Planeta Srbija

Globalno otopljavanje je dovelo planetu u krizu, a industrije fosilnih goriva pokušavaju da sakriju kritičnost problema od javosti; tako govore NASA-ini najbolji naučnici za klimu.

"Već smo dostigli opasan nivo ugljenik-dioksida u atmosferi", izjavio je Džejms Hansen (na slici levo), direktor NASA-inog Godar Instituta za istarživanje svemira u Njujorku. "Ali postoje načini da se reši problem" gasova kao što je ugljenik-dioksid za kojeg je Hansen rekao da je dostigao "kritičnu količinu" od 385 ppm-a.

Glavna prepreka spašavanja planete od njenih naseljenika nije tehnologija, insistira Hansen. "Problem je što 90% energije čine fosilna goriva. A ona su ogroman biznis, koji je preuzeo kontrolu nad našom vladom."

Još je dodao, "industrija obmanjuje javnost i donosioce odluka o uzroku promene klime. A to je analogno sa onim što su proizvođači cigareta radili. Znali su da pušenje prouzrokuje rak, ali su unajmili naučnike koji su tvrdili da to nije istina."

Zašto se Hansen tek sada oglasio? Pa, prema njegovim rečima: ljudi koji donose odluke, "ljudi koji moraju da znaju nisu svesni trenutnog stanja stvari, i težine problema, a što je najvažnije, nisu svesni hitnosti." Svoju akciju opisuje "analogno sa inženjerom koji vidi grešku u spejs šatlu pre lansiranja. Nema izbora u tom trenutku, nešto mora da se uradi. Nešto morate da kažete. To je sve što ja radim."

Ostrva Tuvalu, smeštena u Pacifičkom okeanu, prostiru se na “celih” 26 kvadratnih kilometara i najmanja su država na svetu po broju stanovnika (oko 12,000). Ova “minijaturna” nacija koja je svoju nezavisnost od Velike Britanije “izvojevala” 1978. godine, zbog nemara ostatka Sveta spram klimatskih promena suočena je sa mogućnošću nestanka. Kroz 50 godina, kako sada stvari stoje, četiri ostrva i 5 atola na kojima se prostire Tuvalu naći će se ispod površine okeana. Proteklih godina, apeli predstavnika Tuvalua na savest čovečanstva nisu urodili plodom a hoće li u budućnosti ostaje da se vidi!

Na drugom kraju Sveta, jedna druga nacija, sa daleko bogatijom tradicijom i istorijom, uverena je da joj, slično stanovnicima ostrva Tuvalu, preti nestajanje zbog nerazumevanja “velikog Sveta” i nepravde koja joj je učinjena. Razlika između ove dve nacije koje, pretpostavljam, i ne znaju jedna za drugu, je što Tuvaluanci svoje tvrdnje mogu da potkrepe konkretnim dokazima dok su, s’ druge strane, srpske tvrdnje o nepravdi i nerazumevanju zasnovane na imbecilnoj veri u stvarnost legendi i svakodnevnog življenja u pohabanim istorijskim mitovima.

Srbija se danas, na početku XXI veka, sa izazovima “odbeglog” Sveta suočava slično orkestru sa Titanika - upornim negiranjem stvarnosti koje se, zavisno od društvenog položaja, manifestuje na razičite načine. Ima tu svega - od promuklog krika za kosmičkom Pravdom, preko primitivnog pravdanja gluposti mase, pa sve do, posledično, bestijalnog iživljavanja nad svim onim što u svesti “srpskijeh ameba” (”niti momak, nit’ đevojka”, humani nusproizvodi obrazovnog sistema jednog samoizolovanog društva, o.a.) predstavlja simbole spoljnog i različitog. U Srbiji danas sve ono što je “različito” (nejedinstveno o.a.) postaje žrtva nemoći većine jednog naroda i njegove elite (čuj, elite!) da se nepristrasno, bez mitskih emocija, suoči sam sa sobom i svojim (ne)delima iz bliske i dalje prošlosti. Sve ono što je u Srbiji danas “različito” samim tim je i u sukobu sa predstavom Sveta jedne, u svakom pogledu, zanemoćale nacije, izmorene životom bez života, bivstvovanjem u svetu legendi i mitova, većinski uverene u sopstvenu samodovoljnost i samoprojektovanu posebnost, zastrašene tranzicijom i socio-tehnološkim napretkom, konačno, jedne većinski bezvoljne i bezidejne nacije spremne da oćuti i istrpi svaku glupost koja joj se ponudi.

