Planeta Srbija

Bahatost, beozobrazluk, neorganizovanost i šta još god želite da nakačite Vladi u Srbiji, lokalnoj vlasti i ljudima koji tamo rate (koja god vlast bila u pitanju) - možete to uraditi više nego opravdano. Sve što pomislite o državnim službama, državnim činovnicima, državnim šalterima - skoro pa da može da bude apsolutno opravdano i potpuno tačno. Da počnemo? Lenji, bezobrazni, vulgarni, neobučeni, nepristojni... dalje mi ništa ne pada na pamet koliko sam iznerviran...

O tome ne treba trošiti previše reči, tako je kako je. Narod u Srbiji je navikao da ga tretiraju kao stoku i tako će i biti dokle je sveta i veka. Slučaj koji se skoro nama pojavio bio je svakako povodom potrebe da Biljana konačno promeni prezime, nakon što smo se prošle godine venčali. Imajući u vidu da je prošle godine bila ludnica zbog novih ličnih karata i pasoša, nije bilo druge nego da malo odložimo u nadi da će jagma splasnuti i da će se stvari malo bolje organizovati.

Ne lezi vraže! Danas odvezem Bilju u SUP da vidi oko predavanja dokumenata i zakazivanja. Verovali smo da se to sve može uraditi istog dana: ujutru zakažeš, dobiješ termin i tog istog dana popodne u zakazanom terminu uradiš šta treba. Onda čekaš nove dokumente, boga pitaj do kada. Međutim...

Situacija je još gora, koliko god to bilo neverovatno! Biljana došla na red, pitali je za ime i prezime i rekli sledeće:

Dođite 3.3.2009. da biste predali dokumenta za promenu lične karte.

?!?!?!?! Trećeg marta?!? Jel' ovde neko lud? Zbunjen? Glup? Da dođe za skoro dva meseca da bi samo predala dokumenta za promenu lične karte i pasoša?! Da li je to normalno??? Da li je ovo način na koji se organizuje rad vladinih i lokalnih službi - u korist same službe, a na štetu građana. Setite se samo redova ispred SUP-a prošle godine u Novom Sadu povodom novih LK i pasoša. Ni ovde ne cvetaju ruže, verujte...

Najveći crnjak u svemu je da utorkom i četvrtkom službe SUP-a u Pančevu rade duže sa strankama da bi mogle da isprate obim posla. Koji obim posla pitam? Koji obim, kada ono što se sada zakazuje rade u martu, a utorkom i četvrtkom popodne ljudi uopšte i nema - lično sam bio da se uverim kada sam trebao da menjam mesto prebivališta. Nikoga od stranaka - sve su razbežali prepodne ili poodlagali za naredne mesece, a od radnika - usamljena žena za šalterom i niko više!

Da li je to normalno? Naravno da nije. Da li je to dostojno čoveka? Naravno da nije. Da li je to iživljavanje nad građanima? Svakako da jeste. Ali da ne zaboravimo, ovo je Srbija - zemlja za plakanje kada su u pitanju SVE Vladine službe: počevši od SUP-a, opštinskih službi, bolnica, lekara, policije, pa na kraju i same Vlade i onih koji se bore za jebeno mesto u parlamentu da bi svoje dupe grejali i drali narod, trpajući te pare sebi u džep.

Svi su oni super, mi smo svi stoka. Viša i niža rasa. Zato se i iživljavaju ovako nad nama.

Kako vreme lagano prolazi, tako se sve više i više angažujemo oko našeg venčanja. Samo smo jedva dočekali ovu nedelju kako bi Biljana radila prepodne, i da lepo posle ručka stučemo ono malko zajedničkog vremena u rasipanje novca za ovakve potrepštine. Svakako, burme ne spadaju u rasipanje jer će svakog dana od dana venčanja stojati na našim rukama, podsećajući nas na te dane... uh, ode momački život, još malo pa nestalo! :D

Šalu na stranu, još pre nedelju dana smo ih naručili, samo se nisam kanio pisati o tome. I napokon smo ih juče podigli iz zlatare. Najbolja je bila Biljina reakcija kada smo došli kući nakon što smo ih odabrali i počeli priču o tome...

