Planeta Srbija

Opet sam u Srbiji.

Uglavnom bez emocija. Od kada sam prestala da radim i krenula u proceduru dobijanja čeških papira na osnovu spajanja porodice, više sam ovde, nego tamo. Gde ovde znači Srbija, a tamo Češka.

Od tog januara, do danas, Česi su uveli neke novine u celu proceduru, te se ceo proces odugovlači bez ikakve nade da će ikada biti završen. Počela sam da primenjujem zen jin jan jen ili kakve već metode, stanem pred ogledalo svako jutro i kažem sebi: “Super mi je. Ja sam srećna i ništa me ovo s vizom ne pogađa. Ja baš hoću da stojim sad pred ovim ogledalom. To je moja odluka. Nema to apsolutno nikakve veze s tim što ne mogu da budem u Češkoj.” I onda se iskezim da mi se svi zubi vide.

Ustvari, te metode sam primenjivala do juče. Jutros sam se setila Ruške Jakić i rekla sebi, sva čupava sa pastom oko usta: “Dobro jutro lepotice.” A onda umrla od smeha i shvatila da je Ruška zakon, jebeš istočnjačku filozofiju. Ovo me bar zasmejava.

I tako, već neko vreme zbog ovih muka oko papira a i sve one frke oko posla, Česi i Češka mi nekako postadoše strani i daleki. Ne bih baš upotrebila reč omrznuti, ali mi svakako više ni boravak tamo ne pričinjava isto zadovoljstvo. Kad god dođem u Srbiju ja imam običaj da kukam prijateljima, kako nam je država ovakva i onakva, vidi ove krš puteve, te snimi prevoz po gradu, te što su jebeni stanovi u Bg toliko skupi (jeftiniji su u nekim delovima Nice nego na Novom Beogradu, zaista), te zašto se sve okolo bespravno gradi, te zašto svaka budala ima pravo glasa i sl. Ranije, posle sve ove pljuvačine krenem da hvalim Češku; kako kod njih prevoz stiže u minut, te kako je sve sređeno, te kako imam fine bakice u komšiluku koje me tako slatko gledaju svako jutro, te kako su im šume i livide divne itd, itd.

Da tako je bilo ranije, sada kad dođem u Srbiju i ispljujem onaj deo sa istim žarom kao i ranije, opletem i po Česima; koliko im treba da promene jebeni zakon, koji moroni dovedu 800.000 ljudi godišnje a imaju iste procedure kao kada ih je dolazilo 10, i zašto u ostatku EU može nešto a Česi izmišljaju toplu vodu itd., itd.

Poenta je da mnogo zvocam. Ide to i s godinama, sad mi je punih trideset, a i žena sam :P

Istina je i to da odavno nisam ništa lepo napisala o Česima, a ima mnogo toga. U draft-u mi već duže vreme čuče neki nedovršeni postovi o nekim divnim Česima.

I jutros, ćaskam s drugom na Facebook-u. On je trenutno u Brnu, ali bi trebalo da se seli, traži novi posao itd. Krene neka priča, nimalo slatka, o životu u Češkoj i on mi pred kraj pošalje sliku uz komentar: “Eto da ne ispadne kako samo nešto loše o njima pričamo. Srbi osvajaju Vankovku”.

Ovaj pešački most se inače nalazi u Brnu. Spaja Tesko (onaj giga mega, engleski valjda?, supermarket) i Vankovku (poznati tržni centar u Brnu). Na tom mestu sam čekala bus, koji nikada ne kasni ;), kada sam išla na posao.

Pretpostavljam, da je ovo nešto od skoro, posle češkog priznavanja Kosova. Iako imam vrlo rezervisan stav na tu temu, nije da me ovaj gest nije dirnuo. Pitanje je samo, da li je gest baš češki? Mislim, možda su ga obesili i neki Srbi, sada ih i onako u Češkoj ima već podosta. Prvo mi se činilo da mora da je češki, jer neko kome je srpski maternji jezik teško bi napisao: Česi uvek sa Srbima… Ali, kada sam ponovo pročitala samo srpski deo: Česi uvek sa Srbima, Vlada nije narod. Hmmm, zvuči kao tipičan srpski predizborni shit, zar ne? A i ta Politikina ćirilica… hmmm….hmmm….

Kako god, ja bih vam Dragi Česi poručila: Ako nas baš volite, probajte da to pokažete tako što ćete nam olakšati procedure za dobijanje papira. Neki od nas bi vam za to bili mnogo zahvalniji.

Eto, nikad zadovoljna :)

P:S.: Slika preuzeta i malo isečena odavde: http://i26.tinypic.com/34sozo1.jpg

U subotu smo bili u Pragu. Čim smo stigli svratismo na burek (samo ću da kažem da ja pravim bolji ;)) mada ni ovaj nije bio za baciti. Praški Srbi su nam objasnili da ima negde da se kupi i bolji, te će me Miljan sledeći put kada budemo išli za Prag verovatno terati da tražimo isti. Onako, preko zalogaja, uspeli su da iskukaju kako nigde jogurta kao u Srbiji i kakav je to jogurt ako nije tečan. No, sve su to zli jezici, češki jogurt jeste gust, ali mu je ukus bolji nego srpskom. I te kako se vredi zbog njega makljati s kašičicom.

Nakon doručka, a pre ručka, uspeli smo da obiđemo nekoliko kafana. Bilo bi ih i više, da jedan od saputnika nije bio prvi put u Pragu pa smo se kao i trudili da mu nešto pokažemo. Na kraju se i sam smorio od žarkoga sunca, pa smo ostatak oko-podneva proveli po kafanama, i naravno na putu do istih. Bio bi to totalno pivski dan da jedan od domaćina nije predložio da iznajmimo pedalinu i provozamo se po Vltavi. Na kraju smo u toj vožnji uživali samo Miljan i ja, i to mi pružilo priliku da napravim par fotografija. Bilo mi je bezveze da ih smaram po gradu kliktanjem. Ja inače to radim baš manijački, gora sam od svih Japanaca zajedno.

U principu ja nisam osoba koja preterano uživa na rekama, ali ovu “atrakciju” definitivno ne treba propustiti u Pragu. Još ako imate pored sebe kavaljera, koji će sam da pedalira da bi vi mogli da uživate na suncu… sreći kraja nema. Naravno, posle pedaliranja, opet završišmo na pivu, a posle ću da se licemerno rugam Česima kako mnogo piju :P

Čitam vesti na Radio Pragu pod pomenutim naslovom i umirem od smeha. Eh, ti Česi! Već sam ranije pominjala kako je Česima omiljena destinacija Hrvatska. Sudeći po ovom članku 800.000 Čeha smatra nam susednu zemlju idealnim mestom za odmor. Neko će se zapitati što baš Hrvatska? ili naivno pomisliti kako je to zbog silnih prirodnih lepota. Ali ne… Odgovor je vrlo prost. Hrvatska je najbliše mesto na koje mogu da dođu kolima, uglavnom pretrpanim hranom koju su poneli od kuće. Ili ti, Česi su najgori oblik paradajz-turista, mada sami sebe,i to s ponosom (svašta!), nazivaju pašteta-turisti. I ajd’ što nose gore pomenute salame i kobasice, nego mnogi od njih vukljaju i flaširanu vodu. Od onih 800.000 čak 500.000 dolazi u Hrvatsku sa punim gepekom, čemu je Hrvatska odlučila da stane na put te zabranila unos mesnih i mlečnih prerađevina iz zemalja EU. Nigde se glasno ne navodi da su mere uvedene zbog Čeha, ali čak i autor teksta smatra da je to očigledno. Elem, ono što me je zasmejalo u članku je komentar da Česi to ne rade samo zbog para nego zbog posebnog ukusa češke kuhinje kojeg ne žele da se odreknu u toku letovanja. Hm… da, a ja sam veverica :D Ja lično, smatram da su Česi bolesno štedljivi. Tu crtu štedljivosti, koja ne retko prelazi u škrtarenje je ovde u Češkoj i te kako izražena. Verovatno su nekulturu trošenja para razvili zbog teškog života pod Rusima, kao što većina Srba pati od nekulture trošenja para razvijenu valjda zbog slatkog života pod Titom :P Kažu ljudi, da ako si nešto radio 20 godina, trbaće ti 40 da prestaneš to da radiš, doduše ne znam kako to pravilo funkcioniše u slučaju kolektivnog ludila. Tom logikom pitanje je: da li će neki od nas i doživeti Češki preobražaj?

Ne volim da uopstavam stvari. Mada cinjenica je da vecina pripadnika jednog naroda ima tendenciju da se ponasa na odredjen, uniformisan nacin, da dele slicne stavove o vecini pitanja. Vecina ljudi je prosecno “inteligentna” i vrlo podlozna manipulaciji. Naravno u zavisnosti od toga na koji nacin su stanovnici nekog podrucja izmanipulisani, u datoj sredini mozete se osecati manje ili vise prijatno. S druge strane, zivot na odredjenom mestu veoma utice i na nas karakter. Karakter je nesto sto se obicno vezuje za genetiku, ali opet posredno, na odredjenom lokalitetu nemate bas veliki izbor genetskog materijala. Na kraju, mi postajemo odraz sredine iz koje smo potekli.

Vecina Ceha koju sam upoznala, je izuzetno gostoljubiva, prijatna, pozitivna i druzeljubiva, no s druge strane i plasljiva, tiha, mirna i povucena. Rado ce oni s vama deliti radost, suze, pruziti vam rame za plakanje, ici sa vama u planinarenje ali ce ustuknuti kada se treba za nesto izboriti, kada treba nekoga otvoreno podrzati. Vecina njih ce osetiti sta je pravedno i istinito, ali sve to postaje manje bitno ako zahteva borbu, odricanje ili zrtvu, radije ce sagnuti glavu i cutati. Nekako, vremenom sam naucila da zivim sa tim. Da uzivam u tome sto zele da mi pomognu oko svakodnevnih stvari, i da ignorisem cinjenicu da ce biti suzdrzani u mojim bitkama. Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

Heroji su zato retki u ovoj zemlji, a dusmani jos redji.

Danas Cesi slave jedne od retkih.

Jan Palah je na danasnji dan 1969,, izrazio svoje neslaganje sa zivotom pod ruskom torturom spalivsi sebe u centru Praga. Kako to obicno biva, pogreb ovog dvadesetogodisnjaka, tadasnji politicari su iskoristili da izreklamiraju svoje stavove. Jan Palah je rodjen 11. avgusta 1948. i u to vreme je bio student na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Jos za vreme srednjoskolskih dana pokazivao je veliko interesovanje za istoriju i aktuelna socijalna pitanja. Kasnije, tokom Praskog Proleca aktivno je ucestvovao u sirenju ideje o humanom socijalizmu, slobodi govora i okupljanja. Nakon ruske invazije, nezadovoljan novonastalom situacijom, odlucio je da svojom zrtvom podstakne Cehe na borbu. Rano ujutru, 16. januara, stigao je u Prag, poslao svoja oprostajna pisma i kasnije tog popodneva se spalio ispred Narodnog pozorista u Pragu. Jedan od radnika, koji se nasao u blizini je pokusao da ga spasi prekrivajuci ga kaputom. Ipak, bilo je kasno, 85% njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Preminuo je 3 dana kasnije u bolnici. Nakon njegovog spaljivanja protesti su potrajali neko vreme, medjutim nedovoljno omasovljeni, pod pritiskom policije ubrzo su utihnuli.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic tada osamnestogodisnjak, nezadovoljan sto Cesi nisu iskoristili Palahovu smrt za ostriju borbu, odlucuje da zrtvujici sebe spreci od zaborava Palahovu zrtvu i inspirise Cehe na odlucniju i istrajniju borbu. 25. februara 1969. spalio je sebe u blizini istog mesta. U svom oprostajnom pismu imenovao je sebe “Drugom bakljom” i zahtevao da ga sahrane pored Palaha. Zelja mu tada nije uslisena, ali nakon dolaska Havela na vlast obojici je odato zasluzeno priznanje a mesto na kojem su izgubili zivot oznaceno je drvenim krstom ispred Narodnog pozorista.

Od 16. januara do kraja aprila 1969. godine cak 26 ljudi je pokusalo da svoje nezadovoljstvo iskaze na isti nacin. Sedmoro od njih je umrlo od posledica samozapaljivanja. Sva desavanja su ubrzo zataskana od strane Specijalne Sluzbe, a protesti ubrzo utihnuli.

Cesi se nisu pobunili godinu dana kasnije, nisu to uradili ni za pet, niti deset godina. Prvi put su se masovno okupili da proslave ovaj datum, dvadeset godina kasnije, 1989. godine.

Da li je to ono sto je istinito ili ono sto neko zeli da bude istinito? Vredi li se boriti za istinu? I da li je sve to na kraju vredno svih mojih suza?

25. oktobra izgubih zivce zbog budala. Svi znamo da se zbog posla ne vredi nervirati, ali opet… ajd ostani cool dok te budala podjebava. Ja ne mogu, priznajem. Inace mi je veliki problem da kontrolisem emocije, bilo koje vrste. A tek suze… I na zalost, uvek mi je stalo do tudjeg misljenja. Nekako previse brzo se primam na stvari ponekad, pa opet neki drugi put necu reagovati na tu istu stvar. Samoj sebi sam vrlo cesto nedokuciva.

Ali u nekoliko stvari sam uvek sigurna. Istina je jedna od njih. Uvek, taj prokleti osecaj za ono sto je ispravno mora da se javi da ispravlja krive Drine. Ma koliko ga ja gusila, ubijala, sebi objasnjavala da ce me na kraju satreti, izignorisati i napraviti budalu od mene, nekako uvek nadje neki prokleti put, neku sitnu naprslinu da eksplodira i natera me da promenim zivot iz korena. Ah, po ko zna koji put!

