Planeta Srbija

Photo by Mzlaki

Rano ujutru na sam dan Božića mesi se česnica. Česnica se u Srbiji razlikuje od kraja do kraja, tako da se pojavljuje kao suva pita sa orasima i medom, neki je prave kao pogaču od pčeničnog brašna ili kao proju od kukuruznog brašna. Tradicionalno se u mojoj porodici pravi kao proja od belog, domaćeg kukuruznog brašna. U česnicu se stavlja novčić, grančica hrasta – badnjaka, komadić kućnog praga (drvo), zrno pasulja, žita, kukuruza i slame. Sve to ima svoje značenje i u zavisnosti od toga ko šta dobije to će mu biti zaduženje cele godine. Moja česnica je malo modernizovana, inače se po “starinski” pravi samo od brašna, vode i malo kvasca.

Potreban materijal:

4 jaja 3 šoljice za kafu mleka 3 šoljice ulja 6 šoljica belog domaćeg kukuruznog brašna 1 prašak za pecivo

Priprema:

Umutiti jaja penasto, dodati mleko, ulje i na kraju lagano umešati brašno pomešano praškom za pecivo. Izliti masu u pleh podmazan uljem i posut brašnom. Staviti novčić kao i ostale “simbole” i peći dok ne porumeni.

česnica

Photo by…

Za kraj vam predstavljam “Zlatne ruke Sokobanje 2009.” Organizacija za sport, kulturu i turizam iz Sokobanje čijim posredstvom su se predstavile domaćice, zaista je imala šta da pokaže. Oduševljena sam!

Posle prvog i drugog izveštaja gde sam koliko toliko uspela da dočaram šta sam to sve lepo imala prilike da probam i vidim na manifestaciji “Zlatne ruke crnorečja”, na red je došao i treći izveštaj. Danas vam predstavljam predivna jela, slatkiše, testa i ostalo iz boljevačkog sela Osnić i “Udruženje građana Timok” iz borskog sela Šarbanovac-Timok.

OSNIĆ

ŠARBANOVAC-TIMOK

Posle prvog pregleda, kao što sam i rekla tu je i drugi. Danas vam predstavljam kulinarske lepote Turističke organizacije iz Brusa.

U Boljevcu je održan 40. po redu međunarodni festival “Crnorečje u pesmi i igri”. Festival traje tri dana i pored trubača i frulaša kojima je ovo predtakčmičenje za sabore u Guči i Prislonici, svoj program imale su i folklorne grupe sela opštine Boljevac. Ja nisam propratila sva tri dana, već samo ono što ja najviše volim. Na prvom mestu to je takmičenje “Zlatne ruke” u pripremanju starih jela, kao i smotra folklora. Svoje kulinarsko umeće prikazale su domaćice iz sela Sumrakovac, Osnić i Šarbanovac-Timok, kao i domaćice iz Zaječara, Sokobanje i Brusa. Imala sam pune ruke posla u fotografisanju i materijala imam na pretek, tako da će izveštaj verovatno biti iz tri dela. Što se degustacije tiče, nešto jesam probala, nešto nisam. Toliko je bilo vruće da smo svi jedva izdržali, pa i pored moje želje da čak i sve probam što je izloženo, stvarno nisam mogla. Nalivala sam se vodom, te sam na kraju bila ko jedno malo burence.

Moram sa ponosom da spomenem i to da su žene iz mog sela Sumrakovac, osvojile prvo mesto. To su Javorka Miladinović, Verica Tomić, Milica Zdravković i moja majka Ljubinka Marković. Zadužen za gulaš i pasulj bio je Slaviša Stanojević.

Uživajte!!!

Preuzeto sa BITNO bloga – Srce za Vanju

Vanja Pilipović je učenica je Srednje Ekonomske Škole u Somboru. Rođena je 10.03.1991. godine i živi u Sonti.

Polovinom prošle godine Vanja Pilipović se razbolela od teške neizlečive bolesti srca pa je prekopotrebno izvršiti transplataciju novog srca.

Transplataciju nije moguće obaviti u Srbiji već se mora obaviti u inostranstvu, a sredstva potrebna za istu su 100 000€, što prevazilazi mogućnosti Vanjinih roditelja.

MOLIMO VAS da u okviru svojih mogućnosti pomognete Vanji.

Ovoj akciji su se pridružili mnogi blogeri i mnogi korisnici društvenih mreža.

Tok akcije možete pratiti preko:

Grupe na Facebook-u Akcije na twitteru #srcezavanjuZvanične prezentacije, gde možete pročitati i detalje ove akcije.

Blogosfera:Džepna VeneraŠaputalicaIvanizmiČarolija Na blogu ITkutak je napravljen mirror originalnog flash sajta o detaljima akcije.Dragan VaragićMarxxAnjaSDžejnDouTerekOnLineOnline TržišteVladimir

NIJEDAN IZNOS NIJE MALI!-SRCE NE MOŽE DA ČEKA!

