Planeta Srbija

Цела се драма води око ратификације Споразума о сарадњи и придруживању (ССП) са ЕУ у скупштини Србије ових дана. Управо чујем да су Радикали ипак одлучили да не подрже Споразум, иако су раније обећали подршку; Вечерње новости веле да је за преокрет одговоран лично Шешељ.Много вике ни око чега, што рече Шекспир. Јер, ССП нема шансе да заживи све и да га Скупштина Србије усвоји једногласно. Још кад је потписан крајем априла, Споразум је одмах замрзнут - проглашен неважећим - све док свих 27 влада ЕУ не закључе да Србија ”у потпуности сарађује” са Инквизицијом у Хагу. То што је Београд у међувремену предао Радована Караџића (а још се није сазнало ко га је у ствари хапсио) није значило ама баш ништа. То ”потпуна сарадња” је као безусловна предаја - онај који захтева ”сарадњу” одлучује да ли је она потпуна. Празне похвале ”демократичности и реформске оријентације” Београда поводом Караџићевог хапшења су просто удављене у мору лажи и клевета на рачун Срба у западним медијима. И пре него што је Караџић стигао у Схевенинген, почели су захтеви типа ”А сада Младић и Хаџић...” А ако и када и те две главе буду сервиране хашком Минотауру, наћи ће се већ нешто друго. Демонкрате у Бриселу можда јесу свашта нешто, али нису толико блесави да одустану од победничке стратегије, поготово кад даје резултате.Дакле, прича о ССП-у у Скупштини Србије је ћорав посао; та скупштина о том Споразуму не одлучује. Али да ће овај циркус да се одрази на дневну политику, па то је јасно. Демонкратама и не треба разлог да Радикале етикетирају као ”антиевропске,” али неће да пропусте идеалну прилику кад наиђе, као сада. Радикали су се нашли између два зла; одобре ли Споразум, терају воду на млин Демонкрата, а одбију ли га, испадоше ”антиевропејци.” Народ је до те мере затрован ЕУропском пропагандом да је то већ беспризорно - али нико не нуди алтернативу, ни народњаци ни радикали. Сви певају хорски ”Европа и демократија”, а онда се чуде што у таквом систему најбоље пролазе Тадић и Чеда.У међувремену, ситуација у свету се мења. После скоро две деценије понижења, Русија је показала канџе, а ”најмоћније земље света” и самопроглашена ”међународна заједница” могу само да шкргућу зубима јер немају ни морално покриће ни физичку способност да по том питању ишта ураде. Трансатлантска империја је у слободном паду, ни Европи не цветају економске руже (а других и нема), али свеједно уживају беспоговорну подршку квислиншке камариле у Београду. Они можда немају избора - кад би се одметнули од господара, казна би била брза и окрутна - али то не значи да га Србија нема.Можда најбоља илустрација беде на коју је спало политичко размишљање на нашим просторима је да ће ово што сам сад рекао највероватнији бити протумачено као да сам ја ”русофил”. Толико је значи укорењен менталитет ”или с нама, или против нас” да људи не могу да замисле независну Србију, већ само ону која мора да буде нечији сателит, било Брисела, Вашингтона, или Москве. А да све буде још горе, кад Москва тражи партнерски однос буде оптужена за империјализам, док се тиранија истинске империје или Совјетске ЕУ описује као ”партнерство” или ”сарадња.” Можда су Чедисти у праву да смо ми наопак народ - али зато што смо превише попут њих, а не недовољно, како они мисле. Кад живимо у свету замењених теза, где је горе доле а црно бело, није ни чудо што нам све иде наопако.

Večeras se na TV-u vrti serija Bones i tokom cele epizode se vrti kajron (traka sa vestima) na vrhu ekrana. U početku nisam obraćao pažnju na to (pošto sam ionako TV gledao krajičkom oka) ali pošto sam primetio da se bukvalno deset minuta ne sklanja sa ekrana, reših da pročitam šta piše, kad ono nešto u fazonu: “Haški optuženik, bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, uhapšen je večeras, saopštio je Savet za nacionalnu bezbednost.” Posle su to i potvrdili u vestima. Takođe, MUP je objavio da nije učestvovao u akciji. Ko onda hapsi po Srbiji? Ko ima ovlašćenja za to? Vojska? Čisto sumnjam. BIA? Ne bih znao…

Daleko od toga da volim Haški tribunal, pošto je očigledno da je to sud za srbe (svi nesrbi su oslobođeni optužbi ili su dobili neke mizerne kazne), ali mi je opet drago da imamo jednu brigu manje. Još dvojica pa da prestane više da se priča o Hagu i Haškom tribunalu.