Ako nije nemoć otkuda toliko nasilje i bes? Ako je Svet u krivu kako to da su samo Srblji u pravu ( Ruse ne računam oni su tu ionako samo zbog para)? Ako je u pitanju Pravda kako to da važi samo za 15 odsto teritorije a ne i za stotine hiljada Albanaca koji u Srbiji nemaju ni pravo glasa? Ako ima ideja i vizija budućnosti kako se sjediniše (navodno) različiti polovi političkog i društvenog života? Ako nije samodovoljnost i, navodna, posebnost kako je policija (državni instrument sile o.a.) lakonski dozvolila paljenje (probranih) stranih ambasada? Ako nije bezvoljnost zašto su ulice bile sablasno puste 17. februara a demonstranti za “veliki” miting skupljani s’ konca i konopca? Ako ne živimo u iracionalnom kako onda ne vidimo da koliko sutra isto ono opravdanje za razbijanje “providnih prozora” ambasada može biti primenjeno i na nas, naše porodice, prijatelje, poznanike, sugrađane?

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Da li prosečan čovek u Srbiji zna ko su to: bradani, beloglavi supovi, kanje... ?

Da li prosečan čoveku Srbiji zna da navede jednu jedinu ugroženu životinjsku ili biljnu vrstu? Da li je tog čoveka uopšte briga za to. Ovo nije pitanje, ovo je odgovor da nije. Napisao sam ekološki post na blogu, i čitalac je napisao komentar: "Uh, baš sam se potresao". Kako neko tako nešto može i da pomisli

Da li je čovek svestan da nestanak nekih vrsta mogu da izazovu jako veliki poremećaj. Kao primer može da se ume Kina. Mao Ce Tung je jednom izjavio da su vrapci štetni po domaću poljoprivredu i da jedu useve. Kinezi ko Kinezi su poslušali svog vođu. I BUKVALNO istrebili sve vrapce u Kini zato što jedu useve. I onda su shvatili šta ti vrapci jedu. I da ne jedu useve, nego insekte koji jedu te useve. A onda je taj isti vođa naredio masovni uvoz tih istih vrabaca. Jedna velika kobna greška.

Mi Srbi smo istrebili mnoge vrste. Vukova baš i nema tako mnogo kao što neki misle. Oni isto spadaju u ugrožene vrste u Evropi (verovali ili ne). Vratili smo, nekako, dabrove u Vojvodinu i prve reakcije ljudi koji su žive u blizini je da ih treba ponovo istrebiti, jer su štetočine. I vrabci su bili.

Da li znate da su Srbi ubijali orlove lešinare (konkretno bradane) jer su ih optuživali da ubijaju ovce. Čak negde postoji i verovavanje da odnose malu decu. Proglasili su ih za štetočine baš kao što su i vrabci bili. Danas ih više ne ubijaju zato, shvatili su da ti lešinari jedu mrtve životinje koje mogu biti izvor zaraze. Ali... ubijaju vukove i pse lutalice (to su psi koji su ti isti ljudi čuvali i onda oterali, pa proglasili štetočinama) jer im nanose štetu stoci. Nešto mi nije poznato da su ovce u izumiranju. Ali vukovi jesu. I da, ovde je zanimljivo kako ti dobri ljudi žele da ubiju vukove. Otrovima. Tako što ubiju neku svoju životinju i otruju je kreozanom ili strihninom. I čekaju da je pojede vuk koji nije lešinar i koji ne jede mrtve životinje nego samo one koje sam ulovi i ubije. Posledica: vuk sit, ljudi srećni, ovce na broju, orlovi mrtvi. Samo se oni hrane lešinama. I nastradaju ni krivi ni dužni, a više nisu štetočine, kao sto vrabci bili.

Ubijaju orlove, ubijaju sove, ma ubijaju sve što vide. Ubijaju prirodu. A niko se ne obazire na to. 

Sad cu izjavim nešto što će mnogi da jako loše prihvate i biću osuđen od nekih, ali briga me. Kad su oni poginuli oni iz Velikog brata, to je bila tema dana i nedelje svigde, svi su ih kao žalili, mada su ih već do sada zaboravili. A jedini koji su na gubitku zbog njihove smrti su: njihova porodica (izgubili su ljude koje vole) i Eemotion sa B92 (izgubili su profit). Kad budemo pobili sve orlove, sove, zmije i ostale životinje koje ne jedemo i od kojih ne pravimo bunde, na gubitku će da budu svi ljudi i taj gubitak će se osetiti i te kako. Baš kao što su Kinezi osetili gubitak vrabaca.