Protekli mesec je bio dug kao godina, teska godina, cinilo mi se na trenutke da cu se udaviti u sopstvenim suzama, da ce me ova golema tuga ubiti. A sve to zbog proklete istine. Moj zivot u proteklih 40 dana moze da se smesti u kancelariju sa troje ljudi. Pocinje prijateljskom pricom o mom nerazumevanju funkcionisanja kompanije (citaj: Ne mozes tek tako da se zalis, pa makar to sto rekla bila i istina), preko toga da mogu da konkurisem za najgoreg radnika meseca i istovremenih pohvala kako sam strasno pametna i sposobna, kroz stalno smenjivanje pretnji, kojekakvih ubedjivanja, torture da potpisem gomilu lazi kojima se serem sebi u lice, itd. I onda me puste na trenutak iz pritvora, a ja krenem da pisem zalbe, obrazlozenja zasto ne mogu da potpisem ta sranja, sve se to naravno uredno ignorise, pa onda sve ponovo, u krug. Red torture, pa moje pravdanje, pa noci provedene u grcu i jecaju, gomilanja beskonacne tuge u mojoj dusi. Na kraju izgubih volju da jedem, da hodam, da pricam, da postojim.

Pa opet nekako postadoh jaca, te suze postase redje a bes u meni intenzivniji, ali… izgubih osmeh. Izgubih onaj ludi osecaj srece koji me pokrece u zivotu, bez kojeg ne mogu da zamislim jutro, ni vece, ma ni jedan delic dana. Sve mi je nekako postalo svejedno. Ne, ne mogu da zivim bez strasti, moralo je da pukne. I u petak je puklo, plakala sam cini mi se satima, na kraju su me i sinusi zaboleli. Pokusavam da se smirim, preispitujuci sebe: Sta je to najgore sto mogu da mi urade? I onda opet, beskonacne suze zbog saznanja da oni to vec rade. Gade moj zivot gomilom lazi i neistina, osudjuju me za ono za sta sam ja njih tuzila, gomilaju sranja bez ikakvog osnova, ignorisu moja opravdanja. Da, na zalost i zbog lazi moras da se pravdas. Nema apsolutne istine, ma nikoga nije briga za nju, uvek je dobra propaganda presudna.

U ponedeljak me jedno od onih zlih lica doceka prakticno na ulazu u zgradu i sprovede me do HR-a, koji mi urucise otkaz sa svim upakovanim lazima od ranije. A sve sto sam rekla, argumentovala, poslala im i dokazala? To se ne racuna naravno, jer oni su ti koji pisu istinu a moje je da je prihvatim.

Laknulo mi je. Ceka me gomila novih briga i problema, ali bilo mi je nekako lakse. Kao da su me tuzili za neki strasni zlocin, kao da sam godine provodila dokazujuci istinu a na kraju me osudili na smrtnu kaznu. Sedim i cekam izvrsenje, srecna jer su moje muke okoncane. Ne, ne mislim vise o pravdi, ne mislim ni o istini, nije me briga sta ce neko vise da misli, sta li oni sitni ljudi koje vidim sa prozora svoje celije, dovikuju gledajuci me sa osudom. Cekam! Cekam da budem pogubljena, da bol i patnja prestanu, da vise ne osecam i ne mislim, da ne postojim.

A sledeci zivot? Hocu li u njega uci pametnija? Slomise li mi oni dusu ili volju, ili je to sve isto?

Pa ja sam naucila da se sa budalom ne vredi raspravljati. Znala sam ja to i ranije samo mi se nesto to znanje nije primenjivalo. Ma, koga lazem? Mrzim, jace nego ikad mrzim, te male, glupe, lenje i bezobrazne ljude, te ljigavce koji nisu u stanju da vide dalje od svoje sujete, mrzim neodgovorne i aljkave ljude vise nego ikada. I da hocu, svadjacu se opet i urlacu opet i vristacu opet kada me neko ocepi!

I sta sad?

Mogla bih da ih tuzim. To sto su uradili nije u skladu ni sa ceskim zakonom ni sa pravilnikom firme. Mogla bih da se razvlacim po sudovima, mozda bih i neke pare dobila na kraju. Ali zasto? Zarad istine kao takve? Nisam sigurna da sam spremna da slusam opet iste lazi, da bih na kraju dokazala da sam u pravu. Ja znam da sam u pravu, znaju i ljudi kojima je stalo, kome onda bilo sta da dokazujem? A opet i za koga? Za one koji saginju glavu i nisu u stanju da se sami izbore?

Mozda radi svoga mira? Mozda, ali koliko jos suza mogu da iscedim. Ili, sta ako na kraju stvarno ostanem bez osmeha, zauvek? Da li cu na kraju postati previse ogorcena, ljuta, mrzovoljna? Ove lazi i onako ostaju njima, ne meni, bojim se da bih produbljivanjem ovog slucaja stvorila samo ogromnu patnju samoj sebi. Na kraju, ne bih bila sposobna ni da uzivam u pobedi. Ono malo tuge koje mi je preostalo, iscedila sam ovim postom iz sebe. Ja sam vec nasla svoj mir.

S druge strane odlucila sam da promenim zivot iz korena. Da promenim profesiju, jer na zalost ista zahteva previse odricanja. Sedecu sa slicnom bagrom u mozda nekoj lepsoj kancelariji, ali sve ostalo ce biti isto. Ne ide to vise tako. Slede mi godina-dve usavrsavanja, a onda novi pocetak. Od sada radim samo za sebe. Vise nikad kompanije, nesposobnjakovici iznad i oko mene…

Imam samo ovaj jedan zivot, MORAM da ga prozivim sa OSMEHom! Ja ne znam drugacije i necu da ucim da zivim drugacije.

Ljudska glupost je neunistiva. Da je covek jadno, bedno i glupo bice odavno je i milion puta vec dokazano. Nego ja sam vec odavno umorna od ispravljanja krivih Drina, i vec godinama na neke stvari okrecem glavu. Muka mi je od toga da vodim tudje bitke i borim se za prava drugih. Ma i sta me se sve to tice, nije ovo moja zemlja (a uzgled, ni za nju me nije briga). Ali… uvek neko prokleto ali, ipak odosmo danas do Praga sa samo jednim ciljem, propratiti i podrzati ono malo Ceha sto veruju u nesto ispravno i imaju snage, volje i hrabrosti da se suprostavljaju ljudskoj gluposti.

Ja pretpostavljam da su Cesi javno osudili nameru nacista da “prosetaju” danas jevrejskom cetvrti u Pragu. Istini na volju, ja nikad nisam cula Cehe da imaju negativan stav ili da javno napadaju Jevreje. Ali… opet to prokleto ali, Cesi su najgori Romomrsci. Da su kojim slucajem nacisti najavili istrebljenje Roma, verovatno bi ih ovdasnja javnost podrzala. Cak i od nekih meni veoma dragih Ceha sam imala prilike da cujem izjave tipa: Romi su ovakvi ili onakvi ili su lopovi ili sve ostale generalizacije u negativnom kontestu. Cinjenica je da ceska vlast sprovodi malo cudnovatu socijalnu politiku. Ustvari, ta politika i nije cudnovata, samo je jednaka za sve gradjane. Pa sad, kada nekome ko nema nista (citaj Romi) das nesto za njega je to mnogo i dozvoljava mu koliko-toliko da se oseca sigurnije. Tako da su Romi u Ceskoj u mnogo boljoj materijalnoj poziciji nego isti u Srbiji npr. U Srbiji imamo cak i uzrecicu, ciganska posla ili pljuju se ko Cigani. Sada, zamislite da gledate prizore koje bi ste opisali ovim recima u sred grada, na nekim “otmenijim” mestima. Sve to ovdasnje stanovnistvo prilicno pogadja, te ne kriju svoje gadjenje prema istom ni najmanje. Ono sto mene u celoj stvari nervira je sklonost Ceha da ne osudjuju pojedince nego generalizuju ovakve stvari recima, kako su Romi ovakvi ili onakvi ili kako vlast mora nesto da “uradi” sa Romima, u smislu da ih izoluje na neki nacin. Pa cela stvar ima za dalje posledice da vecina Ceha na isti nacin prezire i Indijce i prema njima se ophodi krajnje netolerantno. A sve to iz glupe covekove nesposobnosti da razmislja racionalno i nemogucnosti da izdvoji pojedinca iz grupe. Iz te nemocnosti da osudi budalu koja mlati zenu na sred ulice, njima je lakse da mrze ceo jedan narod, pa samim tim i totalno odvojen drugi narod zato sto ga boja koze tog naroda podseca na spomenutu budalu. Naravno o celom fenomenu niko ne razmislja kao o manjku obrazovanja i socijalizacije, nego kao o necemu bogom danom jer je necija koza malo tamnija. Tuzno i jadno. Morala sam da se osvrnem na ovaj fenomen netolerantnosti prema Romima i Indijcima u zemlji, u kojoj danas javno osudjuju mrznju prema Jevrejima.

Danas je odrzan antinacisticki skup u Pragu. Okupljanje antifasista je nastalo kao reakcija na najave nacista da ce 10. novembra organizovati setnju jevrejskim kvartom u Pragu u znak protesta ratu u Iraku. Naravno, svakome s imalo mozga bice jasno da setnja nacista na godisnjicu Kristalne noci po jevrejskoj cetvrti nema nikakve veze sa Irakom. Nacisticki skup je inace zabranjen zvanicno pre neki dan, a danas je nerede u Pragu sprecavalo oko 1500 uniformisanih i neuniformisanih lica. Zvanicno je bilo oko 1000 antifasista i oko 500 nacista. Mada se meni cinilo da je i jednih i drugih mnogo manje. Mi smo naravno ceo dogadjaj “uvelicali” svojim prisustvom.

Krenuli smo iz Brna oko 8:30 ispraceni snegom, i stigli u Prag oko 11 docekani kisom i vetrom. Bilo je ocajno hladno. Da mi je manje godina i vise entuzijazma verovatno bih se grejala nekom flasom votke sa svom onom “decom” koja su se tiskala na Namesti Republike, ovako sam smarala Miljana da setamo po obliznjim trznim centrima. Do 15h smo se uglavnom vrteli u krug po centru Praga, red slikanja antifasista i oklopljenih policajaca dok nam prsti ne promrznu, pa red shopinga, pa opet slikanje, pa onda kafa i rucak, pa opet slikanje, pa onda u sred misli “mogli bi da skoknemo do galerije ima Dalijeva i Muhina postavka” protutnji pored mene poznati glas. Nije sto je na srpskom, u centru Praga je doticni vrlo cest jezik vise se i ne osvrcem kada ga cujem, nego mi stvarno poznat glas. Tu se nas srpski kruzok prosiri za jos dva clana, taman za svako S sa grba po jedan od nas, i siti se tako zajedno nasmrzavasmo dok nije doslo vreme za setnju. Tu naravno, padose prisecanja na raznorazne proteste po Srbiji, setno se prisecasmo godina kada niko nista nije radio a svi se super provodili na protestima, pretresosmo cak i atomskog mrava i Dragoljubceta…

Antifasisti su mahom omladina, s prosekom godina ispod 20, Punk zakrpama po pretezno crnoj garderobi, maskama na licu (neki su preporuke sa www.blokada.antifa.cz bas ozbiljno shvatili) flasom alkohola u ruci, ili alternativno dzointom. Ja sam mojom belom jaknom i zutim kisobranom (koji ima za cilj da imitira Sunce kada je isto zaklonjeno kisnim oblacima) bas odudarala. Mada to poistovecivanje s masom ne odobravam ni u ovom slucaju. Jednako mi je ogavan panker s Sex Pistols, Dead Kennedys ili Ramones zakrpom koliko i celavi skins u fajerci. No dobro, ovom prilikom su ovi sa zakrpama bili borci za pravu stvar pa smo ih zdusno podrzali.

Dosetasmo tako do Hugo Boss-ove radnje (Parizska i Bilkova), sad me mrze svi anarhisti, al’ zaboli me ja kada vidim tu radnju u Pragu znam gde sam, koristim je kao orjentir, levo od HB, ili desno od HB… gde smo bili odvojeni on nacista kordonom policije pod punom ratnom opremom, sa sve tenkovima. Tu je nastao i prvi incident kada je grupa antifasista nasrnula na policijsko vozilo, poznatije u narodu pod mojim imenom ali ja ga iz principa ne koristim, u kojem su bila zatvorena dvojica nacista. Malo posle nemilog dogadjaja, izgubismo nadu da ce biti neke konkretnije borbe, te se povukosmo na veceru. Tu se srpski klan raspade uz moje i Miljanovo obecanje da cemo se sledeci put javiti kada dodjemo, a ne tako naletati jedni na druge po Pragu i krenusmo u nasu omiljenu sportsku aktivnost: shoping. Ali zapravo tu nije bio kraj, nego se stvari tek zahuktase. Rasturene antifasisticke snage su vijale i mlatile naciste po gradu, a sve ih je opet vijala i mlatila policija. Momci u plavom su svuda ista stoka… te umesto da pridju zaracenim stranama, uglavnom golorukim, i razdvoje ih, oni pod punom opremom obaraju decu na asfalt s ledja i mlate ih pendrecima. Pri tome, ovaj deo smo videli svojim ocima, njih trojica sa opremom oko stotinak kila verovatno, mlate klinca od metar i zilet sa ne vise od sezdeset. Zatim je dotrcalo par neutralnih civila uzvikujuci da su oni svedoci policijske grubosti pa su se nindza kornjace malo primirile i prestale da mlate goloruku decu. Ove scene ce se verovatno ponavljati ko zna koliko jos puta tokom noci, samo na zalost nece sva deca imati svedoke da ih brane.