Не знам како су домаћи ЕУфоричари примили вест да су Ирци рекли не Лисабонском споразуму на референдуму у четвртрак, али знам да је то требало да обрадује сваког искреног родољуба. Опет се враћам на данас доминантну тезу да је демократија само и једино оно што самопроглашене демократе кажу да је, односно ако произведе резултате које они прижељкују. Значи, када француски и холандски гласачи одбију предложени Устав ЕУ (као што су урадили 2005.), није страшно - ето истог устава, повампиреног у облику Лисабонског споразума, само пар година касније. Овај пут, да би избегли неугодну могућност да неко од демократских европских народа недемократски гласа против демократског споразума, ЕУрократе су хтеле да Споразум прогурају кроз скупштинске процедуре, без референдума. Само су им Ирци помрсили рачуне. Већ сам споменуо притисак и пропаганду којој су "незахвални" Ирци били изложени. Тек сам неки дан видео и плакате којима су присталице ЕУ позивале Ирце да "увећају своје прилике," било мушке или женске. Ето поруке коју "Европа" шаље земљи која је њен члан већ 25 година! И то је онда прогрес, култура, цивилизација, и шта ја знам... Надам се да је бар један Ирац гласао "не" само због увреде здравом разуму коју овакви плакати представљају.Е сад, само наивни би могли да помисле да ће се ЕУ истопити попут водом посуте вештице због ирског референдума. Нисмо ми те среће. Превише је власти и пара у питању да би ЕУрократе тек тако одустале. Већ се тражи начин да се ирска одлука заобиђе. Можда неким новим референдумом, као ономад када су Ирци двапут гласали о споразуму из Нице (2001, па онда 2002, када су направили "исправан" избор). Можда ће ЕУССР да суспендује ирско чланство, па ће устав моћи да несметано ступи на снагу по распореду, 1. јануара 2009. Или ће измислити опет неки sui generis не-преседан да једноставно кажу "ма кога брига" и свеједно спроведу устав, а да и даље тврде да је све по закону и у савршеном реду. Баш као што су то урадили са Косовом. И све у име демократије, дабоме. Ево већ гунђају како "није фер" да три милиона Ираца гласа о судбини 450 милиона поданика ЕУ. Али јесте "фер" да о томе одлучи 27 председника влада, а да ти силни милиони никад о томе не гласају? Демократија, бре. Ирско одбијање даље ЕУнтеграције би могло да охрабри друге земље у овој модерној тамници народа да "редефинишу" свој однос са Бриселом. Није вероватно, али ето, човек може да се нада. Ако ништа друго, оно ће неке ЕУрократе од помисли на то лоше да спавају. У овом суморном свету где владају насиље и лажи, свака победа, ма колико мала, вредна је славља. Go raibh maith agat, Eire.