Da li će kod nekad da bude tema dana neka smrt koju smo mi ljudi izazvali u prirodi. Da li će nekad ljudi da pričaju o tome. Da li će neka ekološka katastrofa (sem ako ljudi ne stradaju odmah na početku) da izazove zgražavanje običnog čoveka. 

Da li se još negde može desiti da ministar (ona kapitalna seljačina kojoj ne želim da pominjem ime) zabrani rušenje protiv zakonito podignutih objekata u sred nacionalnog parka. Da li se još negde može desiti da javna ličnost (muzičar iz darkwood dub-a) na pitanje da li njihov koncert na Velikom Ratnom Ostrvu ugrožava ptice koje se tu gnezde, odgovori sa: "baš me briga, bitan  je provod za ljude". I Kinezi su to mislili pre nego što su istrebili sve vrabce.

 I ko je onda štetočina: čovek ili priroda

Prema istovetnim najavama na prezentacijama Sun Microsystems i MySQL kupovina vredna milijardu američkih dolara (800 miliona za akcije i oko 200 miliona za opcije) trebalo bi da se okonča polovinom ove godine. Ovom kupovinom Sun planira da upotpuni svoju ponudu na tržištu baza podataka (15 milijardi američkih dolara na godišnjem nivou). Ovom kupovinom, nakon otvaranja koda Java programskog jezika, Sun izgleda nastavlja sa pozicioniranjem na tržištu programa otvorenog koda, pre svega, kada je u pitanju Web ekonomija.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

World Naked Bike Ride je internacionalna manifestacija na kojoj učesnici protestuju protiv naftne zavisnosti od koje “boluju” gotovo sve razvijene zemlje kao i činjenice da su gradovi postali totalno okupirani od strane automobilista i motociklista. Samim tim i potpuno zagađeni i čak opasni za onoga koji želi da koristi bicikl, roler, skejt.. kao prevozno sredstvo.

Manif Cyclonudiste, Paris, 09.06 2007 © Photo by tofz4u

Ove godine, World Naked Bike Ride se “desio” ove subote, 09.06. paralelno u preko 50tak gradova širom sveta. Ja sam naravo opet totalno smetnuo sa uma dešavanja “koja ne bih smeo da promašim” i kasno saznao za Manif Cyclonudiste koji se dešavao po prvi put u Parizu :((

Ono što me neprijatno iznenadilo, je to što je pariska policija u poslednjem trenutku zabranila manifestaciju i ako je prethodno dala pismenu saglasnost. Nikome nije bilo jasno šta se dešava i posle objašnjenja organizatora da se manifestacija odlaže iz gore pomenutih razloga, skupljeni su samoinicijativno krenuli u “golišavi pohod” (pogledaj prvu sliku) :))

Ako pogledate ovaj ekskluzivan video koji je snimila ekipa sa Rue89.com, videćete i par hapšenja (5 sve ukupno) koja predstavljaju totalnu budalaštinu nove ministarke unutrašnjih poslova Michèle Alliot-Marie. Kako joj samo ne zasmetaju ogromni terenci i Hammeri po centru Pariza koji bespotrebno zagađuju vazduh, zauzimaju ogroman prostor koji je u ogromnom deficitu u ovom gradu, a predstavljaju i pravu opasnost za pešake i bicikliste po gradu.

Užasan mi je taj stupidan konzervatizam bez ikakvih argumenata, pogotovo što će već sledeće godine sigurno biti bar 10-20x više ljudi. Kako zbog ubeđenja tako iz razloga tipičnog francuskog mentaliteta koji ne trpi nikakav vid represije, a pogotovo bez argumenata. Možete pretpostaviti gde ću biti i šta ću raditi prvog weekenda juna sledeće godine… :))

Evo i još koje slike iz Toronta i Londona sa istom tematikom, a komplet slika na Flickru sa fotkicama iz celog sveta je ovde..

