Planeta Srbija

Anderson nastavlja polemizirati sa svima koji na internet gledaju kao na još jedan medij koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih medija. On tvrdi upravo suprotno, jer smatra da internet ima karakteristike koje mu omogućuju, da potpuno preokrene ustaljene poslovne modele, koji su poznati i uobičajeni nekoliko stoljeća.

The Rise of the Rest. Zastrašujuća prezentacija.

Neporecivo je da je Kina ekonomska sila i da proizvodi većinu proizvoda namenjenih svetskoj potrošačkoj populaciji. Takođe, činjenica je da većinu proizvoda rade ili po narudžbi za strane kompanije – vlasnike svetski poznatih brendova, ili su te strane kompanije direktno došle u Kinu i narpavile svoje produkcione ispostave vođeni ekonomičnijom proizvodnjom. Autohtoni kineski proizvod teško nalazi [...]

Ako mi je nesto ulepsalo ovo nedeljno popodne, onda je to svakako prica, tacnije intervju gospodina Radovana Jelasica iz Blic Online na danasnji dan. Elem , intervju sam procitao u dnevnom izdanju novina ali sam ga lako pronasao na netu, pa ga zelim preporuciti svima koji prate moj blog . Bicu slobodan da ga preuzmem u [...]

Кад демократорска власт сутра изгласа Динкићев закон о "јавном информисању" (боље речено, Закон о репресији медија), вероватно ћу и ја постати "криминалац" у држави Србији, јер се забога усуђујем да кажем да је министар Динкић лажов, лопов и преварант. Ако је истинозборење злочин, онда ајде, пишите ме у злочинце.Од сутра, било које новине у Србији које пренесу неки мој текст (између осталог) ризикују да их држава (тј. Млађа Министар) опљачка до голе коже на име некаквог фантомског новинарског стандарда. Каквог, бре, стандарда поред све оне багре из тзв. Друге Србије која комуницира искључиво пљувањем и псовкама (мислим превасходно на П. Луковића, али није једини)? Што ли неком од њих не стављају брњицу? Зато што им такав језик не смета. За демократоре екстремизам у ЕУнијаћењу није ни порок, ни грех, ни злочин - али свако родољубље је све троје.Е сад, моја је срећа што нисам новинар, већ блогер, и што постојим на интернету, па не могу да пошаљу вуцибатине да ми растуре редакцију, заплене пресе или укину регистрацију. То је један од разлога што мислим да будућност припада блогерима, а не штампаним диносаурусима. Али кад су они већ тако бескрупулозни, онда не видим зашто бих ја морао да се према њима односим у рукавицама.Врхунац Динкићевог цинизма је што сад гради некакву нову "странку региона" са локалним велможама, уз причу да ће све бити боље кад "паре престану да се сливају у тај грозни, паразитски Београд." Слободан Антонић је све лепо објаснио, па да сад ја овде не понављам. Није, додуше, рекао изричито да је управо Динкић одговоран што све паре иду у "грозни, паразитски Београд." Управо је Динкић, са својим кадром из Г17, ставио под своју шапу све финансије, и привредне регулативе Србије у протеклих 9 година. Сад кад више не може (или нема?) шта да опљачка из Београда, креће да комада Србију по регионима и тако посиса и оно мало крви што није успео досад.Дабоме, није у тој вампирској работи сам. Саучесници су му све владе од Ђинђића наовамо, које су га пуштале да ради то што ради. Зар мислите да би без имплицитне подршке Демократорске Странке било могуће да се од Србије прави "Конфедерација европске покрајине Војводине и федерације европских региона Подриња и Поморавља" (Антонићев опис који итекако приличи)?Ако вам још није јасно, упитајте се да ли ће Динкићев медијски линч да закачи, рецимо, "Е-новине" или сепаратистички лигашки лист "Слободна Војводина" (!). Дабоме да неће. За демократоре, велеиздаја није кривично дело. Потребна им је "СВ" да преноси изјаве попут оне некаквог аустроугарског поклисара од пре неки дан, да Србија мора да се "децентрализује" како би ушла у ЕУ.(Ништа се, значи, није променило од 1908. наовамо - Србија мора да нестане, како би у Бечу и Бриселу могли мирно да спавају. Они на тај став имају право - али да ли ми имамо обавезу да им изађемо у сусрет?)Немојте имати илузија да се ово може решити неким демократским путем, кроз институције система. Демократија је оно што Брисел и Вашингтон кажу да јесте. А постојећи систем је онај исти наслеђен од Кардеља и Броза, само пресвучен новим демократорским и "еурограђанским" тапецирунгом.Већ девет година тај систем користе људи попут Млађана Динкића и осталих демократора и деформиста. Упитајте се, докле сте спремни да своју земљу препустите таквом олошу, пробисветима, лоповима и вампирима? Прошле године сте имали шансу да их победите гласачком кутијом. Сада вам остају крст, бели лук и глогов колац.(Напомена: Управо сам сазнао да је гласање о овом абортусу од закона одгођено до краја августа; ваљда да се народ не досети. То не мења ни слово од овога што сам написао. Чак штавише, вероватно значи да је демократорско-вампирска власт слабија него што се чини, па они што не би да ”чачкају” јер се боје пораза итекако немају више изговора.)