Dinarski tekući račun za uplate je: 310-0210100336655-83

Devizni račun: 02-315-0031209.4

SWIFT:CONARS22- Acc No.USD 3582023703001

NLB BANKA A.D.BEOGRAD Bulevar Mihajla Pupina 165v 11070 – Novi Beograd-Serbia,

Ime primaoca: Vanja Pilipović Adresa : Kumanovska 21 25264-Sonta – Serbia

Stari običaji vezani za Bogojavljenje sada su već zaboravljeni. U današnje vreme narod ode u crkvu za osveštenu vodicu. Kod nas u Boru to bude obično postavljena cisterna ispred crkve, sa podužim redovima, i pitanje je da li nekada i imate sreću da do vodice dođete, ranije je to bilo sasvim drugačije i ovim postom ću prikazati taj običaj. Vodice su pogotovo željno iščekivale mlade neudate devojke. Verovalo se da se tog dana u ponoć prikazivao sam Bog i da se tada svaka zamišljena želja mogla ispuniti. U mom selu Sumrakovcu se ovaj dan zove još i “Vodice”, baš zbog magijskog i lekovitog verovanja u svetu vodicu.

Dan uoči Bogojavljenja je Krstovdan, kada se posti zbog zdravlja ma koji dan u nedelji da padne. Toga dana domaćica kuva pihtije, koje se jedu na dan Bogojavljenja. Na Krstovdan se pere sav veš u kući, i uopšte se očisti i sredi sve.

Veče pred Bogojavljenje, devojke odlaze na reku i od bosiljka prave “brvčiće” (mostiće). Posle toga se vraćaju kući da bi u snu videle – snivale, svog voljenog. Verovalo se da ko od ukućana sačeka ponoć, da se tad nebo otvaralo i da se Bog pojavljivao i ispunjavao jednu želju.

Ujutru devojke sa kobilkama i vedricama dolaze na reku. Sakrivene čekaju da vide koji će momak da im sruši brvčić, po tom verovanju, on im je suđeni i udaće se baš za njega.

Momci za ženidbu dolaze na reku i rasturaju brvčiće koje su devojke napravile. Tada momci preskaču sekire po tri puta, a devojke kobilke koje su ponele sa sobom.

Momci i devojke se po tri puta umivaju bosiljkom i vodom iz reke, i tri puta spuste nekoliko kapi u nedra zbog zdravlja, a neki bi čak zagazili i okupali se.

Ujutru bi istovremeno iz svake kuće u selu ukućani kretali na reku da se umiju. Bolešljivu decu su kupali u reku, da se očeliče. Tako okupane su ih motali u ponjavu-ćilime. Dok nije bilo crkve ljudi su se okupljali na jednom mestu pored reke gde je dolazio sveštenik da osveti vodicu, koju su ljudi uzimali i nosili kasnije svojoj kući. Vodu bi sipali u čabrove ili neki drugi sud i stavljali bosiljak. I tu bi vodu sveštenik osveštao. Pored čabra je bio postavljen krst isečen iz leda i podupret snegom.

Svetu Vodicu donosili bi kući i čuvali je tokom cele godine, tada bi svaki ukućanin uzeo po gutljaj za zdravlje, a kasnije bi je koristili samo u velikoj nuždi-bolesti, uznemiravanja od strane zlih duhova i slično. Takođe po dolasku kući radi zdravlja bi prskali svuda po prostorijama, kao i po stajama, radi zdravlja stoke. Sveta Vodica može da se čuva neograničeno vreme. Ona ne gubi svoje dejstvo, niti se kvari. Ukoliko se sva količina Bogojavljenske Vodice ne utroši u toku godine, onda se taj ostatak kada stigne nova vodica, sipa u bunar, reku ili cveće. Nikako se ne sme prosuti tek tako, bilo gde.

Ova vodica se koristila i da se zamesi slavski kolač i hleb. Na dan Bogojavljenja jedu se već skuvane pihtije predhodnog dana uz umešene hlebčiće, i namenjuje se svim mrtvima iz kuće.

Ja stvarno nemam običaj da pravim instant kolače, ali evo ovog puta jesam i to isprobala. U pitanju je Dr.Oetker “Krtica kolač”. I stvarno je sve instant, lako za pripremu, a i brzo smo ga i pojeli.

U pakovanju je mešavina za: testo krem komadići čokolade koji idu u fil

Ono što je potrebno pride je: 125gr maslaca 3 jaja 3 banane 500ml slatke pavlake 100ml vode

Ovog puta neću pisati postupak, već samo moju preporuku da kupite, isprobate i sigurno se nećete pokajati. Postupak ćete naći kad budete kupili pakovanje sa smešom za pripremu. Veoma ukusna poslastica koja će vam dobro doći u prilikama iznenadnih gostiju i tome slično.