Sve ovo je vec previse mucno za mene koja ne verujem u to da je batina iz raja izasla. Pitam se samo posle svega u sta ce ta mlacena deca da izrastu? I kakve li se misli roje po glavama onih koji mrze nekoga zbog nacionalne pripadnosti, boje koze ili nacina zivota? Kako li nas to roditelji vaspitavaju kada izrastamo u takve dusmane i kukavice?

Himna skupa: Sin Dios - Alerta Antifascista

Brno i Ceska, godinu dana kasnije.

Kanim se vec nekih desetak dana da napisem “prakticni” post o godini provedenoj ovde, ali svaki put kada krenem da mislim o tome uplicu mi se secanja na familiju, prijatelje, krenem da razmisljam o emocijama, ljubavi, mentalitetu ovdasnjih ljudi… Nakon stvari koje su mi se izdesavale poslednje nedelje, pa i nekih postova koje sam procitala ovih dana odustajem od prakticnosti, bice ovo post pun patetike po svemu sudeci. A ta prakticnost me obuzela posle nekih mail-ova u kojima su me neki, meni ranije nepoznati ljudi bombardovali pitanjima tipa: Da li je u Ceskoj stvarno tako lepo? Osecam se nekako odgovorno, moj blog nosi naziv razglednice, ja pisem ovde samo o mestima koje obilazim kao turista. Naravno, ponekad se uplete nesto licno i emotivno, ali daleko od toga da ovaj blog moze da docara nekome real life u Ceskoj. Ne, nije sve tako lepo, zivot je kao i svuda drugde, ides na posao, vratis se kuci, jedes, surfujes i ides u krevet. Ili, odes na posao, vratis se kuci, prosetas malo po kraju, odes negde na veceru, vratis se kuci i legnes u krevet. Razlika je samo u tome, sto imas malo vise para, i mnogo vise dostupnih informacija, pa kada se probudis subotom ujutru, prosurfujes po netu i mozes vikend da provedes na nekom lepom mestu bez preteranih priprema za sve to. Eto zadovoljih taj prakticni deo posta, sledi pateticni.

Oduvek sam mastala o tome da se odselim iz Srbije. Nije to pocelo sa teskim vremenima, niti sa svescu da negde u svetu mogu da gradim bolju karijeru, dobijem bolje obrazovanje, vise para, itd. Moj odlazak iz Srbije ima veze sa mojom preterano izrazenom zeljom za samostalnoscu i odvajanjem. Tu zelju imam od kada znam za sebe. Valjda se zato nikada nisam ni vezivala preterano za mesta u kojima sam zivela, niti za ljude koji su me okruzivali. Pa opet, s druge strane, ne mogu da zivim bez ljubavi, bez tog nekog posebnog ko ce me grliti, maziti i tesiti u teskim trenucima, putovati sa mnom po svetu, setati po divljim sumama i prostranim bulevarima kada mi je sve potaman. Tako sam otkrila, samocu u dvoje. Tako su necije grugi i topli zagrljaj postali moj dom. Mesto gde sam uvek kod kuce, zasticena, srecna i vesela. Mogu da spustim glavu na njegove grudi sa suzama u ocima, ali kada je odvojim od njega one ce se cakliti od srece. Kada sam bila mala, tatin zagrljaj je lecio tugu, mamin je lecio sve bolesti i teskoce. Onda sam odrasla, neki drugi zagrljaji su me cinili srecnom i sigurnom, snaznom i odlucnom.

To ne znaci da ne patim za nekim ljudima i nekim stvarima koje su me okruzivale. Nedostajanje ponekad ume da bude nepodnosljivo. Ponekad, kada nastupe neka teska vremena za moje roditelje, brata, sestru, prijatelje, vise od svega bih volela da sam tamo da ih zagrlim, utesim, podarim im svu moju ljubav. Ali nisam vise tamo… sve to prodje, prebolece oni to i bez mene, ali opet… Ova daljina nas sve, na neki nacin cini i jacima, daje nam snagu i borbenost, kakvu ranije nismo imali. Biti u zemlji ciji jezik ne znas, ziveti s ljudima ciji mentalitet ne razumes (ovo bi vec u mom slucaju bilo isto i za Srbiju), okruzen nepoznanicama sa svih strana daje ti neslucenu snagu da prebrines sve brige, problemi vise nisu nesto sto te iscrpljuje, naprotiv to postaje nesto sto te jos vise snazi, napravice mozda jos jednu boru na tvom licu ali ce i u tvom mozgu produbiti jos jednu brazdu. To je ono sto sam zelela zapravo oduvek, da stojim uspravno sama, da hodam sigurno sama, necu da se postapam mamom i tatom, kumom, bratom ili drugom.

Ja nikada nisam bila svadljiva osoba. Ako mi se neko ne svidja okrenucu mu ledja i otici, imam zivce kao konj, na provokacije ne nasedam a tolerantnost je oduvek bila jedna od osobina na koje sam bila posebno ponosna. Ali ako neko pokusa da se igra s mojim pravima ili mojim zivotom, meni dragim osobama i natera me da placem, eh onda postajem tvrdoglava, osvetoljubiva i istrajna, i dok doticne ne vidim kako se valjaju u sopstvenim govnima necu se smiriti. U Srbiji nikada nisam zapravo ni imala prilike za to, ali ne zato sto me tamo nikada niko nije povredio, nego zato sto sam uvek bila okruzena ljudima koji ce reagovati na pravi nacin u pravom trenutku i pokusati da me odbrane. Secam se, kada sam bila na faksu, i neki asistent je bio prilicno manijakalan i spopadao sve devojke. Na jednom skupu, organizovanom i za profesore i za studente, cija je tema ustvari bila promena sistema skolstva, uvodili su neku godinu koju kao mozes da zaledis bla-bla gluposti za vecite studente, i ja naravno ustanem i iznesem svoj problem sa doticnim asistentom. E sad profesori k’o profesori, odgovor nisam dobila, zataskali su i srecno zaboravili celu stvar, ali moj dragi kolega koji je sedeo pored mene je otisao i razgovarao sa nekim profesorima vrlo detaljno o tome posle tog skupa, a neki momci koje cak nisam ni znala me mrtvi ozbiljni pitali: Kome treba da lome ruke i noge? Opet iskustvo sa jednog od poslova u Srbiji, Nas troje popizdeli na cetvrtog i zalimo se sefu. Ja pocela da pricam, ova dvojica odmah se ubacila, da se ja ne sekiram, i stvar se sredila naravno. Slicno, sedi u kancelariji nas 7-8 razglabamo o nepravednosti oko nepriznatih godisnjih odmora iz prethodnih firmi, sefovi odmah ustaju i idu kod gazde da to rasprave. Cela prica je bila gotova istog dana, ne secam koliko uspesno po nas, ali bitna je reakcija ljudi. Ja sam uvek to uzimala za normalno, nisam o tome razmisljala nikada. Kada te svrbi cipela, skines je i istreses kamencic, zar ne?

E pa u Ceskoj nije tako. Vec sam dovoljno dugo u firmi i ocenila sam vec odavno da su mi sef kao i menadzer celog sajta ovde u Brnu ljiga najgora, vec sam odustala od bilo kakvog razgovora sa doticnima i pocela da trazim novi posao. Ja zaista ne mislim da je moja uloga da ovaj svet cinim boljim mestom za zivot i isterujem pravdu s ljudima. Nemam ideale da covek moze biti uvek zadovoljan sa svim, ali svi imamo svoje prioritete. Ja sam jednostavno shvatila da od ove firme necu dobiti znanje i iskustvo koje ocekujem, plata nikad nije bila presudna, prema tome ostaje mi samo da odem. Ali… nije moglo biti bas tako lako. Prosle nedelje, prezentovali smo neki projekat pa je izmedju ostalih na prezentaciji bio i moj sef kao i menadzer. Klasicno proseravanje, problem je neka skroz deseta stvar, niko nije skoncentrisan na sam projekat i istinske probleme itd. i onda… I onda ja konacno izgubim zivce, prvo pocnem da bombardujem doticne cinjenicama, posle nonsalantnih odgovora krenem da povisujem glas, i na kraju zavrsim urlanjem. U naletu besa napustim kancelariju, izadjem na hodnik krenem da psujem kao kocijas i onda odjednom krecem da se tresem od silnog besa i svi misici u telu krecu da mi se grce, u glavi mi samo misao da razbijem nesto. U tom trenutku pocinjem da vristim iz petnih zila i skrecem u susedni hodnik, pokusavajuci da se smirim, guseci se od besa. Svi se slazu da sam u pravu i da je sve sto sam rekla istina. Koliko je prisutnih u kancelariji reklo bilo sta? Nula. Koliko njih je izaslo u hodnik da vidi zasto vristim? Nula. Koliko njih me je sutradan pitalo kako sam? Trojica. Koliko njih ce nesto da uradi ili je uradilo povodom toga? Jedan. Od njih trista. Zalosno. Ishod je otprilike sledeci… ja odlucila, jos isto vece, svakako da se zalim menadzeru menadzera, vec sam se bila pomirila sa cinjenicom da ce mi uruciti otkaz. Sutradan, dolazim na posao, doceka me mail od menadzera da ce ovog puta zaboraviti ovaj incident ail sledeci… Jel on to meni preti zato sto mu ne lizem dupe? eeeee, ne mere tako. Tu ja lepo juce napisah mail o problemima sa celim sajtom, i poslah ga svim glavesinama, menadzer menadzera je ipak sitna riba u ovom moru plavom, i prosledim im mail doticnog. Sad konacno oslobodjena stresa, pisem ovaj post i cekam ponedeljak, s bolesnim zadovoljstvom jer me u ponedeljak ceka jos jedan fight. Postajem manijakalna, u glavi mi samo nalepnica koju sam lepila po faksu ‘99: “Nasmesi se i pokazi zube” i naravno perem zube 10 puta dnevno, da se bas zacakle u ponedeljak :D.

Uh, bas se raspisah… U stvari, krivac za sve je Sasha sa svoja dva poslednja posta… prvo me raspilavi postom o kuci, a onda i onim o strasti. Pa eto, godinu dana kasnije, Ceska mozda nije zemlja iz mojih snova, ali je svakako od mene donekle stvorila ono o cemu sam sanjala. Ma poenta je, da ako pratis svoje snove ili postujes svoju strast za necim, znas zasto si spakovao kofere i otisao negde, nikad neces biti nesrecan. Mozda ces nekad pustiti suzu za nekim ko je daleko ali isplati se :)

Ne, ne, ne… nisam stigla da obidjem Rumuniju. Ovaj post je nastao kao posledica moga poznanstva sa nekoliko Rumuna i moje ogromne opste nekulture koju cu rado podeliti sa vama.

U mojoj firmi dominiraju Cesi, sto je logicno u Ceskoj smo ;) Ali, zato u IBM-u naroda i narodnosti koliko volis. Tako da nas Miljan uglavnom upoznaje sa Poljacima, Rumunima, Bugarima, Indijcima i Francuzima. Svih ovih zajedno ima manje nego prstiju na mojim sakama, u mom radnom okruzenju, pa je implementacija medj’ Cehe pala na moja nejaka pleca. Ali eto, ima jedan, a rekli bi zlobnici i ne bas najbolji, predstavnik rumunskog naroda i kod nas. Pol Olaru, verovatno se ne pise ovako, ali nije ni bitno, je jedno krajnje neobicno bice. Ako zanemarimo te zaljubljene poglede, koje mi salje svako jutro, sa nekih svojih pedesetak godina, divljenje sa kojim prica o Titu (Da li se njega neko jos uvek seca?) i Slobodanu Milosevicu, pa i tu preterano burnu i krajnje neobjasnjivu reakciju na pomen reci Fatigue, za koju tvrdi da su mladi inzenjeri izmislili znacenje koje on ne moze da shvati, nacicete jedno krajnje zanimljivo i brizno bice. Mislim da je on jedina osoba koja je zabrinutija od mene kada dodje vreme za obnavljanje moje radne vize. Istinski se nasikirao kada su me prebacili u drugu kancelariju jer, citiram ga, njemu dan nije dan ako ne pocinje s mojim “Good morning :D”, ovaj smajli jer se ja uvek smesim kada pozdravljam ljude. No dobro, sve to se moze svrstati u onu nezdravu ljubav, jednog pedesetogodisnjaka upucenu meni. Ono sto njega krasi je neverovatno znanje koje ce vrlo rado podeliti sa vama, ako imate vremena da na pitanje tipa: “Da li znate gde mogu da nadjem karakteristike tog i tog materijala?”, slusate odgovor koji pocinje detaljnim opisom i objasnjenjima svih karakteristika datog materijala, a zavrsava se istorijom, politikom ili time kako su Rusi mnogo pametni a Amerikanci mnogo glupi. E tako i ja jednom bih naivna i zapoceh pricu sa njim… Kraj razgovora se nazirao nakon 3 sata detaljnog pretresanja srpske istorije, velicanje srpskog cojstva i junastva (ne s moje strane), divljenja silnoj lepoti srpskih zena, dobrodusnosti naseg naroda itd. Posle te price pomislih da sam verovatno luda kada se odselih iz te zemlje snova. Treba li da napominjem da je nakon Evrovezije o srpskim pevackim sposobnostima razglabao 3 dana, a posle Djokovicevih uspeha ja pozelim da otvorim bolovanje. Njegova opcinjenost Srbijom i Srbima, u ovom svetu u kojem smo obicno krivci za sve i sinonim za neke manje lepe stvari, ponekad zna i da prija. Da ne gresim dusu, ja nikada nisam osetila nikakve osude, niti bila bombardovana nekakvim predrasudama, ali daleko od toga da nam se neko divi.

