Planeta Srbija

Istina je da je zima period kada se svi malo lošije osećamo. Vreme je hladno, manje se krećemo, družimo i svi živimo za to proleće kada život ponovo treba da krene. Ove godine je to i dosta usporenije zbog činjenice da ulazimo u predizbornu godinu kada se, kao nusproizvod međusobnih političkih takmičenja, izdvaja sav prljavi veš i pokazuje već odavno demoralisanoj naciji. Šlag na tortu svakog pesimiste čiji uzdah karakteriše i ona čuvena – tek će da bude kriza.

U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

Nekada stvarno ne mogu da ćutim. I ako se trudim da ne pišem o politici, i ako se trudim da ne pljujem po medijima koji su izgubili svako dostojanstvo, i ako se trudim da ostanem po strani i budem dežurni pajac. Jer uz svo to rasulo oko nas, dođe neko još pametniji i fekalijama zaokruži celinu da bude lakše uočljivija iz svemira. Prozivka Vremena i Kurira na tekst o preduzetništvu koji je Ivan napisao su upravo to…

Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

Upravo je izašla vest o tome kako je jedan od osnivača Dijaspore preminuo u 21 godini. I ako razlog nije poznat, osećam se dužnim da skrenem pažnju na činjenicu da se život prečesto stavlja u drugi plan naspram uspeha i da su ovakve situacije sve manje neobične…

U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.

Znate ono kad završite srednju školu i nemate pojma šta želite dalje, pa upišete ono što vam roditelji kažu (ili ukažu na bitnost porodičnog nasleđa), ono što vam najbolji prijatelji upišu, ili pak ono što vam je najbliže kući? A znate li za ono kad nađete prvi posao koji nema veze sa školom koju ste završili, ili se pak zaposlite u struci a onda skontate da morate sve da učite ispočetka jer je znanje koje imate zastarelo davno pre nego ste uopšte upisali tu školu/fax?

Da li vas nervira što se vraćaju “devedesete”? Zbog čega onaj huligan iz Italije dobija 5 minuta u Dnevniku na RTSu? Zašto je “biti muško” povezano najčešće sa maltretiranjem mlađih i slabijih? Zašto je biti loš đak cool? Zašto je sramota pričati o seksu (i dozvoliti deci da eksperimentišu ne znajući u šta ulaze, pa onda budemo jedna od zemalja sa najviše abortusa po broju stanovnika na svetu), a cool je učiti decu da je sve sem pravoslavlja – krivoverje?

Pitanja ima još mnogo, a odgovora nigde…

U stvari, odgovor svi znamo – već decenijama uporno srozavamo i uništavamo sve što valja u našem društvu, i u tom procesu vrednosni sistem je najviše stradao. Ne bih ulazio u dubinu oko razloga srozavanja, jer sam mišljenja da je sve pomalo uticalo – i ratovi, loše vođstvo, i roditelji koji se nisu bavili dovoljno decom jer su morali da rade po 2 posla da bi preživeli, i nedostatak motivacije u obrazovnom sistemu, i previše česte promene u tom sistemu, nasilno prilagođavanje EU standardima itd itd.

Iz takvog, srozanog, sistema vrednosti ne može ništa dobro da se izrodi – kriminal, korupcija, nasilje, you name it…

I šta mi radimo po tom pitanju? Pokušavamo na sve načine da gomilu malih požara ugasimo represijom i kaznama, forsiranjem, ali na potpuno pogrešan način. Govorimo deci da se mora ići u školu, da se to mora “istrpeti”. Ubedili smo sami sebe da je normalno da smo zemlja sa najvećim brojem popušenih cigareta po broju stanovnika, pa detetu više i ne govorimo da je to štetno jer, je l’ de, znamo da će probati pljuge kad tad. “Znamo” da je nemoguće iskoreniti nasilje na stadionima jer je tih nazovi navijača previše, pa je onda lakše zabraniti detetu da ide na stadion.

Uvek idemo linijom manjeg otpora. Daću vam odličan primer – oprobao sam ga na twitteru i dokazao sam sebi da sam u pravu. Svi znamo da se “devedesete” uveliko vraćaju u naše živote, i to ne samo muzika, već ceo paket – air max patike, nadrkani klinci, trenerke, kajle, ma sve. I svi mi, koji smo kroz to već prošli jednom, otvoreno hejtujemo i mrzimo sve to što nam se dešava. Međutim, odjednom prestane hejt prema toj pojavi kada Đoković bude snimljen kako promoviše žurku “Volim devedesete”, a oni koji ga kritikuju zbog toga budu izrešetani pitanjima “jeste, sad ti ne valja, a valjao ti je kad je osvajao onolike titule i dizao Srbiju i Srbe u nebesa?”.

Niko da se zapita kakvu on to poruku šalje mladim ljudima? Onima koji u njega gledaju kao u boga i kopiraju njegov životni put. Mislim, ja imam 31 godinu i sigurno da meni neće promeniti mišljenje ni o devedesetim, niti ću misliti da je lošiji teniser zato što je seljak pa sluša tu muziku, ali će neki tamo klinac kojem je Nole uzor/idol skapirati da su devedesete skroz cool, jer  je savršeni i bezgrešni Nole (kakvim ga opisuju svi mediji, a bogami i roditelji tih klinaca) sigurno bezgrešan i po pitanju odabira muzičkog i životnog pravca. I ako mi stariji ne reagujemo, i ne objasnimo im da je to samo loš muzički ukus njihovog idola, njihov vrednosni sistem će biti osakaćen, jer postoji bojazan da se uz talenat, vredan i predan rad, duhovitost, hrabrost, dobrotu, i sve ono što krasi Novaka inače, na mala vrata ubace i devedesete kao nešto sasvim cool. Kapirate o čemu pričam?

Uvek idemo linijom manjeg otpora, i uvek se bavimo posledicama, a ne uzrokom. Platimo nekog ultra skupog, ali sertifikovanog od strane EU, konsultanta, koji dođe sa nekom npr. Finskom ekspertizom i implementira nešto što pojma nemamo šta će nam, ali navodno treba da reši neki problem u našem školstvu. Taj neko obično bude plaćen projektno, odnosno na određeno vreme – dođe, bude tu neko vreme, napiše neku strategiju i ode. Pa se vi, gospodo profesori, snađite za dalje. Gospoda ministri će, naravno, na sva zvona trubiti o najnovijem uspehu i još jednoj prepreci manje na putu ka članstvu u EU.

Tako se, dragi moji, ne menja ni školstvo ni društvo.

Preuzeto sa: http://www.change-management-toolbook.com/

Zaboravljamo da se ponašanja ne menjaju forsiranjem drugih ponašanja. Ne morate biti ekspert za upravljanje promenama da biste shvatili da delikventa ne možete promeniti ako mu ne date alternativu, za istu ga osposobite, i najbitnije – ako ne bude uveren da je to prava stvar.

Ako to proširimo na društvo – ne možemo ga promeniti ako su prihvatljiva ponašanja divljanje po stadionima, napadi na policiju, ako loši đaci vladaju državom. Ne možemo napredovati ako ne verujemo i ako ne gajimo prave vrednosti.

Verujem da ste do sada ukapirali sličicu koju sam ubacio, a koja predstavlja neurologičke nivoe promene pojedinca, ali se lako može primeniti i na ceo narod.

Identitet koji je na vrhu smo, kao narod, nekim čudom zadržali. Identitet naroda koji je definisan Teslom, Pupinom, Milankovićem, a održan košarkašima, odbojkašima, teniserima i drugima, nisu uspeli da unište ni svi ovi nesposobni ljudi koji su sve drugo uništili u poslednjih 30-ak godina.

Međutim, dobrano nam je poremećen sistem vrednosti i verovanja, i iz takvog poremećenog sistema kreću sve nedaće koje nas muče, a koje uporno pokušavamo da anuliramo na pogrešan način.