Badnji dan se proslavlja 6. januara, dan uoči Božića. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali. Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih. Ovim postom želim da vam pokažem običaje vezane za Badnji dan i Božić iz mog kraja, tačnije običaje iz sela Sumrakovac, opština Boljevac. Ja sam u Sumrakovcu provela jedan deo svog detinjstva i danas mi tamo žive roditelji, tako da svake godine moja porodica i ja budemo tamo u vreme Božićnih praznika. Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima, a u mnogim krajevima se dosta običaja izgubilo. Već u ranu zoru ide se u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci. U istočnoj Srbiji seče se cer.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju Ko je? odgovara Badnjak vam dolazi u kuću. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori Dobro veče badnjače!. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima Srećno vam Badnje veče, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa Bog ti dobro dao i sreće imao, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito i ostale darove iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi dvoriše i kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.

Badnjak se celiva i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.

Deca “džaraju” vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica … nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.

Posle završetka ovoga domaćin okadi ceo dom za večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

Badnja večera je posna trpeza, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, koja su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini.Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu. Mesi se i Badnjački kolač, koji se seče na isti način kao i kolač za slavu, ali se ne ljubi, kao i obredni hlebovi.

Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju “domaći” ili “domaći pokojnici” ili “domaći duhovi”. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi pa se čak ni ne čisti po kući.

Za Badnje veče se odlazi i u crkvu. Deci je posebno lepo zato što uvek dobiju poklon paketić od Božić bate.

Pale se sveće za žive i za mrtve.

Božićna liturgija i paljenje badnjaka su neizostavni deo.

Neke delove posta sam pozajmila odavde.

Fotografije su iz različitih vremenskih razdoblja, unazad par godina, na žalost samo sam tako mogla da ih sklopim u jedan post, nisam slikala nikada sve detalje, a sada mi je baš bila želja da ovo prikažem, i na neki način makar malo sačuvam od zaborava, mada ćemo mi još dugo, dugo ovako obeležavati Badnji dan.

Moja deca i ja smo veliki fanovi “Survivor Srbija”, ne propuštamo ni jednu epizodu i baš smo u “fazonu”. Oni jadničci tamo ne jedu ništa sem pirinča i kokosa, baš mi ih je žao pa smo mi počeli da se solidarišemo sa njima i jedemo kokos skoro svakodnevno. Šalim se malo. Kokos u Boru do skoro nije mogao da se kupi kad poželiš, ali kako su veliki supermarketi počeli da se otvaraju i kod nas, situacija se promenila. Ja doduše kokos jesam probala odavno, ali moja deca nisu, kao i neke druge egzotične voćke i povrćke, pa sad kad naletim na nešto tako, obavezno kupim da probaju. Ispostavilo se da im se kokos baš sviđa, a i posle im ostaje kora pa od nje prave neke brodove i svakakva čudesa. Spojili smo lepo i korisno.

Na blogu “Sweet corner” objavljen je post kako napraviti mleko od kokosa u domaćoj varijanti. Kokosovo mleko može biti super korisno u pripremanju posnih kolača i poslastica, pa sam najviše i zbog toga odlučila da i ovaj recept probam u sklopu igrice “FBI rukavice” koju je osmislila Maja sa bloga “Cooks and Bakes”.

Potreban materijal za oko 600ml kokosovog mleka:

1 kokos (ja sam imala dva manja, težine svaki oko 500gr) 7dl vode

Priprema:

Na kokosu napravite 2 rupe pomoću šrafcigera (moj muž je meni to odradio bušilicom ). Kroz te dve rupe pustite da izađe sva voda koja je unutra. U mom slučaju to je bilo tačno 100ml od oba kokosa. Kokos udarajte po tvrdoj površini dok se ne razbije, ako ne uspete do kraja, po pukotini stavite nož ili nešto slično tome i širite polovine dok se ne odvoje. Uzmite tup nož i po obodu prođite sa nožem, da se belo meso malo odvoji od površine i sa nožem odvajajte komad po komad. Na komadima će biti tamna korica koju kasnije ogulite nožem. Kad ste iz svake polovine izvadili meso, ogulite tamnu koricu i dobro operite komade kokosa, pa ih naseckajte na manje komade. 3,5dl vode zagrejte da bude jako vruća, sipajte u multipraktik i dodajte pola količine isečenih komada. Vodu možete staviti i manje, sami odredite gustinu mleka, odnosno intenzitet ukusa. Miksirati oko 1 minut na najvećoj brzini. Čistu gazu stavite preko posude u koju ćete iscediti kokos, sipajte smesu, i gnječite, cedite i uvijajte dok ne izvučete i poslednju kap. Isti postupak ponovite i sa drugom polovinom kokosa i ostalih 3,5dl vode.

