Planeta Srbija

Већ неко време покушавам да смислим одговарајуће име за ону групу људи која нам годинама ради о глави, а све у име "светлије будућности." Чуо сам да их неки зову "грађански талибани" и "мисионари"; не морају мисионари да буду лоша ствар, а ово са талибанима је асоцијативно. Треба нам нешто специфично. "Чедери" је одличан израз, али то је као кад зовемо политичаре курвама - увреда за курве, које су кудикамо поштеније. Мој земљак Кустурица их је на митингу прошлог четвртка назвао "мишевима"; можда би било боље "пацови"... Али опет, што да вређамо глодаре?На енглеском се њихова сорта зове "наднародни напредњаци" (transnational progressivists), али на српском то слабо звучи. Нити су изнад било чега, нити су напредни. Иако се енглеска скраћеница те фразе, "Транзи," римује са "Нациста," на српском асоцира на транзисторе. Опет, значи, не ваља.У помоћ пристиже Саша Гајић, који на НСПМ недавно овако описује "елиту" у Србији:Ovdašnja pseudograđanska elita je nastala u vreme komunizma, zauzevši prostor starih građanskih staleža koji su mahom fizički likvidirani, da bi u socijalizmu izrasla u poluparazitske slojeve podatne ispunjavanju dnevnopolitičkih zadataka, crpeći iz svog privilegovanog položaja stalne beneficije. Raspadom starog sistema ovi su se krugovi samo preusmerili na infuzije stranih donacija. Tokom više decenija, srpski pseudograđanski slojevi brojčano su ojačavani prilivom ambicioznih pridošlica iz provincije, mahom studenata, koji su svoj kompleks više vrednosti (koga prati skriveni kompleks niže vrednosti) i mržnju prema svojoj zavičajnoj palanci, kompenzovali izveštačenim upodobljavanjem i “upristojenjem” spram onog što se u tom trenutku smatralo “modernim” u urbanim centrima, a sve zarad fanatične želje da se nikada ne vrate u provinciju, već da “uspeju u gradu”.Idealno opravdanje za svoje sujetne ambicije, neostvarive u zavičaju, nalazili su u gordim stavovima konstantinovićevske “filozofije palanke” nad kojom su težili da se uzvise. Ako su pri tom sujetnom “uzdizanju iz proseka” malo videli inostranstva, mahom uz jednu-dve letnje stipendijice u zapadnim zemljama, umislili su da su “popili svu pamet sveta” koja ih beskrajno izdvaja nad “neprosvećenim” masama. Kao treće, pripadnici ovih struktura su ne samo neposobni za funkcionalne uloge klasičnih društvenih elita, već su idejno i intelektualno “zacementirani” u nekolicini floskula koje korespondiraju između njihovog današnjeg imidža i nekadašnjih ideoloških ubeđenja, ali mimo toga nisu u stanju čak ni da trezveno prate aktuelna kretanja u svetu niti da uoče tendencije tamošnjih procesa. Iako širokih očiju okrenuti ka “velikom svetu”, koga su videli ili turistički ili, u najboljem slučaju, kao stipendisti, domaći pseudograđanski slojevi baštine tone zastarelih predrasuda i zapravo ne znaju ništa o tome svetu u koga se kunu, niti bi bili u stanju da se u njemu egzistencijalno snađu, jer su duboko nesposobni da ulože bilo kakav napor da se menjaju i ozbiljno rade. Njihove nezaslužene privilegije i društveni status moguć je samo ovde, i to ne konstruktivnim društvenim aktivnostima, već isključivo na direktnom ili indirektnom podaničkom angažmanu u službi interesa sa strane.Немам овоме шта да додам. Значи, "псеудограђани" или "лажнограђани," али у сваком случају паразити. А ако се на време не открију и не отклоне, паразити могу да буду смртоносни.

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.