- Sviđaju li ti se burme? Meni su baš lepe.- A je li, kako beše izgledaju?- Pa malopre smo ih birali bre!?- Pa nisam zapamtila...- Kako bre nisi?!?! Pa mi smo ih odabrali, ne samo ja...- Pa kako da ih zapamtim!?

Pa naravno da nije zapamtila. Stotine i stotine burmi smo gledali i odabrali smo jedan, jako jednostavan a moderan model. Šta je sada moderno, baš se pitam :) Uglavnom, vidite i sami kako izgledaju. Detalje nećemo dalje, kao ni slike. Kada se venčamo, e tada će biti pravih slika. Ovako samo... teaser...

Biljina i moja burma, jedna preko druge...

Goxxy Flickr foto galerija

A juče, vrhunac. Odemo da pogledamo odela i da vidimo cipele. I šta se desi? Kupimo kompletno odelo, košulju, kravatu, Biljani sandale... Sve u jednom danu. I bi mi smešno, jer toliko smo jednostavni da nema komplikacije kod nas.

Vidim - svidi mi se - probam - kupim.

I to uglavnom bude prva stvar. Tako je bilo i sa njenom venčanicom. Prva koju je zapazila, probala, ju je i na kraju i rezervisala ;) Super :D

Biljin i moj miljenik, Bak - čuvar vikendice i član porodice

Goxxy Flickr foto galerija

Ko se još seća onog malog štenca kojeg smo doneli iz Zemuna na vikendicu Biljinih roditelja? Odavno nisam pisao o njemu. Bio je malecki, nedorastao svom tadašnjem arhi-neprijatelju mačoru Ciletu. Smotan, skakao za svim i svačim, trudio se da se popne uz stepenice, da se "rve" sa majcom, da nas gricka svojim mlečnim zubima... A godinu dana posle... glava mu je veća nego što je bio veliki ceo kada smo ga doveli u njegovo novo boravište :D

Porastao je Bak bogami poprilično i postao pravi čuvar. Ima dubok i jak lavež, raširio se u grudima, a juče je i dobio svečano pranje posle zimskog znojenja, kako više ne bi katastrofalno smrdeo ;) Naravno, psima je taj miris u genima pa se odmah nakon kupanja čitavih pola sata valjao po travi. Ali je makar povratio sjaj dlake koju je oduvek i imao.

Biljana ga je kupala, zajedno sa svojom majkom. Pošto je po profesiji frizerka, Biljani nije bio problem da Baku pruži bogovsku masažu ispod dlake, a on jadnik mrdnuo nije dok su ga kupale. Šampon na sve strane, topla voda a jadničak nije glasa pustio. Dobro je da ga nije još i ošišala, to ne mogu ni da zamislim.

Čim su ga pustile, čistog i svetlucavog, potrčao je i uvaljao se u najbližu travu Verovatno i slika dovoljno govori... nešto tipa "Zašto si dozvolio da me okupaju?!"

Danas a bogami i juče Biljana i ja slavimo četvrtu i poslednju godišnjicu od početka našeg zabavljanja. Sledeća godišnjica koju budemo slavili biće godišnjica braka umesto zabavljanja. Napokon.

Iako smo ovaj jubilej proslavili prilično tiho, bez ikakve pompe, putovanja, uz jedan lep buket koji trenutno krasi sto u dnevnoj sobi i jednu večeru koja nam je napravila "bombu" u stomacima, to nikako ne znači da ne cenimo današnji dan. Naprotiv, u iščekivanju završetka opremanja našeg stana i skorog useljenja, proslava je nekako privremeno pala u senku drugih i bitnijih događaja. Kao da je pompa splasnula, kao da nismo razmišljali o tome već da konstantno mislimo na to kako ćemo uskoro krenuti zajedno da živimo. To je ono što je najbitnije i što naš život menja iz korena.