Apsurdno i (ne)očekivano već duže vreme, AP Vojvodine odlučila je da podržavi banku. Bojan Pajtić i izvršno veće uputili su krišom pismo o nameri da preuzmu kapital Metals banke koja je gotovo izvesno sa namerom dovedena u položaj koji se trenutno nalazi (nijedna banka u Srbiji osim Metals banke nije u tako “lošem” položaju).

Naravno, skuština akcionara u upravni odbor su “oberučke” prihvatili nameru, tako da će sada Metals banka biti ono što je zapravo nekada bila Vojvođanska banka, koja je - gle čuda nedavno prodata grčkoj NBG banci. A bila je prava vojvođanska razvojna banka osnovana od strane vojvođanske provrede i koja je ulagala u tu istu privredu.

Zašto sad, na kraju sveopšte privatizacije - podržavljenje, kada svi govore da je država loš upravnik kapitala? Odgovore treba tražiti i u ovdašnjim medijskim spekulacijama koje govore da je došlo vreme za smenu Pajtića i da će ga zameniti Dulić, što pretpostavlja da podržavljenje banke  ide u prilog teze o  kreiranju svojevrsnog “rezervnog položaja” i adekvatno udomljavanje vojvođanskih funkcionera.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: AP Vojvodine, Izvršno veće, Metals banka, podržavljenje, privatizacija

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Možda bi sufinanciranje četiri radna dana u mjesecu tj. kraćenje radnog tjedna s 40 na 32 sata i preusmjeravanje značajnog dijela sredstava namjenjenih naknadama za novo nezaposlene u zadržavanje postojećih radnih mjesta bila značajna potpora ovoj mjeri.

U ovoj godini predstoji večeras nam jedanaesta promena cene goriva i – jedanaesto poskupljenje.

Da podsetim,  bezolovni benzin bio je početkom januara 72,10 dinara, a od večeras će se prodavati po 103,72 dinara, tako da je ovo poskupljenje od ravno 31,62 dinara za samo 6 meseci.

Večerašnje poskupljenje Ministarstvo energetike opravdava porastom cena nafte na svetskom tržištu što je nebuloza, obzirom da je cena poslednji put menjana (naravno, na gore) 10. juna - dakle pre dve nedelje kada je barel nafte koštao nešto preko 72 dolara, danas se cena kreće nešto preko 69 dolara, tako da je za ove dve nedelje nafta pojeftinila.

Još jedna indikativna zanimljivost je da je tačno pre godinu dana, benzin je dostizao vršnu cenu i stajao je 108 dinara po litri, ali je i barel nafte bio na rekodnih 148 dolara. Sada je taj isti barel dva i po puta jeftiniji, a naše gorivo je na istom nivou.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: gorivo, Ministarstvo energetike, nafta, poskupljenje benzina

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

…ili : Kako je propao Deda? …ili : Pricica za ekonomiste… Razgovarajuci sa jednim poznatim profesorom, dobio sam fenomenalnu informaciju vezanu za poslovanje u Srbiji. Ona izgleda nekako ovako: “Danas u Srbiji treba raditi na tri fronta: redovan drzavni posao, legalan privatni posao i posao na crno – sverc!” Nisam ga shvatio , ali sam posle nekog vremena  video [...]

