Planeta Srbija

Dragi ljudi,

Od ponedeljka kreću ozbiljne pripreme za trkačku sezonu 2011. U planu mi je odlazak na kamp kod Damira Meseca (ironmancoach.net). Čovek ima astmu, a radi Ironman, pravi je šampion.

Odlučio sam da idem na pripreme kako bi više naučio o trčanju ali i o Damirovoj priči i filozofiji.

Za pripreme mi je potrebna finansijska pomoć. Ukoliko imate mogućnosti molim vas da razmislite o donaciji:

Slični tekstovi:

Dobar dan, reče mali princ.

- Dobar dan, odgovori skretničar. - Šta to radiš? upita ga mali princ. - Odabiram putnike, po svežnjevima od hiljadu, odgovori skretničar. Ispraćam vozove koji ih odnose čas na desnu stranu, čas na levu.

Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretničarevu kućicu.

- Prilično se žure, reče mali princ. Za čim jure? - To ne zna čak ni mašinovođa, reče skretničar.

I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.

- Zar se već vraćaju? upita mali princ. - To nisu isti, reče skretničar. To je razmena. - Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili? - Čovek nikad nije zadovoljan tamo gde je, reče skretničar.

I zagrme treći osvetljeni brzi voz.

- Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ. - Ne gone oni nikoga, reče skretničar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor. - Samo deca znaju sta žele, reče mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma važna, i ako im je neko oduzme, ona plaču… - Srećni su, reče skretničar.

Antoan de Saint-Exupery Mali Princ

Čovek je umro. Ovi na RTS-u ništa. I dalje neke loše doterane spikerke, po ceo dan. I samo, kao, vest. Nema intervjua, specijalne emisije posvećene velikom slikaru. Nema. Ti naši velikani iz Pariza mogli bi sami da premoste tu razjapljenu kulturnu rupčagu. Ali, ne! Umesto da mi prilazimo njima, oni gledaju kako da priđu nama. Pa ja devedesetih nemam pojma kako izgleda Bata Mihajlović. Prišao mi čovek posle koncerta u Parizu, kaže ja sam taj i taj. Strašno. Jer Bate nema u udžbenicima. Ni Dada. Ali ga ima u Larousse enciklopediji. Tamo kažu da je Dado, uz Šagala i Dalija najveći predstavnik nadrealizma.

Više meseci želim da skrenem pažnju na kompanijski blog “Internet prodaja guma”, kao primer kako se može napraviti interesantan blog i na teme o kojima na prvi pogled nema šta puno da se piše.

Na slici se može videti primer serijala interesantnih tekstova iz jula meseca ove godine na temu Indeksa nosivosti guma, otpora pri rotaciji, a u tom periodu je objavljen i tekst na temu indeksa brzine. Ovo su primeri tipova sadržaja na blogovima koji direktno utiču na edukaciju potencijalnih kupaca sa aspekta poboljšanja kvaliteta njihove kupovine – što kupci više znaju o karakteristikama proizvoda, preciznije će kupiti ono što im treba, a po pravilu to su obično skuplji proizvodi.

Problem kod primera ovakvih tekstova je činjenica da ih treba raspodeliti na duži vremenski period (za one koji ne znaju, često pominjem moju pokojnu babu koja je govorila “ima više dana nego kolača“), a ne “ispucati” ih odmah. To za posledicu na ovom ima da su poslednji tekstovi uglavnom promotivno-prodajne prirode (praktično blog kao mesto za objavu vesti), a bilo bi dobro da promotivno-prodajne tekstove s vremena na vreme “preseći” sa informativnijim/edukativnijim/zanimljivijim tekstovima (ili još bolje napraviti sekciju vesti, a blog ostaviti za druge stvari).

Jedan od verovatnih efekata ovakvog bloga na tržištu prodaje guma (videćemo komentare nadležnih), gde baš nije uobičajeno videti kompanijske blogove jeste i informacija da zbog naglog porasta interesovanja vreme isporuke se povećava (što baš i nije popularno, jer ako se prihodi povećavaju, možda se može uložiti i malo u bolju organizaciju distribucije u uslovima povećane tražnje).

Bilo bi interesantno videti koliki je procenat online prodaje guma u odnosu na klasične vidove prodaje u ovoj prodavnici, i da li možemo videti koliki je procentualni porast bio u septembru mesecu, obzirom da ovakvi podaci indikativno upravo govore o tome da potražnja za raznorodnim proizvodima preko Neta postoji, samo se o tome za sada još uvek veoma malo toga zna.

Svakako, mišljenja sam da je ovo dovoljno dobro kreiran i vođen blog da je dobar primer onima koji žele da pokrenu novi kompanijski blog, ili onima koji žele još novih ideja za svoj postojeći kompanijski blog.

Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći a da ne pomislim da nama prija noć jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje. – Horhe Luis Borhes

Kustoska koncepcija bavi se filozofskim pitanjima vezanim za međuljudske odnose, percepciju, sećanje i to kako biramo način da predstavimo stvarnost; zatim, za pitanje koje se nekim ljudima u Evropi čini posebno interesantnim za region Balkana a to je rekonstrukcija istorije i pojedinačna sećanja. Fenomen reminiscencije i suočavanja sa prošlošću, izgleda da su fantastično privlačna tema za posmatrače sa strane.