A čeka nas skoro postavljanje nove kuhinje, dolaska garniture za dnevnu sobu i napokon prebacivanje naših stvari u stan. A onda zajednički život...

A dotle, 18. i 19. februar slavili smo kao dan kada smo prvi put izašli u grad i prvi put se poljubili. I gledali najgori film ikada, nažalost :)

Bilja na Zlatiboru, pozira :)Goxxy Flickr foto galerija

Hm... ko čita pitaće se o čemu je tema. Sledećih par tema posvetiću ljudima oko mene koji su mi dragi i koji čine jako bitan deo mog života. Istaći ću njihove osobine, prednosti i mane, stvari koje me oduševljavaju i izluđuju ponekad :)

Ustvari, Biljana više nije devojka i prijatelj, već je verenica i prijatelj. Osoba sa kojom sam još pre više godina odlučio da provedem ostatak svog života. Jedna izuzetno razumna i prijatna devojka, sa punim razumevanjem za sve moje odluke ali i mane. Odlično se uklopila sa svim mojim prijateljima i rođacima i svako ko je upoznao ima samo reči hvale za nju.

Šta me oduševljava?Koliko me voli i koliko je njena ljubav prema meni konstantna.To što ima razumevanja kada joj kažem da ću celo prepodne provesti oko automobila čeprkajući nešto oko bilo kakve sitnice. I što voli našu Ladu, naravno ;)Što voli i ceni moje bliske prijatelje i što se i sa njima druži.Koliko nam se mišljenja poklapaju i koliko nam malo treba da "kliknemo" i donesemo zajedničku odluku.To što smo se za skoro 4 godine posvađali svega 2 puta ozbiljno. Sitne čarke i zezanja ne računam... :) Što je maza i voli da se privije uz mene kada joj je teško.To što deli sa mnom njena mišljenja, probleme, lepe vesti, događaje - između nas dvoje nema tajni...Što je uvek uz mene kada je meni teško i što uvek ume da me u tim trenucima raspoloži.To što obožava životinje kao i ja.Što me zove "srećko", "srce", pa i "veveron" :)I naravno, to što zna fenomenalno da kuva!Šta me izluđuje?To što ne može da ostavi cigare :) Koliko god pokušam da joj predočim da to ne valja, ne uspevam u tome. Možda i dignem ruke od ubeđivanja...Što voli da gleda Velikog Brata - to nikada neću razumeti!Kada je me pita "A šta ćemo da radimo večeras?" ustvari pita "Hoćemo li do grada večeras?" :DAko sam iznerviran i ne želim nešto da joj kažem da se i ona ne bi iznervirala... ipak uspe to da izvuče iz mene. Međutim, to uglavnom dovodi do osme tačne prethodne liste...Što joj je orman sa odećom konstantno u haosu!

Famozna mala crvena kutijica :)Goxxy Flickr foto galerija

Danas je sreda, 31. oktobar, trenutno sam u Portsmouth-u. Pre četiri dana, odnosno u subotu 27. oktobra, u Pančevu se dogodila stvar koja iz korena menja moj odnos sa Biljanom. Umesto da je izvedem na neko lepo mesto i da možda na taj način malo provali šta će da se dogodi, uradio sam sasvim suprotno...

Ja u trenerci i nekoj staroj majici, ona obučena sasvim casual. Pričamo o mom poslovnom putovanju na vikend u Englesku. Sasvim običan razgovor uz koju suzicu, jer nikada ne voli kada odem i ostavim je samu. I iz vedra neba, ustanem i izvadim malu crvenu kutijicu sa mašnom... spustim se na kolena i... pa znate već, zaprosim je.

