Planeta Srbija

Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.

Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i „penzionerima“, Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.

Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.

Ko je prešao crvenu liniju

Dakle, to je ono što imamo na talonu. Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz Pročitaj ceo tekst

Piše: Čedomir AntićDemokratsko uređenje nije savršeno. Uprkos tome, za njegovo stvaranje i izgradnju potrebne su ne samo decenije, već i stoleća. Demokratija nije tek vladavina većine, već jedan stabilan sistem ustanova i zbir čvrstih procedura. Demokratijom ne upravlja ćud bezimene većine, već vrlina prosvećene manjine, spremne i sposobne da za misao i uverenje pridobije odgovoru većinu. U Antici demokratija nije posebno slavljena kao uređenje, ali je postojalo rasprostranjeno uverenje da je popsredstvom nje moguće doći do inače institucionalno neuhvatljive vladavine najboljih -„timokratije“. Moderna demokratija je samo u retkim, velikim državama, uspostavljena postepenim političkim razvojem. Čak i u državama koje danas važe kao uzori i svetionici demokratskog uređenja, demokarija je uspostavljena posle decenija lutanja, nakon krvavih revolucija. Engleski istoričar Mekouli smatrao je da je tajna engleskog parlamentarizma u činjenici da je tamošnja aristokratija bila „demokratska“, a demokratija „aristokratska“.

Poslanici su od kneza tražili kišu, plakali su kada je jednom prilikom raspustio saziv skupštine, ali je ta srpska skupština obarala vlade i vladare. U njoj su prvi put na Balkanu držani govori o slobodi i demokratiji. Ona je štitila slobodu štampe.

Moderna demokratija je kao avion. Da bi ste je posedovali i upražnjavali morate biti dovoljno obrazovani, vešti i imućni.

Moderna Srbija nije imala sreće da Pročitaj ceo tekst

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.Зашто? Овде је потребна мала дигресија...Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Није било неопходно да нам осведочени „пријатељ“ Срба Јелко Кацин објасни ко у ствари стоји иза предлога скупштинске резолуције о Сребреници, али је згодно што је баш то и урадио у недавном интервјуу за „Пешчаник“. Отуд сазнајемо и каква је то Србија коју Јелко и његови бриселски господари желе и очекују, и какве људе хоће да виде на њеном челу. Тиха језа.С правом онда може да се постави питање која је улога Врховног Жутника. Да ли је он заиста шеф државе и свега у њој, како га представљају, или само фасада за стварне гаулајтере који делају по налозима „међународне заједнице“? Колико је Тадић стварно капетан државног брода ако одређени министри (нпр. ШуНАТОвац и Динкић) некажњено воде личну политику, а партија која једва прелази изборни праг инспирише политику његове, владајуће странке? Није ми намера да овим имало амнестирам Тадића за његово жутовање, али заиста имам утисак да је проблем много већи од само једног човека, ма колико се његов моћни маркетиншки апарат трудио да га представи као самодршца.А што се тиче резолуције која би Србији натоварила хипотеку фиктивног геноцида у Сребреници, Српски сабор Двери покренуо је акцију против њеног доношења. Чисто сумњам да ће чак и милион потписа на апелу успети да спречи Скупштину да усвоји резолуцију. Србијом једноставно влада једна теледиригована демократура, која апсолутно не зарезује шта народ мисли, већ само извршава наређења разних Кацина и њихових домаћих Чеда. Уосталом, то је и отворено признао сам Тадић, када је изјавио да је резолуција неопходна без обзира што ће већина да јој се противи. Али, што пре то свима постане јасно, тим пре ће народ морати да одлучи хоће ли наставити да толерише своје мучитеље, или ће нешто да предузме како би их се отарасио.Демократори много воле да причају о „прихватању реалности“ и „суочавању са прошлошћу.“ Видећемо како ће они да се суочавају са својом прошлошћу и прихватају реалност, када једног дана у скоријој будућности Срби схвате да итекако има алтернативе Жутом Путу.

Чињеница да ће многи данас да се присете годишњице проглашења комунистичке Југославије, новембра 1943. у Јајцу, неодвојива је од разумевања тренутне ситуације на простору који је та земља некада заузимала. Свакако да је горка иронија што су ту земљу срушили управо они којима је она највише дала: Словенцима и босанским Муслиманима нацију; Хрватима државу и амнестију од геноцида; Албанцима земљу коју су хтели да освоје вековима.Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о ”истини” успостављеној медијским консензусом, је ли).Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују ”крвнике Блајбурга” али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су цртали ти исти ”крвници”. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују ”мрачни комунистички режим” који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против ”фашизма” (који би требало да представљају ”србоћетници”). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују ”српску окупацију” а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили ”братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од ”највећег сина наших народа и народности.” А пре ће бити да ништа није у реду.За комунисте је Југославија била ”великосрпска хегемонија,” и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да ”негира антифашизам” (који је, ваљда, нешто што припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.Земља која је настала у децембру 1918 (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм ”С вером у Бога” Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за ”великосрпски буржоаски хегемонизам.”Зато су сви ”народи” и ”републике” проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на ”зле Србе” који су је, наводно, срушили.Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918 или прихватање оне повампирене из 1945 као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.О чему причам? Србија је и даље ”република” - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за ”независну републику” позивали су се управо на Брионски устав из 1974, ”аргументом” да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге ”покрајине”. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације ”Војводинијанцима” кршење њихових људских права, шта ли.(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за тзв. ”међународну заједницу” и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)Ако то није велеиздаја, шта јесте?Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за ”опозицију” сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000 - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918 имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња ”Монтенигерија” ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих ”држава” - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Оне су своју државност добиле од Југославије, која ју им је могла дати управо зато што ју је одузела од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.