Mleko ostavite u frižider, a nakon nekog vremena na površini će isplivati gusta krema, koju možete pokupiti kašikom i upotrebiti kao dodatak supama i slično. Ili je jednostavno pojedite.

Isceđeni kokos ostaviti da se malo prosuši i skloniti u plasticnu kesu ili činiju i koristite ga kao i kupovno kokosovo brašno za kolače. Ja sam dobila tačno 160gr kokosovog brašna.

15. novembra izašlo je novo, specijalno, treće po redu posno izdanje časopisa “Hrana i Vino”. U časopisu se nalaze isprobani recepti mojih dragih blog koleginica: Minje sa bloga Minjina kuhinjica, Marije sa bloga Palachinka, Ane sa bloga Šta ima za večeru, Lane sa bloga La cuisine creative, Maje sa bloga Cooks and Bakes, Olivere, svima poznata blogom Maslinka, Marije sa Gurmanlooka, a tu među njima sam i ja . U časopisu ćete naći 64 recepta sa fotografijama. Predjela, glavna jela, poslastice, salate. Možda će zvučati neskromno, ali moram da se pohvalim i svojom prvom naslovnom stranom i ujedno se zahvalim redakciji na tome, zaista mi puno znači i daje poseban elan i volju za dalji rad.

Nadam se da ste do vašeg primerka došli? Ako niste, trk na prvi kiosk

Maslinka, Maslinka, Maslinka…da znaš da si me bacila u veliku frku. Šalim se naravno, drago mi je što si moj blog i mene izabrala da budemo vaši domaćini u narednih mesec dana, u sklopu jedne od omiljenih igrica blogera kulinara (a i šire ) “Ajme, koliko nas je”, koju je osmislila monsoon sa bloga Dalmacija Down Under.

Još sinoć kad sam videla objavu rezultata počela sam da mozgam šta bi to moglo biti tema ovog puta. Prvo što mi je na pamet palo bilo je nešto drugo, ne bundeva, ali neću da kažem šta odustala sam pošto je to namirnica do koje možemo da dođemo svakog trenutka i odlučila se da to bude bundeva, iz razloga što joj je sad sezona, pa mi je onda to baš onako delovalo super. Jesen…plodovi jeseni, sve u kompletu. Mi inače bundevu mnogo volimo da jedemo, ali je nisam baš spremala na različite načine. Možda iz jednostavnog razloga što se u mom kraju jede najviše pečena, pa mi je to tako ostalo usađeno. Pečenu bundevu najviše jedem pomešanu sa mlekom i šećerom, to mi je tako slatko da ne mogu da vam opišem. Volim i domaći sok od bundeve, njega pravim svake godine u ovo vreme, kao i slatke pite sa kupovnim korama. I to bi maltene i bilo sve od načina na koji je ja upotrebljavam u ishrani, tako da mi je ovo prilika da dođem do još dobrih, proverenih recepata i da se ubuduće bundeva kako kod mene, tako i kod vas priprema raznoliko. Nadam se da vam se dopada tema i da će se i u ovom krugu videti vaša maštovitost

Vaše recepte kao i fotografije šaljite do 31.10.2009. na mail:grne.blog[et]gmail.com. Ja ću 02.11.2009. objaviti sve pristigle radove i imenovati domaćicu za mesec novembar. Za one koji se prvi put uključuju, ovde možete pogledati post sa pravilima.

A sad i malo o bundevi. Tekst je autora Nikole Pašića, preuzet sa sajta B92

Šta mislite, zašto je dobra vila, od svih biljaka, odabrala baš bundevu da od nje napravi kočiju, kojom će Pepeljuga odjuriti na bal i očarati mladog princa? Možda zato što je bundeva, tradicionalna hrana siromašnih, odlično oslikavala Pepeljugin status? A možda je i onaj, koji je smišljao čuvenu bajku, intuitivno znao da se baš u ovom, „prostom“ povrću, krije nešto – kraljevsko?

Kako god, bundeva je već odavno prestala da bude sirotinjska hrana i postala je suvereni vladar jelovnika najotmenijih lokala na Zapadu, pa i kod nas. Na meniju mnogih restorana, najčešće se nalazi krem čorba od bundeve, a oni eksluzivniji trude se da idu dalje od toga i pripremaju razne specijalitete od ove jesenje lepotice. Bez obzira da li je restoran italijanski, francuski, japanski ili srpski, jedno je sigurno – bundeva neće izostati, jer su ljudi u svakom delu sveta odavno uvideli koliko kulinarskih mogućnosti pruža ovaj blagotvorni plod, prvobitno prenesen u Evropu i Aziju iz Južne Amerike, gde je vekovima bio važna namirnica u ishrani indijanskih starosedelaca.