Briznula je u plač :) Ne znam zašto, verovatno nikada ni neću saznati, pošto sam ponekada za ženski mentalitet ogroman duduk... Ipak, znam da sam to uradio i znam da nimalo nisam zažalio što sam je žestoko iznenadio. Pristala je, naravno. Korak je učinjen, talas je krenuo... ostaje nam samo ogromno morsko prostranstvo koje ćemo ploviti narednih decenija zajedno... I naravno, kao i uvek, jedva čekam da se vratim nazad u Pančevo da bih bio pored nje.

Već dva meseca aktivno (izuzev za vreme godišnjeg odmora) Bilja i ja tražimo neku nekretninu za koju ćemo podići kredit i napokon ostvariti sve naše planove. Ali, izbor stanova (koje neću ovde spominjati - to je posebna priča) i naročito kuća je očajan i sve što smo pogledali ima neku ogromnu manu zbog koje nismo spremni da popustimo i da se uvaljujemo u neke nove, nepotrebne avanture.

To je neverovatno koliko nekretnine ovde koštaju i koliko je skoro nemoguće doći do neke normalne kuće sa makar dva priključka: trofazne struje i vode. Da ne pričamo o tome da je nama neophodno da je kuća uknjižena ili makar legalizovana kako bi mogli da podignemo odgovarajući kredit. Uvek nešto fali. Ali to nisu male stvari koje fale, neee...

Uzmimo samo primer par kuća koje smo gledali i za koje smo bili... ili možda i dalje jesmo zainteresovani. Verovali ili ne, ni sam ne znam više šta da mislim. Recimo, jedna kuća ima veliki plac, sređeno prizemlje, potkrovlje koje je moguće sa malo investiranja srediti super, pa čak i garažu i telefon! Ali nema grejanje (dobro, to je stvar oko koje mogu najviše da popustim) ni gradsku kanalizaciju (čak i ovde mogu popustiti) ali Bože - pa nema ni gradsku vodu!? I ne zna se da li se može uopšte dovesti do kuće. Pa ako treba da se perem kišnicom, podzemnim vodama i da pijem to - e, pa vala neću! Na stranu to što je malo dalje od grada, to da ne spominjem.

Drugi primer je primer divne i skoro nove montažne kuće. Godinu i po dana stara, samo. Manja je od prethodne, manji je i plac, ima čak i vodu, trofaznu struju, septičku jamu, čak je i legalizovana (samo treba da se uknjiži), ali se do nje dolazi "preko sedam mora i sedam gora"! Dakle, ne da ste na periferiji grada, nego... pa negde se nalazite u slepom crevu i ne možete odatle da odete. Šanse nema. A dolazak do te kuće je mučenje, a pogotovo bi bilo zimi. "Urbanizovaće se ovo, dečko, za par godina sigurno". A to što bih živio u sred kukuruza i svaki dan gacao po blatu - nikom ništa, ne?

Treći primer je bliži centru. Opet, nije centar, jer centar ni ne tražimo jer je papren i nepriuštiv, ali ima i školu i obdanište blizu. Najmanja je od svih, ali ima i garažu, lepo dvorište, pa i vodu, struju, kanalizaciju pa čak i grejanje! I radionicu, mali roštilj, letnju kuhinju! I uknjižena bogati! Ali ja tu ne mogu zamisliti ni sebe a kamoli nas dvoje. Niti je to naš stil, a o tome da pored kuhinje, trpezarije, kupatila i dnevne sobe imate samo još jednu spavaću sobu - ne treba posebno ni pričati. I da crnjak bude najveći... cene sve tri su okvirno iste. Razlika između najjeftinije i najskuplje je 2000e. Hej bree...

Ovo je samo ono što smo pogledali i što smo bili stavili u uži izbor. Ostale budalaštine koje smo videli i cene koje su ljudi tražili za njih nisu uopšte vredne spomena. Samojedan savet - ako tražite kuću ili stan izbegavajte oglase sa izrazima "vredi pogledati", "može se živeti u njoj", "adaptabilno" i tome slično. Bacićete svoje cenjeno vreme zasigurno. I posle neka mi neko kaže da je traženje kuće ili stana ustvari "slatka muka".