Када је пре девет година ДОС преузео власт у Србији на уличним демонстрацијама, аргумент самозваних револуционара је био да је "режим" Слободана Милошевића покушао да украде ванредне председничке изборе, на којима је - рекоше - још у првом кругу победио њихов кандидат, Војислав Коштуница.Милошевић је нудио други круг, али ДОС није хтео ни да чује. Никада нећемо сазнати ко је стварно победио на изборима, јер су гласачки листићи страдали - гле срећне ли "случајности"! - током паљевине Скупштине коју су извршиле присталице ДОС-а. Октобарска "револуција" завршила се изненадно и мирно, када је Милошевић предао власт после састанка са Коштуницом. Одређеним струјама у ДОС-у није одговарао овакав расплет ситуације, и та њихова фрустрација била је семе будућег конфликта између ДСС и коалиције коју је предводила ДС - али то је тема за неки други текст.Разлог што све ово спомињем, наиме, су вести из Авганистана. На тамошњим председничким изборима крајем августа убедљиво је победио садашњи председник, америчка марионета Хамид Карзаи. Толико убедљиво, да је убрзо постало јасно да је у питању била масивна изборна крађа!Крађу избора потврдио је заменик шефа мисије УН, амерички дипломата Питер Галбрајт, нама познат као амбасадор у Загребу деведесетих који је својевремено бранио "Олују" изјавом да је етничко чишћење "нешто што раде само Срби". Галбрајта је због тога сменио шеф мисије УН, норвешки дипломата Каи Ајде. Подсетимо се, он је био одговоран за срамно заташкавање мартовског погрома 2004. на окупираном Космету. После његовог извештаја, УН су напустиле политику "стандарди пре статуса" и именовале Ахтисарија за "посредника" у процесу одвајања окупиране српске покрајине.Скандал око изборне крађе био је довољно велики да Хамид-паша од Кабула великодушно понуди други круг избора свом противкандидату, Абдулаху Абдулаху. Овај је ту понуду одбио, будући да Карзаи није сменио нити једног од људи одговорних за крађу избора. Потом је изборна комисија, коју је именовао Карзаи, одлучила да прогласи други круг непотребним (!) а првобитне резултате важећим!Шта је била реакција Вашингтона, Ист Ривера, Лондона и Брисела? Протести? Санкције? Осуде? Ма какви - громогласни аплауз, и честитке Карзаију на "победи"!Толико, дакле, о некаквој демократији, цивилизованим вредностима, принципима, итд. За самопроглашене господаре света, то су флоскуле за обману будала. Надам се да вам је сада јасно зашто је аргумент пост-октобарских власти да се Србији не сме отимати територија зато што је то "демократска земља са демократском владом" испао јалов. Да опет цитирам Филипа Канлифа,"демократе су они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова."Зато сам толико скептичан када се данас говори о "победи над фашизмом." Хитлер и Мусолини су побеђени, без сумње, али је њихов морал - где се добро или зло одређује не према делу, већ према починиоцу - итекако тријумфовао. Тако да, рецимо, крађа избора постаје врлина када то ради америчка марионета Хамид-паша, али је злочин када то наводно уради непослушни Милошевић. Када Срби бране своја права у противзаконито новопроглашеним "независним" сатрапијама, онда је то "агресија". А кад Америка нападне Ирак, са друге стране света, без икаквог повода и на основу очигледних лажи, то је онда "легитимна самоодбрана".Врли нови свет, шта ћете.

Pre mnogo godina, bio sam još srednjoškolac i aktivni član užičkog radio kluba YU1ABH/YZ1U jednom prilikom je radio klub bio angažovan oko nekakve društvene akcije pa su nam podelili ručne radio stanice (voki-tokije) da bismo održavali radio vezu između određenih tačaka.

Mi klinci smo bili naročito oduševljeni jer su voki-tokiji tada bili retkost i uglavnom ih je koristila policija, koja nam je i ove dala na korišćenje. Prolazeći gradom naročito smo se trudili da voki-tokiji budu upadljivi i da ih svi primete a u društvu smo se pravili važni. “Je’l pravi?”, “Jeste”, “Uuuuu”.

U takvom šepurenju priđe mi jedan iz društva iz […]