Niko se nije setio da taj sistem vrednosti reformiše. Ili se setio, ali deklarativno, jer mu je to rekla EU.

A niko da pita one “zbog kojih sve to radimo” i “na kojima svet ostaje” – niko da pita mlade šta bi oni to želeli? Koje su to vrednosti koje bi oni voleli da vide u našem društvu? Gde im treba pomoć? Na koji način žele da budu osnaženi? Pritom ne mislim da ono koketiranje političkih partija sa raznim studentskim unijama u obliku “ti meni vojvodo ja tebi serdare”. Mislim na klince, na one koji još nisu iskvareni i koji razmišljaju srcem.

E upravo njima se bavi kampanja “Stvarno važno“ i upravo njih je Ana Divac sa svojim timom iz Fondacije Ana i Vlade Divac pozvala da se oglase i kažu šta je za njih stvarno važno. Šta su vrednosti koje su njima najbitnije? Šta je to što želimo da promovišemo i usvojimo kako bismo se istinski promenili?

Mladi ljudi su na kampanju odgovorili iskreno i na sjajan način. Idite na sajt www.stvarnovazno.org i videćete na početnoj strani vrlo jasan indikator svega onoga što nam nedostaje u našem društvu ovih dana, i na čemu treba raditi.

Međutim, da to ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru, jer nije da se mladi nešto pitaju u današnjem sistemu, kreatori ovog programa su želeli da stvore i platformu za aktivnosti koje će doprineti promociji tih pravih vrednosti. Takva ideja je okupila oko 120 ljudi na Divac Idea Forum, koji je održan u petak, 21. oktobra u Domu omladine, a na kojem su učesnici pokrenuli konkretnu raspravu na temu kako doći do promena u društvu, te koji su to ključni faktori na koje se mora uticati.

Učesnici su podeljeni u 5 radnih grupa (Obrazovanje i zapošljavanje, Ekologija, Kultura i slobodno vreme, Aktivizam-Mobilnost-Informisanje-Volonterizam, Zdravlje i bezbednost), i u njima će ostati u narednih 6 meseci. U tom periodu će pokušati da naprave neku konkretnu razliku, neki korak unapred, a na tom putu će imati svesrdnu podršku organizatora i njegovih partnera.

Da se njihov glas čuje potrudiće se i javne ličnosti koje već pomažu inicijativu – za sada Marčelo, Nađa Higl, Milorad Čavić, Branislav Trifunović. Vlade Divac.

Znajući da ću pisati ovaj tekst za Eniax.net, planirao sam da obiđem rad svih 5 grupa i napišem pomalo o idejama u svim oblastima, međutim ekipa i energija ljudi u grupi za obrazovanje i zapošljavanje me je zakovala za tu grupu, pa sam odlučio da sve vreme posvetim njima, a o drugim grupama čujem u prezentacijama na kraju dana. U svakom slučaju, moglo se osetiti u sali da je energija u svim grupama bila na visokom nivou, da se lepo radilo, te da je ceo događaj i inicijativa pun pogodak. Zamolio sam organizatore da me ubace u mailing liste svih grupa kako bih ispratio rad u narednih 6 meseci, i naravno pisao o tome.

E sad, kako je ovo tek početak, takoreći prvi brainstorming ovih radnih grupa, ne bih ulazio u detalje i analize iznesenih ideja, pa bih radije podelio nekoliko utisaka:

- energija i motivacija učesnika je bila fantastična! Iako je vrlo jasno da mnogi učesnici još uvek ne kapiraju u koliko je lošem stanju naše društvo, jer su jednostavno previše mladi (ili još nisu došli u situaciju da nemaju pojma šta da studiraju, ili nisu još uvek bili u situaciji da nađu posao i skontaju da su sve te godine obrazovanja učili beskorisne stvari), njihova iskrenost i žustrost u raspravama mi govori da im je važno. Stvarno im je važno. I deluju kao akcijaši :). Biće narednih 6 meseci zanimljivo, siguran sam. - podrška Ministarstva omladine i sporta je važna, i prisustvo ministarke na otvaranju je uvek cool, ali cela podrška ovako na prvi pogled deluje dosta deklarativno, pošto je prisutna gospođa iz ministarstva (nisam zapamtio ime, na žalost) delovala prilično nezainteresovano – npr. telefonira u vreme prezentacije rezultata radnih grupa, a na moju konstataciju da klinci šalju odlične poruke i signale Ministarstvu, ona odgovara sa “da da, sve je to u redu, ali znate mi imamo strategiju…kancelarija za mlade…strategija…kancelarija…”. Nadam se da se organizatori ne uzdaju previše u pomoć Ministarstva :) - prisustvo i konkretna podrška Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) je od izuzetne važnosti na ovakvom projektu. Oni koji me prate na twitteru su na kanalu #stvarnovazno možda mogli steći utisak da sam ih hejtovao nakon njihove prezentacije, ali daleko od toga – ja bih samo voleo da se na konferenciji o vrednostima priča o vrednostima u najpozitivnijem smislu, pa onda malo emotivno reagujem na bilo kakvo spominjanje narodnjaka, politike, političara i uopšte države, jer sistem vrednosti nema veze sa državom. Bilo bi stvarno sjajno kada bi drugari iz KOMSa uključili sve svoje članice u istinsku promenu sistema vrednosti u našem društvu.

- Ana Divac – žena zmaj! Bio je tu i Vlade, održao jako lep govor, ali inspiracija dana, meseca, godine je Ana. Njen govor na zatvaranju konferencije treba okačiti na youtube i gledati ga s vremena na vreme, jer dolazi i srca i duše jedne dobre osobe koja najiskrenije misli ono što govori, a koliko vidimo po akcijama u proteklih par godina, i živi ono govori. Mogu ja sad vama da napišem ovde gomilu citata, tipa “Gde god da odete, uvek nas nervira država. Država je svuda problem, dakle ne smemo kriviti državu. Jer mi smo država, i država je odraz nas samih. Menjajući sebe, menjamo i državu.”, ili “Svakog dana se budimo i nešto nas pokrene. Šta je to? To je vrednost zbog koje živimo”, ili “u procesu promene, ne smemo izgubiti sebe, svoj identitet”, ali tek kad si tu, na par metara od nje, možeš da osetiš tu navalu energije dok govori. Inspirišuće, zaista…

Sve u svemu – sjajna inicijativa. Drago mi je što sam deo cele priče i nadam se da će za 6 meseci završni događaj biti nazvan Divac Results Forum, te da će rezultata stvarno i biti.

Autor: Nikola Jovanović twitter: @PeckoPivo blog: www.peckopivo.com

This post is password protected. To view it please enter your password below:

Password:

Hteo sam da kupim zgradu u Uzun Mirkovoj 1, gde je navodno sada Kinoteka, taj tender sam dobio, a posle je poništen. Pričali su mi neki da treba po 50 hiljada dati tome i tome. Može, rekao sam im, ali burazeru, ličnu kartu da daš da si primio pare od mene. I kad sam video taj šljam, šta se tu dešava… Nije kriv samo onaj koji prima u korupciji, nego i onaj koji daje. - Duda Ivković.

Photo: Presta

Ako bih morao da biram svog “personal jesus-a” verovatno bi izbor pao na Dudu. Na stranu njegova trenutna aktuelnost zbog nadolazećeg prvenstva, Duda je jedna od osoba koja je mojoj generaciji dala predivno detinjstvo kroz uspehe košarkaša, ali i jedan od retkih na našim prostorima kojima nećete naći puno mrlja u biografiji. Dugo mi se motao po glavi ovaj tekst i vraćao bih mu se s vremena na vreme, stavljajući u svoje životne ciljeve da nekad i upoznam ovog čoveka. Nadam se da ću to doživeti.