или, Прича о ЕУ и ирском референдуму(изводи из чланка Брендана О'Нила, Spiked, 10. јун 2008.)Како Ирци могу да буду тако незахвални? питају се међу собом Функционери ЕУ, а у јавности следбеници Уније, пред ирски референдум о Лисабонској споразуму о проширењу институција ЕУ. Чињеница да струја против споразума има све више подршке - и то у земљи која се обогатила не ЕУ субвенцијама! - довела је до праве оргије жучних оптужби на рачун "заосталих, глупавих и незахвалних" Ираца.Порука је јасна: Ирци морају да знају своје место у европском поретку и да се с поштовањем клањају својим господарима у Бриселу. Било шта друго би представљало "незапамћену незахвалност," каже Фајненшел Тајмс. Добро дошли у "демократску" Европу, у којој је већина земаља заобишла бираче и ратификовала Лисабонски споразум, док Ирци за инсистирање на референдуму бивају изложени притисцима.Да би Лисабонски споразум заживео 1. јануара 2009, потребно је да га ратификује свих 27 земаља чланица. До сада је 15 земаља то прогурало кроз парламент, а у осталих 11 је ратификација у процедури. Ирска, са 4,3 милиона становника, је једина чланица ЕУ са уставном обавезом да одржи референдум. Европски функционери се сада плаше и презнојавају да ће "свака будала с оловком" моћи да торпедује споразум...Европски службеници и медији не могу да верују да се скоро 40% ирских гласача усуђује да буде толико незахвално својим европским спонзорима. "Ирска незахвалност је просто запањујућа," грми Фајненшел Тајмс, истичући да је Република Ирска за својих 35 година у ЕУ "пожњела веће благодети од било које државе чланице". Иако је Ирска добила преко 40 милијарди фунти у субвенцијама од Брисела, њени бирачи би могли да гласају против Лисабона, цмизрди ФТ, вероватно зато што "не разумеју споразум." Значи, не само што су незахвални, већ су и глупи!Коментар у једном канадском листу вели да је "тешко разумети из историјске преспективе" то што уопште постоји могућност да споразум пропадне. Ирци би требало да буду "презахвални" на свему што им је ЕУ дала, али изгледа да су "колективно пошандрцали.". Ирска радничка партија за то време упозорава да би одбијањем споразума Ирци били виђени као "заостала и незахвална деца Европе".Све ово подсећа на критику ирских гласача када су на референдуму јуна 2001. одбили споразум из Нице. Тада је против споразума гласало 54 одсто Ираца. Француски дневник Либерасион је тада писао: "Издаја пада утолико теже што се ради о земљи која Европи дугује своје новостечено богатство." Економист је подсећао "незахвалне Ирце" да је њихов доходак био 60% европског просека 1973. када су ушли у ЕЕЗ, а да је до 2001. порастао на 120%.Под великим притиском ЕУ, ирске власти су заобишле непријатну одбијеницу Нице већ следеће године, бестидно заказавши други референдум и посветивши сву политичку и медијску машинерију захтеву да народ овог пута "изабере како треба." Плакати су подсећали незахвалне Ирце: "Тридесет милијарди евра од 1973!" а ирски министри су злокобно прорицали "повратак у сиромаштво" ако гласачи одбију Ницу и по други пут. У октобру 2002, 62,89 одсто гласача је подржало Ницу.Напади на "незахвалне" Ирце, како због одбацивања Нице онда, тако и због саме помисли да одбију Лисабон сада, много говоре о "демократији" у самој ЕУ. Еврократе и еврофили су запањени што не могу да купе подршку Ираца; "не могу да замисле" да народ који је добио на милијарде у субвенцијама одбија да се повинује својим владарима. Какав је то покварени, дегенерисани и антидемократски елизитам који верује да се гласачи могу купити...?Притисак на ирске гласаче исто тако показује шта значи бити "демократски грађанин" ЕУ: особа о којој се брине безлична бриселска бирократија и која треба да буде "препуна захвалности" што се налази у милости европске елите. Ово је сушта супротност традиционалном односу грађана и власти. Уместо отворене расправе, у којој се претпоставља да су грађани одрасле особе са политичким погледима независним од донација које им удељује власт, они који се усуђују да мисле другачије бивају етикетирани као "незапамћени незахвалници" или чак "издајице"...Употреба речи "издајнички" за Ирце који гласају против европских споразума све говори о погледима европске елите на европске масе. По речничкој дефиницији, издаја је побуна против законитог господара, обмана, перфидност, патвореност. ЕУрократе очигледно себе сматрају господарима Европе, а народ својим слугама. Чињеница да се један политички избор може описати као "издајнички" показује до које мере су Лисабон и Ница већ договорени документи на које се само очекује формални печат. Како се само незахвални, превртљиви, кварни Ирци усуђују да угрозе већ договорене планове европске елите!?Очекивање да ће Ирци да одобре Лисабон илуструје колико је лажна теза о једнакости унутар ЕУ. Брисел и евро-коментаријат очекује да сиромашније земље - Ирска, Шшанија, Португал, нове источне чланице - буду најлојалније управо зато што им господари дају издашне донације. О каквој сувреној једнакости може бити речи, када се од сиромашнијих чланица захтева да буду покорне и захвалне, док богатије - попут Немачке, Француске или Британије - могу да условљавају своје односе са Бриселом?Још једна последица ирских референдума је убеђење да демократија не ваља. ФТ зове референдум о Лисабону "апсурдом," јер ће многи Ирци гласати против "зато што не разумеју споразум, а неки опет само хоће да се противе властима које споразум подржавају." Енглески парламентарац из реда Либералних демократа, Ендрју Даф, изјавио је да "Кад год народ бира, добијете популизам, национализам, ксенофобију и свакојаке лажи." Сличне увреде су стизале на рачун фанцуских и холандских гласача када су одбили европски Устав 2005. Масама је, дакле, не веровати - то су углавном лажљиви превртњиви ксенофоби, је ли. Боље би било да одлуке доноси образована, космополитска, европска елита...Ирски референдум је утерао страх у кости ЕУ и еурофила с добрим разлогом. Ни после 35 година издашних субвенција, ЕУ није успела да у Ирској купи подаништво... ЕУ је постала отеловљење отуђености народа од савремених политичких институција. Ирски референдум скида демократску маску ЕУ и разобличава је као недемократску, корумпирану и неједнаку. А ко не жели да таквом нечему каже "не"?

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара). Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости... Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”Срећан вам 11. мај.

или, прича о једном СпоразумуДа ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата? Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја. Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи."Априлско изненађење"Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно. Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција. С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја. Театар апсурдаНема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999. Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју. Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку." Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата. Живи били па видели.(адаптирано од оригинала)

Danas oko 16 časova je potisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evrpske Unije i Srbije, ali verujem da vi to već znate Sad još narod da potvrdi to 11. maja i otera u zaborav razne DSSove, SRSove (malo teže, mnogo ih ima), Koštunice, Iliće, … i da se konačno otvore granice Srbije za bescarinski uvoz/izvoz, kao i za putovanje u inostranstvo bez viza, te ovom prilikom pozivam sve normalne ljude u Srbiji da 11. maja izađu i glasaju za evropsku Srbiju.