Ekonomija rasipnistva se moze nazvati ekonomska situacija u Srbiji. Kako nisam ekonomista po struci, ali nisam ni selektor, ni glavni u svom selu, moze mi se da malo pametujrm o necemu u sta se potpuno ne razumem, ili se razumem kao Marica u kriv krastavac… U sta se je to razumem a nisam ekonomista: -oni koji imaju posao, [...]

Procjene govore da najveći pad očekuju televizijske reklame, malo povećanje predviđa se tisku, a najveće povećanje treba očekivati na internetskom oglašavanju, dok bi ostali mediji zadržali dosadašnju razinu oglašavanja.

Potrošnja je dakle kotač koji pokreće gospodarstvo i stoga je ona danas pitanje broj jedan.

Započeta suradnja nastaviti će se na raznim sajmovima, ali i primjerenom obradom tržišta no potrebna je i veća aktivnost službenih predstavnika Hrvatske u Rusiji na tom planu.

Deflacija je ekonomistima dobro poznata još iz prošlosti kada je prouzročila ogromne materijalne štete. Roba se nije prodavala u potrebnim količinama, a to je značilo da se stanje ekonomije nije uspjelo održati u plusu.

Iako su dosada velike tvrtke bile u fokusu države što se tiče raznih materijalnih i nematerijalnih pomoći u posljednje se vrijeme sve više države okreću i malima.