Njegova izjava o korupciji dobrim delom opisuje i našu kulturu. Konformistični kakvi jesmo, prilagođavamo se postojećem sistemu bez ispitivanja njegove validnosti, on postoji, radi, neefikasan je ali verovatno jedini. Ćutanje i nezameranje su nedodirljive vrednosti, dobri odnosi su ultimativna potreba a na licemerje više niko ne obraća pažnju. Zapali smo u ozbiljno flegmatičan odnos prema problemima čekajući da se sami reše, što se vrlo retko i desi. Odavde i nedostatak potrebe da se bilo šta promeni i pomeri napred. Nedostatak koji pitanje iz naslova teksta ne čini retoričkim, već nalaže ozbiljnu diskusiju.

Problem sa taksijem nastao je pre dva ili tri meseca. Vožnju od Ade do železničke stanice taksista je naplatio 850 dinara. Bila je nedelja i druga tarifa, ali kao neko ko se jako često vozi taksijem, mogu da vam potvrdim da ta vožnja teško da može da dostigne više od 500 dinara. Vozilo je uredno imalo svemoćne TX tablice, taksista nije bio član nijednog udruženja što jeste malo ulivalo sumnju, ali verovao sam u taj novi sistem verifikacije tablicama. I prevario se.

Igrom slučaja poprilično smo žurili na stanicu pa nije bilo vremena za diskusiju (niti je poželjna kad ste sami), obratio sam mu se sa žalbom da je to previše novca, na šta je on odgovorio da je to druga tarifa, uzeo novac i bukvalno nestao sa lica mesta. Nije me mrzelo da zapišem tablice (preporuka je i broj taksi table), i prijavim vozača na telefon koji sam uspeo da nađem online.

Problemi sa novcem su samo jedan od pokazatelja problema u sistemu. Realno tih 350 din. meni neće puno značiti u životu, ali je princip taj koji me je naveo da po prvi put prijavim nekoga za nešto. Kada radite i ne tako lako zarađujete svoj novac, niste baš raspoloženi da ga tako razbacujete ljudima koji su otkrili toplu vodu. Jer prevara je upravo to. Sa manje rada zaraditi puno više, nije li to svima cilj? Jeste, ali postoje određene moralne norme koje nas održavaju da funkcionišemo kao društvo. Ali nema tu ni morala ni racia.

Opet ću uzeti kao primer taksiste, ali one koji stoje na autobuskoj stanici i koje sam imao prilike juče da posmatram gotovo sat vremena. Nijedan od njih nije imao ni jednu vožnju. Na svaki autobus su nasrtali kao vrane, daveći ljude na najjeftinije fore i nikog nisu uspeli da privuku. Sistem po kome oni voze 2 vožnje dnevno i od toga žive nije previše jasan, ali očito oni vide i imaju u njemu neku računicu, koja je daleko od one koja u sebi ima moralnu notu.

Oni tako ne seru samo po ljudima koje prevare, već i na sve one koji taj posao pošteno rade. Ovi sa nezavisnim tablama imaće puno manje posla jer će ljudi razvijati predrasudu kako su svi prevaranti što će vremenom i dovesti do toga da ljudi manje koriste taksi. Tu niko ne dobija…

Ako postoje pravosudni organi, neefikasni kakvi jesu ali ipak i postojeći zašto im se ne obratiti. Na kraju krajeva i oni se finansiraju iz poreza za koji svako od nas radi 12 meseci godišnje, i koji nerado plaćamo. Zašto ne koristiti usluge koje postoje da bi se sistem uredio, a naš grad vremenom postao bolje mesto sa manje predrasuda o prevarantima i lopovima. Jer ne želimo da se zameramo? Jer će nam oduzeti vreme koje trošimo na turske serije? Nedovoljno jaki i sebični razlozi.

Šteta je i što se ne koriste više tehnologije koje postaju sve više zastupljene. Mobilna aplikacija kojoj bismo mogli da prijavimo divlje taksiste i lokacije gde smo ih zaustavili pomogla bi mnogo onima koje se često voze taksijem. Ovo ne mora da se odnosi samo na taksi već na sve kritične grane. Ujedno poželjno je da bude besplatna i dostupna za skidanje na stanicama i aerodromima kako bi se i turisti na vreme obavestili o tome kako da ne budu prevareni. Mala pobeda? Svakako! Problemi se rešavaju jedan po jedan.

Znam da ću se u nekom periodu života i pitati kada sam postao ovoliki drkadžija, ali vratiću se na priču o odgovornosti i činjenicu da mi sami moramo da počistimo svoje dvorište. Ogorčen sam malo na dešavanja oko nas, na činjenicu da ti neki mali, vrednosno nebitni ali alavi ljudi grabe sve što mogu oko sebe dok svi oko njih pate. Budimo realni na državu ne možemo previše da se oslonimo, ali uvek treba imati na umu da je neke stvari moguće i raditi sam.

Previše razmišljam. To obično vodi i do previše nervoze, i previše pitanja onda kada ne trebaju da postoje. Nedostatak opuštenosti onda kada je potrebna zna da zasmeta onima koji su dragi, ali ne mogu od nekih stvari pobeći. Ipak, volim kada sebi postavim pitanja na koje mi treba puno vremena da odgovorim. Ono na koje mi i dalje ne uspeva da nađem odgovor, a da to nije 42 jeste i zašto nama u Srbiji, i Balkanu generalno nije bolje ako smo toliko talentovan narod.

Photo by Bies

Priča počinje kritikom vlasti. Popularna tema u Srbiji koja se obično završi zaključkom da su nam na vlasti debili. Ne osporavam, ali pokušavam da se zapitam kako smo došli do situacije da celog života imamo debile na vlasti. Dobar deo ljudi koje znam i poznajem su jako inteligentne osobe, vode svoje uspešne poslove, ili su veoma uspešni u onome što rade. Opet, većina njih su apolitični, groze se politike u zemlji i gotovo sigurno neće izaći na sledeće izbore. Plašim se da tim principom stvari same od sebe jednostavno neće krenuti na bolje.

Fali nam hrabrosti da preuzmemo odgovornost. Odgovornost obično za sada preuzimaju najluđi, najglasniji i najalaviji, dok se oni od kojih se to očekuje drže prijatno ušuškani u svojoj komfort zoni i poslovima koji sobom nose vrlo malo rizika. I to nije odgovornost samo koju politika nosi sobom, nego i odgovornost u bilo kojoj sferi delovanja.

Postoji recimo jedna priča o Žiki Pakomu, koju znam od ljudi iz Niša. Pežorativno nazivan Žika Bubuljica, za njega postoji priča da je uspeo tako što je stavljao potpise na papire za kojima neko ne bi ni obrisao zadnji deo tela. Uvozio egzotičnu opremu, sarađivao sa kritičnim klijentima itd. itd. Uspeh se u Srbiji ne prašta i zluradi komentar otkriva možda deo odgovora na naše pitanje. Potpis je odgovornost, ludost je odgovornost, rizikujete da biste nešto dobili. On je sada uspešan, ili je percepcija uspešnog u Srbiji, onaj koji vozi džipa dok mi ostali pokušavamo da živimo od Interneta. I dalje, kao osoba koja snosi veliku odgovornost verovatno je na mesec dana od bankrota, ali i nekoliko godina ispred svih onih koji leže ušuškani u svojoj komfort zoni.