World Naked Bike Ride, London 09.06 2007 © Photo by erica_naturegirl

World Naked Bike Ride, Toronto, 09.06 2007 © Photo by pixelwrangler

World Naked Bike Ride, London 09.06 2007 © Photo by Ed Dowding

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanalaPlugin by Taragana

Naleteo sam na sajt Ekološkog pokreta Vrbasa, i samo želim da ovom prilikom prenesem njihovu misiju i na mom blogu, i za sve one koji žele da pomognu Vrbasu u borbi protiv idiota koji nas truju i političara koji su totalni ravnodušni (ili neobavešteni ili samo znaju da voze buldožere), pridružite se. Ako ste blizu Vrbasa, pomozite im. Nemojte da razmisljate po principu: ja sam jedan, šta ja mogu da uradim. Imajte uvek ovu misao na umu: JA mogu da ih zaustavim! JA mogu da ih sprečim! I JA sam bitan! I JA se pitam!

U potpunosti prenosim tekst sa sajt http://www.ekovrbas.net 

 

Еколошки покрет Врбаса је непрофитна невладина организација основана у Врбасу вољом групе грађана, на заједничкој идеји очувања природе, духовног наслеђа и ширења еколошке свести.Као оснивачи “сретно смо се родили” у крајње запуштеној средини, сиромашној људском свести, препуној небриге, бахатости, помирљивости и лицемерја, што управо годи нашем немирном духу, прохтевном на изазове и сучељавања.Ментално загађење за нас је одувек стајало у раван са физичким те нам је његова “дезинфекција” у императиву.Пут знања којим смо кренули и одсуство сујете у опредељењу да се при формирању наших ставова окружујемо паметнијим од себе, оставља немим наше опоненте. Нажалост, они поседују моћно оружје у одбрани својих деструктивних интереса – игнорисање. Игнорисање “медијских контролора” баца на маргину и у анонимност без обзира на снагу аргумената.Овај сајт смо покренули уз велика одрицања, како би:    -   премостили још увек незнањем и притисцима оковане медије, нарочито локалне,    -   обезбедили приступност наших интегралних ставова јавности,    -   продрли до нашег успаваног и анемичног човека у покушају да му пренесемо наше мисли и поруке и    -   уз мало среће, пронашли још неку сродну душу.Аутономност Еколошког покрета Врбаса омогућава нам да у статутарним оквирима “оживљавамо” наше идеје и промовишемо наше ставове, независно од било какве више надлежности. Стога су потрага за негативним узорима, без обзира на којем су нивоу власти или богатства, и њихово уметање у фокус наше аргументоване критике, без задршке и у приоритету нашег деловања.Филтери које смо поставили за одржавање високе моралне структуре нашег руководства, умногоме одређују стабилност пута којим ступамо али и скученост наших финансијских оквира, те стога велики део наше енергије и ресурса усмеравамо на активности које би нам омогућиле одрживост у нашој самосталности. Поштовани посетиоче! Наш је пораз твоја равнодушност на садржај који ћеш наћи на овим страницама. Утисак, сугестија и аргументована критика учиниће те важним чиниоцем промена нашег запуштеног и угроженог амбијента!    председник    Еколошког покрета Врбаса    Ратко Ђурђевац                             ( CV председника )    Децембра  2006.

Prenosim ovde samo deo vesti koju je objavila Beta:

Preti istrebljenje ribe 1. april 2007. | 13:36 | Izvor: Beta Kladovo -- Zbog krivolova u vreme mresta, na Dunavu kod Kladova postoji opasnost od istrebljenja ribljeg fonda. To je izjavio član Upravnog odbora organizacije sportskih ribolovaca "Gibort" u Kladovu Dejan Kotarčić

Non stop čitam vesti o masovnom uništavanju životinja, o totlanoj destrukciji prirode. I nigde ne vidim reakciju nadležnoj organa. Sve je nešto blago, šturo, nežno... Kao da ne smeju nekog da uvrede. Pa gde je sada neobavešteni da kaže: DOSTA! DOSTA JE BILO! HOĆU DA SVI BUDU UHAPŠENI. DA SVI BUDU DRASTIČNO KAŽNJENI. Gde je on sada. Gde je sada bagerista. Briga njega za nas. Briga njega i za sebe. 

Kad treba da se  trpa sebi u džep svi su tu. Kad treba da se pozira za TV svi su tu. Kad je telekom srbije kupio  telekom srpske, svi su tu.

A kad mene ubijaju, gde su tada. Kad ja umirem, gde su tada... Želim da živim, želim i drugi da žive... Želim malo sreće u životu.