"Slatke muke"... my ass!

Naš mali štenac, zvani Bak, o kojem sam već pričao, raste sve brže i brže. Već je počeo i da laje na sav glas, čak i njegov arhi-neprijatelj - mačor Cile više nije toliko nedostižan i strašan kao što je nekada izgledao. Sve u svemu, odemo po par puta na baštu nedeljno kako bismo se istrčali sa njim, mazili ga, igrali i navikli ga na naše prisustvo.Postao je kočoperan, pa stalno hoće zubima da gricka ruke i pored toga što biste vi da ga mazite, a kada se igrate sa njim jednostavno nema osećaja da vas sa noktima grebe po nogama, rukama, kada skoči i gde god stigne. Skroz smo u ogrebotinama po nogama :) Ipak, omiljena mu je igračka jedna stara zelenkasta majca koju konstantno zubima grize i "napada". Još ako smo tu Bilja ili ja da je podignemo u vazduh, nema veće sreće od te... Samo bi da skače i da se valja po njoj. Čak ga nekada umotamo u tu majcu kako bi je što više izgrizao i iskobeljao se iz te nevolje. Čudo malo...A evo kako maleni izgleda kada se igra...

Već je postao omiljen u familiji. Svi paze o njemu a samo ga Biljana mazi. Dobro, i ja ponekad.

Naš mešanac rotvajlera, pit bula i još neke unknown sorte polako raste. Iako sam odavno obećao nove slike, tek sam se danas setio da donesem kabl za telefon i prebacim slike na kompjuter.

Mali je toliko sladak, ali zaista i kočoperan - kako kažu matori ljudi. Do sada je već navikao da se igra sa svojim arhi-neprijateljem mačkom, da laje na kukurikanje petla iz obora, da dođe kada ga pozovu, ali i da sakriva tuđe papuče, da piški gde stigne (veliku nuždu isključivo obavlja uz ogradu blizu komšije), da grize kutnjacima a ne prednjim zubima prste dok se sa njim igramo... Kada malo bolje razmislim, to kočoperenje i nije čudno uzevši u obzir kakav je "miks" u pitanju i da je pas poreklom iz Zemuna :)

Ovaj vikend ćemo otići jedno popodne da provedemo sa njim i da se igramo. Mislim da je Biljani najviše nedostajao, a bogami - i meni. A evo i slika koje sam obećao. Ovo je leglo odakle smo ga odveli. Probajte da ga pronađete.

Kod Bilje u krilu, uživa.

Gleda nas onako... bojažljivo i upitno.

Omiljena nam slika - sa cvetnom kapicom :)

I naravno - njegov "arhi-neprijatelj", mačor Cile, koji se sa njim sprijateljio posle nedelju dana istorijske borbe.

Biljana sa novim članom porodice :)

Biki i ja smo oduvek sanjali da imamo svog ljubimca, bila to mačka ili pas. Naravno, više smo "pikirali" na psa, pa je valjda zbog toga ova vest još bitnija. E, pa najnoviji član porodice (za sada) Radojčić je Bak - mešanac rotvajlera, pit bula i... pa, ko zna još čega.

Eto i jedne od slika koju sam uslikao danas posle prvomajskog roštiljanja i jedva iščekanog povratka u Pančevo, kako bismo ovog malog uzeli u ruke, malo pomazili i naravno nahranili.

Štene nema ni mesec dana, dobili smo ga od dečka Biljine najbolje drugarice i ime je dobio kao omaž jednom haskiju kojeg je moj prijatelj Dizija imao. Samo ime je meni vrlo drago, a uz to je i retko i što je najbitnije - maleni se izuzetno privikava na njega. Već je počeo da reaguje kada ga tim imenom i zovemo.