Ово ”слободарски” које стоји у заглављу блога означава да сам присталица политичке и економске филозофије која у први план ставља слободу, између осталог и трговине. Да ли ме то чини ”тржишним фундаменталистом” или ”неолибералом”? Нипошто. Тим изразима се обично етикетирају људи којима су пуна уста једног или два аспекта слободног тржишта, али им је целокупна идеја анатема. На пример, ”бизнисмен” који се бави увозним послом увек ће да инсистира на одсуству царине, како би смањио своје трошкове. Исто тако, тражиће велике порезе на домаћу производњу, јер ће тако да дигне трошкове потенцијалних такмаца. Да ли се такав човек залаже за слободу тржишта? Не - зато што је негира другима.Једна од идеја по којој се често разилазим са родољубивим мислиоцима на српским просторима је управо питање колико моћи држава треба да има. Скоро без изузетка, сви би хтели моћну државу, која би контролисала индустрију, пољопривреду, образовање, здравство, науку, културу, итд. Проблем, према њима, није толико у систему колико у шљаму који се дочепао власти и сада све аспекте друштва и државе упропаштава. Када би само бољи људи дошли на власт... Овакво размишљање је сасвим разумљиво, али потпуно погрешно. Један разлог за то је људска природа. Лорд Ектон је пре више од сто година приметио да ”свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно.” Што више власти, то кварнији владар. Додајте томе и мистицизам демократије као ”воље народа” изражене кроз олтар гласачке кутије и жртвене листиће, па још и краткорочни карактер изабраних власти и одсуство ланца одговорности... резултат смрди горе од рибе остављене три дана на августовском сунцу.Други разлог је практичне природе. Чак и да однекуд дођу ”бољи људи” и да не подлегну искушењима апсолутне власти (а обе претпоставке су малтене невероватне), довољно је да један или два човека на врху подлегну искушењу и почну да раде за некога са стране, и цели систем постаје компромитован. Паметнима доста.Повод за ову причу је текст Слободана Антонића о цени једностране примене ”ССП” са Бриселом. То је онај мртворођени споразум који је ЕУ потписала са Демократском странком (Тадићем и Ђелићем) пред мајске изборе прошле године, а онда истог тренутка замрзла у недоглед док Холађани не одлуче да Србија ”довољно сарађује” са инквизицијом у Хагу. Чиста предизборна реклама, која Брисел није коштала ништа - а тачно толико је и донела Србији. Ништа, мислим. Чак је, после одлуке Београда да једнострано почне да спроводи ССП, донела Србији огромну штету.Нико неће да оспори да је једнострана примена било каквог договора глуп потез. Сваки договор се заснива на принципу ”ја вама нешто, ви мени нешто” (quid pro quo, рекли би Римљани), при чему обе стране сматрају да су добиле одговарајућу противвредност за оно што нуде. У овом случају, међутим, Србија нуди све а ЕУ не нуди ништа - али ни то Бриселу није довољно.Иако веома ценим г. Антонића, мислим да је кренуо странпутицом када је своју критику једностране примене ССП изградио око аргумента да укидање царина према ЕУ оштећује државну касу Србије. Када се посматра искључиво приход од царина, онда је то технички тачно. Али исто тако и потпуно небитно.Питање колико држава ”губи” (тј. не добија) битно је само онима који мисле да држава са опљачканим и отетим ради нешто корисно. Безброј је примера да у ствари чини штету. А да ли држава у ствари губи? Између свих пореза, намета, даџбина, ”давања”, акциза, такси и како их све већ не зову, Србија отима ужасно много од својих становника - више него што је узимала комунистичка власт, више него што су икада узимали Турци у харачу и кулуку. Ако државна каса остаје ускраћена за приход од царина, остајте сигурни да се разлика неће намирити из џепа властодржаца, већ од народа - путем нових пореза или доштампавањем новца (инфлацијом). Властодршци се не би одлучили на овакав корак да је којим случајем на њихову личну штету.Најмање два коментатора досад су понудила аргумент који наизглед има смисла из тржишног угла: укидање царина на увезену робу у ствари помаже народу, јер цене робе падају. Теоретски тачно, у пракси - никако. Слаба вајда од три динара јефтинијег шећера (на пример) ако вам узму тридесет или триста у име новог пореза! А онда је ту и питање да ли је роба заиста јефтинија? Исправите ме ако грешим, али нешто се не сећам да се у Србији слободно формирају цене, већ је остала из ”оних” времена пракса прописа који одређују основне цене и дозвољене марже. У таквој ситуацији, зар није и могуће и вероватно да ће увозници да оставе претходну, оцарињену цену, а разлику од царине ставе у сопствени џеп? Још ако увозној роби нема домаће алтернативе (јер је домаћа индустрија пропала, или је уопште нема), онда купци имају још мање избора, и још мање су осетљиви на разлике у цени. Онда се поставља ново питање - чиме? Да би куповали, људи морају да зарађују. Како да зарађују, кад нема домаће производње? Брдо прописа, пореза и блокада, што наслеђених што уведених после доласка ”демократије,” полако гуши домаћу привреду. Србија је позната по доброј храни, али где ту храну да продаје, када ЕУ не дозвољава увоз - не дај Боже да неко угрози систем субвенција и картела годинама пажљиво изграђиван у Бриселу за максималан профит политичких структура и великих произвођача - а у самој Србији не могу да је приуште? У ситуацији када десетине хиљада људи живе на рубу егзистенције у Србији се храна уништава. Трговина свакако има своје место у привреди, али не може да буде једина привредна грана. Чак и када је доминантна, претпоставка је да роба слободно улази и излази из земље. Овако, слободан је улаз - а где је излаз? Шта излази из Србије? Па људи, територија, част, достојанство, паре... али не и роба. Ослањање искључиво на једнострану трговину (увези па продај код куће) је пресипање из шупљег у празно. Одрживо је на неко време, док куповина може да се финансира кредитима које тако великодушно деле инострани банкари (пошто су, заслугом ”демократа,” монополисали српско тржиште). Али и те кредите мора неко једног дана да врати. Од чега?Све то скупа је много важније, и много горе, од чињенице да је буџет државе ”краћи” за неких 68 милиона ЕУра. Ем је држава ”намирила” тај мањак новом пљачком, ем народ није ништа ни уштедео од нижих цена (ако их уопште има). Штавише, јефтини увоз стране робе упропаштава већ осакаћену и задављену домаћу привреду, што неминовно води до ситуације где народ више неће имати чиме да купује страну робу, ма колико јефтина она била. Да све буде још горе, кредитима се народу отима будућност. Делујући у спрези, владари, увозници и банкари продају народу Србије лажно благостање данас, по цену веома стварне беде сутра.Решење није у томе да се пљачка назове другачијим именом, већ да се пљачкању стане у крај. Ако држава има легитимну функцију, онда је то заштита живота и имовине својих грађана. Србија не само да не брани своју територију (искључиво реторичким противљењем ”независном” Космету и спонзорисањем парадржаве у Војводини), већ и уништава животе и имовину својих становника безочном пљачком не само постојећег, већ и будућег богатства. Ако такву државу сматрају легитимном, онда су Срби заиста заслужили да заврше на ђубришту историје.