Elem, ja sam mislila da je takav samo Pol, ali nakon druzenja sa Miljanovim kolegom i njegovom zenom, inace Rumunima, ovog vikenda svatih da vecina njih gaji simpatije prema nasem narodu. Saznadoh tako mnostvo zanimljivih stvari u nedelju. Ja inace imam vrlo jadno opste obrazovanje, sa casova istorije, geografije i biologije sam bezala ne osvrcuci se. Novine sam oduvek smatrala alternativnim wc papirom. Jedini nacin da neke cinjenice dodju do mene je da ih neko dotakne u nekoj knjizi, onako usputno, ili da se sa njima upoznam druzeci se sa nekim ljudima ili putujuci po nekim zemljama.

Pa eto, putujuci sa dvoje Rumuna po Ceskoj saznadoh da su u vreme Causeskua, na nacionalnoj televiziji mogli da gledaju samo dvocasovni program za ispiranje mozga, te su srecnici koji su ziveli u pogranicnim delovima, uzivali u blagodetima nase televizije. Njihovo prisecanje na nase crtane, reklamu za Cipiripi, i Srbe koji su putujuci kroz Rumuniju delili deci slatkise (mozda i nismo toliki monstrumi?) me je zaista dirnulo. Razlikovanje Vojvodine i centralne Srbije od Kosova i poznavanje nase istorije, religije i obicaja me je nateralo da se postidim.

A evo i zasto. Ja nisam imala pojma gde je Transilvanija, ali bila sam gotovo 100% sigurna da je u Rumuniji a ne u Bugarskoj, podatak da su Rumuni pravoslavci me je blago sokirao, ali da je neko tvrdio da Rumunija izlazi na more sigurno bih iz prve pogodila da je u pitanju Crno. Od nase posete Rili, prosle godine, sa sigurnoscu znam da je Bugarska ono dole i da je glavni grad Bugarske Sofija a ne Bukurest, sto znaci da Bukurest mora biti prestonica Rumunije. Eh, eh, rekla bi sada moja majka, cega se pametan stidi… I stidim se ja ovoga neznanja, samo bih da ga ovekovecim, da slucajno ne zaboravim. A s druge strane, ja uzivam u svojim putovanjima bas zato sto svaki put naucim gomilu stvari o nekim novim predelima i ljudima koji ih krase.

Pa evo onda jos par cinjenica: U srednjem veku Rumuni su ziveli u tri odvojene drzave Vlaskoj, Moldaviji i Transilvaniji. Prve dve su bile pod Turcima a Transilvanija pod Madjarima i kasnije Austro-Ugarima. Pa se tako medju ovim oblastima mogu videti razlike gotovo paralelne onima izmedju Vojvodine i ostatka Srbije. Rumunija je nastala ujedinjavanjem Vlaske i Moldavije i stekla nezavisnost 1877. godine. Transilvanija, Bukovina i Basarabija su im pripojene posle Prvog svetskog rata. Inace rumunski jezik pripada romanskim jezicima (vulgarnom latinskom), pa nemojte biti silno iznenadjeni, kao neki od nas, ako vas bude podsecao na mesavinu italijanskog i spanskog.

Naravno, ja vec sada planiram obilazak zamkova po Transilvaniji, prejedanje njihovom verzijom baklave a mozda i obilazak tog Crnog mora, mada tvrde da je ocajno, bar u ovom rumunskom delu.

P.S. Nisam ja najgora. Danas sam bila jedna od dvoje na casu engleskog, koji su znali da je Amerika dobila ime po Amerigu Vespuciju ;)

Nisam sigurna koliko sam uspesna u prevodu ceskih reci, jer ja isti ne govorim, ali recimo da bi ovo gore moglo da se prevede kao Velika, Gruba ili Tvrda Stena. Zbunjuje me to sto Hruba koriste i za tip brasna, ono sto mi zovemo tvrdo brasno, mada sam u recniku nasla da se rec Hruba koristi i kao veliki u opisu coveka ili cak i kao bruto. Neko ce me vec ispraviti…

Posle iscrpljujuceg puta u cetvrtak, zaspala sam gotovo u momentu u kojem sam dotakla krevet. Nakon ogromne iscrpljenosti, noc mi uvek prekratko traje, bez obzira koliko dugo spavala, ujutru imam osecaj da mi nedostaje bar jos desetak sati sna, osecam nesnosni bol u misicima i tezinu u kapcima. Jutarnje tusiranje je donekle pomoglo, ali su mi se creva grcila pokusavajuci da iscede nesto iz onog vazduha koji je popunjavao supljinu nastalu usled prevelike pauze izmedju obroka. Tako gladni i pospani krenusmo napolje. U to vreme jos uvek nismo imali cilj ni kuda, ni kojim putem, ni sta to zaista zelimo da vidimo. Jedino sto smo znali je da smo gladni i da je vreme nesto da se jede ;). Nas ljubazni domacin nas je cekao ispred kuce. Napolju je rominjala kisa, vreme je bilo prohladno, previse vlazno i sivo, dan bas i nije obecavao. Tada smo saznali da u selu postoji samo jedna picerija i dve prodavnice, koje naravno ne rade, drzavni je praznik, a mi o tome nismo u napred razmisljali. Ususkasmo se dobro u jakne i krenusmo do picerije. Ona kisica je polako prerastala u kisu, a nada koju nam je domacin ulio recima da ce kisa stati za dva sata, polako je iscezavala.

Kada smo usli u piceriju, kazaljka je vec odavno presla deseti sat. Picerija je na prvi pogled vise podsecala na staru kafanu s novim namestajem, prostrani stolovi u separeima dovoljno velikim da prime sest-sedam ljudi, na manjim stolovima jeftini kafanski stoljnaci. U momentu kada smo usli lokal je bio prazan, vlasnik je pokusao da nam objasni da rade od jedanaest, ali ja sam vec odavno naucila da se pretvaram da ne razumem ceski kada mi to nije u interesu. Na kraju se sazalio gledajuci u kisu koja je sve jace padala i rece konobarici da nam donese kafu. Iscekujuci vreme za dorucak, razradismo i strategiju obilaska Ceskog Raja. Pogled mi je lutao, od sata koji je gutao moje dragoceno vreme, preko prozora po kome je kisa neumorno dobovala do karte koja je stajala rasirena na stolu, prosto me je iznenadila konobarica sa menijima koje je kasnije donela. Prenula me iz misli svojom tuznom pojavom, delovala je nekako previse umorno, a opet uzurbano, sa malo povijenim ledjima kao da na njima nosi sve brige ovoga sveta. Zabavlja me da posmatram ljude i zamisljam ih u nekoj drugoj sredini i u nekim drugim uslovima, odenem ih u drugaciju garderobu, promenim frizuru, malo podmladim, obujem im nove cipele, okruzim decom, partnerima, smisljam citave nove zivote za njih. Ovoj zeni pozeleh da podarim osmeh, delovala je tako tuzno i zabrinuto zbog necega. U takvim trenucima pozelim da znam ceski jezik, da mogu da pricam sa tim “prostim” svetom, da cujem sta misle i osecaju, sta ih plasi, cemu se raduju, o cemu sanjaju.

Nakon obilnog obroka, sto nikako nije dobro za duge setnje, izadjismo ponovo na kisu. Bilo nam je sve jedno, vec pomireni sa cinjenicom da nam predstoji gacanje po barama toga dana, uputismo se ka sumi trazeci zaklon medju drvecem. Birali smo manje divlje staze ovoga puta, one prekrivene sljunkom, bilo je previse vlazno za zemljane puteve. Gotovo odmah, kako smo usli u sumu, docekase nas prve stene, a samim tim i nase raspolozenje iz blage nezinteresovanosti, preraste u totalno odusevljenje. Stene su jos uvek bile daleke, na velikim uzvisicama, koje su se cinile nedostupne zbog vode koja je lila sa svih strana. Ali kako smo zalazili dublje u sumu tako su nam postajale blize. Setnja sumom je polako prerastala u setnju medju stenama, zavlacenje po supljinjama i penjanje po istim. Povrsine su bile totalno glatke, pesak se spirao pod mojim prstima. Mnogi su ostavljali svoje tragove po ovim kamenim gromadama, uklesane poruke, godine posete, ljubavne izjave dotakle su svaku od ovih gromada do koje se moglo lakse prici. Neko ce pomisliti da je to vandalizam, ali meni takve stvari uvek privlace paznju. Uvek pazljivo iscitavam sve sto je napisano, na kraju, u ljudskoj je prirodi da zeli da obelezi mesto na kojem je bio, da svuda ostavi svoj trag, “grafiti” su samo nacin da javno izrazimo sta osecamo i mislimo.

Napustismo nase prvo odrediste i krenusmo polako ivicom sume, besciljno lutajuci. Zapravo, imali smo cilj, samo je vec tada postajalo jasno da ga necemo dostici, pa smo nesumice poceli da prelazimo sa jedne staze na drugu, trazeci zanimljive pejzaze. Kisa se smirivala na trenutke, ponekada mi je izgledalo bas u momentima kada napustamo sumu, obilazimo okolna jezra ili prelazimo preko livada. Cinilo se da je vreme ipak na nasoj strani. Priblizavali smo se sledecoj grupaciji stena. Docekao nas je ovoga puta uredjeniji deo parka. Ogromne table sa informacijama o povrsini, sastavu stena, biljnom i zivotinjskom svetu, pravilima ponasanja itd. Tada sretosmo i prve ljude, razdraganu porodicu koja me je podsetila na detinjstvo. Brizna mama na celu kolone, stoji na vrnu stene, cetvoro decice uzrasta do deset godina koji se veraju drvenim stepenicama ka vrhu, cice od srece oponasajuci neke divlje zvuke i srecni tata na zacelju koji im zdusno pomaze u cicanju :D Eh, to me podseti na porodicne izlete po Fruskoj Gori. Mama uvek opterecena prakticnim delom, tipa rostiljane, branje kupina i sl. i tata koji jurca za nama troma okolo i takmici se sa nama ko ce jace da urla i da se bolje zagubi u okolnoj sumi. Nekako su uvek birali ono malo divljine sto tamo moze da se nadje, ja sam tek sa petnaest prvi put videla Fruskogorski Venac, ako izuzmemo Letenku, zaista sam verovala da je Fruska Gora mesto samo za nas i da drugi ljudi tamo nikada ne idu :D.

U ovom delu su stene izgledale “divljije” povrsine su bile grublje, ivice ostrije, ali opet s druge strane istovremeno pripitomljene mnogrobojnim stepenistem, terasama i ogradjenim vrhovima stena pretvorenim u vidikovce.

Predivan pogled se pruzao u daljinu preko livada sa jedne strane, a sa druge na gustu sumu i kamena ostrva koja se su se uzdizala svuda u nedogled. Dok smo uzivali u pogledu sa jednog vidikovca, konstatujuci da se kisa konacno smirila, prenuo me je iznenadni prasak. Pocela je grmljavina, sevalo je na sve strane, nebo ponovo postalo sivo, kisa je pretila da ce napraviti potop. U momentu smo bili totalno mokri, pantalone su se lepile za noge, kisa nam se slivala niz lice. Krenule su bujice vode sa svih strana, prekrivajuci zemlju peskom sa okolnih stena. To nas je konacno nateralo da krenemo nazad u selo.

U povratku smo naisli na spomenik nastradalima u penjanju po ovim stenama. Inace je penjanje zabranjeno po kisnom periodu i neposredno posle kise, kao i zabadanje novih klinova ili penjanje bez specijalne dozvole. Obisli smo i lokalni zamak u kojem je vladala “vasarska” atmosfera. Svuda naokolo preglasna muzika, kobasice, rostilj i litre pina i vina. Posle prekrasne setnje sumom povratak u civilizaciju mi nije prijao ni najmanje. Uzivali smo jos neko vreme obilazeci obliznje naselje sa vikendicama i bastama kao iz bajke, vracajuci se ka pansionu. I konacno san koji mi je doneo odmor i povratio snagu za sutrasnju maratonsku setnju.

Nema nista lepse od skracene radne nedelje. Kad mi zapadne neradan petak ili ponedeljak zbog drzavnog praznika, sreci kraja nema. Istini na volju, moje raspolozenje pred ovaj produzeni vikend, bilo je vise nego bedno. Ali, kako smo vec ranije isplanirali odlazak u Ceski Raj, nikakve promene pred put nisu dolazile u obzir. Tako, vec unapred spakovani, u cetvrtak posle posla krenusmo na put. Na samom pocetku nas zadesise nevolje, vreme je odlucilo da se naglo pogorsa bas taj dan a onda smo na putu naleteli na saobracajnu nesrecu. Nesreca se odigrala prakticno nama ispred ociju, na srecu, autobus kojim smo se vozili nije neposredno sudelovao u istoj. U jednom od automobila, koji je bio totalno smljeskan s prednje strane, bio je zaglavljen covek. Kada su ga konacno izvukli iz automobila, glava mu je bila u celosti oblivena krvlju. Nadam se da je na kraju sve bilo uredu s tim covekom. Ostali su bili nepovredjeni. Mi smo naravno cekali hitnu pomoc, jer kako to obicno biva, niko nije imao opremu za prvu pomoc sem autobusa, tako da je nas vozac aktivno ucestvovao svo vreme u spasavanju ovog coveka i kasnije saniranju rana sa jos nekolicinom putnika koji su ocigledno znali kako da mu pomognu. Moje lose raspolozenje je nakon ovoga polako prelazilo u ocaj. Trudila sam se da ostatak puta prespavam i ne dozvolim sebi da krenem sa nekim babskim mislima o zlim predznacima. Posle jedno pet sati putovanja konacno stigosmo do krajnje odrednice, Turnova i tu pocinje vedriji deo price :).