Nisam hteo da idem nikuda iz zemlje dok se ne uvede taj bezvizni režim (ili bih otišao pa se ne bih ni vraćao), ali izgleda da već ovog leta idem u Sloveniju na SOČA REGGAE RIVERSPLASH (pozivno pismo obezbeđeno ;-))

Један од ”сувенира” моје посете Београду, лета 2004. године, била је монографија ”Немачки ратни плакат у Србији, 1941-1944”, аутора Косте Николића. Чувам је, и представљам посетиоцима као доказ да је идеја ”европске Србије која нема алтернативу” управо потекла од Хитлера и његових крвника. Често сам размишљао да скенирам неке од плаката из књиге и поставим их на овом блогу, али никад нисам са мисли прешао на дела; зато јесте неко други, и на томе сам им захвалан. Најрепрезентативније плакате можете наћи на овој страници. Уверите се сами одакле потиче ЕУтопизам, и зашто ја оне који то заговарају зовем ”демонкрате.”(хвала колеги из Ангмара за линк)

Вилијам С. Линд, Antiwar.com28. фебруар 2008.Да постоји химна за Балкан, то би био хит из педесетих, "Будалама се жури где је анђеле страх." Најновије балканске будале су САД и ЕУ, које су пожуриле да признају оно што премијер Србије Војислав Коштуница с правом назива "лажна држава Косово." Зашто лажна? Зато што не постоје Косовари, већ само Срби и Албанци. И једни и други хоће да уједине Косово са својом земљом, историјском Србијом или Великом Албанијом. Самостално Косово има рок трајања под-атомске честице. То што су САД и ЕУ отеле Србима историјску отаџбину је и злочин и грешка. Злочин, пре свега, зато што нико, чак ни УН, нема право да распарчава суверену државу, а друго, зато што је прича којом се правда то безакоње лаж. Званично оправдање је да су Срби, под Слободаном Милошевићем, етнички чистили Косово од Албанаца. Али, немачки судови су установили да није било етничког чишћења на Косову док НАТО није почео да бомбардује Србију. По почетку ничим изазваног напада НАТО на Србију (дивни мали рат госпође Олбрајт), Срби су Албанце оставили на прагу Алијансе као логистичко бреме. То није било баш сасвим лепо, али када сте мала земља која се бори против целе силе НАТО, довијате се како знате. Иронија је у томе да, после капитулације Србије када је Русија повукла своју подршку, НАТО није ни трепнуо док су Албанци етнички чистили Косово од две трећине тамошњих Срба. У међународним односима, грешке су горе од злочина. Две од грешака садржаних у признању Косова ће вероватно имати последице. Прва је стварање иреденте, које гарантује нови рат на Балкану. Србија никад неће прихватити отимачину једне од својих покрајина. Као Француска после 1871, њена целокупна политика биће усмерена на враћање отетог у првом повољном тренутку. Друга грешка је у даљем вређању Русије, преко којег овај пут Москва не може да пређе. Ако САД и ЕУ не виде дух 1914, Русија и Србија га итекако виде. Чињеница да је Русија тада кренула у рат да заштити Србију ствара притисак да то поново учини. У супротном ће Путинова власт да изгледа слаба и на домаћем и на иностраном пољу.Мада Вашингтон и Брисел одбацују сваку помисао на то, Русија и Србија итекако имају војне опције. Герилски напади на европске и америчке трупе и полицију у српским деловима Косова вероватно ће почети самоиницијативно, ниског интензитета. Није тешко организовати снајперске заседе и импровизоване мине. Београд увек може да ескалира кријумчарењем противоклопних мина, двонаменских РПГ оруђа и снајперских пушака, као и специјалаца како би се то оружје ефикасно употребило. Ако Европа одговори економским мерама против Србије, Русија сада има довољно петро-долара да економски подржи Београд. Ако НАТО запрети новим бомбама, Русија може да одговори слањем противавионских јединица и опреме у Србију. Прошли пут када је НАТО бомбардовао Србију, Русија је била превише слаба да одговори. То сада није случај, нити је председник Путин на продају као што је Јелцин био. Последња ствар која свету треба тренутно је нови рат на Балкану, где би НАТО и Русија били међусовно супротстављени. Има ли шансе да се на овог пса врати ланац? Мислим да има, ако би Вашингтон и Брисел повратили макар мало осећаја за реалност. Могли би да ураде оно што је Бизмарк урадио 1878 и сазову конференцију на којој би се договорило решење с којим би све стране могле да се сложе, чак и ако нико с њим није претерано задовољан. Једно од могућих решења би била подела Косова између Србије и Албаије, где би се Србији надокнадио губитак дела Косова српским територијама у БиХ. Чињеница да су и БиХ и Косово лажне државе би олакшала такав договор. Као што ЕУ већ зна, одржавање лажних држава много кошта и нема му краја. Будалама се жури, али су некад и будале довољно паметне да стану и учине корак назад. Ако ме чују у Берлину, нека размисле. Берлински Конгрес 2008. би могао да спречи рат у Европи баш као и његов претходник из 1878. (превод: СивиСоко)

Што нам је усуд, па имамо занимљиву историју. Није нам ђаво дао мира после 1912, кад се после пет векова српска труба с Косова чула, већ очас ударише Бугари, па Аустрија, па онда краља Александра спопаде идеја ”Југославије” (што смо се с тим усрећили...). Ништа од те земље не би до јада и чемера; чак је и на јадан начин скончала, кад је Хитлер избрисао с мапе 1941. Е да би нам од 1945. надаље Титова СФРЈ било исто толико срећна и благородна. (Да не буде забуне, ово је најцрњи сарказам). Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.