Tako dolazimo do odgovora na pitanje zašto nema više startupa u Srbiji, kada imamo toliko programera i zasigurno veće tržište od Slovenije i Hrvatske.  Kompanije su odgovornost koja nije dostojan protivnik visokoj plati koju strane kompanije nude domaćim programerima. Dok su u komšiluku tehnički kadrovi bili uglavnom zaposleni u domaćim firmama, kod nas je ustaljena praksa da se radi za strano tržište i kreiraju proizvodi koji donose novac nekom tamo, a ne nama i našoj zemlji. Velika plata vezana za stranu valutu, koja oslobađa svog tereta skorašnje istorije naše zemlje i omogućava lagodan život. Međutim, problem je što ovako ne idemo napred… Tako ne kreiramo ekosistem koji će učiniti Srbiju ozbiljnom startup zemljom, tako ne motivišemo klince da se bave ovim, tako ne činimo bilo koga da misli nešto drugo osim – Život u Srbiji je potpuno sranje, i samo da završim faks i palim. Većina njih i ne zna da može drugačije. A revolucija valjda polazi iznutra.

Naravno ne očekujem i svako da preuzima odgovornost. Naprosto to nije za svakoga, ljudi koje rade u prodavnici verovatno su sa razlogom na toj poziciji. Ali očekujem to od vas, koji ste mladi, sposobni i koji imate dovoljno znanja da uvek možete da nađete posao za neku solidnu platu. Solidna plata je taj comfort zone, iz koje ne želite da izađete jer to zahteva viši nivo odgovornosti. Ali, ta odgovornost može da kreira nova radna mesta, nove poslove, veću slobodu i na kraju mnogo više zarade. Nije lako, ali rekao sam već – overnight success takes years.

Jebiga, ako želimo stvari da krenu na bolje moraće taj teret da ide preko naših leđa. Ako prećutimo i ostavimo da se stvari odvijaju kako su se do sada odvijale, imaćemo i rezultate kakve smo do sada imali. Neke stvari se kreću na bolje, ali razlog je što se neke stvari poput tehnologije jednostavno prate same od sebe, i teško je sa državnog nivoa uticati na tako nešto (Osim ako niste Severna Koreja). Možemo uvek svi da odemo, ali stvari neće postati bolje, promena imena u Alan Shore me neće učiniti da se manje stidim svoje zemlje. Zato moramo da je menjamo, ili makar da se potrudimo da uradimo tako nešto. Zato moramo da preuzmemo odgovornost. Jer, ako to ne uradimo, debili će i dalje biti na vlasti a nama niko neće biti kriv za to što nismo ništa pokušali da uradimo… Sada nam je ok, ali znajući našu istoriju, nikada ne znate kada će doći neki novi generali….

Napomena: Nisam tu da vam sudim o odgovornosti. Štaviše. većina ljudi će reći za mene da nisam odgovorna osoba, ali idem u drugu krajnost. Odgovornost preuzimam ali je često i ne opravdavam, ali dajem sve od sebe da toga bude sve manje. Ne odustajem, već se trudim da budem bolji analizirajući kamenje na koje se spotičem.

Političari nisu isto što i narod. Stav nečije politike ne znači da je i generalni stav nacije ako se upita pojedinačno, ali zna da bude stav dobrog dela nacije kao lako manipulisane grupe. Koliko ljudi je želelo rat pre 20 godina, sve ove proteste, razbijanja i sve ono što nas tera da se zapitamo ima li ko normalan? Malo, ali ta manjina je uvek glasnija. U noćnom prevozu se obično nađe jedna osoba koja ne plaća kartu i ako je ostalih 50toro to isto uradilo. Osoba koja će biti neobično glasna, bahata, besramna ali isterati na kraju svoju nameru, a možda i povući neke druge u isti postupak. Za glupost nije potrebno puno, obično dvoje ili troje, a onda će i bezlična masa nastaviti tako jer je zaboga greh imati različite stavove.

Tužno je to. Kao neko ko čita ovaj blog verovatno nisi deo te lako manipulisane mase jer veruješ i u nešto što nije napisano samo u “istinitim medijima”. Ne prihvataš sve što ti se servira već radiš svoj posao. Veruješ da se radom postiže boljitak, ulaganjem truda i okupljanjem ljudi oko sebe koji mogu da izguraju ideju. Ali to zapravo nije tako, jer te na kraju uvek nadglasa masa. Na kraju uvek pobede ideje onih koje ne želimo da pratimo, i ako svi koje znate nisu za te ideje. Plemena ili šta već.

Onda i ti ne glasaš, i ti se ne pitaš. Kako je Čerčil rekao – demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vreme. A odbijaš i da se uključiš, jer ne želiš da budeš deo sistema koji uništava. I tako u beskonačnost, u nadi da će se pojaviti neko rešenje samo od sebe…

U jednom od nedovršenih tekstova koje sam pisao o korupciji konstatovao sam da ona nije sa strane doneto zlo već puko prilagođavanje, evolucija. U prirodi kada ste pred izumiranjem vi se prilagođavate tako da vaša okolina ide vama u prilog, razvijate sposobnosti mimikrije i tako opstajete. Korupcija je nešto slično a ništa nije drugačije ni sa slanjem stvari iz naše zemlje, sistem vas jednostavno tera da koristite nelegalna rešenja, a dok je tako verujem da ni neće biti ozbiljne želje za izvoz malim preduzetnicima.

Photo: Ed Schupil

Kada smo pokretali Pik u Srbiji jedna od osnovih ideja je bila da nekako spojimo tržište BiH i Srbije. Jednostavno, logično je. Ako živite u Loznici i hoćete da kupite gume za automobil, jeftinije vam je da odete u Zvornik nego u Beograd. Da ne pričamo o tome koliko je jeftinije kupiti neke stvari u BiH, ili naći neke stvari u Srbiji. Sjajno, zar ne? Osim što nije.

Problem je nastao kada smo shvatili da je gotovo nemoguće poslati nešto iz Srbije u BiH. Preskupo je, osim da se snalazite gerila metodama poput slanja preko prijatelja iz Srbije ili eventualno autobusom, ako postoji ta linija. Ovo nikako nije linija najmanjeg otpora tako da je naša ključna kompetencija zapravo postala nepostojeća. Onaj osećaj kad živite na Balkanu pa nešto što je jako logično to zapravo nije. Do daljnjeg.

Nekako sam celu ovu situaciju usled splasnulog entuzijazma ostavio neispitanom i prihvatio kao takvu. Sve dok, za drugog klijenta koji posluje i na teritoriji Bosne i Hercegovine i Makedonije (dve zemlje :D) nisam morao da isporučim majice koje su osvojili u nagradnoj igri. Epilog – slanje 5 majica u BiH i 1 majice u MK košta 5000 dinara. 50 jebenih evra! Ako uzmete u obzir da su to majice koje se rade u tiražu od par hiljada primeraka i cenu koja je oko 3.5 eur recimo, dobijete da je slanje 250% skuplje od same majice. Šokantno? Nemoguće.

Napomenuo bih da je ovo slanje najobičnijom mogućom poštom, kao fizičko lice. Dakle najjeftinije moguće. Napomenuo bih da me je i službenik nekoliko puta pitao da li sam siguran da želim da šaljem poštom jer podleže carinjenju. Posle drugog puta je nastavio postupak.

Da biste poslali bilo koji artikal u BiH ili Makedoniju potrebno je da popunite 4 papira. Carinsku deklaraciju, deklaraciju od sadržini (mali zeleni papir), potvrdu o prijemu pošiljke i za kraj popunjavanje specijalne bubble wrap koverte u kojoj morate da šaljete pošilje ovakve sadržine. Sve ovo puta 6 znači i nekih sat vremena ispunjavanja papira, što ovaj postupak čini utoliko komplikovanijim.