Ceski Raj je verovatno najpoznatija turisticka destinacija u Ceskoj. Prelepi nacionalni park nalazi se u Istocnoj Bohemiji i prostire se prakticno izmedju tri grada Turnova, Jicina i Mnichovog Hradista (nadam se da sam ubola padeze). Turisti uglavnom koriste ove gradove kao polazne tacke u obilasku parka, mada ako mislite da ga obidjete peske bolje je odluciti se za neko selo u samom Raju. Po preporuci jednog prijatelja odlucismo se za Pansion u selu Doubravice. Preuredjena stara vila sa svega sest soba ali predivnim vlasnikom, koji je svojom brigom o nama, zasluzio da ga definitivno ponovo posetimo. Selo je zaista minijaturno, par kuca pored puta mahom preuredjenih u pansione ili privatne vile, lokalni zamak preuredjen u hotel, dve prodavnice, oskudno snabdevene i samo jedan restoran ako ne brojimo onaj u zamku. Ali zato okolina predivna, okruzeni sumom sa svih strana. Jedno popodne smo, vracajuci se iz setnje, naisli na tri srndaca :) sto dovoljno govori o tome koliko je”divlja” sredina.

I opet, kao mnogo puta do sada, naidjosmo na zaista predivne i predusetljive ljude. Kako je sajt Pansiona bio visejezican, nazove Miljan da se raspita o ceni i ima li slobodnih soba i kako da stignemo od Turnova do tog sela. Ljubazan domacin ga zamoli da posalje email posto on ne prica Engleski. Ubrzo nakon toga stigne nam odgovor, sa vrlo velikodusnom ponudom, da nas on saceka na stanici i doveze do Pansiona, posto stizemo kasno :) I jeste to samo 5 km od grada, ali opet bas lepo od njega, a i kako se samo trudio da nam objasni sta sve ima u okolini da se obidje, gde sta mozemo da nadjemo i sl. koristeci i ruke i noge na nekom Englesko - Rusko - Ceskom jeziku :) Nacionalni park Ceski Raj je cuven po sedimentnim stenama koje se izdizu iz gustih suma praveci Kamena ostrva, poznatija kao Kameni Gradovi. Najpoznatije grupacije ovih stena su Hruboskalska, Prachovska, Prihrazske, Mala Skala itd. Mada, ove stene zaista izviru na sve strane, neke visoke i preko 50m, uz tokove reka, okruzujuci jezera, stojeci u grupama ili opet usamljene. Deluju zaista impozantno izbliza, posebno kada grade prirodne vidikovce, mostove ili useke izmedju kojih mozete da se provlacite ili da se na njih pentrate. Stene su izuzetno porozne, kako je kisa neprestano lila poslednjih par dana, gotovo da su se krunile pod rukama. Slivali su se pescani potoci na sve strane u belim, zutim, sivim nijansama u zavisnosti od boje stene. Nama kisa nije smetala, omogucila nam je da uzivamo u usamljenickim setnjama, ljude gotovo da nismo sretali. Pored ovih kamenih gradova turistima su na raspolaganju i mnogobrojni zamkovi i ruine. Kao i obicno, ovom delu nismo posecivali mnogo paznje. Sve te “na silu” odrzavane i milion puta preuredjivane zgrade ne privlace previse nasu paznju. Mi smo se orjentisali na duge setnje, birajuci, divljije staze kada je to bilo moguce i izbegavajuci civilizaciju u maksimalnoj meri. Kako je svaki deo naseg puta bio prepun zanimljivih prizora rastegnucu pricu na vise postova inace ovaj nece imati kraj ;)

Eh… danas je bas nikakav dan. Probudila sam se s glavoboljom, i po svemu sudeci sa istom cu i zaspati.

Kada covek umre za njim ostaju brige i pitanja. Gomila prakticnih stvari o kojima neko mora da brine. Tuga se nekako stopi sa svim tim, pa nekako sve to prodje… I kasnije, kada se osvrnes na taj deo zivota, uvek osecas neku muku, teskobu i brigu jednako jaku kao i tugu. Kada ti ljubimac ugine, ne ostaje nista sem praznine…

I sedim ovde… bez suza, sa dovoljno snage samo da gledam u njegove slike i lose snimke uhvacene fotoaparatom. Pa nekako sam se vec i oprostila od njega kada smo napustali Srbiju, i bio je i star, i bolestan, i nemocan, i znam da je ovako najbolje… ali opet…

Nedostajaces nam Oskare…

ili u mom, vise nego slobodnom, prevodu Pecina reke Punkve.

Odmah na pocetku vam mogu reci da se oko pecina dize prevelika prasina. Pecina je rupa jedna grdna i mracna i hladna. I ako neko od vas nije bio u pecini, nista nije ni propustio. Ustvari, za sve je kriv TV program. Secam se razno-raznih emisija o pecinama kada sam bila mala, pa onda i sve te silne slike, a i glupi Tom Sojer… sve mi je to stvorilo u glavi sliku o pecinama kao romanticnim mestima… velike dvorane sa ledenicama koje vise sa tavanice i izviru iz poda. A onda i svi ti kamencici u raznim bojama koje prodaju kao suvenire… ja sanjala kada udjem u pecinu ima da sljaste ljubicasta, crvena, plava, zuta na sve strane, a ono sva neka blato i mulj boja po zidovima. Pa sada, ko zivi na zemlji verovatno je posle 15 prestao da veruje u bajke i ima neku realnu sliku o svetu… ali mi sa snovima umesto mozdane mase u glavi, sa 29 jos uvek imamo istu sliku koju smo u glavi stvarali sa nepunih 5 ;).

Kao sto joj ime govori, ova pecina zapravo “nadkriva” reku Punkvu, koja je gotovo celim tokom podzemna. Sam obilazak traje oko sat vremena, i ne ne mozete da udjete kada hocete, s kim hocete i da se zadrzite koliko hocete. Ima da idete u redu dva po dva ili na uzim delovima jedan iza drugog, u grupi do sto ljudi, prateci devojku sa pevljivo-krestavim glasom, koja usput objasnjava kako se koja dvorana zove, na sta treba da vas potseca neki stalaktit (ono sto visi sa svoda) ili stalagmit (ono sto izvire iz tla) jer vi naravno nemate dovoljno vremena da stojite tu i pustate svojoj masti na volju da u tim prirodnim kreacijama pronalazi neke prepoznatljive oblike. Devojka naravno mluvi Cesky, za engleski se verovatno treba negde na vreme raspitati ;), mada sve te informacije se mogu izgooglati ranije tako da nije ni bitno. Ovo je verovatno jedan od kljucnih razloga zasto sam se smorila. Zaista mi je tesko da se pomirim sa tim da sam ovca i da mi treba pastir.

I tako… prolazeci kroz jedan od hodnika, verovatno prirodno oblikovan dinamitom, bez imalo nade da ce biti bolje, a i duvala je promaja (a svi znamo kako se Srbi boje promaje ;)), ugledasmo svetlost dana. E to je vec bilo nesto… stajali smo na dnu ambisa :D, sto rece Miljan kao u naucno fantasticniim filmovima kada otkrivaju nove svetove… prelepo :D. Predivni Macehin ponor (propast Macocha) se pruzao ispred nas. Ovaj ponor je inace nastao tako sto se obrusio deo pecinskog svoda. Dubok je 138 metara i izgleda neopisivo velicanstveno, posebno kada gledate iz te perspektive. Na dnu ambisa, svod je obrusivsi se formirao dva jezera Gornje i Donje, dubine 13 i 30 metara. Ovo je inace jedino mesto gde reka Punkva moze da uziva u svetlosti dana, ostatak reke je celim tokom pod zemljom. Ponor je opasan ogromnim stenama, prekrivenim naslagama mahovine, a na vrhu se uzdizu stari cetinari i prelepo plavetnilo. Ali nije samo predeo bajkovit, i samo ime i legenda koja se vezuje za njega daju ovom ambisu posebnu draz. Po legendi, u obliznjem selu ziveo je udovac sa sinom. Posle nekog vremena udovac odluci da se ponovo ozeni. A maceha, k’o maceha u svim bajkama, bese zla. Kada je odlucila da radja decu, bojeci se da ce udovac vise voleti sina, ona ga povede jedan dan u sumu da skupljaju sumske plodove. Dosavsi do ivice ponora, zla maceha gurnu decaka u provaliju. Medjutim, drvece se sazali nad tuznom sudbinom detetovom i spasi ga zagrljajem granja. Zatim naidje dobri drvoseca, kao u vecini bajki jel?, i izvuce dete iz ambisa. Kad se u selu saznalo za macehino zlodelo, odvedose je do ivice provalije i bacise je unutra, a tata i sin zivese srecno do kraja zivota :D. Ova prica je bila za one sa manjkom mozdane mase ;).

Posle, nedovoljno dugog uzivanja u ambisu, vratismo se u pecine. Put smo do izlaza nastavili brodicima, sto je bilo hm… recimo zanimljivije.

A sada deo koji je mene fascinirao… opet Cesi :) U grupi od tih nekih pedesetak ljudi koja je sa nama obilazila pecinu, 80% su bili sredovicni ljudi, a opet ogromna vecina njih zapravo, sredovecne zene. I ja stvarno nisam sigurna da li su se ti ljudi znali medjusobno ili su samo tako po prirodi druzeljubivi i srecni zbog toga sto su tu gde jesu, ali smeh se konstantno orio pecinskim hodnicima. Toliko srece i opustenosti odavno nisam videla. Da li su vodici zaista bili bas toliko vickasti? Sumnjam, jer sam u jednom momentu razumela da je vodic objasnjavajuci dubinu reke na jednom mestu rekao: … i ovde je reka duboka malo preko kolena… (dramska pauza)… samo 40m… I posle toga tete su imale napade smeha. Tesko da je taj smeh imao bilo kakve veze sa duhovitoscu, meni je sve to vise izgledalo kao skup ljudi sa pozitivnom energijom koji neznajuci sta ce od silnog dobrog raspolozenja, pucaju od smeha :D

Na kraju, bio je to jedan nasmejan dan…

I da, malo vedrih slika iz sume, ipak sam ja sumski a ne pecinski covek.

Probudi me jutros, negde malo pre sest, hladnoca. Iz ko zna kog razloga, ostavih sinoc otvoren prozor. Dobro, lazem malo, bih lenja sinoc da ustanem i zatvorim prozor. I tako, sebicno kao i obicno, ne razmisljajuci da cu verovatno probuditi Miljana, krenuh da se lepim za njega pokusavajuci da se ugrejem. Ja sam inace kao najgora pijavica u krevetu. Nema sanse da zaspim, ako Miljana ne koristim kao jastuk. Pri tome se pripijam sve vise i jace uz njega u toku noci, ne bih li usisala svu toplotu iz njega. Posle silne akumulirane toplote, postoje dva moguca scenarija oslobadjanja viska energije, po prvom se razbacujem na sve strane i udaram dragu mi osobu dok ista u znak protesta ne napusti krevet ili po drugom, izguravam dragu mi osobu dok ista ne padne sa kreveta. Bas sam romanticna i osecajna dusica :)

Nego, da se vratim na pricu… Krenem ja tako da se uvlacim pod njegov jorgan… i probudim ga naravno… On me gleda zaljubljeno onim pospanim slatkim okicama, dok me uvlaci pod svoj jorgan, tepajuci mi nesto slatko i mazeci me… Ja se tu naravno raspilavljujem, nista ne sluteci… Posle nekog vremena, tog slatkog meskoljenja ustade on iz kreveta i vrati se sa nekom kesom, ljubeci me, sve uz reci “srecna godisljica ljubavi”…

E, tu ja udarim u najgori plac. Tesko meni zaplakati - pomislice sada svi koji me znaju, al’ Boga mi jeste u poslednje vreme. Ja sam zaboravila i koji je dan i koji je mesec, i sta sam radila juce, a kamoli pre godinu dana. Odavno nisam toliko plakala. Pomislih u sebi, ako zaboravljam prvu godisnjicu, sta ce biti sa desetom? I zasto sve to? Gde je sve to otislo i u sta sam se to pretvorila? U poslednje vreme sam strasno opterecena poslom, razmisljanjem oko ponovnog skupljanja i predavanja papira za vizu. Elem, odbili mi prosli zahtev i sad ajde sve iz pocetka, muka mi je i da mislim o tome a kamoli da trosim redove ovog posta. Da ne pricam o osecaju totalne beskorisnosti ili toga kako te firma ceni, kada dopusta da ti se tako nesto desava… itd, itd. I sve to nije opravdanje, ali desava se. Danas sam, posle svega, donela zaista neke bitne odluke, samo se nadam, da cu imati snage da istrajem u svemu.