Od bundeve se mogu pripremati slana i slatka jela, može jesti živa,dinstana, pečena, pržena… Postoji čitav niz različitih sorti bundeve: pored domaće žute, na pijacama i prodavnicama zdrave hrane, pronaći ćete i japansku hokaido (koja se u makrobiotici najviše koristi i ima posebno sladak ukus), zatim muskatnu bundevu i još siguno nekoliko vrsta, za koje možda niste ni čuli, a koje vas čekaju da ih probate.

I zaista, nema razloga da ova namirnica i dalje ostane prisutna u vašem jelovniku samo kao često prešećerena pita bundevara ili običan „pečeni dulek“ (mada je ovo drugo izvrstan specijaliet, jer jednostavna jela su često i najlepša). Upotrebite svoju kulinarsku kreativnost i dajte bundevi zasluženo mesto u vašoj jesenjoj kuhinji! Na kraju teksta očekuje vas nekoliko recepata koji treba da vam daju ideju, a sigurno ćete i sami uskoro smisliti svoj specijaliet! Ali pre svega, da vidimo šta se to nalazi u bundevi i šta je čini tako značajnom u ovo vreme sve popularnijeg wellness-a i trenda zdravog života?

Prvo, meso bundeve je idealna hrana za one koji žele da smršaju, a da ne ostanu uskraćeni za važne vitamine i minerale. U njemu se nalazi skoro 90% vode. Masnoće u mesu bundeve skoro da nema, za razliku od semenki, koje su prave energetske bombe, bogate zdravim, višestruko nezasićenim masnim kiselinama. Većinu energije iz mesa bundeve daju ugljeni hidrati, ali ni njih nema previše, kao ni belančevina. S druge strane, zadivljujući je procenat i raznolikost prisutnih vitamina (C, B1, B2, B3, B6, provitamin A, niacin, folna kiselina) i minerala (kalijuma, kalcijuma, fosfora i gvožđa). Tu su i oligoelementi, kao i balastne materije, značajne za bolje varenje. S druge strane, bundeva je niskokalorično povrće – 100 g ima samo 30 kalorija! Ali to nije sve – pored nabrojanih sastojaka, značajnih u očuvanju zdravlja, bundeva, a specijalno njene semenke, sadrži u medicini upotrebljive supstance, fitosterine. U pitanju su biljni hormoni, za koje je dokazano da povoljno deluju kod benignih uvećanja prostate i tegoba sa bešikom. Dalje, selen u semenkama, ali i provitamin A iz mesa bundeve čuvaju organizam od raka. Značajno je da nijedan od ovih sastojaka, bundeva ne gubi stajanjem i zato se preporučuje njeno konzumiranje od jeseni, pa preko cele zime, kada je ishrana generalno siromašna.

Ali i bez potvrde nauke, narod je odavno uvideo blagodeti bundeve, koja se preporučivala za izbacivanje suvišne vode iz organizma, i kao takva, bila je savršeni lek za smanjivanje otoka, tegoba kod gihta i visokog pritiska. Semenke bundeve davale su se kao lek protiv dečjih glista i pantljičare. Žene koje su želele da imaju lep ten, stavljale su masku od rendane bundeve, koja isto može da posluži kao oblog za ublažavanje tegoba kod proširenih vena.

I na kraju, da ne zaboravimo blagotvorno, tamno smeđe ulje od semenki bundeve! Ono u sebi, u koncentrovanom obliku, sadrži sve korisne sastojke semenki bundeve, a svojim specifičnim ukusom obogatiće vaša jela i dati im novu aromu. Bundevino ulje je suviše dragoceno (a time i skupo), da biste pržili na njemu, zato ga čuvajte za salatu, ili kao dodatak u već skuvane čorbe. U boljim prodavnicama zdrave hrane pronaći ćete i puter od semenki bundeve (nešto poput kikiriki putera), koji je odličan, zdrav namaz za crni hleb.

Kao što vidite, bundeva je zaista čarobna biljka!

Ne znam kakva je situacija kod vas, ali ja ih vala volim najviše na svetu. Moji u selu tope mast uvek kada je svinjska daća, i ja vama ne mogu da opišem to iščekivanje da čvarci budu gotovi. Pa onda kad zasednem, onako uz vruću pogaču, vruće čvarke i sir…uffff, to ne može da se opiše. Jeste da posle imam malo problema sa stomakom, ali nek’ ide život. Gladne su mi i oči, a bogami i duša.

A do čvaraka se dolazi ovako…

Slanina se iseče na kocke i stavi u kazan sa malo vode. To malo vode u ovom slučaju je bilo jedna kofa.

Na jakoj vatri se prže uz povremeno mešanje.

Kada se sva mast istopi i komadi isečene slanine dobiju tamno žutu boju, čvarci su gotovi. Onda se vade iz kazana i preručuju u neku zgodnu platnenu “kesu”, najbolje sašivenu od gaze, da bi se ocedili.