Poznato je da Namsa vodi velik broj projekata vezanih za infrastrukturu i logističku potporu u svim NATO operacijama.

Drugi gost-bloger na Svakodnevnici je Goran Ratković, dizajner i project manager koji se  susreo zajedno sa svojim prijateljima i poznanicima sa nepravdom  koju pokušavaju da isprave lansiranjem Facebook grupe. Grupa ima za cilj okupljanje što većeg broja nezadovoljnih korisnika ili budućih korisnika i obaveštavanje što većeg broja online medija kako bi se skrenula pažnja na ovaj krajnje nefer čin koji zvaničnici banke pokušavaju da jako štur način objasne i opravdaju.

Banka Intesa – lider domaćeg bankarstva je sredinom maja meseca “obradovala” više hiljada svojih korisnika stambenih kredita novim kamatnim stopama. Iako su njeni klijenti podigli kredit po formuli fiksna marža + šestmesečni libr/euribor, banka je samoinicijativno podigla fiksni deo za 1,7 - 2 kod korisnika kojima je kredit indeksiran u eurima odnosno 3 za korisnike kojima je kredit indeskiran u CHF-u i na taj način obmanula svoje korisnike jer kao što se može videti na ovom linku , koji pokazuje izgled stranice 13.02.2008. godine i gde se ni na jednom mestu se ne spominje da je marža (fiksni deo) podložan promenama.

Dok je EURIBOR/LIBOR rastao banka je regularno podizala kamatnu stopu svojim korisnicima ali sada kada je EURIBOR/LIBOR pao na njima nezadovoljavajući nivo, ona je odlučila da to prelomi na leđima svojih klijenata i da podigne kamatnu stopu tako što će podići maržu za 1,7, 2 odnosno 3 procenta.

Na ovaj način svi korisnici bankinih usluga koji su podigli kredite su obmanuti time što je urađeno nešto potpuno suprotno potpisanom i overenom ugovoru. Dok je trenutno u svetu praksa da se korisnicima smanjuju kamatne stope (da bi u svetlu svetske ekonomske krize mogli da vraćaju kredite), u Srbiji se “lider domaćeg bankarstva” ohrabrio i odlučio da još više zaradi na račun svojih korisnika.

Svi odgovori koje su korisnici kredita tražili od predstavnika banke bili su krajnje šturi i nedovoljno jasni i ubedljivi i svi su se pravdali time da je kriza i da nigde drugde ne postoji bolji kredit sem kod njih (naravno ni za refinansiranje). To što su promenili fiksni deo kamatne stope (odnosno bankinu maržu, tj. zaradu) jasno govori o tome da je ovim potezom cilj banke bio povećanje zarade na uštrb sopstvenih korisnika.

Iako je u ugovoru napisano da je marža fiksna, gomila korisnika stambenih kredita su obmanuti time što niti u ugovoru ne stoji da je to moguće promeniti niti što u opštim aktima banke (na koji se ista poziva) nije objašnjeno kakav je proces menjanja fiksne u varijabilnu maržu. Takođe, iako u ugovoru stoji da je napisan u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, član 65. stav 1 ovog zakona je očigledno prekršen:

Član. 65 Zakona o obligacionim odnosima:

(1) Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna.

(2) Strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete.

Na Facebook-u je osnovana grupa - Udruženje nezadovoljnih korisnika stambenih kredita kod Banke Intesa koja okuplja sve korisnike kredita Banke Inteza i sve ljude dobre volje koji svojim članstvom žele da se usprotive ovom nelegalnom činu Banke Inteza.

Cilj postojanja ove grupe je da se skrene pažnja široj javnosti na postupke jedne od najvećih banaka u zemlji, kako bi se svi zajedno usprotivili nelegalnom podizanju kamatnih stopa.

© goranr | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: banka Intesa, EURIBOR, kamata, LIBOR, stambeni kredit, Zakon o obligacionim odnosima

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Uvek me je oduševljavao entuzijazam i uložen trud koje Želimir Žilnik ispoljavao na svim svojim projektima. I ne samo to, u svojim dokumentarnim delima koji predstavljaju otisak naše svakodnevnice, uvek se bavio onim temama o kojima niko nije smeo ili želeo da se bavi.