Nego… nedam ja da me stvari tako lako deprimiraju :). Odem na posao, odsedim koliko sam morala, i krenem u kupovinu. Kada je tako sladak zasluzio je da razvucem pitu danas. Preskocicemo ovde raspravu o tome sta je pita, a sta burek, neka mi svi iz Bosne oproste, i pozabavicemo se filom. Kako moj dragi muzic preferira pitu sa sirom, krenuh u nabavku istog. A sir vam je jedna vrlo problematicna stvar u Ceskoj. Sa kackavaljem, gaudom, trapistom, budjavim sirevima, “zdenkom”, parmezanom i mocarelom problema nema. Ali, kravlji, kozji ili ovciji “domaci”, “sremacki”, tvrdi, meki, mladi, stari “srbijanski”, e to je vec veeeeliki proplem. Nemoj slucajno da vas ponese ime pa da kupite ono sto zovu “balkanski” sir ovde, gadno cete se otrovati kolicinom soli u njemu, a taj Balkan video nije. Ono sto donekle moze da posluzi za pite, kiflice i slicna testa je ovdasnja Feta. Po strukturi vrlo slicna Somborskoj npr, ali opet malo preslana. Ja je obavezno mesam sa krem sirom, obicno Raminim, to donekle ubije so ili je treba ostaviti neko vreme u mleku. Tek sam nedavno otkrila, da ono sto zovu “Smetana”, odgovara nasoj pavlaci. S tim da oni imaju neku sa 30% masnoce, ja je nisam probala, drzim se na 14%. Sa jogurtom smo imali srece od pocetka, uboli smo najbolji iz prve, “Olma” klasik jogurt je nesto najbolje sto sam ikada “pila”. Zapravo, jela kasikom, malo je gusci od onoga sto mi zovemo jogurtom, al’ ne smeta, pravi bolje brke ;)

I tako, kupih fetu, smetanu i ramu za pitu, gaudu i parmezan tek onako da se nadje… i krenem malo da setkam po trznom centru kad naletim na ovo… Preslatko…

Odmah ih kupim tako slatke i zagrljene, kao svaka zena, nadjem duboki smisao u svemu tome, oni zagrljeni, nama godisnjica, smrc itd… kako to vec u zenskom mozgu ide… Prodavacica krene da mi objasnjava kako je to solanik i bibernik, jest nije nego, ja sam odlucila: u crnom cu da drzim vanilin secer a u belom kakao :D, da nam u zivotu sve bude slatko… opet mudre zenske misli sa dubokim znacenjem :)))

I tako… opremljena sirevima, secernikom i kakaonikom, i jos po kojom sitnicom jer veeeelik je trzni centar a ja sam danas pod stresom… krenem kuci srecna i zadovoljna da mesim pitu. Posle dva sata pripreme i pecenja iste, ispade ovo…

Smazao ju je za pola sata, gledajuci me onim slatkim zaljubljenim, zahvalnim okicama sve uz reci kako bolju nije jeo i sl… Kako posle da mu ne razvlacim pitu opet? :D

A svo to razvlacenje kora i pecenje pite, pratili su Toy Dolls sa sjajnom obradom “I’m Gonna Be 500 Miles”… a ovde na kraju posta samo reci iste ;) Treba li ovde da napominjem, kako mi je pesma onako random dopala u uvo na poslu, a moj zenski mozak povezao kako je to prva pesma koju mi je Miljan otpevao, kako nam je danas godisnjica… smrc… :D:D

When I wake up yeah I know I’m gonna be I’m gonna be the man who wakes up next to you When I go out yeah I know I’m gonna be I’m gonna be the man who goes along with you If I get drunk yes I know I’m gonna be I’m gonna be the man who gets drunk next to you And if I haver yeah I know I’m gonna be I’m gonna be the man who’s havering to you But I would walk 500 miles And I would walk 500 more Just to be the man who walked 1,000 miles To fall down at your door When I’m working yes I know I’m gonna be I’m gonna be the man who’s working hard for you And when the money comes in for the work I’ll do I’ll pass almost every penny on to you When I come home yeah I know I’m gonna be I’m gonna be the man who comes back home to you And if I grow old well I know I’m gonna be I’m gonna be the man who’s growing old with you When I’m lonely yes I know I’m gonna be I’m gonna be the man who’s lonely without you When I’m dreaming yes I know I’m gonna dream Dream about the time when I’m with you

… ili opet nismo videli pecine :(

Od kada smo stigli u Cesku ja planiram da obidjemo Moravski Kras kako bih posetila pecine. To je bila jedna od prvih stvari koju sam nasla surfujuci po net-u kada smo se doselili. Ali kako je tada bila zima, a pecine su u to vreme zatvorene, morali smo da sacekamo neko lepse vreme. I dodje lepse vreme, ali ja ih jos uvek nisam videla. Inace, to je na nekih pola sata busom ili vozom od Brna, da stvar bude jos vise deprimirajuca ;). No dobro, ne ocajavam ja toliko sto ih nisam videla, ima dana, sledeci vikend npr. Druga stvar me muci. Imam jednog vrlo finog kolegu, koji je iz Brna a voli i da planinari, seta okolo, vozi bajs i sl. i predeo mu je vise nego poznat. E pa taj fini kolega obicno ima zivaca da sedi sa mnom i objasnjava mi do detalja gde sta ima da se vidi, kako koja trasa izgleda uzivo (mislim na sve one plave, zute, zelene i crvene linije ucrtane na mapi), koji prevoz da koristim da negde stignem i sl. Sada vec sve to mogu i sama, ali u pocetku mi je njegova pomoc bila i vise nego korisna. I odavno je on meni sve potanko objasnio oko tih pecina, ali… Prvi put kada smo isli, karta je bila kod mene, pa smo se izgubili. I zavrsili na skroz levoj stazi… kada smo shvatili da se nesto ne uklapa vec smo bili predaleko da bi se vracali. Od tada Miljan drzi mapu u rukama, sto za posledicu ima da smo uvek na pravom putu, sto je priznacete krajnje dosadno. Znam, zena sam, lose se orjentisem i tesko mi je da priznam poraz, ali bar umem da kuvam :D. Juce smo opet pokusali da vidimo pecine, ali smo kasno krenuli, nosili smo novi aparat sto znaci bili silno usporeni jer smo slikali naokolo, tako da nam je trebalo jedno 5 sati da predjemo 10 km i ne stignemo da vidimo pecine pre zatvaranja.

Ove nedelje mi se taj mnogo fino kolega vraca sa odmora, i verovatno ce me pitati:

-Marice da li si putovala negde?

-Pa vidis, hteli smo da vidimo te pecine… secas se da smo se zagubili prosli put…. (taj podatak ga je silno zasmejavao danima)

-I kako ti se cini?

-Pa… nismo ih bas videli…

-hahahaha

i tako …. verovatno ce opet da se smeje danima :) ali bar uveseljavam kolege ;)

Ali i s pecinama i bez njih meni je Moravski Kras zaista predivno mesto. Za sada nemam ni vremena ni volje da putujem negde dalje od Brna, ali mogu zamisliti kakvi su tek ostali predeli, oni popularniji npr. Ceski Raj i sl.

Ovo je otprilike trasa koju smo presli, krenuli smo od crvene tacke (Jedovnice Pila) i zavrsili u Blansku, ne verujem da ima vise od 15-ak kilometara:

A ovo je otprilike ono u cemu smo uzivali uz put….

Pentranje uz stene je inace vrlo popularan sport u ovom kraju. Oko nase zgrade postoje cak 2-3 velike sale sa zidovima za penjanje. Ko zna mozda se oprobamo u ovome uskoro.

Stari mlin u Rudicama

Ovo je jedna od stvari koja me uvek fascinira iznova. Detalji… u seocetu sa svega nekih hiljadu dusa, mozda i manje, jedan ovakav detalj, tako prosto a tako lepo :)

Deo puta smo morali da predjemo preko duge livade, sto i nije neko uzivanje na visokoj temperaturi. Ali svejedno, lep pejzaz.

I pred sam kraj opet predivna suma :)

Ova cesta je, inace, biciklisticka staza. Uhvati me tuga, ponekad, sto ne znam da vozim biciklo, odnosno, sto imam toliki strah od voznje istog :(

Na kraju zavrsismo u Blansku. To nam je nekako najzgodnije. Voz ide na otprilike pola sata do kasno u noc, pa ne moramo mnogo da se opterecujemo oko vremena. Grad je okruzen predivnim sumama, tako da uvek mozemo da racunamo na to da cemo na kraju pesacke ture sigurno biti odusevljeni :). I na kraju najbitnije, preko puta stanice nalazi se sjajna picerija sa odlicnom hranom pa znamo da nam sleduje i odlican obrok na kraju dana :D Hm… nadam se da cu vrlo brzo, konacno, napisati post o pecinama.

Ovog vikenda smo konacno mrdnuli malo iz kuce. Prethodnih nekoliko smo proveli radno, zavrsavajuci sve ono za sta nisu dovoljni onih 40 radnih sati nedeljno. Ja sam planirala da vikend provedemo u nekoj maratonskoj setnji, ali smo u zadnjem trenutku promenili planove zbog prijatelja. Na kraju smo zavrsili u banji Ostrozska Nova Ves na jugu Ceske, na takmicenju Dragon Boat. Ako se ne varam, u pitanju je bilo medjunarodno takmicenje, na 100, 200 i 2000 metara.

Sem profesionalnog dela takmicenja za zene i muskarce, jedan deo je bio namenjen i nadmetanju timova razlicitih kompanija. Ovi kompanijski timovi su bili mesoviti, i u timu je moralo biti bar 4 zene. To je “naravno” bio jedan od kljucnih razloga ne tako sjajnog plasmana Skodinog tima, za koji je moj prijatelj veslao. Ponekada se pitam, kako sam uspela da ostvarim tako dobro prijateljstvo sa sovinistom ;).

U svakom timu je bilo 20 veslaca, sa kormilarom na kraju i bubnjarom na pocetku koji im je davao ritam. Ovi bubnjari su mene mnogo vise odusevljavali nego veslaci. Valjda zbog toga, sto su bubnjari zapravo bubnjarke sa krestavim glasom i istini na volju ne preteranom nadarenoscu za zadavanje ritma.

I da me neko sada pita, ko je ucestvovao ili pobedio ne bih znala, mi smo tamo bili samo da se malo druzimo s mojim kolegom i njegovom devojkom. A kako je njemu srce ocigledno jos uvek u Skodi, za koju je veslao, za istu smo mi morali da navijamo :).

Ceo dan smo prakticno proveli na jezeru, ako izuzmemo 2 sata koliko nam je trebalo da skoknemo do banje da nesto pojedemo. Cesi su inace vrlo slicni Srbima po izboru hrane koja se moze pojesti na ovakvim drustvenim dogadjajima, red kobasica, red pljeskavica, snicli, krmenadli… jos da je neko zalozio vatru i okretao prase ili vola… veselju kraja ne bi bilo. Sve to se naravno zalivalo pivom, na nekih 30 stepeni.

I naravno, opet sam uspela da izgorim :(.

Danas je u Brnu padala kisa. Bilo je prilicno hladno. Nista neobicno, celo leto je takvo, kisovito. Temperatura jedva da je presla 25 podeok dva-tri puta ove godine. Meni licno vreme odgovara, idealno je za duge setnje. Dovoljno sveze da se ne oznojim previse, dovoljno suvo da se kuci ne vratim sa pola tone blata na obuci. Po jednom takvom idealnom danu krenusmo u setnju od Tisnova do Blanskog. Tisnov je na svega pola sata voznje vozom od Brna.

Prvi deo staze je bio predivan, gusta suma, divlje staze, okruzeni visokim drvecem. Posle nekih desetak predjenih kilometara (crvena tacka na slici) naisli smo na spomenik, u sred sume. Ogroman mermerni, a iznad njega se uzdizao drveni krst. Odvojeno od ostatka spomenika, ali ipak sa njim cineci celinu, postavljena je mermerna ploca sa dvojezicnim natpisom.

Jugosloven Stevan Mihajlovic dao je svoj zivot za nase oslobodjenje 2. februara 1945. - ispisano prvo nasom cerilicom, a zatim i ceskim pismom. Kasnije sam tek primetila gresku, na slici bas nije lako uocljiva, pogresno su napisali nj u reci oslobodjenje ;) Ako sam dobro protumacila ceski na spomeniku, Stevan Mihajlovic je bio pilot. Nije mi jasno, zasto su njega izdvojili od ostalih poginulih, cija su imena nalaze na zajednickoj listi sa naznacenom nacionalnoscu pored imena. Nekada je ovaj covek nekome ocigledno bio veoma bitan, cim mu je ukazano toliko postovanje. Na zalost, ja nikakve dodatne informacije o njemu nisam mogla da nadjem.

Nedaleko od ovog spomenika nalazi se i arheolosko nalaziste iz 14 veka, Trmacov.

Laganim hodom, zavrsismo nasu setnju u Blansku. I pored toga sto je bilo prilicno hladno, sa stalnim vetrom, uspeli smo da izgorimo na ceskom suncu :).

Cesi me stalno opsedaju pitanjima: Da li sam zainteresovana da ucim ceski? Da li idem na neke casove? itd… ali, jos vise pitanjima tipa: A kako se to kaze na srpskom?… pa onda silna iznenadjenja: Jao, kako je slicno! Pa i vi imate padeze?!… Vec sam ih naucila par izraza, pozdrava i sl. Medju omiljenima su im: Dobro dosli :) ; Ajde na rucak!; Ja sam gladan/zedan.; Ajde napolje!; Ides u sumu (za vikend)?, Pices kafu?… Sve oni to izgovaraju malo mekse nego mi, kao deca kada tepaju, pri tome obavezno imaju sirok osmeh i pitanje u ocima: Da li sam ovo dobro rekao?

Danas smo menjali pesmice za decu. Oni su mene naucili ovu:

Šnečku, šnečku,

vystrč růžky,

dám ti krejcar na tvarůžky,

a troníček na tabáček,

bude z tebe hajdaláček

… a ja njih ovu:

Pusti puzu rogove

na babine dolove

ako neces puziti

ja cu tebe ubiti

sekirom po glavi

na zelenoj travi

Ovaj deo, “sekirom po glavi” je izazvao nevidjene razmere smeha :) To su razumeli i bez prevoda. Medjutim, Miljan mi rece, da se on ne seca da je pesmica bila tako morbidna. Mozda su je starija deca “izvrnula”, pa sam je ja, kao mala, naucila u ovom obliku… Vise nisam sigurna. Za domaci zadatak sam dobila da pripremim neku pesmicu bez nasilja, nece ovu da pevaju deci. Bas zanovetaju :)

Da smo u Srbiji, odgovor vecine bi verovatno bio Grcka, slede Turska, Tunis, Egipat, mozda Bugarska, pa cak i Crna Gora ma koliko ovo poslednje bilo off poslednjih godina. Ali u Ceskoj je Hrvatska apsolutni hit. Kad stigne leto, Cesi se sele kolektivno u Hrvatsku.