Za ceđenje čvaraka kod mojih imaju takozvanu “presu”, kojom se stiska sve dok ima šta da iscuri. Mi volimo ne baš jako masne čvarke, tako da pored ovih sprava, čovek mora da ima i jake ruke.

Oceđene čvarke dobro usoliti.

Oceđenu mast ostaviti da se stegne.

I kao što sam rekla, najbolji su kad su vrući.

Što se pogačica sa čvarcima tiče, pa naravno da moraju da budu pravljene kad već ima svežih čvaraka. Recept sam našla u kuvaru “Hiljadu i jedan recept narodnih kuhinja” Selene Mostarac.

Potreban materijal:

500gr brašna 20gr svežeg kvasca 5 žumanca 400gr čvaraka 3dl belog vina 200gr masti so, biber

Priprema:

Od brašna, samlevenih čvaraka, žumanca, ukislog kvasca i vina zamesite testo. Ostavite testo da odstoji pola sata, pa ga razvucite oklagijom debljine od 1cm. Koru premažite mašću, preklopite je na pola i razvijte ponovo oklagijom. Uradite to isto još dva puta. Ostavite testo da odstoji 10 minuta. Razvucite na koru debljine 2cm i modlom ili čašom vadite pogačice. Izreckajte svaku pogačicu nožem po površini, premažite je belancetom, pospite biberom, složite u pleh i pecite u zagrejanoj rerni pola sata.

Kakva majka-takva ćerka. Epa nije tako Kakva majka-takav sin, drugenac Ja inače imam već unapred pripremljene postove koji se objavljuju na blogu, međutim, morala sam danas da napravim malu premetačinu i preko reda ubacim ovaj post, o mom malom kuvaru-nasledniku, ljubi ga majka Kao što neki znaju, a neki ne znaju, posle mora smo bili šest dana na selu kod mojih roditelj. Deca tamo uživaju, što u prirodi i širini, ne ulaze u kuću maltene uopšte, što zbog toga što im baba i deda dozvoljavaju bukvalno sve, a ja kao njihovo dete, moram da ćutim…hahaha, naravno da se šalim, kad preteraju, reagujem. Tako smo moja majka i ja bile jednog dana na baštu i donele svakojakog povrća. Moja majka ima šporet na drva koji je trenutno napolju na tarasi i po ceo dan smo maltene provodile pored njega, što zbog ručkova, kafenisanja, spremanja zimnice, a i ovako. Vuk tako povremeno dođe pa baci na plotnu neku papriku, kukuruz itd. ali kad je video sad šta smo mi sve donele, onako sveže ubrano, zapeo je da hoće da skuva ručak, pa hoće. On inače voli tako da se igra šerpicama i loncima, još kad je imao 3 godine dobio je od majke onu mini kuhinju sve sa ringlama i rernom koja svetli i to je bio pravi doživljaj. Ako izuzmemo izbezumljene poglede gostiju kad nam dođu, pa prokomentarišu u fazonu: Kuhinjom se igra? Pa on je muško? Mož’ misliti I tako, posle malog ubeđivanja, pustim ja njega da skuva svoj ručak, ali pod uslovom da to uradi ozbiljno, bez da mi dodaje neku zemlju ili šta ja znam, pošto ja to hoću posle da probam…i eto…

Prvo je oprao povrće, bilo je tu od svega po malo: paprika, krastavci, cvekla, paradajz, pasulj, šargarepa i praziluk. Sve je lepo onaseckao onako kako je mislio da treba. Napunio je paprike povrćem i stavio u šerpicu. Preko je stavio malo masnoće, posolio, stavio malo aleve paprike, nalio sa čašom vode i stavio prvo na plotnu da se dinsta, a onda uz moju pomoć, stavio u rernu da se peče.

Ne zamerite što količine sastojaka i vreme pripreme nije navedeno, znate…on je pravi profesionalac, sve radi odokativno i ne obraća pažnju na sitnice.

I šta da vam kažem, moj sin mi je pripremio stvarno divno i ukusno jelo. Stvarno sam uživala, ponajviše zbog načina na koji je on mene posmatrao dok sam prvi zalogaj stavljala u usta, očekujući moju prvu reakciju. Ne mogu da vam opišem taj njegov pogled, očekivanje…šta ću ja da kažem, to mora da se doživi. Sad mi je krivo što nisam snimala video, no do sledeće prilike, ako je bude bilo u skorije vreme. Va znate valjda kakva su deca, kod njih je uglavnom sve to trenutno i prolazno, barem sada.