”Закони су попут кобасица. Што више знате о томе како их праве, то их мање поштујете.”Овај цитат, који је потекао из из једних америчких новина (Кливленд Хералд из 1869), годинама је приписиван немачком канцелару Бизмарку. Било како било, убеђен сам да ни најгора фабрика кобасица не може да се пореди са грозотом познатијом као демократија у Србији. Од избора чији се резултати масирају и прекрајају док се не дође до подобне већине, преко скупштине која ради како јој се каже (а у којој се најмање расправља о предложеним законима и одлукама, често преписаним из иностранства), до закона који су самим својим постојањем увреда за здрав разум и цели концепт права и правде - Србија сваким даном демонстрира како у ствари и није држава, већ државоид, једно квази-државно тело којим управљају лажне демократе (демократори) за рачун иностраних господара.Последњи у низу доказа за овакав закључак је данас усвојени ”Закон о јавном информисању,” који де факто уводи државну контролу над медијима. Ако ”јавна гласила” напишу нешто што се не свиђа неком државном чиновнику, по хитном поступку се драконски кажњавају. Измене закона које је предложила квислиншка врхушка наводно за циљ имају подизање квалитета новинарства. Ово је чиста лаж. Циљ закона је успостављање апсолутне контроле над вестима, о којој није могао да сања ни Централни комитет ономад. Ако се притом још ”набере” стотињак хиљада динара и до банкрота доведу непослушни уредници и издавачи, тим боље. Овим законом се, међутим, не обезбеђује да ће вести које ћете читати у новинама или видети на телевизији бити ишта истинитије или боље, већ само да ће бити подобније. По власт, је ли.Демократија, у коју се толико куне владајућа жуто-црвена хунта (али и њена квази-опозиција, која ни са демократијом ни са либерализмом нема ама баш никакве везе), захтева слободу мишљења. А то опет захтева слободу говора. Па и слободу лажи. Док је између државе и партије постојао знак једнакости, било је сасвим логично да држава, односно партија, диктира шта ће да пишу новине. Тим пре што су новине биле само средство преношења државне (односно партијске) ”истине”. Држава и владајућа партија званично нису више исто, било од 1990. или од 2000, како ко рачуна. Али у пракси, изгледа, јесу. Држава је партија, а партија - то сам ја! Где смо то, и колико пута, већ видели?У неком нормалном свету, када би ”Дневно клеветало” написало да је министар тај и тај лопов, морало би да се отвори питање да ли је тај министар заиста лопов. Тим пре што је он директно управља финансијама земље, рецимо. Ово је професионална дужност медија, њихов задатак и улога у политичком систему. Ако им се то забрани, онда то више није систем који се може назвати демократијом а да се притом не изговори ноторна лаж.Ако се покаже да министар тај-и-тај није лопов, односно да је вест у ”Клеветалу” лажна, онда нема потребе да држава кажњава лист. Читаоци којима је сервирана лажна информација изгубиће поверење у лист и престати да га купују. Падом тиража пада и цена огласа, и те новине брже-боље оду под стечај. (Успут буди речено, то већ и данас може да се уради ”непослушнима”, јер целокупно тржиште огласа у Србији монополишу два-три човека блиска председнику, а иза којих стоји страни капитал. Чему онда, уопште, овакав накарадни закон?)Али не, душебрижницима који попут дахија данас харају Србијом ово није довољно. Њихова ”истина” мора да се утерује глобама, затвором и пендреком. Може да живи само у строго контролисаним условима медијског простора ”очишћеног” од свих елемената који би могли да угрозе њено осетљиво здравље. Само у етеру ослобођеном свих ”мрачних сила” може да се наметне дијапазон политичке и сваке друге мисли, омеђен Тадићем с једне и Чедом са друге стране. А све мимо тога је чисти отров који треба забранити, хапсити, казнити или насмрт претући.Од данас, у Србији не постоји слобода говора. Бар званично.Демократори, невладници и квислинзи можда мисле да је ово за њих велика победа, да је њихова власт и контрола овим учвршћена и осигурана. Истина је, дабоме, другачија. Овим отвореним атаком на слободу говора, показали су сав свој презир према слободи уопште, сву моралну беду своје поданичке идеологије, сву испразност свог властољубља и користољубља.Да све буде још горе по њих, прегазило их је време. Овим ће можда да задаве покушај успостављања алтернативних телевизија, радија и новина, али то већ дуже времена нису водећи медији. Будућност припада интернету, где је свака информација једнако доступна а једини судија њене истинитости и ваљаности је сам читалац. Могли су, значи, исто тако да регулишу коњске запреге, пароброде, хелијумске балоне или телеграф. Ако у Србији још постоје људи којима је стало до слободе, истине и правде, наћи ћете их на ”контранету”, а не у режимским новинама, на режимским ТВ-екранима, или режимским радио-таласима.Србијом данас влада једна револуционарна камарила, која користи полуге власти наслеђене из компартијских времена и финансијску, војну и политичку подршку својих иностраних спонзора да распарча земљу, уништи привреду, и промени менталитет самог народа, све време се лично богатећи. Да бисмо се ослободили ове пошасти, није довољно само променити људе на власти, већ и целокупни политички систем.Некадашњи сателити Совјетског савеза су све редом биле те ”демократске” те ”народне” те ”републике” - а у пракси ни једно, ни друго, ни треће. Овај монструм који узима себи за право да контролише шта људи у Србији говоре и мисле (пошто је већ узео под контролу све остало) је демократија само по имену, а у ствари нешто сасвим друго.

Srbija je postala jedna velika glasačka mašina, mnogo opasnija od one od pre petog oktobra dvehiljadite koja je postala pojam diktature i zlouporebe demokratije.

Ova je opasnija zato što su mnogi glasaču ubeđeni da učestvuju u demokratskom procesu, a u stvari su samo marionete u jednoj velikoj političkoj igri.

Demokratija u Srbiji se svodi samo na podelu vlasti. Nije više pitanje ko će imati vlast nego koliko će ko parče dobiti. Izbori ne menjaju način vođenja državne politike niti same političke ciljeve. Menja se samo odnos snaga armije željnih vlasti i svega što uz vlast ide.