Ako zelite da zavedete Cehinju, treba samo “slucajno” da pomenete da imate kucu na moru. One i onako ne razlikuju te nijanse medju nasim jezicima, a dok ona shvati vi cete i onako dobiti sve sto ste hteli ;).

Nase pesacke ture obicno planiram uz www.amapy.cz, sjajan sajt sa ucrtanim pesackim stazama, informacijama o prevozu, restoranima, raznoraznim znamenitostima i sl. Bas malo pre, gledam u pomenuti sajt i malo jace zaskrolam nebih li umanjila mapu. Od tog, malo jaceg kotrljanja, udje mi Hrvatska u vidokrug. Kad ono… neke male kucice iscrtane duz obale. Kliknem na jednu od njih i vidim cene pansiona. Pomerim mapu ulevo-udesno-gore-dole, nigde nema reklama turistickih agencija sem na hrvatskoj obali, sto jasno pokazuje gde ce vecina Ceha i ove godine na more.

Na donjoj slici i ilustracija onoga o cemu pricam:

Eto, neki na moru, neki u lavoru…

Evo istice i cetvrti mesec od kada sam pocela da radim u Honeywell-u, odnosno osmi od kada smo dosli u Cesku. Ne mislim da je jos uvek vreme da “sumiram” utiske, s mojim temperamentom za to su potrebni vekovi, samo prva recenica treba da citaoca upozori kako je prica o onome sto sledi verovatno povrsna ;). A sledi prica o tome da li se vredi preseliti, ili bar privremeno nastaniti u Ceskoj.

U nasem slucaju, nekog ozbiljnijeg razmisljanja i vaganja o tome nije ni bilo. Kontaktirali su Miljana iz IBM-a, pitali ga hoce li da dodje za te i te pare, mi rekli ne, i tako je sve pocelo. Posle odlucnog ne, Miljan dobije poziv za vojsku, regrutuje se, zove IBM, pita da li ponuda jos uvek vazi, oni kazu da, mi se vencamo, kupujemo Lonely Planet vodic o Ceskoj i Slovackoj, pakujemo kofere i odlazimo :). Sada mogu “miloj” nam SNA (valjda se tako sada zove?) da se zahvalim na svemu.

Pre preseljenja, moje znanje o Ceskoj je bilo nikakvo, kao uostalom i o ostalim delovima sveta u kojima do sada nisam bila. Valjda zbog toga i imam tako sumanutu zelju za putovanjima, ko zna sta sam jos sve propustila? Prve stvari sam saznala upravo citajuci vec pomenuti vodic. Jedna od prvih stvari koja me je odusevila je bio podatak da Ceska ima oko 40.000 km markiranih staza, raj za sve ljubitelje divljine. Druga je bio red. Red u bukvalnom smislu - stoje ljudi, pristojno, mirno i tiho, jedan iza drugog, niko te ne gura, ne gazi, ne psuje i ne urla… bio to red u knjizari, prodavnici, autobuskoj stanici… svuda je isto. Sledeca stvar su bile knjizare, na dva, tri, cetiri sprata… i na svakom spratu, u svakom kutu sve sto mozete da kupite su knjige, nema papirnice, lutkarnice, cd-ovnice i ostalih cuda - samo knjige. Gle cuda! u knjizari samo knjige, stvarno svasta? Pitam se sta bi se desilo da onaj Mamut u Sremskoj pocne da prodaje samo knjige? Ustvari, ne pitam se, znam!.

Sve je ovde bilo totalno drugacije, u pozitivnom smislu. E, onda sam se zaposlila i vidici mi se malo prosirili. Kao sto vec rekoh u ranijim postovima, posao u Ceskoj je prilicno lako naci. Americke firme otvaraju ovde fabrike i projektne biroe na veliko. Koje god ime da vam na pamet padne, nacicete ga ovde. Zato im i treba toliko radnika sa strane. U pocetku sam zbog te ogromne potraznje pomislila da verovatno imaju problema sa visoko obrazovanim kadrom, ali nije bas tako. Naprotiv, Cesi su veoma obrazovani, ovih desetak ljudi s kojima svakodnevno, usko saradjujem zaista su vrhunski inzenjeri. Vec na ovako mali broj u Srbiji bi se javio neki sa “greskom”. Cini mi se da moram da radim mnogo vise i bolje nego u Srbiji da bih se dokazala, doduse mozda je i zbog same prirode posla. Honeywell u Brnu ima veliki razvojni centar. Ja radim kao FEA (Finite Element Analysis) inzenjer na turbocharger-ima. Svako ko je studirao na masincu u Beogradu zna koliko se ova tema povrsno i slabo doticala na fakultetu. Posao je vise nego zanimljiv, a ima ga, ponekad mi se cini, i previse. Kako radim u veoma mladom timu, ponekad ume da bude prilicno frustrirajuce, sto zbog neiskustva, sto zbog sebicnosti kolega. Ima to i svojih prednosti, moras sa svakim problemom da se ozbiljno i vrlo studiozno uhvatis u kostac, sto za posledicu ima to da imam osecaj da sam za ova cetiri meseca naucila vise nego za prethodnih 10 godina od kada sam krenula na fakultet. To je svakako jedan od kjucnih razloga zasto treba pakovati kofere i krenuti put Ceske bez mnogo razmisljanja. Ovo oko sebicnosti kolega je opet usko vezno za moju struku, nisu svi takvi, samo su svi FEA, stress i sl. takvi ;). Preterujem malo, ali kada dodju neke vazne face i setaju se kancelarijom u kojoj sedi oko 50 inzenjera, i prolaze izmedju kockica, dodju do naseg dela, i kazu “FEA the smart one?” neki se “malo” vise primaju na ta sranja. A istini na volju, tako se nekako desilo da su i ljudi u mom timu, svi do jednog prilicno dosadni, nezanimljivi i sve ostale lepe reci kada ispred njih stavis prefiks ne. Do sada sam prijateljstvo uspostavila samo sa dizajnerima (Catia izgleda opusta ljude :)) i jednim projekt menadzerom :) Ovaj poslednji ima privilegije jer prica “mojim” maternjim jezikom :). Odnosno njegova baba je Hrvatica, pa je on naucio jezik od nje, zbog toga je ovo “mojim” pod navodnicima, da se neko ne uvredi.

Atmosfera u kancelariji je prilicno opustena, ljudi su druzeljubivi, uvek raspolozeni za “visenje” po hodniku uz kafu kao izgovor. A kako je kolektiv prilicno mlad, mislim da je prosek cele fabrike sa razvojnim centrom 29 godina, salama i vickastim doskocicama nikad kraja :) Kako da vam ne izmami osmeh dobrodusni “Viking” (Ceh je on, samo izgleda onako kako ja zamisljam Vikinge) koji jos kako me spazi s vrata uzvikuje “Naaazdaar Marycko” ili u poslednje vreme “Ahoj Bobomarico” (kao pokusaj izgovora bubaMarica - mala bubamara).

Ali jedna od stvari kada ova smirenost, dobrodusnost i totalno odsustvo bunta moze da zasmeta je kada pokusate da isterate neku pravdu. Sa Cesima covek ne moze da se posvadja. Oni se ne svadjaju, ne prepiru, ne urlaju… a to mi je tako nedostajalo u obracunu sa sefom prosle nedelje. Ja se bas napenalila, narogusila, spremana i da se potucem ako treba, a on… sve sto je rekao bilo je: “To je moja krivica”!(???). Jeste njegova krivica, to nije sporno, ali ja sam bila tako nabusita i na njegovo izvini pocela da kenjam nesto, a on je samo cutao. Da meni neko kenja nesto, kada vec prelomim izvini, glavu bi mu razbila… A on nista, kao neki veliki pravednik, cuti i smrdi…

U prilog tome ide i nasa poseta No Means No koncertu, o kojem je Miljan vec sazeo utiske u svom postu. Secam se svojih odlazaka na punk i sl. koncerte u Srbiji. To je citavo opremanje za koncert. Prvo nazujem martinke, da zastitim prstice u svoj onoj guzvi ili osiguram jaci udarac u suseda u sutci. Povadim iz ranca sve sto bi mogli da mi zaplene na ulazu, iz bezbednosnih razloga. Koncentrisem sav bes, koji se skupljao u meni od proslog koncerta, negde u predelu stopala kako bi ga se sto lakse oslobodila skakanjem i divljanjem. A onda posle koncerta, oslobodjena stresa, puna snage i pozitivne energije zaspim blazenim snom. Tako ja zamisljam dobar koncert, ali u Ceskoj to izgleda malo drugacije….

Pre nego sto smo krenuli, razmisljam da li da obujem stare patike da ne iznjakam nove, posto martinke ne kupujem vec jedno 3 godine. Povadila sve iz dzepova sem nesto sitno para za kartu i pice i krenuli. Ups!… usput primetim da na sebi imam burmu, koja mi je malo labava, pa bi mogla lako da se zagubi a oko vrata skupoceni lancic, tu se malo zabrinem, ali ajd, sta sad… Stignemo tamo, kad ono, ljudi u papucama setaju naokolo, niko me ne pretresa na ulazu, jos dobili i neke ceduljice za besplatno pivo… U dvorani za koncerte vidim decka sa naocarima i pomislim, jadan covek izbice mu neko oci, malo dalje ljudi sa staklenim casama… vec pocinjem da se brinem za nivo bezbednosti….

I onda… konacno pocinju dugo ocekivani NMN, masa u “ekstazi”… Cesi u koncertnom uzbudjenju izgledaju kao napaljeni klinci sa 15 godina koji ispred ogledala uvezbavaju pokrete tipa mlacenje glavom i sl :) Ispred mene lik, ne samo s naocarima nego i staklenom flasom, do mene riba u papucama… i kako ja da divljam??? Strasno!… Sve sto smo mogli je da odemo u kafic u prednjem delu popijemo sokic i pivo za sve ukupno 40 kruna (120 din) i posle toga kuci na spavanje. NMN nikad bolji, veseliji, raspevaniji… i publika nikad jadnija….

Valjda zato Cesi toliko setaju po sumama i livadama, vozaju bicikli, igraju badmington (he he he… sport za devojcice)… Za svaki pedalj Ceske mozete kupiti mape za sitne pare sa ucrtanim markiranim stazama, biciklistickim trasama, zamkovima i ostalim znamenitostima. Mi smo uveliko poceli da je obilazimo uzduz i popreko. Na zalost trenutno smo bez fotoaparata pa mi je bezveze da pisem o tome bez slika.

Udaljih se malo od prvobitne zamisli o ovom postu, ali da rezimiram na kraju: Ako ste bilo kakve tehnicke struke, Ceska je trenutno savrseno mesto za vas. Obilje zanimljivih projekata, velika stavka u vasem CV za sledece poslove, sjajna prilika da ostvarite svoje poslovne snove. Jezik? Engleski je skoro zvanican u svim stranim kompanijama, kako su menadzeri mahom stranci, po tom pitanju ne moze niko da vas kinji. Plata? Zavisi, necete se obogatiti to je sigurno, ali cete ziveti pristojno i dostojanstveno, s mogucnostima kakve u Srbiji trenutno ne postoje. Upoznacete gomilu zanimljivih i neobicnih ljudi, svaki stranac je prilicno egzotican, samim tim sto je stranac. Mozda je istog karaktera kao i neko koga biste sreli u Srbiji, ali ce vam zbog drugacijih obicaja, kulture i navika i tekako biti zanimljiviji, bar u pocetku. Ovde ne mislim samo na Cehe, jer ova zemlja je trenutno prepuna ljudi iz razlicitih krajeva sveta.

Da li se kajem sto sam dosla ovde? Ne

Da li bih ostala ovde do kraja zivota? Verovatno, da moji snovi nisu negde mnogo dalje ;)

Cesi uopste ne moraju da razmisljaju o izvozu piva. Lokalno stanovnistvo ga u tolikoj meri pije da pivare verovatno imaju problem i domace trziste da podmire. Piju svi, tate, mame, deca… razlike nema, sem mozda u cugu.

Krenemo juce u obliznju piceriju na rucak. Terasa picerije prepuna, jedva nadjosmo slobodan sto. Iscekujuci narucenu hranu i pice, krenemo da zveramo po stolovima. Za stolom, preko puta naseg, sede dve devojke i mladic. Rekla bih da su mladji, mozda oko 25 godina. Ispijaju staru turu piva i narucuju novu. Izmedju stolova jurca neko dete od 1.5-2 godine. Dete na sebi ima samo majicicu i pelene. Pelene mu vise do kolena, ocigledno prepune. Posle nekog vremena jedna od devojaka, do tada smo vec shvatili da mu je majka, skida one pelene (na sred restorana) i pusta ga da onako golisav trcka okolo. Nedaleko od njih, dva srecna para sa decom, uzivaju u popodnevnom druzenju uz pivo. Sto iza naseg… cetiri sredovecne zene, jedu picu i zalivaju je pivom… itd itd… Ako izuzmemo japansku porodicu i nas dvoje, za svim stolovima se pilo pivo. Al’ sta stranci znaju sta je dobro ;). Ipak vrhunac je sto u unutrasnjosti restorana, opet neko super porodicno druzenje sa gomilom parova i decom, za stolom klinac od nekih desetak godina najvise, cevci mamino pivo. A da ste mu samo cug videli :).