Utorak. Nakon Bajkovitog Jutra, provedenog u Krugu Porodice, uz Omlet Jedne Zemlje Kojoj Težimo – spremljen od strane Moje Nadarene i Iskusne Kuvarice – i uz Jutarnji Program Javnog Servisa Jedne Nama Susedne Zemlje, krenula je Ličnost Velikog Demistifikatora u možda najveći izazov Strateških Integracija do sada: jer, u vanjskom svetu Fanatičnih Boraca [...]

Једна моја колумна из маја 2003. се звала ”Европа као заблуда” (The Folly That is Europe) и тада сам писао да ми се чини да су најгорљивији ”европејци” на Балкану управо некадашњи партијски кадрови, који на ЕУ гледају као на васкрсење социјалистичког сна: ”Проблем је што комунизам на Балкану никад у ствари није ни укинут. Релативно мирно се пресвукао у социјал-демократију мало пред почетак ратова. Вањски елементи старог система су нестали, замењени исто толико површном одором национализма, али је принцип остао. Иако су декларативно демократски, балкански режими су негде између социјализма и национал-социјализма. Темељ њихове политичке филозофије је да народ постоји да служи држави, и да су потребе државе увек јаче од појединца. Што је још горе, осим овога и не постоји неки сувисао скуп вредности и принципа на којима се ти режими заснивају, осим суровог макијавелијанског ”прагматизма.”Ништа од тога неће нестати уласком ”Западног Балкана” у Унију Европских Социјалистичких Република (и квази-монархија), већ ће се само још више ушанчити. Ето зашто балкански политичари прижељкују ЕУ.”Политика је на Балкану увек била ризичан посао. Ко успе да узме власт влада животом и смрћу и може да се силно напљачка, али кад-тад му дођу главе, дал’ буквално или фигуративно. Али кад би им неко јачи држао леђа, попут рецимо ЕУрократије у Бриселу - где и најгори шљам од пропалих политичара, попут Педија Ешдауна или Хавијера Солане, може да опстане - онда би им и маст и власт биле обезбеђене. А шта је са обичним народом? Он у Европи види спасење од самог себе, односно од сопствених политичара (гле ироније). Као, ови наши не ваљају, а види како је добро овима у ”ЕУ Чланици Икс” (убаците земљу по жељи). Оно што не чују на ТВ дневнику и не виде у новинама су сумануте ствари које се продају за ”демократију” и ”људска права,” попут вербалног деликта, ”антирасизма” (који је у ствари расизам против домаћих народа), или ”права животиња.” Па кад забране ракију, кобасице, сир, свеже млеко, и шта је знам шта све не, а у име ”општег здравља” дабоме, касно ће да буде за кајање.Један од коментара који сам недавно прочитао на НСПМ погађа у срж ”ЕУрозе” међу обичним народом, овог пута специфично у Србији (али мислим да скоро исто размишљање води ЕУнтузијасте у БиХ): ”... тако прижељкивани улазак у Европску Унију за становнике Србије не представља... суштинске промене у односу према држави, институцијама, другачију радну етику, спремност за упуштања у неминовна искушења на испиту дораслости европском тржишту. Пре ће бити да тежња европском чланству, када не значи само жељу за лакшим путовањем, представља заправо за велику већину овдашњих евроентузијаста махнито ширење ручица у потрази за брижним стареоцем, који ће нас, кад нас једном коначно усвоји и привије на своје монетарне груди, убудуће у редовним оброцима дојити слатким и калоричним донацијама, инвестицијама и кредитима.Због тога окапавање за Европом понајвише за Србију значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да уна размишља уместо нас. Разочарани у сопствене елите, које су се показале немоћним да испуне постпетооктобарска очекивања, сва своја очекивања и надања пренели смо на европску инстанцу. Само, проблем је што овај Евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на Југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском ”земљом Дембелијом” у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас. Жудњу за временом када су нам и тромост и нефункционисање система, ма колико јадиковасмо због њих, ипак пријали, јер су нам дозвољавали да мање захтевамо и од себе самих. И народ и политичари, дакле, чезну за Великим Братом: једни да би им овај штитио опљачкано, други да би их овај хранио, бранио, облачио и мислио за њих. У вечитом сукобу људске психе између слободе (што подразумева ризик) и безбедности, тренутно преовладава опсесија овим другим. Али како ономад рече Бенџамин Франклин, они који жртвују слободу за безбедност, изгубиће и једно и друго.