Tek nedavno, odgledao sam njegov film “Pioniri Maleni Mi Smo Vojska Prava, Svakog Dana Nicemo Ko Zelena Trava” koji se, pazite 1968.godine - u vreme “Titove Juge” i totalno kontrolisanih medija, bavio temama  napuštene dece sa novosadskih ulica, maloletničkoj prostituciji, delinkvenciji i prosjačenju. I sve to, bez ikakvih ondašnjih socijalističkih idealno-društvenih oblandi, neuvijeno, otvoreno i grubo kako jeste.

Ovaj izuzetni režiser i filmski stvaralac uopšte, već dugo radi na novom projektu “Slučaj: stečajna masa“. Radi se ponovo o tematici kojom osim možda “Insajdera“, niko u Srbiji ne sme da se bavi - analitično i istinito, a to je tzv. privatizacija.

Novi film je dokumentarni zapis o borbi radnika i neuspelim privatizacijama dva zrenjaninska preduzeća (Šinvoz i BEK).

Film će biti prikazan prekosutra (28.05 četvrtak) u Omladinskom centru CK13 u 18:30 u okviru projekta - serijala  “Proces privatizacije u Srbiji“. Struktura ovog serijala sastoji se od kombinacije dokumentarnih snimaka radničkog protesta, video arhive i izjava eksperata iz različitih društvenih oblasti, a njegova osnovna namera je da aktuelizuje pitanje odnosa društva prema procesima privredne transformacije, kao i da se prekine ćutanje o položaju i pravima radnika u Srbiji.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: BEK, CK13, film, privatizacija, Šinvoz, Želimir Žilnik

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Svi znamo da ciljevi proizvođača bilo koje vrste nisu identični sa potrebama potrošača, većini svakako motivacija nije njihovo zdravlje i njihov život, već isključivo profit, pa onda opet još veći profit.

Opet, mi potrošači, ukoliko želimo da ostanemo zdravi, moramo znati sve strane proizvoda koje konzumiramo, a ne samo ono što nam govore da je dobro velike prehrambene ili druge korporacije.

Osvrnuo bih se na šećer koji je za zdravlje sigurno jedan od najopasnijih, svakako kao pojedinačni prehrambeni artikal, ali mnogo više kao sastojak prehrambenih proizvoda svih vrsta.

Šta treba znati o šećeru? Pored toga što u potpunosti remeti telesnu ravnotežu, unosom većih količina šećera u organizam nastaje celi niz negativnih pojava:

smanjenje efikasnosti imunološkog obrambenog kapaciteta, poremećaj minerala, pojava hiperaktivnosti, teskobe, teškoće u koncentraciji, čudnog ponašanja kod djece, porast triglicerida, gubitak elastičnosti tkiva, redukovanje lipoproteina visoke gustine mogućnost uzrokovanja karcinoma dojke, jajnika, prostate, debelog creva, porast šećera u krvi, slabljenje vida, pojava hipoglikemije i kiselosti u probavnom traktu, pojava ubrzanog porasta adrenalina kod dece, pojava prevremenog starenja, porast težine i propadanje zuba, uzrokovanja artritisa, astme, …

Lista se ne završava ovde, kako bih potencirao šećerni bauk predlažem da posetite web loakciju  Sugar Stacks [twitter] koja na prigodan način reprezentuje relativni sadržaj šećera u popularnim proizvodaim široke potrošnje, od Coca Cole, preko raznih vrsta keksa i slatkiša, do voća.

Cela svrha sajta je da dramatično ilustruje koliko zapravo najčešće i nesvesno šećera konzumiramo.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: bolesti, Coca Cola, profit, šećer, zdrava ishrana

