Let us rejoice therefore While we are young. After a pleasant youth After a troublesome old age The earth will have us.
Gotovo je. Možda ne ovako ceremonijalno kako to obično izgleda u filmovima, uz čuvenu Gaudeamus igitur na koju me Ana podsetila, a koju sam iskoristio za početak ovog posta, ali to je to, misija zvana fakultet je uspešno okončana, i ako toga verovatno još nisam svestan.
Kada sam krenuo da napišem ovaj post, kao neku rekapitulaciju svega što mi se desilo u proteklih 5.5 godina ostao sam zalepljen za Gaudeamus igitur. Pesma koju sam toliko puta čuo u raznoraznim prilikama, a koja bi me uglavnom podsećala na četvorougaonu kapu koja bi se prilikom scene diplomiranja vinula u vazduh označavajući kraj jedne i početak neke druge ere u životima tek svršenih studenata, krila je neku poruku koju ću tek danas u potpunosti shvatiti. Život je zaista kratak…
Prošlo je pet i po godina od datuma kada sam se prvi put izgubio u Beogradu (naravno prvog dana), besomučno tražeći ulaz od svoje crvene zgrade na Banjici (a ko je živeo na Banjici zna da su tamo sve zgrade crvene i iste) ne znajući ni broj telefona, ni broj zgrade, što mi je na vreme stavilo do znanja da će ovo biti neko novo odrastanje. Novi grad, novi ljudi, drugačiji običaji i akcenat koji te pri svakoj izgovorenoj reči podseća da ne pripadaš u potpunosti tu gde jesi. Nula… Nema nazad.
Sećam se i onih detalja koji su prethodili pre toga. Prijemni, i reputacija neuspeha koja me ispratila od kuće, niko nije verovao da ću proći na budžet u prijemnom i to se i desilo. Upao sam na drugom fakultetu koji mi se nije sviđao bez problema (saobraćajni), i sve je išlo ka tome da ću do kraja života “popravljati krive Drine”, dok se, ono što će neki nazvati sudbinom nije poigralo sa mnom. Razlog “odlaska na drugi fax” je bilo 1200 eur školarine, tada cifre koja je bila prilično nepremostiva za mene (šljakao se web i tad ali manje i za još manje para), a ceo kapital koji sam mogao da obezbedim bio je nekih 200tinjak eur i to ako prodam telefon, i sve što imam lične imovine. Opet bi mi falilo 400 eur, a taj sudbinski faktor bili su prijatelji kojima sam čuvao dete tokom srednje škole, koji su mi uleteli kintu par sati pre sedanja na bus za Bg i upisivanja Saobraćajnog fakulteta. Za mene je to bio onaj korak bio onaj čuveni push move, koji me je naterao da kažem, jebite se svi, ja ovo mogu a koji je potreban svima na putu odrastanja…
Šta mi je doneo fax?Samostalnost, sazrevanje, odrastanje, prilike, društvo, poštovanje onog što imam… Odvajanje od matorih je jedan od najbitnijih koraka ličnog sazrevanja. Nisu oni neko ko će vam nauditi, ali jedino samostalni možete da se naučite na realne uslove života, i to je verovatno najveći gubitak studenata koji su iz Beograda. Ograničen budžet i učenje kako da raspolažete sa istim, samostalno rešavanje svih problema koji ti nastaju, bez leđa keve i ćaleta koji su uvek tu da uskoče kada je vama frka, i generalno sticanje saznanja za koje do tada verovatno nikad niste znali (pranje, peglanje, kuvanje, popravljanje bele tehnike, otpušavanje sudopere i sl.). Sve je to deo realnog života, a život sa roditeljima vas nekako svega toga poštedi, u početku vam to smeta i nedostaje, ali kasnije vas ojača i budete ponosni na sebe jer ste uspeli nešto u životu. I ne, nisam postao još jedan lažni Beograđanin, zavoleo sam sve ono što mi isti pruža ali i sve više bio srećan što sam odrastao u manjem mestu poput Ivanjice.
Možda na faxu nisam previše naučio (o tome ću posle) ali sam imao sreće da upišem fax koji pohađaju osobe sa kojima sam delio jako puno osobina. Fonovci verovatno nisu najveći radnici na Beogradskom univerzitetu, ali su uvek u prvim redovima kad je neko akcijanje u pitanju. O Kabezi i danas Puzzle-u su mnogi čuli, meni su predstavljali i prvi izlazak iz Srbije, ekipu za bilo koji sport smo uvek mogli da sastavimo za manje od pola sata, a uz sve to imao sam i priliku da budem deo glumačke trupe, pa čak i postanem maskota benda na faxu :D Ali i radilo se pakleno kada je trebalo, što iz ove perspektive to i nije bilo tako strašno. Bleja i PES sa Paunom, Bokicom i Ristom, Savine kulinarske majstorije i cimanje da se uvek sve završi na vreme (i ako me to pakleno smaralo da nije njega bilo kapiram da bih još koju godinu studirao, hvala Savo :)), deljenje hrane sa Šomijem i Darkom i pojedinci koji vam uvek stave do znanja da možete više poput plavog Nemanje, koji je verovatno najbrilijantniji um koji sam upoznao u našoj generaciji, ili crnog Nemanje i njegove konstantne gladi za znanjem… Those were the days…
U međuvremenu je usledio i posao, stara ljubav web se reaktivirala negde na pola faxa i sigurno učinila da studiram jednu godinu duže (mada nije ni ovako loše), ali mi i obezbedila mogućnost da sa mnogo manje straha uđem u ono što dolazi posle fakulteta. Priznaću da mi je zaposlenje u Adria Mediji sa 4 ispita do kraja verovatno bila velika greška, jer sam napravio klasičnu multitasking grešku i umesto da budem dobar na jednom polju bio vrlo loš na dva, te i pravio nekoliko pauza da bih završio fakultet, a onda i napustio posao jer nisam bio onakav kakav bi trebalo, a previše voleo te ljude da bih nastavio sa radom u kom neko trpi zbog moje nemotivisanosti. Multitasking je verovatno najveća laž savremenog društva, one thing at a time vrši pos’o, sve ostalo je bullshit.