Šta treba da se desi da neko bude obavešten. Da li iko ovde shvata, da ako pobijemo svu ribu, ako pobijemo sve ptice, svo drveće posečemo... Pa ni mi nećemo mnogo dugo živeti. Ne živi se od dana za sutra. Ne budimo defetisti. Imamo pravo na život. 

Tražim drakonske mere za moje ubice. Tražim smrt za one koji meni žele smrt. 

Ovo se svih nas tiče. Ovo nije problem samo gradova koji i ljudi koji žive pored Dunava. Ovo je problem svih nas. Nemojte da nas starost pita gde nam je bila mladost. Šta smo uradili kad smo mogli nešto da uradimo. Ustanimo! Pobunimo se! Moramo da se čujemo, da urlamo, da vičemo i pokažemo da hoćemo da se prestane sa uništavanjem prirode i totalnim istrebljenjem.

Riba ne može da plače. Ali možemo mi da plačemo nad mrtvom rekom

Reka ne može da vrišti od bola. Ali mi, ljudi, možemo da patimo

Priroda ne može da kaze: pobogu, pustite i mene da živim. Život je lep. Želim ga. Imam i ja svoja prava.  

 Dok sam pisao ovaj post, počele su suze da mi idu. I ne znam da li ću ikad moći da osetim nešto lepo kad odem u prirodu. Da osetim da je i ona srećna. Pomozite joj. Ona nam je dala život. A Život je nešto najlepše što se desilo u ovom Univerzumu. Nemojte da uništimo ono što nas je stvorilo. 

In these the world we open So much to lose and save To light the brightest beacon And the rose of love will bleed And the razor mountains fade And the day is cursed in shame

Čitam vest na B92 o procesu protiv Slobodan Plećaša iz Leštana (osumnjičen je da je u Leštanima putem vukao živog psa, vezanog za kuku na zadnjem delu vozila. Kako je utvrđeno, životinja je prethodno bila surovo fizički zlostavljana), i nadam se da će konačno da počne i zakon o zaštiti životinja da se poštuje i da se kažnjavaju monstrumi koji to rade. Ova vest jeste matora (nekolko dana), ali me je podsetila na neke događaje kojima sam bio svedok.

Event No. 1: Prolazim ulicom pored dvorišta i vidim klinca (manje od 7g) kako bukvalno baca malo mače u vazduh i pušta ga da tresne o zemlju. Imalo li je imalo ljudskosti u tom detetu. 

Event No. 2: Ispred zgrade mojih roditelja sam počeo da vičem na klinca koji je bukvalno KAMENOVAO goluba na zemlji. Golub je pokušavao da pobegne i bio je sav krvav. Klinac je isto dete, ako je možda 1. ili 2. razred osnovne. Dok je zlostavljao goluba, imao je blaženu facu, videlo se da uživa. Da li je tako nešto moguće da se dešava. Kuda ide ovaj svet. Imalo li je imalo čovečnosti u tom detetu.

Event No. 3: Park i dečije igralište iza moje zgrade. Deda i baba u sred bela dana, pred decom koja su izašla da se igraju, su izneli prase i zaklali ga. Što je najgore, nisu ni znali to da urade, prase je umiralo oko 10min. Završili su, i otišli. Krv su ostavili deci. 

Event No. 4:  Opet zgrada mojih roditelja: Ima malo dvorište iza zgrade, a posle dvorišta je jedan prolaz između 2 zgrade koji vodi direktno na najveću niška ulicu, tzv. Bulevar. Imalo je jedno lepo drvo koje je tačno, leti, zaklanjalo pogled prema ulici i davalo malo mira i tišine. Davalo je malo senke, tako neophodne u letnjim žegama. Davalo je deci mesto za igru. Ali neee. Ne može to tako. Reče jedan muški matori baksuz iz zgrade mojih roditelja. Zvao je komunalno preduzeće, rekao je da je predsednik kućnog saveta (što nije), i tražio da dođu i iseku to drvo. Kad su moji roditelji pitali, zašto? Kako mu je to drvo smetalo? Odakle mu pravo? Rekao je da mu drvo zaklanja pogled na ulicu, i da je njemu pogled na taj bulevar mnogo lep, i da uživa da ga gleda u asfalt i beton, i hilljade automobila dnevno. Taj matori baksuz je crkao posle 6 meseci. A drveta nema i dalje. Dok je bio živ, sekao je mladice koje su izbijale iz panja, da drvo ne bi opet poraslo. 