Danas je naša slava i sinu rođendan. Tačno pre dvanaest godina, u 28-nedelji trudnoće, rodio se mamin prvenac. Bio je težak samo 900gr i dugačak 35cm. Tada je bio prava mrvica, danas je već skoro veći od mame. U čast sveca na čiji je dan rođen, dobio je ime Ilija. Mada se može reći i da smo produžili porodičnu tradiciju. Naime, moji pradede i sa očeve i majčine strane, bili su Ilije. Slavu smo počeli da slavimo posle godinu dana.

Ilija (ili Elaja; hebrejski: אליהו, Eliyahu) je bio prorok Izraela u 9. veku p. n. e. Pominje se u Talmudu, hrišćanskoj Bibliji i Kuranu.

Bio je rodom iz Aronoba iz grada Tesvita. Po predanju, kada se Ilija rodio, njegov otac Sabah je video oko njega anđele koji ga povijaju ognjem i hrane plamenom, što je bilo znamenje njegovog plamenog karaktera i sile ognjene. Mladost je proveo u dubokom razmišljanju i molitvi, često sam u pustinji. Tadašnji car Ahav, pod uticajem svoje žene Jezavelje, beše napustio veru Mojsijevu i umesto Jehove slavio tuđe bogove. Prorok Ilija suprotstavio se caru prebacivši mu otpadništvo i prorokovao sušu i glad zbog slavljenja tuđih bogova. Činio je čuda kroz koja je Bog pokazivao Izrailjcima svoju pravednost. Zbog nepravdi koju je car činio narodu i gramzivosti Ilija mu je prorekao da će njemu i njegovoj ženi psi lizati krv posle smrti, što se i obistinilo. “Prorok Ilija išao je po Hananu u pratnji svog učenika Jelisija. Kad stigoše u Jerihon, na oči pedeset drugih proroka, udari plaštom po Jordanu i voda se razdvoji na dve strane. Kad pređoše na drugu obalu, podiže se grdan vihor, ognjena kola sa ognjenim konjima rastaviše ih i u vihoru odnesoše Iliju na nebo”. Sveti Ilija, prema tome, nije umro već je živ otišao na nebo. Proroci nisu imali ničeg zajedničkog sa vračima. Oni nisu živeli od proricanja budućnosti i vračanja. To su bili mudraci, narodni učitelji, kako bi danas rekli – društveni i politički radnici. Oni su stvarali i propovedali više religiozne koncepcije zasnovane na ličnoj moralnoj odgovornosti čoveka pred Bogom. Proroci su isticali etičke vrednosti religije, u kojoj nisu važni ritual i ceremonija, a čija suština je u tome da ljudi budu u duši pravedni i bogobojni. Svojim radom proroci su utrli put nastanku hrišćanstva. Sveti Ilija kao Perun Gromovnik. Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju. Po narodnoj tradiciji, Sveti Ilija se vozi na vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen. Grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se on vozi po nebu i oblacima. Na ikonama se Sveti Ilija predstavlja ili kako na vatrenim kolima ide na nebo, ili kako drži nož u ruci kao znak da je njime poklano 450 lažnih Valovih zreca na brdu Kamil ili kako sedi u pećini gde se sklonio od oholog cara Ahava, a gavran mu donosi hranu.

Dan Svetog proroka Ilije se obeležava 20. jula po julijanskom kalendaru, a 2.avgusta po gregorijanskom kalendaru.

Tekst je preuzet sa Wikipedie

Juče je Borska internet organizacija BITNO, proslavila svoj 2. rođendan. U predivnoj porodičnoj atmosferi, članovi organizacije i njihovi najmiliji uživali su na Borskom jezeru. Proslavi su prisustvovaliRain Dog i supruga, Deda & family, Suske & family, Jugoslav Jovanović, Waltersa ćerom, Miloš Petrović, braća Mitrović - Igor i Ivan, Sandra i Miff sa sinom i ćerom, Aleksandar Kulić, Zoran Milojević sa suprugom i sinom i moja porodica. Provod je bio fantastično dobar, uz piće, jagnjetinu i naravno tortu. Sa slavljem se krenulo oko 11h, a kući smo krenuli oko 19:30h, što samo pokazuje da nam je bilo mnogo lepo. Bili smo kao jedna velika porodica koja je 24h zajedno, što samo potvrđuje onu izreku “Svi za jednog, jedan za sve”.

I kao što je pravilo kada je rođendan u pitanju, na kraju je morala da se seče torta.

Tortu sam ja pravila, to jeEurokrem torta, samo što je utrostručena količinski, tako da je na kraju težila samo 7,6kg. Moram da napomenem da sam za ovu specijalnu priliku pravila i Minjin domaći fondan, koji mi je ispao odlično, jedan deo torte sam pokrila fondanom, pa sam onda prehrambenom bojom napisala logo. Ostatak sam ukrasila umućenom slatkom pavlakom.

Moram još da napomenem i to da je moj stariji sin Ilija tog dana uplovio u “blogerske vode” i pokrenuo svoj blog.