Danas je u Srbiji samo jedan politički […]

Кад демократорска власт сутра изгласа Динкићев закон о "јавном информисању" (боље речено, Закон о репресији медија), вероватно ћу и ја постати "криминалац" у држави Србији, јер се забога усуђујем да кажем да је министар Динкић лажов, лопов и преварант. Ако је истинозборење злочин, онда ајде, пишите ме у злочинце.Од сутра, било које новине у Србији које пренесу неки мој текст (између осталог) ризикују да их држава (тј. Млађа Министар) опљачка до голе коже на име некаквог фантомског новинарског стандарда. Каквог, бре, стандарда поред све оне багре из тзв. Друге Србије која комуницира искључиво пљувањем и псовкама (мислим превасходно на П. Луковића, али није једини)? Што ли неком од њих не стављају брњицу? Зато што им такав језик не смета. За демократоре екстремизам у ЕУнијаћењу није ни порок, ни грех, ни злочин - али свако родољубље је све троје.Е сад, моја је срећа што нисам новинар, већ блогер, и што постојим на интернету, па не могу да пошаљу вуцибатине да ми растуре редакцију, заплене пресе или укину регистрацију. То је један од разлога што мислим да будућност припада блогерима, а не штампаним диносаурусима. Али кад су они већ тако бескрупулозни, онда не видим зашто бих ја морао да се према њима односим у рукавицама.Врхунац Динкићевог цинизма је што сад гради некакву нову "странку региона" са локалним велможама, уз причу да ће све бити боље кад "паре престану да се сливају у тај грозни, паразитски Београд." Слободан Антонић је све лепо објаснио, па да сад ја овде не понављам. Није, додуше, рекао изричито да је управо Динкић одговоран што све паре иду у "грозни, паразитски Београд." Управо је Динкић, са својим кадром из Г17, ставио под своју шапу све финансије, и привредне регулативе Србије у протеклих 9 година. Сад кад више не може (или нема?) шта да опљачка из Београда, креће да комада Србију по регионима и тако посиса и оно мало крви што није успео досад.Дабоме, није у тој вампирској работи сам. Саучесници су му све владе од Ђинђића наовамо, које су га пуштале да ради то што ради. Зар мислите да би без имплицитне подршке Демократорске Странке било могуће да се од Србије прави "Конфедерација европске покрајине Војводине и федерације европских региона Подриња и Поморавља" (Антонићев опис који итекако приличи)?Ако вам још није јасно, упитајте се да ли ће Динкићев медијски линч да закачи, рецимо, "Е-новине" или сепаратистички лигашки лист "Слободна Војводина" (!). Дабоме да неће. За демократоре, велеиздаја није кривично дело. Потребна им је "СВ" да преноси изјаве попут оне некаквог аустроугарског поклисара од пре неки дан, да Србија мора да се "децентрализује" како би ушла у ЕУ.(Ништа се, значи, није променило од 1908. наовамо - Србија мора да нестане, како би у Бечу и Бриселу могли мирно да спавају. Они на тај став имају право - али да ли ми имамо обавезу да им изађемо у сусрет?)Немојте имати илузија да се ово може решити неким демократским путем, кроз институције система. Демократија је оно што Брисел и Вашингтон кажу да јесте. А постојећи систем је онај исти наслеђен од Кардеља и Броза, само пресвучен новим демократорским и "еурограђанским" тапецирунгом.Већ девет година тај систем користе људи попут Млађана Динкића и осталих демократора и деформиста. Упитајте се, докле сте спремни да своју земљу препустите таквом олошу, пробисветима, лоповима и вампирима? Прошле године сте имали шансу да их победите гласачком кутијом. Сада вам остају крст, бели лук и глогов колац.(Напомена: Управо сам сазнао да је гласање о овом абортусу од закона одгођено до краја августа; ваљда да се народ не досети. То не мења ни слово од овога што сам написао. Чак штавише, вероватно значи да је демократорско-вампирска власт слабија него што се чини, па они што не би да ”чачкају” јер се боје пораза итекако немају више изговора.)

Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио је свих 26 тужби против одлука вицекраља у БиХ као неприхватљиве, правдајући се ”да су спорне одлуке високог представника у БиХ донесене на основу овлашћења Уједињених нација, па је Суд утврдио да се БиХ не може сматрати одговорном за акте високог представника предузете у складу са тим овлаштењима.”Толико, дакле, о ЕУропској унији и причи о примату ”људских права”. Овакво образложење пресуде значи да за наводне повреде људских права могу да одговарају само функционери неке државе - али не и над-државних структура! Попут, рецимо, саме ЕУ.Сетите се још и да је Међународни суд правде, сасвим легитимна институција (за разлику од илегалног Трибунала који се представља као суд УН), одлучио да СРЈ није могла да тужи НАТО зато што у тренутку агресије није била чланица УН - али да је сасвим прихватљива тужба једне зараћене стране у БиХ, у време чијег подношења СРЈ исто тако није била чланица УН! Дакле, статус и само постојање неких држава подложно је слободној интерпретацији, зависно од политичких потреба. И то је онда суд од којег се тражи ”саветодавно мишљење” по питању отимачине Космета?Најцрње од свега је што мандат вицекраља у БиХ нема ама баш никакве везе са УН! Као што сам раније објаснио, овај положај је установљен Дејтонским миром, чији гарантор и надзорник нису биле УН него ”Веће за примену мира” (PIC) које представља тзв ”међународну заједницу”. На списку чланица Већа заиста се налазе УН, али у равноправном положају са осталим међународним организацијама (нпр. НАТО, ОЕБС, Трибунал). Према расположивим подацима, Већем руководи Управни одбор (Steering Board) који чине Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија, САД, председништво ЕУ и Европска комисија, и Турска (у име Исламске конференције). УН, дакле, нема нигде, а Русија ваљда служи само као украс, пошто је из списка сасвим јасно ко у ствари сачињава ”међународну заједницу”.Одлука суда у Стразбуру значи да је вицекраљ ”међународне заједнице” у БиХ најмоћнији апсолутни монарх на свету, јер су његове одлуке неприкосновене и имуне на било какав правни лек. Зато га ја и зовем вицекраљ, а не ”високи представник”, а систем његове владавине демократура (диктатура у име демократије).