Nisam pametan da komentarišem ove događaje, ja jednostavno ne mogu tako nešto da prihvatim. Ne mogu da shvatim. Samo me je još jača tuga pritisla, žal i tuga za našim svetom.

 

Pre skoro tačno mesec dana pisao sam o akciji Shutdown Day 2007 u kojoj smo pozvani da 24.03. ove godine ne palimo svoje mašine i provedemo 24 sata u nekoj drugoj dimenziji a da nije digitalna :)

Pored sigurno odličNog osećaja koji ću imati posle 24 sata provedenih bez ekrana, miša i tastature, interesantan mi je i ekološki aspekat iz koga Bez Komentara gleda na celu akciju:

Akcija će se pozitivno odraziti i na elektroenergetski sustav, ne zato što će biti manje opterećenje, već zato što su kompjuteri i laptopi s ispravljačima specifična trošila koja pomalo unose nered u upravljanje elektroenergetskim sustavom

Za više detalja o ovoj perspektivi akcije možete više pročitati na blogu Bez Komentara.

Na žalost ovih dana je u Strasbourgu očajno vreme za neki kvalitetniji piknik. Prošle dve nedelje smo imali sjajno vreme sa temperaturom od oko 18-19 stepeni, a u poslednja tri dana pada neki smor od snega. U početku sam mislio da će se cela priča završiti sa bljuzgavicama, ali vidim da je uspeo da napravi i sranja na putevima i da napada u okolini Strasbourga i do 10tak cm. Kažu da na planinama u okolini Strasbourga ima i do 40tak cm. i da su ladno otvorili staze za skijanje :)

Videću sutra ujutro sa Françoise da li da palimo na sneg ili ćemo se zadovoljiti sa jednim skokom do jednog malog ali predivnog gradića u nemačkoj po imenu Freiburg. To mi je posle 2 1/2 godine stanovanja u Strasbourgu već postala klasična šema kada hoću da klopam jaku hranu uz dooobro pivo.

..So… lepo se provedite na vašem Shutdown Day2007 i pišemo se u ponedeljak kako je bilo :)

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanalaPlugin by Taragana

Čuli ste verovatno da ukoliko se otopi grenlandski led možemo da očekujemo podizanja nivoa mora od 7 metara.E sad, život je nekom majka nekom maćeha. U Bangladešu će definitivno i Bog da ugasi svetlo. A u našim krajevima dolazi do interesantnih zbivanja:1) Skadarsko jezero postaje povezano sa morem i Podgorica dobija morsku plažu kraj aerodromaSlika 1 - Skadarsko jezero danas

Slika 2 - Skadarsko jezero posle potopa

2) Pelješac postaje ostrvo i Bosna izbija na more big tajm

Slika 3 - Bosna i Pelješac danas

Slika 4 - Bosna i Peljesac za 100 godina

Da sam Bosanac ili Crnogorac odma bi počeo da palim gume i šume!

U prethodnih nekoliko meseci situacija u Pančevu, što se tiče zagađenja postaje sve gora i gora. U celoj priči meni jedna stvar nije jasna. Nedavno se slična stvar desila u Sisku, Ina je ispuštala raznorazne štetne gasove u vazduh pa je grad Sisak tužio Inu. A mi svi sedimo skrštenih ruku kao ovčice i dozvoljavamo da nas truju.

Globalno otopljavanje je večito aktuelna tema. Oko njega se lome koplja, od pitanja da li uopšte postoji, do pitanja ko ga uzrokuje i kako ga sprečiti. Situacija je više nego kritična. Pročitajte malo više o tome. Hajde da ne dozvolimo da se naša deca krčkaju i peku!

..Ako bismo ugasili sva svetla danas između 19h55 i 20h00?

Prevod videa:Devojka: Mmmm.. Herve, bilo je sjajno…Dečko: Ne zovem se ja Herve :/PORUKA 1: Nije lako živeti u mrakuPORUKA 2: …mada ako je za pozitivnu stvar…PORUKA 3: 1.februara od 19h55 do 20h00. 5 minuta bez svetla je 5 minuta odmora za Planetu.