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Нема дана кад не прочитам да се за садашњу економску кризу криви "неолиберални капитализам." Један колега наводи типичан пример: "Сведоци смо најгорег дебакла капитализма пуштеног с ланца у нашем времену, изазваног најгором страном капитализма. Сам себе је појео. Држава, нажалост, није имала везе с тим — осим што је криминално запоставила своју надзорну одговорност."(Тимоти Иган, Њујорк Тајмс)На шта колега одговара:Извор проблема је да су државне корпорације (банке, хипотекари) посудиле превише државне фиктивне валуте, чију је цену (каматну стопу) државни монопол (централна банка) поставио превише ниско и држао на том нивоу превише дуго. Ништа од овога нема никакве везе са капитализмом како га описују класични, социјалистички, или аустријски економисти - а камоли "пуштеним с ланца."У капитализму се нешто (вредност) ствара из нечега (капитал, рад, иновација). Систем који је произвео садашњу кризу заснива се на убеђењу да се нешто (вредност) ствара из ничега - манипулацијом каматним стопама, штампањем папирића, виртуелном математиком деривација дугова... Аргумент да је за спас потребна велика и моћна држава нема логике. Јер, ако је проблем у похлепи - а то је део људске природе - по чему су то онда људи у државној управи мање похлепни? Зашто је људски карактер "проблем" када је реч о пословању, а одједном престаје да буде када је реч о власти? Ни најгори "капиталиста" нема моћ да ме убије ако не урадим оно што ми нареди. Држава има. Али у капиталисту треба да сумњам, а држави беспоговорно да верујем. Ко је овде луд?

Док ЕУфоричне власти у Србији настављају да тврде како ће земља да преброди светску економску кризу настављањем ЕУропске политике, сама ЕУ почиње да пуца по шавовима. Због банкрота је у Летонија пала влада. Мађарска моли за помоћ да се не би нашла у истој ситуацији. Нереди су већ потресли Грчку, а у Ирској је 100.000 људи изашло на улице. Проблем је што финансијски крах значи да нема више пара за социјалне програме, субвенције и остале ствари које на социјализам навикло ЕУробље очекује од својих властодржаца. Стандардни одговор на овакву ситуацију је "сеци уши, крпи дупе": задуживање, манипулација курсом валуте и распродаја државне имовине - као што се данас ради у Србији. То, наравно, не решава ништа на дуге стазе, али смирује незадовољни народ на краће стазе; уз мало среће, таман до следећих избора, кад неко други може да буде крив. Али шта да раде ЕУропске државе, када инфлацијом управља ЕЦБ? Сајмон Хефер, у коментару у данашњем Дејли Телеграфу под насловом "Еурофили против стварности", подсећа да је чувени амерички економиста Милтон Фридман пре своје смрти 2006. упозорио да ће евро да буде извор проблема ако дође до економске кризе:"Евро нема преседана. Колико ја знам, никада није постојала монетарна унија независних држава заснована на фиктивној валути. На злату и сребру да, али не на фиктивноој валути коју издаје унија независних политичких ентитета."Овде се под фиктивном валутом (fiat currency) мисли на папир чија се вредност заснива искључиво на поверењу у добру вољу ауторитета који ту валуту штампа. Скоро ниједна светска валута више нема чврсто покриће, укључујући и амерички долар. Хефер наводи додатне симптоме кризе: Француска је на страницама проевропског Ле Фигароа најавила могућност да напусти евро. Немци су узвратили објашњењем да више не желе да дотирају економске делинквенте у 27-чланој Унији. Немачко-француски односи су најгори од 2. светског рата, а ЕУ је у најтежем положају откад је настала Римским споразумом из 1957.Парола је "спасавај се ко може." Немци штите своје раднике, Французи своје, све кунући се да нису изолационисти. "Ово свеопште кршење правила је јасан симптом валуте - да ли да кажемо и империје - у пропадању," вели Хефер. Али.. зар није ЕУ ”светла будућност” и ”нормални живот”? Зар нам тако не говоре наши реформатори, демократори, невладници и боркиње за људска права? Зар нам нису рекли да ћемо само пријавом у ЕУ добити паре с неба, да ће нестати визе, да ће тећи мед и млеко...? Па рекли су и да ћемо имати акције вредне хиљаду евра. Свашта су нешто рекли. Ваљда је јасно да од тих обећања нема ама баш ништа. Никада није ни било.Песник који је увек знао одакле ветар дува певао је некад, ”Путуј, Европо.” Сад се лепо види да је и њима и нама ”таман како смо заслужили.”