Ovim povodom i morate platiti:

40 din bubble wrap koverta370 din + 30 din (transakcija po uplatnici) neki RAT ministarstvu finansija (verujem da je to carina)357 din troškovi slanja za BiH (RS tačnije) – 547 din troškovi slanja za MK —Ukupno: 6×400 + 5×357 + 547 + 6×40 = 4972 din

Plus sam pogrešio i onaj jedan koverat od 40 din ali ajde to neću da računam :)

Ne znam kako da reagujem na ovo osim da proglasim skandalom. Dok ove stvari funkcionišu na ovakav način male su šanse da će i naši mali preduzetnici uspeti da plasiraju svoje proizvode legalno u regionu. Jednostavno se ne isplati ni za šta što je jeftinije od 100 eur recimo, i morate da se priklanjate hack rešenjima koja su nelegalna i u narodu se često zovu šverc. Tu spadaju slanja autobusom prijateljima u susednu zemlju koji će dalje proslediti svojim načinima, distribuiranje prijateljima od kupaca u Srbiji ili eventualno nelegalno prenošenje preko granice tako što standardno kažete cariniku da nemate ništa da prijavite :) Bolje 200 dinara vozaču za kafu, nego 5000 pošti kao porez na to što ste iz Srbije.

I ako će zakonodavci reći da je ovo kriminal i oštro osuditi nisam siguran da ga takvim treba tretirati. Kao što gore rekoh ovo je prilagođavanje, linija manjeg otpora kao prirodan put, osnažen i činjenicom da ne živimo baš u vremenima kada je zahvalno biti preduzetnik i raditi na belo. Ovaj postupak to stanje čini još nezahvalnijim.

I za kraj draga državnici, pređite makar jednom CIV III pre nego što počnete da se bavite politikom. Korisno je, naučićete ponešto o vođenju države, a i ne sumnjam da će vam žena verovatno biti srećnija što konačno imate nešto da radite. Predivan win win, zar ne?

Domo Arigato je japanski izraz za hvala puno, što je upravo i osećaj koji želim da podelim sa vama posle divnih 30 sati projekta Arigato.

Od jedne ideje o kojoj smo ovde diskutovali do konkretnog proizvoda prošlo je nešto više od 20 dana, da bismo juče dobili i konkretan projekat Arigato. I ako sam donekle i sam sumnjao u realizaciju ove akcije, pre svega zbog problema koje sam imao usput, pa sve do završavanja sajta koji je postavljen u autobusu na putu ka Pecha Kucha eventu u Novom Sadu gde je i predstavljen, ona se ipak desila.

Glavni problem sastojao se u vremenu koje je moguće odvojiti za ovakve stvari. Bilo ko od učesnika projekta, onog trenutka kada bi bio pritisnut poslovnim obavezama, gubio je entuzijazam i celu priču odlagao za bolje vreme. Odavde i izostanak nekoliko kvalitetnih dizajn rešenja koje smo sa željom očekivali. I pored toga, nekako smo se “skrpili” i postavili akciju na svoje noge. A rezultat neočekivan – 160 majica za nešto više od 24 sata. Nešto što niko od nas nije očekivao.

Ispunili smo sve preduslove. Dobili smo kvalitetne i pristupačne majice i preorder će trajati do kraja nedelje kada ćemo sumirati sve narudžbine, tipove i veličine i poslati ih na štampu, a onda na nekom cool druženju i podeliti iste uz druženje i dobar osećaj koji delimo tokom cele akcije. Sumnjam da ćemo skupiti novca koliko i CSR projekti velikih korporacija, ali entuzijazma i osećanja da smo uradili nešto dobro da pomognemo prijatelju u nevolji nam neće manjkati.

Neću dužiti previše, ovo je više tease za samu akciju o kojoj će verujem ovde imati još reči. Overite sajt i poručite majice ukoliko vam se sviđaju pa se vidimo na našem malom druženju.

A pogledajte i prezentaciju cele akcije sa Pecha Kucha dešavanja.

Znate ono kad vam povrede nekog koga volite, a vi gotovo ništa ne možete da uradite po tom pitanju. Ništa, jer se plašite da su koraci koje donesete neučinkoviti i neće završiti tamo gde je pomoć potrebna.

Čudno se osećam povodom svega ovoga što se dešava u Japanu. Od klinačkih fantazija o zemlji borilačkih veština i Meki svima nama koji želimo da postanemo nindže do kasnijih tehnoloških fantazija koje sam sanjao, ova neobična zemlja bila je destinacija koju sam morao posetiti pre nego što “overim koficu”. Još uvek nisam, a plašim se da ova dešavanja u poslednje vreme neće ostaviti zemlju mojih snova onakvom kakvom je sanjam.

Milica je malopre objavila…

Japan: over 9.000 dead, 12.645 missing, 350.000 in evacuation centres :((((((((((((

Pitanje je i kako da pomognem. Sve one uplate sa porezima koji idu operaterima me teraju da peglam, i odbijaju od akcije koja je neophodna. Sa druge strane da odem u banku i uplatim 200-300 din mi je po malo bezveze a ipak želim nekako da pomognem. Odavde je došla i ideja koju ću predstaviti u nekoliko koraka.

- Lepo vreme dolazi, voleo bih da imam majicu kojom ću otvoreno izraziti podršku Japanu, to je najmanje što mogu da učinim za tu zemlju

- Mogao bih sam da dizajniram majicu i stavim je ovde na blog, ali realno poznajemo dosta jako dobrih dizajnera koji bi se verovatno uključili u akciju FREE ako bi njihov rad bio prepoznat i pristupilo im se na adekvatan način

- Znamo ljude koji bi te majice mogli da ištampaju, u odgovarajućem kvalitetu sa dosta niskom cenom, a opet iz razloga da pomognu celoj akciji. Ne bi se pravio lager majica već bi se preorderovale i tako bismo smanjili gubitak samog proizvođača na minimum.

- Na cenu koštanja majice bismo dodali još nekih 200-300 dinara, koji bi bili direktno uplaćeni Crvenom krstu, potpuno transparetno tako da ne bude sumnje u celokupan proces.

I to je to. Mislim da je dovoljno razumljivo da ostavite kritiku na ideju a biću tu i da vam odgovorim na pitanja. Sve eventualne sugestije dolaze u obzir.

VAŽNO: Ideja ove akcije nije bljutava samopromocija korišćenjem popularne teme, kako se često interpretiraju ove akcije. Ovo nije moj projekat i neću praviti poseban sajt i pojvaljivati se u medijima kako bih govorio ljudima da sam human i puštati suzu nad slikama Japana. Ako vam se svidi ideja, radimo je svi i vlasnici su svi oni koji budu učestvovali a ne određeni pojedinac. Verujem da bi se ovde uključila i pojedina dizajnerska udruženja i neke organizacije tako da ovu priču učine što masovnijom. Naravno da svakog trenutka postoji i mogućnost da se ideja neće svideti većini i to je ok, ne menja puno stvari skoknuću do banke i uplatiti svoj novac a par majica uraditi za sebe i prijatelje u znak podrške.

Pa, šta mislite?

Nisam dobar u previše stvari. Volim da se krećem, pričam, družim, analiziram i gledam da mi posao bude prožet tim stvarima. Uspevam, ali taj uspeh je prečesto bolan i dovodi do razočaravanja onih koje volite.  A onda sledi kukanje, koje i sam mrzim najviše na svetu ali upražnjavam, kukanje zbog prevelikih očekivanja koje imam nastalih zbog prevelikih priča koje su me kružile kada sam bio znatno mlađi, o uspehu, novcu, lakoći življenja… Kukanje  protiv zemlje koju volim, ali ne mogu da kažem da me nije razočarala.

Photo: nicdalic

Kukanje u Srbiji nije novost, već svakodnevnica, stanje svesti, stanje nacije. Kuka se kad se ima i kad se nema, kao i u svim situacijana između. Zadovoljavanje svoje unutrašnje savesti ili odbrambeni zid za sve one koji bi vam nekad zatražili pozajmicu, razlozi su mnogi a posledice retko preispitane. Najednom se samo uhvatimo u toj kolotečini. Međutim nije to tako neočekivano, pre ili kasnije shvatimo da svet koji su nam obećavali nije tako šaren, već više crno beli ispis tonera koji je pri kraju, i koji ne obećava previše. Naš toner je odavno prazan…

Počinje sa školovanjem. Uče vas o tome kako trebate da budete vredni, poslušni i dobri. Radite puno i vaš rad će biti nagrađen. Ako budete dovoljno dobri posle 4 do 5 godina stećićete diplomu, odmah će vas sačekati i dobro plaćen posao, perspektiva, prilika da se skućite i oformite svoju porodicu. O dobroti sam već pisao (nije me daleko dovela) a korak posle iste čeka nas ŠAMAR. Lepo je što ste bili vredni, ali moramo da vas obavestimo posla trenutno nema.