Mama je obećala ako bude završio peti razred sa odličnim uspehom može da ima svoj lični blog, i eto, nisam mogla da pogazim obećanje. Uz pomoć čika Waltera i druga Luke, pošto sam ja bila zauzeta drugim stvarima, dobismo još jednog člana više naše organizacije.

Za kraj mog malog izveštaja - moji momci i ja.

Danas će sa početkom u 19h, u Negotinu, na poziv Građanskog kruga, blogeri članovi udruženja BITNO, učestvovati na tribini pod nazivom “Blogosfera-misli duboko” u cilju promovisanja interneta i blogovanja.

O značaju interneta govoriće predsednik BITNO organizacije Zoran Milojević. Blogovanje će biti predstavljeno kroz analizu tematskih blogova, opstinabor.com, dedabor.com, moje-grne.com, kisobranblog.com i tragovi.com/blog. O blogovima će govoriti Zoran Stanković – RainDog, Vladimir Stanković – Deda i Suzana Janačković Živković - Suske. Tribini će prisustvovati i Milan Ðordević – Miff, Ðorđe Staniševski – Walter i Jugoslav Jovanović – Armagedon. Takođe će biti reči i o društvenim mrežama o kojima će više reći Miloš Petrovic, kao i o značaju nezavisnog gradskog portala Igor Mitrovic. Ja na žalost nisam mogla da se pridružim ekipi. Ali ćemo svakako imati detaljniji izveštaj sa tribine odmah sutradan, ako ne i iste večeri, što putem slika, video zapisa i pisanih reči.

Izgleda da su godine počele da se bune, pa mi je postalo malo naporno da budem u kuhinji po vrućinama. Vruće napolju, vruće za šporetom, pa ne znam ni sama gde mi je gore. A možda mi je to i samo izgovor? Moja porodica i ja mnogo volimo da se družimo sa prirodom, volimo da skitamo okolo i punimo se pozitivnom energijom sa rascvetalih livada, bistrih reka i čistog vazduha. Svaku priliku koristimo da izađemo iz ovog našeg dima, jedva smo dočekali da se vreme prolepša pa da krenemo u osvajanje predela. Ako ništa drugo, uvek barem možemo da odemo u selo, ni tamo nam nikada nije dosadno, a pogotovo deci. A jezero nam se tek smeši, tu smo redovni gosti svakodnevno čim krene sezona kupanja. U svakom slučaju, stvarno manje kuvam preko leta, a i to što kuvam je uglavnom laganija hrana sa što više salata, a i skoro je sve već viđeno na blogu. A navikla sam vas da objavljujem svakodnevno pa da ne bi bilo čudno što ubuduće neću, eto dužnost mi je da vam javim, da znate. Objavljivaću na tri-četiri dana, ili već u kakvom budem raspoloženju. A dok se ne vratim na ono staro, želim puno pozitivne energije i nasmejanih dana. Kuvaćemo mi još dugo zajedno, samo mi malo treba odmor.

Do tada mi budite živi i zdravi, i uživajte u predelima u kojima uživamo moja porodica i ja. Pa svratite da i vi uživate, što da ne? Za početak naše porodično osvajanje planine Stol.

Stol se nalazi severno od Bora, u blizini sela Luka na 1 156 m. Ova planina poseduje ogroman turistički potencijal. Od Bora je udaljen petnaestak kilometara i do njega se stiže iz pravca Bučja i Luke. Planinari su na njemu podigli svoj dom (nalazi se na oko 800 m nadmorske visine) u koji, sa depadansom, može da se smesti pedesetak ljudi. Gosti su uglavnom planinari i lovci, ali i zaljubljenici u nedirnutu prirodu željni mira i vazduha koji opija.

U blizini planinarskog doma nalazi se malo prirodno jezero koje ovoj planini daje još jedan biser. Pored planinara ovde se svake godine u vreme prvomajskih praznika okupi više stotina ljudi. Na prostoru Stola otkrivene su najstarije stene u našoj zemlji, pa se slobodno može reći da ovde počinje geološka istorija. Naime, Stol je nastao tektonskim pomeranjem-resedom što je čini izdvojenom horst planinom sa padom slojeva do 40° prema zapadu. Ovo je veoma pogodno za planinare, a zaravljeni vrhovi i strme litice za ekstremne sportive kao što su parabolik paraglajding.

Znamenitost ove planine je i ta što je u pogledu alpinizma i planinarstva arfimisani centar za obuku alpinista. Karakteristika Stola je i ta da u podnožju planine ima jakih vrela, što je u Donjoj Beloj Reci iskorišćeno za vodosnabdevanje, dok na površini planine i pored mnoštva kraških oblika ipak nema hidrografskih objekata.

Tekst je preuzet sa Portala Bor030

A kažu da nemamo toliko dima Bor u daljini…

Veliki pozdrav od Grneta and family!!!