Ovaj infografički video vredi “više od hiljadu reči”, a svima kojima je nejasno šta se dešava u globalnoj ekonomiji pružiće jasnu i preciznu sliku…

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Ekonomija, globalna kriza

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Pretpostavljam da velika većina čitalaca ovog bloga ne prati i ne kupuje celebrity magazine, a i tamo ponekad može da se pronađe poneka zanimljiva tema ili intervju.

U novom broju magazina Hello! izašao je intervju sa vlasnikom Comtradea Vesom Jevrosimovićem, koji je za ovaj list dao pregled pozadinskih dešavanja sa  ekonomskog foruma u Davosu. Evo par zanimljivih crtica iz Davosa, iz Vesinog ugla:

O čemu se najviše pričalo mimo sesija? - Forum su obeležila tri skandala. Prvo je Putin, na pitanje Michaela Della kako svetska industrija informacione tehnologije može da pomogne Rusiji, vrlo oštro odgovorio da Rusiji nije potrebna nikakva pomoć….

…

Na prvi pogled, da li se moglo zaključiti koliko su učesnici skupa bogati? - Naprotiv, devedest odsto tih ljudi izgleda vrlo obično, čak bih rekao i skromno. Svetski vrh ekonomske elite ni približno ne odgovara predstavi koju većina naših ljudi ima o tome…

…

Kako su izgledali kokteli, prijemi, žurke? Ustajao sam u pola sedam, jer je doručak počinjao već u pola osam. Prilikom dolaska, uz torbe u kojima se nalazio sav potreban materijal za forum, dobijali smo i pedometar, koji je, zakačen na kaiš, brojao naše korake. Smatra se da si fit ako napraviš deset hiljada koraka, što je oko deset pređenih kilometara. Ispostavilo se da smo, tokom dana, prelazili po šest-sedam kilometara….

…

Da li vas je nešto posebno iznenadilo? - Popularnost Božidara Đelića. Zaista smo se ponosili što je bio u našoj delegaciji. Nismo mogli da prođemo ni nekoliko metara a da mu neko ne priđe da ga pozdravi. On poznaje 90 odsto tih ljudi. Laksi Mittal se s njim pozdravlja kao da su zajedno odrasli.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: ComTrade, Michael Dell, Veselin Jevrosimović

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Упитате ли се икада зашто сте гласали онако како сте гласали у мају 2008? Да није можда на ваш избор "ЕУропске" будућности утицало обећање Млађана Динкића да ће сваки становник Србије да добије (акције вредне) хиљаду евра ако на власт дођу "прави" људи? Силне паре, хиљаду евра. Ни изблиза доста да плати стамбене кредите, или картице, или аутомобил, али ето, дели држава, џабе. Ко је луд да одбије, а?И гласали сте, и добили ЕУропство, од отимачине Косова до пузеће отимачине Војводине. Од фамозног "уговора деценије" са Фијатом не би ништа. Смедеревска железара, ономад продата Американцима у бесцење, због кризе малтене затворена. Једино од Руса стигоше паре, али ем што се Динкић свим силама трудио да тај уговор пропадне, ем што Партија од њих намирује прво вајдасашке сепаратисте, онда себе, а вама шта претекне. Ако претекне, дабоме. Да не спомињем "бриљантну" одлуку да се једнострано примени мртворођени Споразум са ЕУ. Од укидања царина на увоз до примене гомиле беспотребних прописа, све ће то неко да плати, дабоме. А да вам помогнем да однонетнете ко: није Динкић.Сад каже да никад није обећао тих фамозних хиљаду евра, већ само деонице које су процењене на толико, а сада, је ли, вреде далеко мање. Ето, шта се може, ударила криза, појела маца, дешава се. Па добро људи, докле? Ајде да сте бар продали веру за вечеру, дешавало се то у историји и раније. Одвратно је, али може бар човек да разуме разлоге, слагао се с њима или не. Али да се дедовина и достојанство продају за обећање вечере, које притом стиже од човека који вас годинама немилосрдно пљачка (све обећавајући бољи живот који ето, само што није)? И онда када се испостави да је обећање било лажно, тај исти човек каже да никада ништа није ни обећао?! Млађан Динкић очигледно мисли да је народ Србије глупљи од оваца. Да ће наставити да блеји док га он немилице шиша, а повремено и заскаче. Доза лажи, доза страха, и остаје се на власти довека. Или бар док нестане вуне. Није ваљда у праву?