Nemati posao je neverovatan izvor frustracije. Život na tuđoj grbači zvuči zanimljivo prosečnom tinejdžeru ali kada pređete dvadesetu, pridike jednako frustriranih roditelja vam ne prolaze kroz uši tako lako kao pre. Kap koja prelila čašu na putu ka bezizlaznoj depresiji predstavlja i 5-6 godina ispiranja raznoraznim beskorisnim i nepraktičnim znanjima koja Vas vode u bolje sutra. Znanja koja nam pružaju mogućnost da radimo sve, osim nešto konkretno, nabacana tako da testiraju naše mentalne kapacitete ali ne i nauče nas da radimo nešto konkretno. Više smo na nivou koncepta nego nečeg realno upotrebljivog. Iz toga nastaje:

Idiotski je učiti hiljade stvari ako ne možete da ih aplicirate na konkretnu situaciju. Primenjeno znanje je jedino koje ostaje, definicije koje se vezuju za aktivnost daju pun efekat a to kod nas ne postoji. Fakulteti ne insistiraju na praksama, veza sa privredom i formiranje kadrova prema potrebama iste ne postoje i tako malo po malo dobijamo isfrustriranu naciju.

Nije da ne postoje šanse na tržištu, ali mi jednostavno ne znamo kako da ih iskoristimo. Pogađajte, ni to nas nisu učili, nije imalo mesta pored silnih udžbenika koji se namenski pišu da imaju što više strana kako bi uvećali dobit njihovih autora. Rekli su nam da će nas po završetku faksa čekati siguran posao i slagali nas, a usput nisu obratili pažnju na…

Vidite, posla stvarno nema ali slobodno tržište je prilika za svakoga. Otvorite svoju firmu, napravite vizitke i sajt, ne košta puno a utire put ka zvezdama. I posle vam kolač u tiganju zvuči nemoguće?

U trenutku kada u državi realno nema kapaciteta za nova radna mesta rešenje bi moglo da bude u podsticanju preduzetništva, ali odakle uopšte bilo kojoj mladoj osobi ideja da je tako nešto moguće. Jednostavno, edukacija i podsticanje mladih na pokretanje sopstvenog biznisa ne postoji, niti je naša zemlja generalno prijateljski nastrojena prema bilo kome ko želi da radi “na belo”. Čak i ako niste neko ko čeka da po uručenoj diplomi posao bude serviran na gotovo, i hoćete da probate nešto svoje (a trebate jer mlade osobe bujaju od ideja) shvatićete da je to skupa igra i odustati. Ne postoji startup kultura i podrška mladih ljudi, makar one nekolicine koja je bila dovoljno hrabra.

Na svom primeru mogu vam reći da su mi trenutni mesečni troškovi, koji podrazumevaju plaćanje najosnovnijih doprinosa državi, stana u Beogradu i onoga što pretekne za život oko 700-800 eur mesečno. Po poslednjim statistikama to su 2 prosečne plate u Srbiji, za onaj posao koji Vas čeka “na gotovo”. Ok rećićete, ne moraš da živiš u Beogradu, baviš se Internetom i tebi je svejedno. Nije baš, određeni preduslovi ovog posla jesu da se bude i na mestu zbivanja i odatle novi trošak, ali analiza troškova i nije ideja ovog teksta koliko skretanje pažnje na nemogućnost pomeranja sa mrtve tačke.

Na sve ovo treba dodati i činjenicu da vas niko neće potapšati po ramenu za to što ste krenuli u samoubilački poduhvat. Naprotiv rećiće da ste budala jer radite za državu, da vaš avion nikada neće poleteti i naručiti još jedno pivo ispred prodavnice dok čekaju da im se jave sa biroa. A prilikom osnivanja firme (makar u Ivanjici) će vas jako čudno gledati, pitati za koga to radite i čime se bavite kao i otkud to da osnivate firmu.

Pazite, ne očekujem da će neko da mi ljubi cipele ili diže spomenik zbog toga što osnivam firmu, ali neki vid podrške bi morao da postoji kada već nacionalno nismo preduzetni. Razlog zašto želim da odem u USA baš jeste prilika da osetim kako funkcioniše društvo uređeno prema biznis principima. Prema pričama (neću da tvrdim dok ne vidim) biznis je pokretač Amerike, a najuspešniji u njemu imaju podjednak status kao i sportske ili muzičke zvezde. Najbolji dokaz tome je i Gary Vaynerchuck i njegovo prisustvo na AskMen-ovoj listi najuticajnijih ljudi. Onlajn vinopija se nešto pita, ljudi se ugledaju na njega i čitaju njegove knjige a takav status u Srbiji eventualno imaju kriminalci, pevači i tajkuni. Uporedite te dve stvari i biće vam jasno zašto smo tu gde jesmo. Hoću da osetim tu energiju jednom i probam da uradim nešto više znajući da nije greh ne otići na pivo ako imate nešto važno da obavite. Kažu da menjanje zemlje neće promeniti moje navike, ali mislim da vredi probati…

Odavno imam jedan hobi, a to je da teram sebe u propast. Posao u Adria Mediji mi je bio fenomenalan. Klasičan srpski, fleksibilno radno vreme, ok ekipa, ok plata. Međutim kada imate 24-25 godina to baš i ne treba da vam bude motiv koliko sopstveni napredak. Sigurica posao neće biti tu zauvek a ako morate da roknete glavom u zid bolje je da to uradite sa 25 nego 10 godina kasnije sa kreditom za stan i troje prelepe dece. Komentari na moju odluku da napustim ovaj posao su bili uglavnom jako neafirmativni i išli u smeru da sam razmažena budala koja očekuje da će mu neko ponuditi direktorsku stolicu, retki su oni koji su razumeli pravi razlog.

Druga stvar vezana za siguricu jeste činjenica da ne terate sebe do limita do kog možete već se usklađujete sa sistemom po principu linije manjeg otpora. Tako imate 70% ljudi koji ne rade na poslu gotovo ništa osim što kukaju kako ceo dan rade. Ne razvijate se, stojite u mestu i postajete sve manje konkuretni kroz godine. O tome niko ne razmišlja jer im je to sigurno, jer se tako ne ističu i ne preuzimaju odgovornost u slučaju neuspeha. To nepreuzimanje odgovornosti nam je takođe nacionalno, mala sredina čini da se i razvodi jedva dešavaju zbog glasa naroda, a eventualni neuspeh bi bio ocenjen kao klasična kataklizma i uništavanje porodičnih vrednosti građenih poslednjih 5 miliona godina. Glupost, ne plašite se da popušite, svaki popuš je jedno ogromno iskustvo iz kog izlazite pametniji i jači (uglavnom). Ako mi ne verujete pogledajte Džordanovu reklamu.  Komentare drugih ostavite sa strane, imajte na umu da oni moraju da pričaju o nečemu uz ono pivo.