Ројтерс: ЕУ фаворизује Тадића због Косова"Про-западни председник Србије Борис Тадић у недељу се суочава са националистичкиим ривалом Томиславом Николићем, на изборима који ће одлучити политику Србије према Западу после предстојећег губитка побуњене покрајине Косово."Овако Ели Цорци ( Ellie Tzortzi) из Ројтерса почиње извештај о другом кругу председничких избора, насловљен "Гласање у сенци Косова." (оригинал овде) Цорци наставља:"Европска унија... жели Тадићеву победу. Иако се Тадић, као и Николић, противи независности Косова, он ће покушати да заустави повратак у пркосни национализам деведесетих након што се покрајина отцепи, уз подршку Запада, у следећих неколико недеља."У питању је, значи, само реакција Србије - потмуљено прихватање наметнуте отимачине, или "пркосни национализам," каквим се на Западу описује одбрана земље, идентитета, права, итд. За Ројтерс је независност Косова неизбежна и неминовна: "Ако Николић победи, политички извори кажу да ће (косовски Албанци) прогласити независност већ идућег викенда. Ако Тадић победи, сачекаће неколико недеља у складу са жељама ЕУ."Избор дакле није између независности и останка Косова, већ између отцепљења одмах и отцепљења мало касније. Овде недоумица нема: ЕУ подржава прво и пре свега шиптарске сепаратисте, а Тадића само утолико колико хоће и може да обузда Србе да не реагују на отимачину Косова. ЕУ прети Србима, не очекује отпорБивша аустријска министарка Бенита Фереро-Валднер, сада комесар ЕУ за спољне послове, изјавила је у четвртак да "не предвиђа насиље или екстремне акте (са српске стране) јер је министар вањских послова Србије јасно искључио употребу силе."Истовремено, Фереро-Валднер је запретила косовским Србима:"Све заједнице на Косову, укључујући и српску мањину, имају виталан интерес у мисији ОЕБС-а за заштиту, изградљу институција и поверења.... Свака претња присуству ОЕБС-а биће на штету најрањивијег сегмента косовског друштва - етничких мањина. Зато добро размислите пре него што донесете било какве одлуке..."Повод за овакву претњу? Најава из Москве да ће, у случају отцепљења Косова и признања таквог чина на Западу, Русија спречити наставак мисије ОЕБС-а у окупираној покрајини. Није јасно како ОЕБС штити Србе "изградњом институција" Косова, које стопостотно служе интересима шиптарских сепаратиста. Или како "гради поверење" између Срба и Шиптара; ваљда се то поверење очитује кроз "толеранцију" попут погрома из 2004. Колико ми је познато, Србе на Косову штити НАТО (КФОР) а не ОЕБС - а та заштита не би ни била потребна да НАТО није окупирао Косово 1999. у име шиптарских сепаратиста... По свему судећи, Фереро-Валднер покушава да унапред оправда очекивано етничко чишћење Срба са Косова под плаштом ЕУ, НАТО и ОЕБС-а, кривећи за то Србе и Русију. Зашто да не? Тадић и Јеремић су "искључили употребу силе," тако да ЕУ зна да Срби неће да се бране. Нити могу, кад је КФОР разоружао све Србе у покрајини (остављајући до зуба наоружану "ОВК," дабоме).Ни Косово, ни ЕУМного пре председничких избора се причало да је на Србији да се определи између Косова и Европе. Коштуница, Илић, Николић, али и многи други веле, "Косово, онда." Тадић, Чеда, Динкић и њима склони кажу, "Ма Европа, какво Косово!" (али у јавности - осим Чеде - иду са паролом "И Косово и Европа," да се народ не досети). Међутим, из Брисела стиже јасна порука да Србија има да остане без Косова, а о уласку у Европу могло би теоретски да се преговара у неко неодређено, будуће време. Подсетимо се, иако је ЕУ понудила Србији Споразум о стабилизацији и придруживању ("ССП"), овог месеца се предомислила и понудила само "прелазни пакт" о трговини и визним олакшицама. Велики је јаз између понуде да се преговара о нешто краћем чекању на визе специјалним класама становништва (о визама за обичне грађане нема ни говора!) и стварног приступања ЕУ. Али чак и да је Брисел понудио Београду пуноправно чланство у Унији - а није, и неће још дуго, ако икад и буде - опет инсистира да је цена даљег "пријатељства" неморално, криминално и насилно отимање српске територије.Са таквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?

