… светитељу Сави, ал’ како смо ускликнули - боље да нисмо, барем у овом случају. Ево зашто:
Свети Сава, школска слава, слави се у школама и у отаџбини и у расејању. Моја маленкост присуствовала је прослави одржаној у једној православној цркви у Цириху. Приредба је организована удруженим снагама моје другарице Ане (просветна радница) и њене колегинице Љиљане (косе офарбане у добро знану нијансу црвене боје која је некада красила Зорицу Брунцлик).
Црквени простор, уступљен за ову прилику, био је премали да прими све родитеље и децу који су дошли да прославе школску славу. Клупе су биле испуњене до последњег места, а још више родитеља стајало је до зидова, чинећи атмосферу клаустрофобичном.
Надао сам се да ће приредба почети на време (или углавном на време), у 3 сата поподне. На моје неописиво изненађење сазнао сам од Ане да је једно крштење заказано тачно у исто време!!! Истога дана, у истој цркви - нема везе што је време почетка светосавске приредбе утврђено још пре три месеца. Свештеник не може да одбије молбу за крштење, али исто тако може да препоручи да се оно помери дан-два раније или касније.
Једно се морало десити: или свештеник није то препоручио (мало вероватно), или се родбина недужног детета није обазирала и тврдоглаво је остала при својој жељи (далеко вероватније).
Замислите следећу слику: црква пуна деце и родитеља, нестрпљивих да приредба почне. Дечја јурњава и вриска, жагор одраслих на све стране. У сред целе те халабуке, код олтара, стоје свештеник и родбина недужног раба Божјег Емануила, старог нека два месеца, обученог у беби-плаву одећу. Костим потпуно исте боје носи и кума која дотичног младенца држи. Не бих помињао, јер није згодно, једну сасвим другачију слику и једну сасвим другачију “професију” које сам се сетио при првом погледу на куму и њену помало тесну гардеробу. Крштење почиње, а од свечане тишине, која је требало да влада током целог обреда, ни трага…
Неких пола сата касније раб Божји Емануил крштен је и миропомазан. Вештином ученика 3. разреда основне школе кума је прочитала Вјерују. Задовољна родбина, нимало не хајући за приредбу одлази својим послом. Приредба ће их вероватно занимати када Емануил дорасте до школске скамије…
Сва деца, учесници прославе, стају пред олтар да би отпевали химну св. Сави. Жагор родитеља једва је нешто мањи. Химна почиње, сви устају. Неувежбани хор без музичке пратње приводи химну крају.
По једно, двоје или у мањим групама деца излазе на импровизовану позорницу и декламују помажући се малим бежичним микрофоном. Жагор не престаје, јер да треба ћутати док оваква приредба траје, родитељи не знају. Да све буде горе, пар дечака трчкара уздуж и попреко сале, као да су ту потпуно сами. Не кривим их, али не бих ништа имао против две-три вруће “заушке” њиховим родитељима.
Покушавам да останем у свечарском расположењу, али ми то никако не полази за руком. Декламовање у оваквом окружењу звучи потпуно анахроно. Стихови које сам чуо били су можда одговарајући за неко време од пре 70 или 80 година, али данас делују у најмању руку неозбиљно. Да цитирам ред из Змај-Јовиног “Bildung”-а: “Смеј’о сам се да не плачем…”
Шта и колико свети Сава може да значи деци нашег порекла која расту у швајцарском окружењу, која се школују у швајцарском школском систему, на немачком језику, која уче српски језик као допунски предмет и која би време проведено на приредби радије провела на потпуно другачији начин? Волео бих када би неко паметнији могао да ми одговори… Српско министарство просвете лепо је замислило слављење св. Саве, али је остварење у овом случају било веома близу потпуном неуспеху.
После неких сат времена приредба је како-тако приведена крају. Истог тренутка и родитељи и деца сложно су нагрнули у доње просторије (заглавивши се у уским вратима) како би се почастили колачима и другим ђаконијама које су сами претходно донели.
Сачекао сам Ану да обави све што је било неопходно потом. Пошто се поздравила са родитељима, лаганим кораком упутили смо се ка трамвајској станици, повремено разглабајући о управо завршеној приредби.
Технорати етикете:
прослава Свети Сава Цирих школска слава