U pitanju je akcija francuske ekološke organizacije L’Alliance pour la planète, koja nas poziva da 1. februara između 19h55 i 20h svi pogasimo sva svetla u svojim domovima i na taj način skrenemo pažnju da je zaista bitno da se uradi našto po pitanju globalnog zagrevanja i štednje energije.

A zašto baš 1 februar? Pa zato što će 2. februara u Parizu svetski eksperti UN, koji rade na studijama evolucije klime - odeljenje GIEC, izneti najnoviji raport o alarmantnom stanju “majčice zemlje”. Bitno je da pored tog raporta građani isto pokažu svoju zainteresovanost za problem i da se svim raspoloživim medijskim sredstvima izvrši politički pritisak za stvar koja se tiče svih nas.

Akcija je u samom početku imala za cilj da alarmira samo stanovnike francuske zbog predstojećih aprilskih izbora, kao i činjenice da se sastanak GIEC-a održava u Parizu, međutim Buzz se već raširio po celoj Evropi. Vidim da i naše prostore akcija nije zaobišla, Liby je već napisala jedan tekst o tome. A kod BezKomentara možete čitati članke koji opisuju same energetske probleme kao i o alternativnim izvorima energije.

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanalaPlugin by Taragana

Big Bang je naziv ove gerila kampanje iz 2006. organizovane od strane Bund, asocijacije za zaštitu čovekove sredine iz Nemačke koji sebe još nazivaju i Friends of the Earth. Cilj ove gerila kampanje je bila edukacija “širokih masa” o opasnosti povećanja CO2 gasova u prirodi. Poruka na balonu postaje vidljiva tek kada se balon ispuni [...]

Kakva nas budučnost čeka sa stepenom zagađenja koji smo postigli? Da li će nam deca poživeti da se igraju sa svojom decom? Da li će naša deca prokleti dan kad smo se mi rodili?

Da li ćemo jednog dana, moći da kažemo da smo srećni, ali zaista srećni. Ja se pitam da li ću ikad imati jedan mali trenutak sreće. Ne mislim na neke male, lokalne trenutke, koji nam samo izazovu trenutnu euforiju. Nije sreća ako smo samo mi srećni. Sreča je tek kas smo svi srećni.

Da li  deca iz sledećih gradova žale što su se rodila.

Chernobyl, Ukraine Dzerzhinsk, Russia Haina, Dominican Republic Kabwe, Zambia La Oroya, Peru Linfen, China Maiuu Suu, Kyrgyzstan Norilsk, Russia Ranipet, India Rudnaya Pristan/Dalnegorsk, Russia

I kad se samo setim šta se desilo u Pančevu, i da je evo sve to zaboravljeno. Niko više i ne priča o njima. Da li možete da poverujete da postoje ljudi koji pate daleko više nego naši sugrađani iz Pančeva. Da li ćemo čekati da i Pančevci više pate, pre nego zaista nešto uradimo.

Pogledajte ovi listu. Pogledajte je, i zapitajte se. Da li ste vi nešto učinili da VAMA bude bolje. Da VAMA vazduh bude zdraviji. Ali i VAŠOJ deci.

Da li treba da nam se desi katastrofa i to pred parlamentarne izbore, pa da tek onda neko nešto učini. 

Pogledajte listu. Zatvorite oči. I zamislite. Zamislite svu jad i čemer. Zamislite sav taj bol. Svu tu patnju. Osetite je. Tek tada, možda, shvatite, da nas sve čeka sudbina smrti, koja će nas zadesiti jer ne čuvamo svoju Planetu.

Shvatite, iz svoje kože ne možemo pobeći. Sa svoje Planete, ne možemo pobeći. Zagađenje se ne može ignorisati.

 

 

Via Djukijev-Blog sam otkrio Blog “Pančevo je mrtav grad” kome je cilj da ukaže i senzibiluje problem zagađenja sa kojim se taj grad bori već više od 30 godina. Odlična inijacitiva mladih pančevaca koji ne žele da prihvate da je normalno da građani Pančeva (130.000 ljudi) obolevaju od raka i leukemije u ime finansiranja države.