Zato ne treba da cudi ni reklama u novinama. Uz novi zamrzivac-frizider, 36 litara piva na poklon. Valjda toliko moze da stane unutra :)

Pa eto, ako trazite neku zemlju u kojoj mozete da pijete i sve muke u pivu da utopite - Ceska je vase mesto iz snova.

Vec nedelju dana uporno zivkam cesku ambasadu u Beogradu u nadi da cu dobiti neke informacije o vizi. Ova trenutna mi istice za nedelju dana, a nova viza mi jos uvek nije gotova. Sve to me uzasno nervira i opterecuje, ne mogu da isplaniram nista… Da stvar bude gora nece da mi daju slobodne dane nego moram da trosim godisnji odmor da bih menjala vizu. Iznervirao me je zakljucak moje firme da je to moj problem, odnosno moja licna stvar??? Kakve ja veze sa tim mogu da imam sto Ceska ne daje vize nekog razumnog roka trajanja? pffff… Sada je zapravo vec malo bolje jer se moj menadzer zauzeo za celu stvar, pa bas mnogo ni ne razmisljam o tome, u najgorem slucaju sedecu dvadesetak dana u Srbiji i raditi odande. Setio se koliko me je pogodilo trosenje mog godisnjeg odmora, pa bi da me uposli. A vec sam bila smislila ceo spisak stvari koje cu mu sasuti u lice na sledecem “Sta Honeywell moze da ucini za vas?” sastanku.

I tako pod silnim viza-stresom krenem da se zalim prosle nedelje jednom Cehu:

-Sto si tako tuzna? -Nisam tuzna, nervozna sam zbog vize… Ne daju mi slobodne dane, nece da mi plate put i vizu… jos kazu da je to moj problem? -Pa jeste tvoj problem :P -Kako moj problem? Zar je moj problem sto tvoja zemlja ima glupe procedure s vizama. U nekoj drugoj zemlji bi dobila vizu na vise godina. -Pa sto nisi otisla u neku drugu zemlju? Ko te je terao da dolazis u Cesku? Vidis da je tvoj problem :P … -Znas mogla bi da se zalis svom predsedniku, ima neki politicki skup ovog vikenda u Brnu, mislim da ce i on biti tamo. -Kakve on sad veze ima sa Ceskom ambasadom u Beogradu? -Pa kako nema? Da tvoja zemlja ne vodi politiku kakvu vodi, sada bi bila u EU i tebi ni nebi trebala viza :P. …..

-Cek bas da proverim, kako vam se zove predsednik? -Aaaaa, pa sad… Ko nam ono bese predsednik? Pokusavam da se prisetim… -Ne znas ko je predsednik Srbije??? :o -Ups… pa trudim se da zaboravim… izgleda da sam konacno i uspela :)

10 minuta kasnije zovem Miljana i saopstavam mu novosti o politickom skupu, namerno upotrebljavajuci titulu a ne ime. Na sta ce on: Stvarno? A ko nam je predsednik?

:))))))

I jeste bio je ovde… I setali su se predsednici po Brnu, zbog njih su priredili i dodatni vatromet sou. (Trenutno se u Brnu odrzava festival vatrometa, svakog drugog dana nam gori Brno :) A kako su nam dolazili vazni gosti za vikend je bilo vatrometa svaki dan. Eto i neka dobra stvar od njih.)

Mi smo, za razliku od vecine svetine, sa svojim stavom “necu da znam nista o tome” izignorisali maksimalno ceo dogadjaj. Da nije bilo toliko vojske i policije po ulicama ne bi ni znali sta se desava.

I dodje on, i bi ovde, i vrati se, boli njega kada ima diplomatski pasos, a ti jedi svoje nokte i nerviraj se cekajuci vize :(

*Sve slike su preuzete sa zvanicne “vatromet” prezentacije www.ignisbrunensis.com

Evo konacno, i price o zooloskom vrtu u Pragu. Nekako kada odete turisticki u neki grad prvo obidjete muzeje, istorijske spomenike i naravno zoo ako ga doticno mesto poseduje. Pisucu o zooloskom vrtu u Brnu, silne redove potrosih na osudjivanje istog i svih ostalih slicnih mesta. Ali kako je moja radoznalost jaca od moje potrebe da budem pravedna, nelicemerna i sl. ipak sam posetila i zoo u Pragu. Pa opet slicno onom Brnskom osmisljen je kao ogroman park u kojem su smestene, malo “slobodnije” zivotinje. Daleko da su slobodne, ali na pojedinim mestima zaista je nemoguce videti neku vidljivu fizicku barijeru izmedju zivotinja i vas. U ovom parku su to uglavnom resili vodenim preprekama, pa imate utisak da gledate zivotinje na nekom izolovanom ostrvu. Park je izuzetno velik i mozete prakticno ceo dan da provedete u obilasku. Postoji i raspored po kojem se odrzavaju predavanja o razlicitim vrstama, njihovim prirodnim stanistima i sl. ispred svakog kaveza. Samo nisam sigurna da li se odrzavaju iskljucivo na ceskom, posto mi nismo bas bili preterano zainteresovani za taj deo.

Zoloski vrt je podeljen na nekoliko celina: indoneznski, africki, paviljon macaka, velikih sisara, buba, ptica… I zaista, vecina njih ce vas oduseviti svojim izgledom i velicinom. Od jednog do drugog, mozete setati, sto vecina posetilaca cini, ili ako se umorite iskoristiti postojeci vozic, pa cak i zicaru. Postoje i posebna kolica na ulazu, koja mozete koristiti da vucete (ili gurate) decu da vam ne kukumacu mnogo kada se umore. Samo jedna stvar me je prilicno iznenadila, a to je da u okviru zooloskog vrta mozete kupiti meso u restoranu. Ne znam, zasto ali bila sam ubedjena da se u okviru zooloskih vrtova prodaje iskljucivo veganska hrana. Zamisli, igras se s prasencetom u decijem zoo-u dok mu zvaces brata od tetke :).

Na samom pocetku obisli smo indonezanski paviljon. Ogromnu staklenu bastu u kojoj su smestene razlicite zivotinjske ali i biljne vrste iz tog dela sveta. U okviru ovog paviljona i klimatski uslovi odgovaru pomenutom podnevlju, vlaznost vazduha je bila nesnosna, kao da ste u dzungli. To je inace jedan od novijih delova parka, pusten je u rad pre tri godine. Centralni deo zauzimaju majmuni koji su od vas odvojeni samo vodom. Na istom mestu zive, cini mi se, cetiri razlicite vrste. Ono sto mi je bilo fascinantno, mada ce verovatno sada zvucati debilno, je da nuzdu vrse na jednom istom delu i to na granici sa vodom. Tj. pokusavaju da to zavrse u vodi, ali znate kakvi su muskarci, dok ne isprskaju sve oko solje :P…. U nastavku je i nocni paviljon, u kome vlada “skoro” totalni mrak. U njemu zive nocne zivuljke i nemojte se iznenaditi ako vam oko glave zaleprsaju nocna stvorenja. Slepi misevi okolo lete slobodni, jezivo, kao tunel strave.

Malo dalje je deo sa insektima. Za nekog ko se uzasava istog dobro sam podnela ovaj deo. Na trenutke mi je bilo muka, gledam odvratne bubasvabe i uporno pokusavam da ih slikam. Strasno su gadne, dugacke i do desetak cm, i odvratno se migolje ali su istovremeno i veoma fotogenicne, onako sarene, bas lepe za slikanje. Nesto mi se zeludac dize, dok pisem ovo…

Ne secam se u kom delu smo videli ovog malisu sa slike, ali bio je mnogo sladak. Na slici se to ne vidi bas najbolje ali ovo sa njegove leve strane je neki zaljubljeni par koji se mazio svo vreme i on je uporno pokusavao da se utrpa u njih, mada mu to nije polazilo za rukom. Onda je neki klinac, krenuo da mu nesto tepa, kucka u prozor (odvojeni su staklom) i da ljubi staklo. Na sta je ova zivotinjica, odusevljeno prisla prozoru i pocela da se tare o isti kao da hoce da se mazi :) Na kraju je nervozna mama odvukla sina, a ovo stvorenjce se zablenulo u mene, verovatno zeleci da nastavim da se mazim sa njim :)

E za ovo dole je Bilke tvrdio da je prerijski pas. Na sta smo se Miljan i ja slatko ismejali, ali na kraju se stvarno ispostavilo da jeste. Ovo je pas? ili se bar samo tako zove. Ovi prerijski psi orginalno su bili smesteni u deo sa bizonima, s kojima dele i svoje prirodno staniste. Ali vremenom su emigrirali u komsiluk, pa sada zive u delu sa kamilama :) Eto bar toliko slobode imaju i u zooloskom vrtu.

Paviljon velikih macaka je uvek zanimljiv, ali mi smo naisli u vreme rucka pa je vecina njih odmarala i samo nepomisno lezala u kavezu. Ovaj leopard (valjda je leopard?, maca sa donje slike) je najstarija macka u zooloskom vrtu. Prvo smo mislili da je trudna zenka jer ima ogroman otrembeseni stomak, ali ispostavilo se da je stara i mozda cak i bolesna. Izgledala je nekako umorno i slabo :(.

I onda, opet deo sa majmunima. Ovaj deo, kao i paviljon velikih macaka, je bio poplavljen pre par godina i u njemu je nastradala jedna zenka gorile.

Ipak od svih, nas je najvise fascinirao lenjivac. Ova zivotinja zaista zasluzuje svoje ime. Muzjak lenjivca provede ceo zivot ziveci na jednom drvetu, a da svari rucak u proseku mu treba mesec dana. U istom kavezu se nalazi i gomila nekih malih hiperaktivnih majmuncica koji skacu okolo i gnjave lenjivce, cupajuci ih za krzno i skacuci po njima. Da nema tih malih stvorenja, verovatno bi kavez sa lenjivcima bio najdosadniji. Cekala sam pola sata da bi jedan od njih konacno iskrenuo malo svoju glavu da bih mogla da mu slikam “prasecu” njuskicu.

Ova majmunica je uporno pokusavala da sakrije mladunce od nas, pa smo, videvsi je tako uplasenu uskoro odustali od zurenja u nju i nastavili dalje, ka velicanstvenim flamingosima.

Flamingosi su pravo uzivanje za oci. Njihova boja je zaista neverovatna uzivo. U Ovom zooloskom vrtu postoje tri razlicite vrste, citaj razlicite nijanse roze.

Najbolje je naravno ostalo za kraj - pingvini. Zooloski vrt u Pragu je inace jedno od retkih mesta gde se ove zivotinje prirodno reprodukuju. Iz tog razloga stalno prosiruju njihovo “staniste”. Trenutno je u planu rekonstrukcija bazena, tj. prosirenje istog.

Sve ovo naravno nije ni stoti deo ovog zooloskog vrta. Ali eto, valjda sam bar malo uspela da docaram atmosferu. Ostatak slika mozete videti u galeriji na Bilketovom sajtu.

Ovo mu nekako dodje kao nastavak prethodnog posta.

Posle “dogadjaja” sa jastogom u petak, sledila nam je iscrpljujuca celodnevna setnja sa nasim domacinom po zoo-u, u subotu. Neverovatna uzivancija kojom cu se detaljnije baviti u nekom drugom postu. Pre nego sto smo krenuli do zooloskog vrta imali smo traljavi dorucak u lokalnom Tesku kojim smo jednoglasno bili nezadovoljni. Nakon pola dana provedenog u predivnoj setnji umirali smo od gladi, opet jednoglasno. Tu nas dragi domacin predlozi kao opcije za rucak kineski ili persijski restoran. Mi smo do tada, od azijske kuhinje, imali iskustva samo sa japanskim restoranima i nesto nam nije bilo do pirinca toga dana, pa je kineski od pocetka imao slabe izglede. Mada je presudna odluka donesena nakon Bilketovih reci da je u persijskom restoranu hrana kao kod kuce i da imaju nesto sto ima ukus kao domaci hleb. Mmmmmmm…. domaci hleb :). Pecem ja ovde razne lepinje, pogacice, razvlacim i kore za pitu, ali domaci hleb… mmmmmmmm :).

Ulazimo u restoran… ambijent domacinski, tiha persijska muzika u pozadini, fini persijanci te usluzuju, sve bas potaman. Ja sam u to vreme jos uvek bila skepticna da hrana moze biti bas kao domaca, a i domaci hleb… hm, nije bas realno. U meniju jela grupisana po stepenu ljutosti, sa odvojenim vegeterijanskim delom :). Malo su mi znacila ta imena, totalno nepoznati pojmovi bez ikakvog opisa sadrzaja. Sa mesnatim delom je lakse. Ime grupe uz koju je objasnjeno koliko je ljuto, i ispod toga nabrojane vrste mesa sa sosovima. Ali najbitniji su prilozi u njima je ono sto ima ukus kao domaci hleb… i ime mu je nan :).

Donesose hranu, zaista bogovsku sa predivnim nanom… mmmmm…

Ovo na prvoj slici, sto sam ja jela, ima ukus zaljucenog prebranca pored koga je nan :), a ovo na drugoj je neka ljuta govedina kojom je Miljan bio odusevljen. Slika Bilketove slatke piletine s karijem je ispala suvise mutno pa je nisam ubacila :(, ali tvrde da je bila mnooogo dobra ;)

Eh, a racun prava sitnica, posle onog jastoga, sve mi je kao za dzabe ;), negde oko 650 kruna, cetiri glavna jela (Miljan je bas bio gladan, pa je posle “zasladio” piletinom), salata, cetiri nana… mmmmmmmmmm… i pice.

Pa eto savet za sve raseljene Srbe, jedite po persijskim restoranima, klopa je kao kod kuce :)