У јутарњим часовима 23. јануара, кинеска државна новинска агенција Шинхуа известила је о посети српског шефа дипломатије Вука Јеремића Румунији под следећим насловом:"Министар: Србија подржава европску мисију у оквиру међународног права."Наводи се Јеремићева изјава:"Убеђени смо да ће ЕУ, у складу са међународним правом, или са новом резолуцијом УН, послати мисију на Косово, и ово ће рашчистити све неспоразуме што се тиче правних питања о том ангажману." (преведено са енглеског; оригинал овде)(Напомена: "ово" би требало да значи Споразум о стабилизацији и придруживању, мада се то експлицитно не наводи, а из контекста није баш сасвим јасно). Јеремић, значи, мисли да ће потписивање Споразума легализовати мисију ЕУ на Космету, и то изражава као службени став Београда ("убеђени," у множини). Али његов де јуре шеф, Коштуница, отворено се противи доласку мисије на Космет и сматра да би њено слање било кршење Споразума! Кога, онда, Јеремић заступа?Прича се, а пишу и неке новине, да су се Коштуница и Тадић договорили око подршке садашњем председнику у другом кругу избора, 3. фебруара. Без гласова који су у првом кругу отишли Вељи Илићу, Тадић нема шансе да победи. Али по истим гласинама, Коштуничин услов за подршку је Тадићево одбијање мисије ЕУ, док је Тадићев услов да Коштуница подржи потписивање Споразума. Ако такав споразум постоји, онда га је Тадић - кроз Јеремића - већ прекршио. А ако не постоји, онда Тадић неће остати председник. Јеремићева изјава у Букурешту (ако је исправно цитирана) је позив ЕУ да пошаље мисију на Космет. Није рекао да ЕУ може да шаље мисију само ако нека нова резолуција замени 1244. Да је то случај, онда би се о томе питали и Руси, а Москва је - свиђало се то неком или не - тренутно бољи бранилац српских интереса него поједини министри у Београду. Он, међутим, сматра да би потписивање Споразума отворило врата мисији ЕУ на Космету и "рашчистило" правне неспоразуме око таквог ангажмана. То ме неодољиво подсећа на сцену из иначе лоше урађеног "представка" Лукасових Звезданих Ратова, Фантомска Опасност 1999). У једном моменту, Дарт Сидиус, који преко сукоба око једне мале планете намерава да покрене процес преузимања власти над Републиком, командује својим послушницима:Сидиус: Овај развој догађаја је незгодан. Морамо да убрзамо наш план. Почните са искрацавањем трупа.Нут Ганреј: Али госпорару... је ли то легално?Сидиус: Биће легално.А ево, Франс-прес управо јавља да је Хашим Тачи, лидер терористичке ОВК и "премијер" Косова, изјавио после састанака са функционерима ЕУ и НАТО да је проглашење независности "питање дана."Случајност? Ни случајно.

Њузвиково издање за понедељак, 21. јануар, доноси чланак под насловом "Хвала, без нас." У њему репортер Мајкл Левитин вели да Србија сматра Косово важнијим од ЕУ, и упозорава Брисел да се не игра ватром:Улог је довољно велики да би Запад морао да се упита да ли слободно (sic!) Косово оправдава даље понижавање нестабилног срца Балкана - које сада има руску подршку. Изгледа да ЕУ више жели Србију, него што Србија жели ЕУ.Али, како каже Поглед из Минас Моргула, камо среће да је све тако једноставно, и јасно. У Србији је још увек на власти коалициона влада у којој ДС тврди да "нема алтернативе" (Јеремић) чланству у ЕУ и противнике те идеје сматра "непријатељима" (Тадић). А колико год се противили уласку у ЕУ, и Коштуница и Радикали су евроскептици из прагматичних, а не принципијелних разлога.Никад се још у Србији (колико је мени познато) није расправљало о томе шта Европа јесте, а шта није. О каквој то демократији говоре људи који су на мала врата, Лисабонским споразумом, прогурали европски устав иако је плебисцитарно одбачен у неколико држава чланица (а у другим, после тога, плебисцити намерно нису ни одржани)? О каквом тржишту се говори, када Европска комисија строго прописује квоте и субвенције, до мере на којој би им позавидели и некадашњи совјетски планери? О каквим људским правима се говори, када великани пера попут Оријане Фалаћи морају да беже у Америку јер би због критике исламског фундаментализма могли да их баце у затвор за "говор мржње" - док све више предграђа насељених афричким и азијским имигрантима постају "забрањене зоне" за домаће становништво?ЕУ је отеловљење "транснационалног прогресивизма," опаке идеологије која затире традицију, веру, нацију, културу и морал, и све подређује хедонистичком култу појединачне самовоље, а у циљу апсолутне моћи државе.Становници бившег Источног блока, који су деценијама живели у "радничком рају" Стаљина и његових домаћих извршилаца, у ЕУ су видели спас од катастрофе транзиције - иако је тај исти Запад највише и допринео пљачки, самовољи и корупцији инсистирањем на "демократији" (тј. избору послушника) и "људским правима" (тј. политици кривице), о приватизацији пуњењем консултантских и чиновничких џепова да се и не говори. Од "суровог капитализма" су побегли у европску "социјалну државу" - нови Совјетски савез, нежнијег лика. Али ланци од сомота су и даље ланци. Можда чак и јачи, јер су стављени добровољно.Срби су имали ту несрећу да су поврх свега имали ратове, санкције, бомбардовање, сатанизацију, пучеве... Народ је уморан. Сналази се из дана у дан, нема много енергије да нешто уради чак и кад би хтео. Дакле, управо онако како је и испланирано. Ментално и физички исцрпљени, Срби би требало да буду лак плен за бриселског Левијатана. Сада је само питање хоће ли баш бити тако, или ће му то ипак бити кост у грлу.