Rođen sam u Pančevu i prvih 27 godina života proveo u njemu. Kako imam familiju koja u gradu i dalje živi, dolazim jednom-dva puta godišnje da je obiđem. Neverovatno je kada se odviknete od zagađenja i posle izvesnog vremena svratite u grad, kako isto osetite odmah posle prelaska tamiškog mosta. Nos mi je pun prašine posle 15tak minuta, a imam glavobolju prvih 2-3 dana. Zaista treba nešto uraditi po tom pitanju. Podržavam akciju u potpunosti i ako nekako mogu da pomognem, na raspolaganju sam ekipi “Pančevo je mrtav grad“

Vigitox je nova kampanja Greenpeace-a koje postavlja pitanja o hemijskom zagađenju i posledicama. Sterilitet, kancer dojke ili prostate… Naučnici i doktori beleže ubrzani razvitak tih bolesti. Uzrok ? Najverovatnije desetina hiljada hemijskih supstanci koja se koristi za regularnu proizvodnju, recimo parfema, DVD čitača, tepiha, kozmetike, boji…. Za 99% tih supstanci naučnici još uvek ne mogu da utvrde tačno koji impakt mogu da imaju za čoveka kao i za okolinu.

Pitanje koje sebi postavljam, jos od kako sam postao svestan sveta oko sebe, je kako promeniti ljude. Kako promeniti svest onih koji me okružuju i koji jednostavno se totalno pasivno ponašaju prema onima koji nas uništavaju. Čitam informaciju o jednoj od novijih akcija Green Peace-a vezanu za proizvođača čuvenog brenda Kleenex. U pitanju je Kimberly-Clark Korporacija, najveći svetski prozvođač papirnatih maramica. Problem sa njima je što ogromnu količinu maramica proizvode od svežeg drveta ne od recikliranog materijala (kao što radi na primer Cascades, USA). Čisto da dočaram razliku: Cascades skoro 97% maramica pravi od recikliranog otpada, a Kimberly-Clark samo 29%. Jedna maramica jesta mala, ali treba uzeti u obzir da je samo 2005-e Kimberly-Clark potrošio 3.1 metričkih tona drveta (i to samo iz kanadskih šuma). To je ogromna količina stabala koja se neće tako brzo obnoviti, ako se ikad i obnovi. 

Ja znam da ja sam ništa ne mogu da uradim povodom ovoga, ali svi zajedno možemo. Moramo da se borimo svim sredstvima, inače naša deca neca imati budućnost, ako uopste budu imali i sadašnjost.

Nije problem u pravljenju maramica, problem je sto sve to mogu da prave od recikliranog materijala. Ali oni to ne žele, iz ko zna kog razloga.

Ponekad je dovoljno da shvatite da imamo ogroman problem.  Mnogi će reći da je Kanada daleko, ali mi imamo isto problem sa preteranim uništavanjem šuma. Borimo se protiv toga, samo zajedno možemo uspeti. 

Za originalni tekst o Kimberly-Clark Korporaciji kliknite ovde

 

Pitanje koje sebi postavljam, jos od kako sam postao svestan sveta oko sebe, je kako promeniti ljude. Kako promeniti svest onih koji me okružuju i koji jednostavno se totalno pasivno ponašaju prema onima koji nas uništavaju. Čitam informaciju o jednoj od novijih akcija Green Peace-a vezanu za proizvođača čuvenog brenda Kleenex. U pitanju je Kimberly-Clark Korporacija, najveći svetski prozvođač papirnatih maramica. Problem sa njima je što ogromnu količinu maramica proizvode od svežeg drveta ne od recikliranog materijala (kao što radi na primer Cascades, USA). Čisto da dočaram razliku: Cascades skoro 97% maramica pravi od recikliranog otpada, a Kimberly-Clark samo 29%. Jedna maramica jesta mala, ali treba uzeti u obzir da je samo 2005-e Kimberly-Clark potrošio 3.1 metričkih tona drveta (i to samo iz kanadskih šuma). To je ogromna količina stabala koja se neće tako brzo obnoviti, ako se ikad i obnovi. 

Ja znam da ja sam ništa ne mogu da uradim povodom ovoga, ali svi zajedno možemo. Moramo da se borimo svim sredstvima, inače naša deca neca imati budućnost, ako uopste budu imali i sadašnjost.

Nije problem u pravljenju maramica, problem je sto sve to mogu da prave od recikliranog materijala. Ali oni to ne žele, iz ko zna kog razloga.

Ponekad je dovoljno da shvatite da imamo ogroman problem.  Mnogi će reći da je Kanada daleko, ali mi imamo isto problem sa preteranim uništavanjem šuma. Borimo se protiv toga, samo zajedno možemo uspeti. 

Za originalni tekst o Kimberly-Clark Korporaciji kliknite ovde