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Ova država stvarno više ni na šta ne liči. Pogledajte ovu belešku, načinjenu čini mi se na Trgu republike u Beogradu.

Čovek je “kod konja” čitao molitvu i završio je u apsu zbog toga. Hajde za paljenje zastave SAD, izgleda da je i molitva na javnom mestu zabranjena.

Ovaj greh verovatno spada pod narušavanje javnog reda i mira, mada može da potpadne i pod novi zakon protiv diskriminacije, čovek je čitanjem naglas ugrožavao i javni red i mir i prava pripadnika drugih religija a verovatno i ateista.

Da li to znači da će sve džamije po Srbiji biti porušene jer narušavaju javni red i mir i vrše diskriminaciju kada se sa njihovih minareta ori muslimanska molitva i to još na arapskom (što istina…

Juče je Ratibor Trivunac u Knez-Mihajlovoj ulici u Beogradu ispred palate Albanija zapalio američku zastavu. Prema saopštenju koje je tom prilikom izgovorio, objasnio je da je to učinio iz protesta zbog posete Džozefa Bajdena, potrpedsednika SAD, Srbiji.

Ubrzo zatim policija je uhapsila njega i još nekoliko ljudi koje je zatekla, uključujući i reditelja Želimira Žilnika i njegovog kamermana koji su ceo događaj snimali.

Advokat Ratibora Tribunca je izjavio da je gradski sudija za prekršaje Goran Milutinović, nakon saslušanja,  Trivuncu odmah izrekao kaznu zatvora u trajanju od deset dana, čije je izvršenje počelo odmah. Ostali uhapšeni su pušteni.

Krivica zbog koje je osuđen je “remećenje javnog reda i mira”.

Ovo je verovatno prvi put da je neko u Srbiji osuđen zbog paljenja neke zastave, ali…

Претпостављао сам да ће се нешто слично овоме десити још прошле јесени, када се у ментално окупираној Србији организовао отпор ”војвођанском” сепаратизму. Нова српска политичка мисао (НСПМ) је већ неко време трн у оку невладничко-квислиншке камариле која је зајахала Србију октобра 2000. Све док је њено супротстављање ”промени кода” Срба и Србије могло да се отпише као пуста прича, непријатељство невладника остајало је на речима (мада свакако тешким). Мени је, преко пола света, тешко да проценим до које мере је инцијатива НСПМ заиста довела до краха Статута и кампање за Пајтићеву квазидржаву (то можда боље може да објасни колега Вронски, који је ближи ситуацији), али ако морам да погађам, по количини витриола која се потом сручила на НСПМ рекао бих да је била одлучујућа.НСПМ се потом огласила и поводом невладничке тужбе против Добрице Ћосића за ”говор мржње” и ТВ-иступа Бранислава Димитријевића, владиног невладника задуженог за ”културну деконтаминацију.” То је ваљда била кап која је прелила чашу, па су невладници против НСПМ покренули прави правцати џихад.Како другачије да се опише предлог закона о забрани фашизма који ”фашизам” дефинише као "било шта што се нама (тј. ”Другој Србији”) не допада"? На страну сад да су творци овог закона људи чији су ставови најблаже речено са оне стране здраве памети; чак и да га је написао неко с којим се слажете, остаје чињеница да се њиме криминализује мишљење! Е сад, неко ће рећи, па шта? Зар сме све и свашта да се говори и мисли? Сме. Мора да сме. То не значи да речи и мисли немају последице, али то је ствар друштва, а не државе (која се између осталог дефинише као монопол силе на датој територији). Неке ствари морају да буду свете. Ако нису, онда је све релативно, а добро и зло се одлучују већином гласова. Данас могу да буду једно, сутра друго, прекосутра треће.О феномену релативизације у енглеском језику је још давне 1946. писао Џорџ Орвел, који је дизао глас против тенденције да језик буде инструмент спречавања мисли. Орвел је своје аргументе заснивао на примерима тоталитарних система чији је био савременик - фашизма, национал-социјализма и комунизма - али је и сам рекао да језиком манипулишу сви, од конзервативаца до анархиста.Орвел је илустровао своје размишљање о језику у дистопији ”1984,” која је смештена у свет где је језик до те мере обезвређен да обични човек не познаје изразе попут ”слободе,” нити би му та реч ишта значила све и да је чује. ”Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао... буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи.” (превод Владе Стојиљковића, Кентаур, Београд, 1977)Покушај да се обесмисли мисао приметан је у политичком говору и данас. Један од примера је демократија. Постоји јасна дефиниција демократије: политички систем у којем се одлуке доносе већином гласова. Али њу нико не користи! Уместо тога, ”демократија” је прерасла у један аморфни концепт који објективно не значи ама баш ништа (односно, дефинише се по потреби датог тренутка) али треба да представља све добро, позитивно и пожељно. Насупрот њој се поставља ”фашизам,” исто тако одвојен од своје стварне дефиниције и претворен у аморфну масу свега негативног, непожељног и лошег.Сам фашизам најбоље је дефинисао његов творац, Бенито Мусолини, 1925: Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе.")Масовна убиства, освајачки ратови, контрола речи и мисли - то су све карактеристике фашизма које произилазе из овог принципа који је артикулисао Мусолини. По њему је држава заменила Бога, и њој је све дозвољено. Хитлерова идеологија ”национал-социјализма” је у ствари била фашизам зачињен немачким шовинизмом, расизмом и мржњом према Јеврејима. Није ни чудо што страшно мало људи зна за ову дефиницију. По њој су многе данашње ”демократе,” од Вашингтона до Брисела (да сад не говоримо о београдској сатрапији) у ствари фашисти. Али пошто се не зна шта је стварно фашизам, а шта је стварно демократија, онда се може спроводити фашизам у име борбе против ”фашизма” - и то називати ”демократијом”!Овако извитоперено поимање фашизма, демократије и људских права управо је основна карактерна особина тзв. Друге Србије (погледајте примере). Ово не треба да изненади, будући да су данашњи невладници некадашњи комесари - а од 1945. наовамо у српској политичкој али и свакој другој мисли наметнута је теза да комунисти имају монопол на антифашизам, односно да је ”фашизам” све што се супротставља ”социјалистичкој револуцији.” Падом СССР и комунизма, некадашњи комесари су се пресвукли у данашње ”демократе,” не само у Србији већ и широм источне Европе и бивше СФРЈ. Значи, један аморфни концепт који је требало да значи све добро и пожељно заменили су другим - а све време је циљ био моћ и власт. Нема везе како се концепт зове, све док су они ”горњи.”То што су наметнути аморфни појмови (социјализам, демократија, фашизам) постали општеприхваћени омогућава да се организације које финансирају стране владе представљају ”невладиним,” да се квислиншка пропаганда проглашава ”борбом за људска права,” а да један Чеда Јовановић може да се сматра ”либералним демократом” иако стилом и садржајем више подсећа на аутентичног фашисту Димитрија Љотића. Којем је, иронично, највише и пристајала комесарска етикета ”домаћег издајника.”