Чешки пословни недељник (Czech Business Weekly), 7. јануар 2008.Пише Јиржи Ханак (Jiří Hanák)(оригинални текст)Историјске паралеле показују да ЕУ води лудачку политику на КосовуНова година почиње у знаку бруке коју САД и Европска унија намећу Србији подржавајући независност српске покрајине Косово. У овој ситуацији, не могу а да не посегнем за историјским поређењем. Када је у октобру 1938. британски премијер Невил Чемберлен бранио Минхенски споразум са Хитлером као "мир у наше време," Винстон Черчил је изјавио, "Бирали смо између срамоте и рата. Изабрали смо срамоту. Добићемо и рат." Другим речима, Вашингтон и ЕУ су имали избор између немирног Балкана и лицемерја. Изабрали су лицемерје, а добиће немиран Балкан - и шире. Рањена и понижена Србија, каква је сада, врло лако може да окрене леђа ЕУ и Западу и потражи уточиште у Москви. Можда звучи незамисливо да би Србија могла да допусти Русији изградњу војне базе на својој територији, али није ван памети. Очајне државе вуку очајне потезе.У дискусији о независности Косова, не можемо говорити о самоопредељењу. Држава албанског народа већ постоји. Косовски Албанци су мањина у Србији, баш као што су судетски Немци били у предратној Чехословачкој. Али није ни ту крај. Ако Евроатлантски савез и да независност Албанцима на Косову, хоће ли моћи да то ускрати Албанцима у Македонији, где су значајан проценат становништва? А шта је са Републиком Српском у БиХ? Зар она не би имала право да се испетља из нефункционалне двојне државе и прогласи независност? А готово је сигурно да би независно Косово и независна Српска пришли "матичним" државама у скоријој будућности, што би за резултат имало сасвим нову мапу региона.Све су ово трице у поређењу са оним што би могло да излети из Пандорине кутије косовске независности. Ако албанска мањина у Србији може да добије независност, зашто не Мађари у Слобачкој или Румунији? А Чеченија? А Турци на Кипру? И шта ћемо са 40 милиона Курда, који имају свој језик и културу, али не и државу, само зато што су се судбином нашли у осетљивој области - која, успут, лежи на милијардама барела нафте?Шлаг на торти је чињеница да је "ОВК", наводно ослободилачка војска косовских Албанаца, до 1998. била на америчком списку терористичких организација. Само захваљујући чаробном штапићу Стејт департмента, коме је тада била на челу Мадлен Олбрајт, терористи и наркодилери су преко ноћи постали угледни борци за слободу. Не знам колико је томе допринео шарм политичког лидера ОВК Хашма Тачија "Змије." Јасно је само да је пред нама јединствен догађај - проглашењем независног Косова, нарко-мафија ће добити сопствену државу.Чланице ЕУ ће вероватно да признају Косово; само Кипар је одлучно против. У случају Словачке и Румуније, то признање је или лицемерно или самоубилачко. За Чехе, то ће значити да смо заборавили сопствену историју. Као убеђеном присталици ЕУ, жао ми је што морам да кажем да је по питању Косова ЕУ изгледа полудела.

Година која истиче је у најмању руку била занимљива. Крајем 2006. било је наговештаја да наизглед свемоћни и неприкосновени Запад све више губи контролу над својим чудовишним експериментима, али су многи веровали да је ипак ”све готово” и само питање времена. Верују и данас, ако погледате медије са наших простора, иако је данас слика света умногоме другачија него што је била пре годину дана.Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!

Нисам ја против ЕУ(ССР) од јуче; за мене је цели концепт мулти-култи-мега-државе са свемоћном централном бирократијом анатема већ годинама. Кључни аргументи "еуроинтегриста" уопште не пију воде: нити је ЕУ врхунац цивилизације (пре ће бити, сасвим супротно) нити ће улазак у њу донети просперитет (напротив).Да ли из неразумевања или као резултат дугогодишњег испирања мозгова, велики део Србије и даље жели да се "интегрише" у бриселског левијатана. А опет, неће у НАТО - иако се НАТО нешто посебно не разликује од ЕУ, бар по политичким ставовима и подрепаштву стварним господарима Европе и Атлантика (Американцима, је ли).Становник Србије који је за "еуропске интеграције" очигледно је способан за орвеловску "двомисао" где су Британија, Француска и Немачка које су Србију 1999. бомбардовале у оквиру НАТО некако другачије од Британије, Француске и Немачке, чланица ЕУ!Некадашњи преговарач Србије о питањима КиМ, Леон Којен - који је, да подсетим, пролетос одбио положај министра за КиМ због неповерења у одређене државне кадрове - није потпао под овакву заблуду. Лепо каже новинару Вечерњих новости, да Европи треба рећи "не" ако Брисел каже "да" албанским сепаратистима:Srbija bi morala reći EU, kroz obavezujuću rezoluciju u parlamentu, da ne može s njom da potpiše SSP sve dok EU ne odustane od podrške nezavisnom Kosovu. Ovakav potez pokazao bi evropskim političarima da moraju da biraju između Srbije i Kosova, što oni danas ne misle. Naprotiv, njihov je utisak da Srbiji treba samo ponuditi "evropsku perspektivu", uz nešto finansijske pomoći, pa da se ona bar prećutno pomiri s gubitkom Kosova.По Бриселу, Србија треба да буде захвална што јој се пружила шанса и прилика да се пријави за подаништво у мега-држави која је комада. Таква "понуда" је најблаже речено непристојна, и ту је избор сасвим јасан.