приуштити да се још више упетљамо на Балкану," вели Монтгомери, и тој констатацији је немогуће приговорити. Ово више нису деведесете; Америка се дави у живом блату Ирака и Авганистана, узалудно се трудећи да изађе на крај са дојучерашњим савезницима. О банкроту америчке привреде да и не говоримо.Шта Монгтомери предлаже? За Космет, "неки облик раздвајања Албанаца и Срба, уз комбиновање узајамног признања, пуног поштовања људских права мањина и бројних слатких мамаца из ЕУ." У преводу, враћање сјеверног Космета Србији у замену за признање остатка као независне државе; преостали Срби би добили празне гаранције на папиру, а Шиптари паре од ЕУ.Решење за БиХ Монтгомери види у "обликовању различитог односа унутар БиХ и омогућавање Републици Српској [...] да спроведе референдум о независности. Ово би морало обухватити мноштво гаранција о будућим односима и морало би бити урађено као комплетни пакет којег би водила и имплементирала међународна заједница."Опет нека врста протектората, с тим да би РС била гарантована аутономија. Али и то је огроман искорак од инсистирања на некаквом "духу Дејтона" и "бриселској будућности" БиХ као унитарног Бошњакистана.Три дана касније, 8. јуна, Монтгомери је још директнији у разговору са новинаром херцеговачког интернет-портала ”Поскок.” Не ради се ни о каквом преокрету, вели он, већ о "сазријевању" ставова после 15 година на Балкану. Суштинску мотивацију открива малтене на самом почетку:”Ова цијела регија мора се коначно пацифизирати за вијеке вјекова. Свако палијативно рјешење није рјешење. Дејтон је палијативно рјешење. Косово такођер. Народи на овом простору једноставно требају направити оно што је Еуропа направила неколико стољећа раније. Завршити с причом о националним границама како би се коначно могло кренути ка сурадњи и суживоту.” Ово потврђује процјену да се Империји жури да "заврши посао" на Балкану, јер има преча посла у исламском свијету, али и код куће. И званични Вашингтон хоће да стави тачку на цртање граница - с тим што су за њих, ове границе какве су сада коначне и неповредиве ”за вјеки вјеков.” Став Империје је већ годинама да нема никаквог уважавања српских интереса и да се у сваком погледу тражи безусловна капитулација Београда и Бања Луке. У том контексту, чак и Монтгомеријева лажна великодушност (тј. уступање Србима њихове властите територије у БиХ и враћање комадића отетог Космета) звучи као радикална јерес.Интервју за ”Поскок” открива шта је то тачно Монтгомери мислио под ”обликовањем различитих односа” у БиХ. Наиме:”Амерички пројект Федерације БиХ никада није успио. Троентитетска БиХ да је створена у почетку била би знатно стабилније и јефтиније рјешење за све грађане у БиХ [...] Превише је простор БиХ национално обојен да би се у њему могло разговарати о грађанској држави без да се прије тога ријеше национална питања.”Иако ово звучи као да Монтгомери открива топлу воду, ово је први пут да неки високи амерички званичник, па макар и бивши, признаје стварност БиХ. Незамисливо - али истинито.Треба имати у виду да је Монтгомери био амбасадор у Хрватској када Б-Х Хрватима савјетује да престану да служе као инструмент за поткусуривање ”централи” у Загребу. Оптужује Загреб да је продао босанске Хрвате ”да би добио нека подручја у РХ” (претпостављам да се ово односи на америчку помоћ у етничком чишћењу Крајине и западне Славоније) и упозорава:”нитко вас неће цијенити ако сами себе не цијените. Ако ви 20 година показујете да немате политичке кичме, да су ваши политичари заправо обични полтрони, онда ће се и Запад с вама тако понашати.”Кад је већ о Б-Х Хрватима ријеч, Монтгомери вели да управо они могу да одлуче о судбини БиХ - савезништвом са Србима! Муслимански политичари се годинама позивају на референдум из 1991 (када су Хрвати подржали Изетбеговићев позив за отцјепљење). Шта ће бити ”сутра кад на неком новом референдуму нека нова грађанска већина одлучи другачије него прије 20 година?” пита Монтгомери, и то питање је сасвим на мјесту. Муслимани су већ прокоцкали прилику, наставља он: ”све што Додик покрене у БиХ Хрвати ће подржати под увјетом да је њихов ентитет уцртан у тај план.”Два текста, радикално одступање од званичне политике САД, ”таласање” без преседана у дводеценијској историји Империје на Балкану; није лоше за једног ”умировљеника”! Али када се прашина око Монтгомеријевих изјава слегне, остају три озбиљна питања.Да ли је Монтгомери и даље у функцији агента Империје, а не тек бивши дипломата који је прво "пребјегао у домороце" а потом и "изашао из резервата”?Да ли ови његови иступи представљају пробни балон, понуду Империје неслужбеним каналима (пошто Монтгомерија увек могу да дезавуишу као приватно лице) како би се уз минималне уступке Србима успјешно зацементирала структура Балкана какву су деведесетих створиле управо САД?Зашто баш сада? Да ли се ишта промијенило у Београду или Бања Луци што би натјерало Вашингтон да одустане од политике коју по инерцији води већ двије деценије, у коју је уложен огроман политички, војни па и економски капитал?Одговор на прва два питања можемо само да нагађамо. Што се тиче трећег, мени није познато да је дошло до било какве промјене односа снага. Јасно је да се Вашингтону жури да прогласи побједу на Балкану, јер им је неопходна побједа бар негдје. Могуће је и да су коначно схватили да од очекиване захвалности муслиманског свијета за интервенцију у корист балканских исламиста неће бити ништа. Али јесу ли су заиста толико очајни да су спремни да одустану од политике апсолутног условљавања и понуде Србима било какве уступке? Чисто сумњам.То не значи да не треба узети на знање Монтгомеријев савјет о посљедицама бескичмењаштва, или истинито запажање да Срби и Хрвати не морају да препусте Муслиманима дискурс о будућности БиХ. Чак и покварен сат је у праву двапут дневно.

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

Regina je završila na devetom mjestu. Lično sam ih zamišljao među top 3, ali okej, Norvežani su imali bombu od pjesme i to se vidjelo odmah u drugoj polufinalnoj večeri.

Šta vi mislite o nastupu? Stavio sam novu anketu pa iskažite svoje mišljenje.

Roćko

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?" Улаз слободан - прилози добродошли.Учесници:

Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett) Џејмс Џатрас (James Jatras) Проф. Сунил Рам Др Срђа Трифковић У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

... родила се Резолуција 171. Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи. Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.