Posle ovih 25 godina, moram priznati da sam očekivao više od tebe, Srbijo. Ok, priče iz detinjstva jesu bile prenapumpane, mi nemamo kosmodrom, ali pakleno sam se trudio da bih došao do ovde pa i dalje nema naznaka svetla da nas ohrabri, već naprotiv gustina tame čini da se sve češće pitam o svrsi truda. Jeste, rekli su da će biti teško, ali niko nije rekao da neće biti vredno. Prihvatio sam da neću ništa dobiti na gotovo i da moram sam da se iscimam. Prihvatio sam i uvrede usled svih nepopijenih piva zbog posla, i kritike klijenata usled svih popijenih zbog ortaka. Zagrizao sam i jaja i probao nešto svoje, udaranje glavom u zid prihvatio kao realnost ali ne znam koliko ću dugo. A ako odem, zamolio bih te samo jednu stvar… Nemoj da me pitaš zašto…

Patetičan uvod

foto: teen.hr

Patetična razrada

Uzbudljivo, emotivno i još više otežava odgovor na pitanje da li bismo one 1992. pobedili DreamTeam zajedno. Pogledajte svakako film, super je ono što sam napisao pre nego što je tekst dobio ovu formu, ali na kraju sam rešio da ipak sve obrišem i ostavim vas da sami izvučete zaključak. Voleo bih da čujem vaš komentar.

Napomena: Pirati su ćao! Film nema da se kupi, skinite sa torenata

Pre nekog vremena slomijem ja zub jedući čokoladu. Ovih dana me počeo boleti, onako podmuklo, nekad na hladnu vodu, nekad kad loše zagrizem i tako. Večeras me baš počeo mučiti tako da ne mogu da zaspim, pa sam se bacio na Internet u istraživanje kako da zamirim bol.

Pored raznih priča strave i užasa iz stomatoloških ordinacija, našao sam neke interesantne recepte.

Rakija je univerzalni naroni lek za sve boljke. Srknete malo rakije, i muljate što duže u ustima. To bi trebalo da umrtvi živac i bol će privremeno proći.

Kažu da, kada boli zub, treba […]

Moja drugarica iz osnovne škole a kasnije i Gimnazije već skoro 8 godina živi u Izraelu. Prošli  put kada je dolazila videle smo se i lepo ispričale, ali osim mene možda se videla sa još dvoje ili troje naših školskih drugova (od sigurno 10 koliko nas živi ovde u gradu)  i to slučajno, na ulici. Ovoga puta nije htela ništa da prepusti slučaju pa je angažovala mene da organizujem makar kratak susret društva

Prošlog ponedeljka pošaljem društvu iz Gimnazije poruku preko Facebook-a, gde i kada treba da se nađemo. Onima koje nemam kao kontakte na FB poslala sam SMS poruke. Sve u svemu, bilo nas je 11 (obzirom da nas je na godišnjicu mature došlo 17 ili 19, ovo je vrlo dobra cifra). Od svih pozvanih nisu došla dvojica drugova (nismo ni sigurni da imamo prave brojeve telefona) a od onih koji su na FB došli su svi. Pa sad neka neko kaže kako internet čini da se ljudi otuđe.

Lepo smo se ispričali, ismejali, sukobili mišljenja i sjajno se proveli.

Za one koji nisu bili tu fotografije mogu naći na mom profilu na Facebooku (baš da ne budu javne na Flickru )

Pre neki dan, RZZO (Republički zavod za zdravstveno osiguranje) potpisao je ugovor o nabavci tri miliona doza vakcine protiv svinjskog gripa kompanije Novartis.

Međutim, ugovor sa Novartisom ne postoji! Postoji samo ugovor za kompanijom Jugohemija-Farmacija, koji se bavi samo finansijskom stranom cele priče.

Ipak, i sam RZZO u svojim saopštenjima ostavlja utisak da je ugovor potpisan sa Novartisom direktno. Evo jednog primera, iz zvaničnog saopštenja sa sajta RZZO:

Prema ugovoru, kompanija „Novartis“ je dužna da najduže u roku od 25 dana od dana potpisivanja ugovora isporuči prvu količinu od 500.000 doza vakcina, s tim što postoji obećanje kompanije da će učiniti sve što je […]

U Srbiji su psi lutalice već dugo godina veliki problem. Ima ih mnogo, često se kreću u čoporima i uznemiravaju ljude, a često se dešava i da napadnu, čak i decu.

Javnost naravno negoduje jer joj takvi psi smetaju. A nisu oni, jadni, ništa krivi. Takva im je sudbina. Problem su u stvari ljudi koji su neodgovorni prema njima. Nije svako sposoban da ima kućnog ljubimca, ali mnogi i pored toga žele da ih imaju. I tako nabave psa (ili mačku), drže ih tako u stanu ili dvorištu neko vreme a onda im dojade – oko njih stalno čovek mora nešto […]

Buraz mi stalno nešto petlja sa kolima, uvezi, izvezi, prodaj, kupi, to mu je i hobi i posao i nešto čime se svakodnevno zaluđuje. S tim u vezi moji odlasci kući se delom svode i na zajedničko kačenje oglasa trenutnog voznog asortimana te sam imao priliku da se upoznam sa top naslovima kada su autooglasnici u pitanju. U principu nema tu previše filozofije, ovaj model, ima felne itd, sve se svodi na manje više iste podatke koji se kopiraju od sajta do sajta. Međutim ima onih koji agilnije gledaju na promene na tržištu i jedan od sajtova me zaista oduševio jednom sitnom, ali zaista bitnom promenom.

Negde na ovoj slici iznad videćete padajući meni sa naslovom Englez. Onima koji ne žive u Srbiji, ovo bi verovatno bio Easter Egg ili nešto slično, ali to zaista nema nikakve veze sa tim. Razlog leži u činjenici da se u našoj zemlji, legalno ili ne (a pre će biti ovo drugo) u poslednje vreme pojavio se ogroman broj vozila sa volanom sa desne strane, karakterističnim za Veliku Britaniju, i njihovu večitu težnju da budu posebni tako što će voziti suprotnom stranom za razliku od celog sveta.

Sviđalo se nama ovo ili ne, činjenica je da je broj ovih automobila na tržištu u porastu i samim tim kao oglasnik koji se bavi samo automobilima, neophodno je bilo pokriti i ovu osobinu. Da je u pitanju horizontalni oglasnik, koji pored automobila pokriva sve od igle do lokomotive pitanje je da li bi vlasnik mogao sebi da omogući ovoliku prilagodljivost. Cool je biti veliki, pokrivati sve opcije i imati monopol, ali imajte na umu da neko mali ima mogućnost da radi mnogo brže i prilagođenije tržištu od vas. Proći će valjda vreme kada će svi svoje oglase postavljati na Blic i B92 i tražiti priliku da se efikasnije oglašavaju, tražeći relevatnije izvore za njihovu ciljnu publiku. To je prilika da nađete svoju nišu i gurate je godinu dve, a rezultata će sigurno biti.

Dodao bih još i ovo - niše se ne odnose samo na biznis (ili web biznis u našem slučaju), one su način života. Ako se kladite igrajte samo NBA, kockate usavršite se za Texas Hold’Em, jurite ribe neka to budu one koje se kreću u sličnim krugovima kao vi, bićete brži na promene u društvu i pohvataćete fore a time veća je i verovatnoća da ćete uspeti.

Napomena: Nisam spomenuo sajt sa slike, u pitanju je mojauto.rs

Po Vukajliji papazjanija je nedefinisana masa za koju je uobičajeno je da čak ni njen kreator nije siguran šta su sastojci. Baš tako nekako izgleda i jezik ljudi iz naše struke, kako god se ona zvala. O tom jeziku, izražavanju i korišćenju stranih izraza u poslednje vreme se sve više prašine diglo, pa se postavlja pitanje šta i kako je zaista pravilno.