Juan Puset i Selia Prado su ovogodišnji Oktobarski salon koncipirali u pravcu istraživanja video instalacije što samo po sebi i nije tako loše. Ono što je loše jeste senzacionalistička i spektakularistička priroda poetike video instalacije kao umetničkog medija. Naime, pobornici avangardnog pristupa pokretnim slikama, na radikalan način tumače pitanje šta je umetnost, dovodeći, često nasilno, svaki deo ove teorije pod znak pitanja. Neretko potpuno odsustvo estetske dimenzije ukazuje na želju umetnikovu da se receptor – konzument odrekne pasivne uloge posmatrača (koji nužno očekuje makar inicijalnu vizualnu atrakciju) i intelektualno samo-pojača u meri koja izaziva podozrenje. Između ostalog, nije uvek lako prihvatiti da je umetničkom delu neophodan literarni predložak (na ovogodišnjoj postavci u zgradi bivše Vojne akademije u Resavskoj, svaki je rad objašnjen tekstom). Instalacije su u većini slučajeva prikazane u lupu, dakle kontinualno, što samo po sebi nameće pitanje celovitosti i forme.

Prostor u Resavskoj je fantastičan. Osećaj sažimanja odnosno širenja vremenskog toka o kome govori jedna video instalacija, više je vezan za estetiku samog prostora i njegovih svetlosno-zvučnih reverba nego za pomenuto delo. Osećaj zaštićenosti, pokrivenosti i introspekcije upravo je iznenađujuć! Izložba se mora pogledati nekoliko puta i u tom smislu su karte za više ulazaka izvanredno rešenje.

Izdvojio bih: Radovi Vilijema Kentridža imponuju jer su izvedeni jasnim umetničkim jezikom, poetikom koja ostavlja snažan utisak. Umetnički proces koji je doveo do končnog oblika dela, kod Kentridža je prepoznatljiv do detalja. U njegovom delu nema larpurlatizma i manirizma.

Prošao je jedan dan (do sada skoro cela dva) od kada se završio četvrti BlogOpen (peti po redu ali je postojao i nulti ) a prvi kojem sam prisustvovala. Dovoljno vremena da se slegnu utisci, da pročitam utiske drugih koji su to napisali nešto pre mene, čak i da se malo bavim nedeljnim razbijanjem Beograda na FB.

BlogOpen 2010 imao je i drugo ime kojim je bliže određena tema, Social Open, koja jasno kaže da smo se bavili blogovima i društvenim mrežama, Facebook-om, Twitter-om … Pošto je veliki procenat učesnika BlogOpen-a već dao komentar i detaljan opis predavanja, neću o tome, koga zanima neka pretraži net pod : “Blogopen 2010″.

Najjači utisak i najveći plus ovog BlogOpena su ljudi koje sam upoznala.

Krc, krc, prstima pa da počnem – u žutim keceljama (organizatori i volonteri, za one koji nisu čitali prethodni post) Mooshema, Drvena, Blogowski. Moram da pomenem i Marka Hermana mada nismo razmenili ni dve rečenice

Dalje – sa ljubičastim trakama na keceljama: DedaBor (posle više od dve godine web poznanstva sada i uživo baš kakvim sam ga zamišljala, druželjubiv, pozitivan), Slavko koji nas je sve razmrdao predavanjem u kojem je bilo i plesa i Ivan koji je sada sve samo ne debeljuca

I svi ostali, sa zelenim trakama na keceljama ali isto tako važan deo ove priče: Tamara, Ivana, Marija, Dinke, Suske, Igor, … Umorih se od linkovanja, ako sam nekoga preskočila izvinjavam se (ponoć je blizu, slabije funkcionišem…)

Bilo mi je jako interesantno da posmatram kako svi mi, koji  imamo samo jednu vidljivu zajedničku stvar – blogovanje, polako nalazimo i  druge zajedničke teme. I kako smo, bar sam takav utisak stekla prateći time-line na twitter-u, mnogo tolerantniji prema razlikama među nama i među ljudima uopšte. Što ne znači da smo manje kritični

Sve u svemu – organizacija odlična, bilo je nekih sitnih propusta ali ko radi taj i greši. Odlično provedeno vreme i rezultat svega ovoga – 15 novih prijatelja, što uživo što na FaceBook-u, isto toliko novih kontakata na Twitteru i blogova u Readeru. Malo li je za dva dana?

Za kraj samo detalj, u Novi Sad sam išla sa glavnim krivcem što uopšte pišem blog i što je moja lista prijatelja sve duža, sa mojim bratom Dejanom. Deki, hvala za sjajan provod i svu podršku koju mi pružaš ♥

Žurka na kraju prvog dana  BlogOpen-a 2010. se malopre završila. Bila je dobra, uz sjajno (odabrano) društvo, ukusnu hranu i solidan izbor pića (www.gastroplanet.rs). Taman kako treba da se završi prvi dan.

Danas su mnogi nadimci dobili svoje ljudsko obličje, sa internet neba smo se spustili na zemlju i bilo je baš ok. Po meni, predavanja su mogla da budu kraća, konciznija ili urađena kao radionice ali svaki put se nauči nešto novo čime se BlogOpen može poboljšati sledeći put.

Pošto se ovaj BlogOpen zakuvavao, dinstao, krčkao i sve ostalo, za prepoznavanje nismo dobili kartice, bedževe ili nešto slično već kuhinjske kecelje sa natpisom i varjače. Trake na kaceljama su urađene u tri boje: žuta za organizatore, ljubičasta za predavače i zelena za one koji slušaju

Sve u svemu, jedan dobar dan. Nastavak sledi.