... родила се Резолуција 171. Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи. Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова. Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

”Дискриминација” је занимљива реч. Мало људи зна шта то у ствари значи. Као последица политизације језика, кад се каже ”дискриминација” мисли се малтене увек и искључиво на третман појединца или групе на основу идентитета или припадности. Али изворно значење ове речи (Lat. discriminare) је разликовати, односно уочити посебност некога или нечега.Претпостављам да је ова реч у модерни политички жаргон ушла током шесте деценије двадесетог века, када се у Америци водила борба против расне дискриминације. Дакле, не против дискриминације саме по себи, већ како би се из јавног живота елиминисао неједнак третман људи на основу боје коже. Као и сви политички процеси, и овај је довео до непредвиђених последица. Од жеље да се укине државна дискриминација против одређених група, дошло се до ситуација где одређене друштвене категорије уживају посебну заштиту државе. Дакле, држава дискриминише у њихову корист!Тренутно се у Србији диже велика прашина око предложеног закона о дискриминацији (односно о забрани исте, је ли). Чујем да је закон преписан од Холандије - земље чији морални и друштвени стандарди и у ЕУ и на свету важе за неуобичајено ”опуштене”. Али слагали се ми с тим стандардима или не, они су кудикамо другачији од српских. Имајући то на уму, традиционалне верске заједнице су писмено протестовале против оваквог закона, јер се њиме управо намеће ова раније наведена врста дискриминације, дакле државна заштита одређених група. Предводник ове иницијативе јесте Српска православна црква, али су је потписали и водећи представници католичке, исламске, протестантске и јеврејске заједнице. У одбрану закона устали су нама добро познати ЕУфоричари, невладници, некадашњи секретари ЦК а сада веће демократе од Солане, који инсистирају да се закон усваја такав какав је, иначе Србија није ЕУропска и нема јој будућности. У својим наступима, невладници су се искључиво обрушили на СПЦ, показавши тако да они сами итекако практикују - дискриминацију.Значи, дискриминација је лоша када је врше ”они,” а добра када смо у питању ”ми”? Када би се тај предложени закон односио на државу Србију - односно, налагао држави Србији да једнако третира све своје држављане, без обзира на верску, националну или какву год друго припадност, онда би то била друга прича. Али то онда не би значило специјалне државне субвенције (из џепа целог народа) за ”активисте” тзв. невладиних организација попут рецимо ”Квирије,” какве се дају данас. Или обавезу да се покаже фаворитизам приликом запошљавања, продаје станова или чега све не на основу нечије расне, верске или неке друге припадности. А будите сигурни да се управо такве ствари предвиђају овим законом. Једно је инсистирање на једнаким правима, а друго је тражење посебних. Или можда живимо у орвеловском свету где су неки ”једнакији” од других?

Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз. И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили. „Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.Јер, цитирам даље:Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово." Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"Мене нешто жуља око врата. А вас?

Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...? Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.” Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици. Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно. Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује? Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије. Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.