Boravak na webu mi je ogadio mnogo stvari, a jedna od njih je i gramatika.  Iako mi je u osnovnoj školi ista bila jača strana, ne mogu reći da sam ostao njen fan u poslednjih par godina. Razlog leži u činjenici da je gramatika sve češće postala alat koji oni sa slabijim argumentima vrlo rado koriste da bi ispali pametniji. Da li se piše jer ili jel, samnom ili samnom, šargarepa ili krastavac postalo je neverovatno bitno odjednom, dok se sa druge strane gomila new age klinaca potpuno besramno zadovoljava uvođenjem novih slova u azbuku. Eto danas sam nekim čudom ukapirao koji je fenomen slova w koji mladi (ah during the war…) toliko fanatično koristi. Jebena instant vremena, deca iz kesice, i sms kultura. Overite klasičnu tastaturu mobilnih, od slova v vas dele 3 klika a od w samo jedan. Sms peting ne sme da čeka, baš kao što je nekad televizija bila brz medij.

Na skoro završenom BizBuzzu dosta pažnje se posvetilo korišćenju domaćih izraza tokom prezentovanja. Naprosto, i meni se često dešavalo da izbacim neverovatan termin i sledećih 3 i po minuta pokušavam da shvatim kako sam došao do istog. Verovatno najveća glupost koju sam uspeo da ubacim u svoje regularno izražavanje je in-house content production. I stvarno, to je neverovatna glupost, i u poslednje vreme se trudim da toliko količinu anglicizama izbacim iz svog jezika. Verujem da će me ljudi iz struke razumeti, ali ne i neko ko nije iz te priče a recimo želi da vidi o čemu to pišem. To rizikuje da već na prvom koraku izgubim neke potencijalne čitaoce, ali i ispadnem arogatni kreten koji želi da ispadne pametniji korišćenjem pametnih izraza.

No, počinje da mi i smeta odlazak u drugi ekstrem. Jednostavno neke stvari nije moguće reći na srpskom jeziku a da zvuče smisleno koliko god se borci za očuvanje srpskih reči trudili da iste koriste. Pogotovu ako je u pitanju tehnički jezik koji sam po sebi dodaje još jedan nivo težine na celu priču. Navešću nekoliko primera da bolje ilustrujem celu priču, vi u komentarima dajte prevod ako imate bolju ideju.

Label - odnosi se na dizajn formi i predstavlja tekst koji stoji uz određeni elemenat forme. Eventualni prevod je labela, što je isto rogobarno kao da prevodite social media u socijalni mediji.

Cloud computing - neko od kolega sa faxa je pisao diplomski o cloud computingu i pitao me ukoliko znam prevod istog. Apsolutno nemam veze kako se ovo prevodi a navodno na FON-u su ga preveli kao oblak računarstvo.

Developer - u narodu popularan i kao razvijač.

Crawler - … kako god (hvala Mileusni na primeru).

i tako dalje.

Verujem da postoje prevodi ovih reči ali su naprosto previše komplikovani da se upakuju u smislenu celinu. Lepota engleskog jezika je upravo u tome što se spajanjem (coin-ovanjem) mogu dobiti vrlo smislene celine, za koje u srpskom morate napisati čitav sastav. Ili napraviti totalno pogrešan prevod. Primeri mogu biti pillow talk (razgovor koji vodite sa voljenom osobom pred spavanje u krevetu) a za pogrešan prevod public housing koji bi vrlo zanimljivo zvučao u originalnom prevodu (javne kuće).

Treba voleti i čuvati svoj jezik, kao deo lične kulture i očuvanja tradicije, ali je zaista teško u ovoj industriji ostati dosledan. Stoga rešenje bi trebalo da leži u kompromisima koje pravimo po sopstvenom osećaju dok se neki najpoznatiji domaći rečnik, kao pandan Miriam Webstera,  ne osmeli da ih definiše i ozvaniči. Do tad, verujem da će sve ove primedbe na korišćeje stranih reči biti lep način da kažete kako vam se nečije izlaganje nije svidelo, samo uvijeno u nešto lepšu formu.

Well, vijest je više nego ironična. Kinezima se isplati dati 600e za iznamljivanje, a naš seljak nije bio u stanju da od toga živi?

pwned nacija :(

Žitorađa — U selu Dobrič kod Žitorađe Kinezi su zakupili 6,5 hektara plodnog zemljišta, gde uzgajaju domaće i kinesko egzotičo povrće, kaže nadzornik plastenika Li Vitijan

Na imanju u Dobriču je zaposleno oko 20 Kineza (foto: blic.rs) Na imanju u Dobriču je zaposleno oko 20 Kineza (foto: blic.rs) Vitijan je rekao da za uzgajanje povrća u plastenicima primenjuju sistem kakav se do sada nije primenjivao na jugu Srbije. “Ovde je zemlja plodnija nego u Kini, a povrće je izuzetnog kvaliteta jer je zemljište kvalitetno”, kazao je Vitijan.

Kako je rekao, na ovom području je u proteklih godinu dana podignuto oko pedeset plastenika, u dužini od 15 do 200 metara. Berba povrća traje tokom cele godine, a kako navodi, osim domaćeg povrća, uspevaju kineski kupus, zelene i žute lubenice, ljubičaste paprike, razne salate i začinsko bilje.

Vitijan smatra da se od poljoprivrede može veoma dobro živeti, naročito u ovom delu Srbije, i da nema problema sa plasmanom povrća na tržište. “Proizvedeno povrće se proda na pijacama u centralnoj Srbiji i na Kosovu, a u planu je i proširenje tržišta”, naveo je Li Vitijan.

Kinezi su iznajmili zemlju od meštana koji ne mogu da je obrađuju, a za koju moraju redovno da plaćaju porez. Sada je situacija sasvim drugačija jer, kako kažu meštani, od 600 evra za hektar zemlje, na godinu dana, oni imaju da plate porez i da žive od tog novca.

Na imanju u Dobriču je zaposleno oko 20 Kineza, koji žive u selu u iznajmljenim kućama. Zemlju su zakupili na deset godina, a kako navodi Li Vitijan, planiraju da zakupe još veću površinu i produže period zakupa, kao i da zaposle još oko 30 radnika.

Preuzeto sa B92

Roćko

Ovih dana naše zdravstvo je najavilo prve isporuke vakcine za svinjski grip (H1N1). Kažu da ne mogu da nabave dovoljno vakcine za sve stanovništvo pa su odlučili da naprave podelu po prioritetima.

Nije to ništa neobično. Čak je i Nemačka nabavila vakcinu samo za 30% stanovništva, ali imaju problem, jer se za vakcinacuju opredelilo nekih 13%, tako da će sotatak možda propasti.

Zajedno sa vakcinom pronele su se i vesti da je sama vakcina opasna, čak, da je mnogo opasnija od samog gripa koji treba da spreči. Nije teško u to poverovatni, naročito što su ljudi ionako veoma nepoverljivi prema takozvanoj farmaceutskoj […]

Pre nego što krenu u neki ratni pohod zarad prljavih interesa Amerike, vojnici bi trebalo da se dobro obaveste za koga stavljaju glavu u torbu.

Statistika kaže da je broj poginulih u odnosu na ranjene vojnike u ratnom pohodu na Irak značajno smanjen nego u prethodnim ratovima. Verovatno je razlog tome da je način ratovanja promenjen, da američka vojska manje ulazi u direktne sukobe sa živom silom već ratuje iz daljine koristeći sredstva za masovno uništenje žive sile, civila i objekata tako smanjujući rizik za svoje ljudstvo.

EVo primera brutalnog ubijalja iz daljine, čak i ranjenika:

Ipak, ne može se neka zemlja osvojiti […]

Nevjerovatno dobar post, na inače surovo-sjajnom blogu Tržišno rješenje.

Kakav bi uticaj svega toga bio “na privredu”? Ne znam, naravno, ali slutim da bi postojeća “industrija uživanja i zabave” (turizam, sport, filmovi, restorani) potpuno izumrla - zašto putovati avionom na Tajland kad možeš da učitaš “Virtual Thailand” DVD? A, ako niko nigde ne putuje, onda šta će ti avioni i automobili? Eto rešenja i za globalno zagrevanje.

Više na Tržišnom rješenju

Roćko