Sada ostaje - dresura, trenaža, pravilna ishrana, vakcinisanje, pregledi kod veterinara, i naravno - mnogo, mnogo uživanja i sreće sa novim članom. Više slika uskoro, ovo pišem od kuće gde imam ultra-mega-giga spor dial-up. ;)

Eto, još jedna godina prošla a da se jedva i primeti šta se sve izdešavalo oko mene. Neverovatno, kako sam stariji tako imam osećaj da se sve oko mene odigrava brže i brže, kao da nemam vremena da stanem i kažem "wooohoooo... slooooow down...."

Zalazak sunca u Novom Sadu, slikano sa Petrovaradinske tvrđave.Originally uploaded by Goxxy.

Iako je prokleto brz, iako stičem utisak da jedino tu mogu da primetim kako polako ali sigurno matorim :) život koji živim odlična je stvar, naročito ako pogledam zbog čega mu se radujem i šta je ono što me može oraspoložiti. Trogodišnjica zabavljanja sa Biljanom je jedna od tih stvari. Za razliku od prethodne dve godine, kada smo jubileje proslavili u Pančevu, ovog puta sam želeo da odemo dalje od smrdljivog grada... u drugi rafinerijski grad - Novi Sad :)

Krenuli u 12h i stigli tamo oko 13:10, sa zaustavljanjima na putu. Lada služila fantastično. Nismo bili negde baš specijalno, ali obzirom da godinama nisam bio u Novom Sadu, a da zajedno tamo nikada nismo otišli - bilo nam je baš fino. Vreme u nedelju nas je sasvim poslužilo. Šetali smo se centrom, parkom i na kraju završili na Petrovaradinu, razgledajući tvrđavu i fotkajući sve što možemo da ufotkamo. Predveče smo proveli u restoranu "Marina", iako smo imali u planu neki drugi. Recimo Surabayu, ali prokletinju nismo mogli nikako da nađemo. Večera sa parčetom mesa veličine đona patike broj 52 od ovećeg slona... I puni stomaci. Puna srca da ne zaboravimo.

Ne pitam se više kako i zašto je tako brzo prošlo još godinu dana. Konstatujem samo to da mi je iz dana u dan lepše i da živim za taj dan kada ćemo naći zajedničko mesto za život. Da podelimo konkretno sve one lepe momente, one avanture i dileme, rešavamo probleme... Kada pomislim na to, nijedan problem ne vidim kao problem, već kao avanturu i nov način da se još više zbližimo. O tome... kroz par meseci, nadam se.

Pokloni? Ako baš mora da se zna - ja njoj rozi SE Z610, a ona meni novčanik i Maisto 1:18 Ferrari F50 Barchetta. Žuti. Sklopljen istog dana, šepuri se pored ostalih Bburago maketa.

Gosti na okupuOriginally uploaded by Goxxy.

Prošlo je više od nedelju dana kako smo proslavili rođendan moje drage. Iako je već toliko prošlo, setio sam se kako smo se okupili i kako nam je bilo zanimljivo. Sve u svemu, taj osećaj kada smo zajedno dočekivali goste i pratili ih kući bio je izuzetan. Kao da smo zajedno više nego što jesmo i kao da već živimo zajedno. Neverovatno. Kada sad razmislim zvuči mi vrlo kratko kada kažem da se zabavljamo već tri godine. Nekome bi to bilo previše i ne znam da li bi svako mogao to da izdrži, ali ona i ja... Trajemo skoro toliko.U goste su nam došli svi kumovi i moj brat sa njegovom ženom. Kada kažem svi kumovi, mislim na mog Kuma i njegovu devojku, na kuma Vanju i kuma Mikicu, kuma Jelenu i kuma Saleta, buduće kuma Višnje i Mikija. Ih bre, sve kum do kuma :) Da nije Bokija i Saške bilo bi monotono. I bilo je fantastično, društvo kada se okupi i priča sve dogodovštine i razmenjuje utiske. To je pravi doživljaj... Tu su i kompletne fotke sa okupljanja, koga interesuje.Elem, tri godine Biljana i ja proslavićemo za malo manje od 2 nedelje, tačnije nedelja na ponedeljak, 18. na 19. februar. Neobičan termin za proslavljanje, zar ne. Eto, još malo pa tri godine. Nadam se da ćemo uskoro krunisati naše zabavljanje na pravi način.Eh da, a evo šta sam joj kupio za rođendan ;)