Не знам како су домаћи ЕУфоричари примили вест да су Ирци рекли не Лисабонском споразуму на референдуму у четвртрак, али знам да је то требало да обрадује сваког искреног родољуба. Опет се враћам на данас доминантну тезу да је демократија само и једино оно што самопроглашене демократе кажу да је, односно ако произведе резултате које они прижељкују. Значи, када француски и холандски гласачи одбију предложени Устав ЕУ (као што су урадили 2005.), није страшно - ето истог устава, повампиреног у облику Лисабонског споразума, само пар година касније. Овај пут, да би избегли неугодну могућност да неко од демократских европских народа недемократски гласа против демократског споразума, ЕУрократе су хтеле да Споразум прогурају кроз скупштинске процедуре, без референдума. Само су им Ирци помрсили рачуне. Већ сам споменуо притисак и пропаганду којој су "незахвални" Ирци били изложени. Тек сам неки дан видео и плакате којима су присталице ЕУ позивале Ирце да "увећају своје прилике," било мушке или женске. Ето поруке коју "Европа" шаље земљи која је њен члан већ 25 година! И то је онда прогрес, култура, цивилизација, и шта ја знам... Надам се да је бар један Ирац гласао "не" само због увреде здравом разуму коју овакви плакати представљају.Е сад, само наивни би могли да помисле да ће се ЕУ истопити попут водом посуте вештице због ирског референдума. Нисмо ми те среће. Превише је власти и пара у питању да би ЕУрократе тек тако одустале. Већ се тражи начин да се ирска одлука заобиђе. Можда неким новим референдумом, као ономад када су Ирци двапут гласали о споразуму из Нице (2001, па онда 2002, када су направили "исправан" избор). Можда ће ЕУССР да суспендује ирско чланство, па ће устав моћи да несметано ступи на снагу по распореду, 1. јануара 2009. Или ће измислити опет неки sui generis не-преседан да једноставно кажу "ма кога брига" и свеједно спроведу устав, а да и даље тврде да је све по закону и у савршеном реду. Баш као што су то урадили са Косовом. И све у име демократије, дабоме. Ево већ гунђају како "није фер" да три милиона Ираца гласа о судбини 450 милиона поданика ЕУ. Али јесте "фер" да о томе одлучи 27 председника влада, а да ти силни милиони никад о томе не гласају? Демократија, бре. Ирско одбијање даље ЕУнтеграције би могло да охрабри друге земље у овој модерној тамници народа да "редефинишу" свој однос са Бриселом. Није вероватно, али ето, човек може да се нада. Ако ништа друго, оно ће неке ЕУрократе од помисли на то лоше да спавају. У овом суморном свету где владају насиље и лажи, свака победа, ма колико мала, вредна је славља. Go raibh maith agat, Eire.