Verovatno je i taj posao učinio da oko celog diplomskog ne bude toliko emocija koliko se očekuje, dok je većini to put u gomilu pitanja koja se mogu sublimirati u Šta dalje, mene je sledeći dan vraćao na obaveze koje sam propustio zbog slobodnog dana.
Koliko znači fakultetska diploma?Fakultetske obaveze u poslednjih godinu dana su mi obično bile predmet podsmeha, jer su mi svi govorili ali i sam sam to donekle znao da mi neće puno pomoći u poslu, ali i pored svega hteo sam to da završim. Većina ljudi sa kojima sam sada poslovno okružen i za koje mogu da kažem da su uspešni u tome što rade nisu studirali, ili nisu završili studije pa im ipak to nije smetalo da budu tu gde jesu. Tu su i IT idoli poput Džobsa i Gejtsa koji će onima koji nemaju dovoljno volje za studiranjem biti kec iz rukava prilikom odustajanja, ali naprosto to nije bila moja vizija - hteo sam da završim fakultet. Znao sam da ću imati mnogo manje od mog burazera, koji je to vreme kvalitetno iskoristio da pokrene svoj biznis, ali nekada lična satisfakcija mnogo više vredi od novca. Pogotovu što iza mene, između ostalog, stoji i imidž osobe koja ne dovršava stvari, ali i večita sumnja roditelja u moje mogućnosti (zato valjda postoje) što nekako daje dodatni motiv da u nečemu istrajem. S tim u vezi, fakultet mi je verovatno najveći uspeh koji sam postigao do sada u životu. I naravno, ovde se moje školovanje ne završava.
Da se vratim na pitanje iz podnaslova o tome koliko vredi fakultetska diploma. Odgovor je - ne onoliko koliko se o tome priča. Na fakultetu ćete steći malo ili nimalo znanja koje će vam biti potrebno kasnije u životu/poslu. Jednostavno, fakultet je ustanova koju svaka prosečno inteligentna osoba može da završi samo ako je dovoljno uporna. Teorijska znanja koja tamo stičete vas ne razlikuju mnogo od osobe koja pročita par stručnih knjiga godišnje, ali one stvari koje pokupite sa strane su te koje vas stavljaju u poželjnije kadrove od onih koji nemaju fakultetsko obrazovanje. Naučite da filtrirate informacije i učite, shvatite vrednost širenja mreže ličnih poznanstava i timskog rada, osamostalite se i shvatite da se niko za vas neće boriti ako vi to sami ne uradite. Praksa na fakultetu možda ne postoji, ali ova znanja koja pokupite između redova su ta koja će vam pomoći na putu do uspeha.
Zašto se onda ceni toliko fakultetska diploma? Ona je filter. Na razgovoru za posao ona vam daje vrednost, utoliko što ste uspeli neku, ne tako malu stvar, da izgurate do kraja. Ona je ulaznica u drugi krug, a dalje utiču one stvari koje ste pokupili sa strane. Volim još da kažem da je diploma za studente, isto što i nepovratna karta za Holivud za one koji žele da okušaju svoju sreću u svetu glume. Ulaznica za mesto velikih mogućnosti, a koliko ćete daleko stići na putu ka uspehu zaviši od vašeg talenta i upornosti da se borite za svoj san. Upornost je ta koja ima presudni značaj.
A gde su tu sex, droga i rokenrol, smorio si sa ovom patetikom?Njih sam ostavio za one uporne koji dođu do ovde. Ljudi, fax je jebeno najbolja stvar koja vam se može dogoditi u životu. Jeste ima da se uči, jeste nema love uvek koliko treba, ali studentski duh je nešto za čime se žali i čega se sećate onda kad omatorite. Posleponoćna akcijanja, žurke, putovanja, deljenje klope, poneki sex (nije sad da ga ima kao u američkim filmovima al zabode se nekad nešto), koncerti, dvocevka piva, i fudbal na Soniju - meni je dovoljno. Ima vremena za odrastanje, lovu i velike planove, što se pre posvetite tome ranije ćete upasti u samo da petlju…
Za kraj, najbolje je da završim onako kako sam i počeo, Gaudeamusom… Kolege koji ovo čitate, hvala vam, ovog ću se sećati i za ovim žaliti do kraja života, makar tako svi kažu, dok na meni ostaje da to i lično saznam.
Let sadness perish! Let haters perish! Let the devil perish! Let whoever is against our school Who laughs at it, perish!