Biljana i ja na Kalemegdanskoj tvrđaviOriginally uploaded by Goxxy.

Sinoć sam otišao kod Bilje kući, malo posedeli i dali se u šetnju gradom. Popili po jednu toplu i hladnu nes u Gellita-i i počeli koračanje. Prošetali se centrom, prošli porek Coupe-a, ispešačili ulicom paralelno sa kejom. Planirali šetnju kejom, ali nas je sprečilo blato i kišica koja se malo intenzivirala. Ostali skoro 2 sata u gradu, ništa specijalno nismo radili... Ali ovakvi dani učine da mi osoba sa kojom provodim najviše vremena znači još više. Kamo lepe sreća da sam poneo fotoaparat, pa da i uslikam. Umesto toga, evo jedne malo starije, od 1. maja ove godine, sa Kalemegdana...Pa, do sledećeg pešačenja... Uživajte i vi sa vašom voljenom osobom...

U roku od dve nedelje Biljana i ja smo bili na dva venčanja. Iako je ova tema malo zakasnela, nije na odmet napraviti kratak review onoga što se tamo dešavalo.Na prvom venčanju, sredinom septembra, njenog brata od strica Vlajka i Branislave, nove pridošlice ovom porodičnom klanu, imao sam velikih problema. Nos me je i dalje zezao (ustvari i dalje me zeza) i jedva sam čekao da se pokupimo i odemo. Na stranu to što smo bili prvo kod mladoženje gde sam mogao da pričam sa ljudima koje znam (a nisam ih znao previše) pa posle kod mlade (kupovina, muzika ispred kuće, bla, bla), ali vrhunac svega bila je moga neizdržljivost kada je muzika i njen izbor u pitanju. Dakle... kompletan aranžman domaće "pop" muzike, i novokomponovanih "narodnjaka", ali i muzike sa prostora Republike Srpske... "Ja sam mali bata, imam tri zanata..." ostalo mi je nažalost u pamćenju, ponajviše zato što su to "svirali" jedno 4 ili 5 puta. Ostalih "numera" ne želim da se sećam.Sve u svemu, osim odlazaka u toalet, ili ispred hotela kako bih udahnuo svež vazduh i seo u Sputnika da malo "isperem" mozak od takve muzike, nisam imao nikakvih kretanja. Ni igranja. Čemu to, kada ne mogu da uživam u takvoj muzici. Ako je išta za pohvalu, to je da sam trubače elegantno eskivirao i izbegao.Drugo venčanje, koje je bilo 1. oktobra sam mnogo bolje podneo i mnogo se bolje proveo. Prvo, nos me nije toliko zezao i pravio probleme, a drugo - Biljana je bila kuma svojoj drugarici Vanji koja se udavala za Mikicu (Miroslava), pa smo bili za stolom mladenaca. Sva početna nervoza, kako mlade i kume, tako i ostalih oko njih je vrlo brzo splasnula, a venčanja (i cimanja) u crkvi nije bilo, već se direktno nakon kupovine mlade otišlo u restoran. Muzika... joj, muzika, moj večiti problem! Ubite me ako ne budem pustio Armin Van Buuren-a ili DJ Tiesta na mojoj svadbi! :) Šalu na stranu - muzika, MNOGO podnošljivija! Dosta numera sam i sam znao, hteo to javno da priznam ili ne. Ko još ne zna tekstove pesama Harisa Džinovića, "Zlatibore pitaj Taru" i tih popularnih starijih pesama koje imaju svoj šmek i koje itekako mogu da pevam. Za čudo, pevao sam svim glasom. I igrao, ehej! Dakle, čudi me da sutradan nije bio smak sveta, pošto sam to uradio samo još na bratovljevoj svadbi, u momentu kada su se puštali zabavnjaci (Idoli, Bajaga i recitatori, Riblja čorba...).Highlight of the evening, bio je mladin ujak koji je prosto poludeo u momentu kada su se pojavili trubači. Inače, za vašu informaciju (iako ste mogli da zaključite sa prethodne svadbe) - ne podnosim trubače. Nisam antisemista, ali tu pojavu cigana sa izlupanim limenim duvačkim "instrumentima" ne mogu da podnesem. Elem, ujak se popeo na sto mladenaca i mlatarao rukama i "igrao". Užas. Udaljili smo se malo od stola da nas ne bi izlupao ručerdama (pošto je malo krakat čovek, jel'te), a "svirači" izbalavili. I ta pojava bacanja para, guranja novaca u limene "instrumente", pa još muzičari kada počnu da mole za pare... ih, bre... stvarno ne podnosim trubače.Šteta što je bila nedelja, pa smo sutra radili i krenuli kući oko 23:30, a svadba je trajala još svega 30 minuta. Dakle, retka svadba gde sam se baš lepo proveo. Niko više ne najavljuje svadbe. Valjda ćemo ekonomski malo da stasamo da možemo da odemo na još neku dogodine, ili našu da napravimo. Svi ste pozvani, ako ovo čitate! :)