или, Прича о ЕУ и ирском референдуму(изводи из чланка Брендана О'Нила, Spiked, 10. јун 2008.)Како Ирци могу да буду тако незахвални? питају се међу собом Функционери ЕУ, а у јавности следбеници Уније, пред ирски референдум о Лисабонској споразуму о проширењу институција ЕУ. Чињеница да струја против споразума има све више подршке - и то у земљи која се обогатила не ЕУ субвенцијама! - довела је до праве оргије жучних оптужби на рачун "заосталих, глупавих и незахвалних" Ираца.Порука је јасна: Ирци морају да знају своје место у европском поретку и да се с поштовањем клањају својим господарима у Бриселу. Било шта друго би представљало "незапамћену незахвалност," каже Фајненшел Тајмс. Добро дошли у "демократску" Европу, у којој је већина земаља заобишла бираче и ратификовала Лисабонски споразум, док Ирци за инсистирање на референдуму бивају изложени притисцима.Да би Лисабонски споразум заживео 1. јануара 2009, потребно је да га ратификује свих 27 земаља чланица. До сада је 15 земаља то прогурало кроз парламент, а у осталих 11 је ратификација у процедури. Ирска, са 4,3 милиона становника, је једина чланица ЕУ са уставном обавезом да одржи референдум. Европски функционери се сада плаше и презнојавају да ће "свака будала с оловком" моћи да торпедује споразум...Европски службеници и медији не могу да верују да се скоро 40% ирских гласача усуђује да буде толико незахвално својим европским спонзорима. "Ирска незахвалност је просто запањујућа," грми Фајненшел Тајмс, истичући да је Република Ирска за својих 35 година у ЕУ "пожњела веће благодети од било које државе чланице". Иако је Ирска добила преко 40 милијарди фунти у субвенцијама од Брисела, њени бирачи би могли да гласају против Лисабона, цмизрди ФТ, вероватно зато што "не разумеју споразум." Значи, не само што су незахвални, већ су и глупи!Коментар у једном канадском листу вели да је "тешко разумети из историјске преспективе" то што уопште постоји могућност да споразум пропадне. Ирци би требало да буду "презахвални" на свему што им је ЕУ дала, али изгледа да су "колективно пошандрцали.". Ирска радничка партија за то време упозорава да би одбијањем споразума Ирци били виђени као "заостала и незахвална деца Европе".Све ово подсећа на критику ирских гласача када су на референдуму јуна 2001. одбили споразум из Нице. Тада је против споразума гласало 54 одсто Ираца. Француски дневник Либерасион је тада писао: "Издаја пада утолико теже што се ради о земљи која Европи дугује своје новостечено богатство." Економист је подсећао "незахвалне Ирце" да је њихов доходак био 60% европског просека 1973. када су ушли у ЕЕЗ, а да је до 2001. порастао на 120%.Под великим притиском ЕУ, ирске власти су заобишле непријатну одбијеницу Нице већ следеће године, бестидно заказавши други референдум и посветивши сву политичку и медијску машинерију захтеву да народ овог пута "изабере како треба." Плакати су подсећали незахвалне Ирце: "Тридесет милијарди евра од 1973!" а ирски министри су злокобно прорицали "повратак у сиромаштво" ако гласачи одбију Ницу и по други пут. У октобру 2002, 62,89 одсто гласача је подржало Ницу.Напади на "незахвалне" Ирце, како због одбацивања Нице онда, тако и због саме помисли да одбију Лисабон сада, много говоре о "демократији" у самој ЕУ. Еврократе и еврофили су запањени што не могу да купе подршку Ираца; "не могу да замисле" да народ који је добио на милијарде у субвенцијама одбија да се повинује својим владарима. Какав је то покварени, дегенерисани и антидемократски елизитам који верује да се гласачи могу купити...?Притисак на ирске гласаче исто тако показује шта значи бити "демократски грађанин" ЕУ: особа о којој се брине безлична бриселска бирократија и која треба да буде "препуна захвалности" што се налази у милости европске елите. Ово је сушта супротност традиционалном односу грађана и власти. Уместо отворене расправе, у којој се претпоставља да су грађани одрасле особе са политичким погледима независним од донација које им удељује власт, они који се усуђују да мисле другачије бивају етикетирани као "незапамћени незахвалници" или чак "издајице"...Употреба речи "издајнички" за Ирце који гласају против европских споразума све говори о погледима европске елите на европске масе. По речничкој дефиницији, издаја је побуна против законитог господара, обмана, перфидност, патвореност. ЕУрократе очигледно себе сматрају господарима Европе, а народ својим слугама. Чињеница да се један политички избор може описати као "издајнички" показује до које мере су Лисабон и Ница већ договорени документи на које се само очекује формални печат. Како се само незахвални, превртљиви, кварни Ирци усуђују да угрозе већ договорене планове европске елите!?Очекивање да ће Ирци да одобре Лисабон илуструје колико је лажна теза о једнакости унутар ЕУ. Брисел и евро-коментаријат очекује да сиромашније земље - Ирска, Шшанија, Португал, нове источне чланице - буду најлојалније управо зато што им господари дају издашне донације. О каквој сувреној једнакости може бити речи, када се од сиромашнијих чланица захтева да буду покорне и захвалне, док богатије - попут Немачке, Француске или Британије - могу да условљавају своје односе са Бриселом?Још једна последица ирских референдума је убеђење да демократија не ваља. ФТ зове референдум о Лисабону "апсурдом," јер ће многи Ирци гласати против "зато што не разумеју споразум, а неки опет само хоће да се противе властима које споразум подржавају." Енглески парламентарац из реда Либералних демократа, Ендрју Даф, изјавио је да "Кад год народ бира, добијете популизам, национализам, ксенофобију и свакојаке лажи." Сличне увреде су стизале на рачун фанцуских и холандских гласача када су одбили европски Устав 2005. Масама је, дакле, не веровати - то су углавном лажљиви превртњиви ксенофоби, је ли. Боље би било да одлуке доноси образована, космополитска, европска елита...Ирски референдум је утерао страх у кости ЕУ и еурофила с добрим разлогом. Ни после 35 година издашних субвенција, ЕУ није успела да у Ирској купи подаништво... ЕУ је постала отеловљење отуђености народа од савремених политичких институција. Ирски референдум скида демократску маску ЕУ и разобличава је као недемократску, корумпирану и неједнаку. А ко не жели да таквом нечему каже "не"?

Прошле године у ово доба (мање-више) писао сам о неподношљивој празнини демократије, те флоскуле која може да значи све свакоме, па самим тим у ствари не значи ништа. Тада су "демократе" дизале дреку јер је партија са већином гласова у скупштини изабрала председника скупштине, што је било проглашено за малтене антидржавни акт (за разлику од, рецимо, потписивања споразума са ЕУ и НАТО и приватних састанака посвећених одвајању Космета...). Испаде да је демократија "кад смо ми на власти," а кад у фотељама седи неко други, то је онда диктатура, дабоме! Ако се тој "логици" на путу испрече чињенице - е па, утолико горе по чињенице. И онда партија "мрског диктатора" може да постане "модерна странке левице" и "снажан фактор модернизације" или шта све не. Али, само ако се сложи да са Демократама демократски демократише... иначе, ништа од демократије!Ово мучење логике и здравог разума није искључиво феномен политичке сцене Србије. Обрад Кесић, који врло добро познаје Америку, вели данас у Политици да је тај релативизам карактеристика и америчких власти:Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оно што слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја. Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви.Вреди прочитати цели Кесићев текст. Јесте да се он односи на тренутне (и претходне) власти у Америци, али је цела прича истовремено и метафора упозорења за саму Србију.

Бродолом пустих жељаНајбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији. Удварање СПС-уТако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали. Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године). Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка! На ИвициТеорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике. У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.Нема лаког путаПрошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента. С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.На стакленим ногамаНије, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом. Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна. Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.(Antiwar.com, 22. maj 2008.)

Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела. Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће: У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича. Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих. Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално? Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта. Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.