"Time flies when you're having fun!" Ovo je konstatacija koja proizilazi iz činjenice da smo u subotu Biljana i ja proslavili dvogodišnjicu. Malo glupo je reći "proslavili", obzirom na to nije u pitanju žurka za zilion gostiju, niti nešto što smo slavili uz tortu, piće i okićenim stanom, čime već. Ne, jednostavno sam želeo da izađemo zajedno u neki restoran i da provedemo sasvim obično veče.Izbor je pao na Terranovu - relativno nov restoran u Pančevu. Atmosfera nije onoliko opuštena niti... pa recimo romantična, koliko sam možda želeo. Ali proveli smo divno veče. Večera je takođe bila za respekt. Najlepše u svemu tome što takav dan, jubilej provedeš sa tom voljenom osobom i posle sa društvom. Nakon večeri, otišli smo kod Kuma, gde su bili Jeca i Sale. Razmišljam - zaista... najlepše veče po pitanju ljudi kojima sam okružen.I mislim se... kada je pre prošlo dve godine? Kada pre? Imam osećaj da vreme teče mnogo sporije kada sam sa njom i da mogu zaista da uživam u zajedničkim momentima. Imam osećaj da je tek prošlo jedva godinu dana. I imam osećaj da će naredne godine takođe sporo prolaziti. To nikako nije minus, naprotiv. To je odlična stvar, imaš osećaj da mnogo sporije sve to prolazi, da ne stari, da svaki momenat koji provedeš vredi mnogostruko više nego kada si sam. Da ne ureknem - bilo nam je divno prve dve godine. Zabavno, puno izazova, novootkrivenih stvari, puno rešenih sitnih problema, puno uklapanja i kompromisa, dogovora, divnih situacija, ponekada i vrlo spontanih. Nadam se da će svaka sledeća biti isto tako dobra, da ćemo postići sve što planiramo i sve što želimo. A planiramo i želimo mnogo. Za početak jedno drugo, za stalno.I da... Poklonila mi je najnovije izdanje F1 Racing magazina za dvogodišnjicu. Kako ona kaže, nije ništa specijalno. Meni jeste, svakako! Od omiljene osobe - omiljeni magazin. Hvala još jednom Biki.