Planeta Srbija

Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.

Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag „jeftinog“ stana.

Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.

Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona „muškarčina“ kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.

Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe. Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.

Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.

Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.

Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očime ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.

Kako drugačije objasniti Pročitaj ceo tekst

Share/Bookmark

“Mama, dođi mama… e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući”. Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao! Jesam li pičkica?

“Novak Đoković je prvak Vimbldona”. Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio. Jesam li seronja?

Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala. Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?

Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije. Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve „hemijski čiste lirike“, ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih „Filigrantskih pločnika“ i pomognu Štuliću da sazna „šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada“, onda je nekako i razumljivo što od Sejove „Počasne salve“ razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.

„Hejtuješ Noleta“, kažu mi. Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.

Ne. Ne hejtujem ga. Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari. Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.

Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer. Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Pročitaj ceo tekst

Share/Bookmark

Smislio sam savršen zločin. Nema lične koristi, sve za dobrobit građana Srbije. Znam, ima vas dobrovoljaca. Niste vi k’o tamo neki izdajnici koji nemaju svest o zdravlju nacije. Pazi ‘vako.

Odemo, čim pre jer je država u pitanju, do televizije Avala. Kao fol hoćemo da poljubimo Roberta Nemečeka u razdeljak jerbo je u Srbiju doveo Galaktiku. Kad tu smandrljamo portira pravac u šminkernicu, tamo ćemo je sigurno zateći. Čim je spazite, ’odma za kosu, u gepek pa na Terazije.

Lako ćemo izaći jer ćemo neku cicu (koja samo što nije postala dopisni član SANU) ostaviti da zamajava onog jadnička na vratima žvakom kako ona ne voli debeljuce, da se loži na uniformu i da joj nekako više leže dogodovštine onih rospija iz Seks i grada nego neka tamo serija o opstanku civilizacije, pa još u svemirskim brodovima. Mani Nemečeka, ona če tu sa njime da ćakula. Čuj smemirski brodovi, pa svi znamo da Deda Mraz ne postoji. Porazno je što ta cica neće lagati ovo što bude govorila, ali nisu mnogo bolji (čast izuzecima) ni ostali članovi SANU. Uostalom, dobrovoljcima se u zube ne gleda.

Elem, dok mi to sve obavljamo, deo vas pljosnatih crva kojima je jedini životni uspeh to što ste evoluirali od nivoa koacervatne kapi dovešće dva konja na mesto licino. Daće Bog da ste kadri za toliko. Dogovorićemo se ko će da je iznese iz gepeka, ko da joj veže ruke za repove, a ko da udari bičem one dorate. Moramo bacati kocku ili izvlačiti slamku, jer će ta egzekutorska trojka (simboličnog li naziva, čista koincidencija sa stvarnim likovima i portalima) dobiti sve medalje zasluga za narod, baška neki četvorosobni stančić i police za knige. Mnooogo polica za knjige jer vi mnogoooo čitate. Unapred se odričem svega. Em ne čitam, em volim da igram u reketu (nije me majka rodila za trojkaša) em će moj ćar biti to što ste vi srećno svršili sa Andrianom.

Eto rešenja. Sad je pitanje one kandridature rešeno. Ketrin Ešton će napraviti leks specijalis da, onako đuture, postanemo punovravna članica EU. Ovakvim razvojem diplomatskih odnosa ga je i Dačić ugasio. Kakva crna podela Kosmeta. Ovaj krik Čortanke na Terazijama biće toliko pozitivan signal da će nam Evropska komisija dati tapiju i na pola Albanije, o Makedoniji da ne govorimo.

‘Ste saglasni mudroseri? Vi koji kad vam mušica uleti u usta imate više mozga u stomaku nego u glavi. Vi koji s mukom naučiste da se tamo neka knjiga zove Mali princ pa to pominjete kad god neko u društvu kaže praziluk. Vi koji ste uspeli da otvorite nalog na nekoj internet platformi, pa ono što se u celom svetu koristi kao alat, označiste kao profesiju. Čuj “mi tviteraši”. A i vi drugi koji ste toliko jadni da vam niko i nikad neće dati šansu da pokažete koliko vaša glupost zveči. Jeste li i vi saglasni?

Niste. Znam da niste. Pa Čortankinom giljotinom vaši problemi neće biti rešeni, ma koliko se vi upinjali da tu njenu omašku, svesnu glupost, šta god, danima arčite. Ne, vama je do tog razapinjanja. Do permanentnog ponavljanja va[em majušnom egu: ima neko gori i od mene, ima neko gori i od mene, ima neko gori i od mene, ima neko gori i od mene…

Naleteo sam i sam na taj snimak. Pogledao, nasmejao se, i bacio misli na neki veći problem. Ne, ne poznajem Čortanku. Jedna moja Buba Erdeljan mi je pre neku godinu rekla kako je zna, kako nije neka inteligencija ali kako ima sto boljih, sto gorih. Nemam želju ni da je upoznam. Ako insistirate, pre bih joj zamerio što je sebi dozvolila da bude sa onim ‘armunikašem iz Valjeva, ali mani čorava posla. Njen život, njena rabota.

Da napišem ovaj scenario savršenog zločina isprovocirao me taj gen koji se naslađuje tuđom mukom, ono “u ljudima tužno da ulaze u tuđe živote”, ona doza bezobrazluka koja je progutala stid. Inače bi “umrli od sramote”. Ponukao me taj sadašnji “novi primitivizam” koji sa Elvisom, Neletom, Sejom i njihovim pokretom ima veze koliko Mica Trofrtaljaka sa Hanom Arent. Čiji duh i promišljanja liče na onaj sarajevski humor i ideje potekle u andergraund krugovima koliko Kursažije liče na Top listu nadrealista.

Dakle, ti primitivni. U najbukvalnijem smislu reči. I sad oni našli nekog da čereče. Pa ogledala su bar jeftina, pogledajte se na šta ličite.

Adriana Čortan će, dobar vam stojim, mesiti nekom slavski kolač. Za vas molim Boga da tako bude, teško. Vama ni Bog ne može da pomogne. Ne mašete ni malo rukicama. Samo blejite.

„Tata, ’aj slikaj me u ovom providnom brusu, da imam za profil pikčer.“, kao da kaže neko derište koje još ni ženom postalo nije. Avaj, ko će da čeka tu inicijaciju kad se ona već oseća zrelom. Samo još da mama donese led, kad je već nije rodila sa nabreklim bradavicama. No, nije to dovoljno hot „za mrezu“ te je čim pre važno prebaciti te sisiće sa telefona na komp, brabonjčiće (crko onaj ko izmisli fotošop) u pristojno izvatanu trojčicu, pa na Fejs. I dok si rekao download korpus delikti je tu.

„Mala“ je srećna više no kad je prvi put probala šećernu vunu. Tata (ispranog mozga od onolikih natpisa i tv priloga o slobodama, pravima, emancipaciji, nazovicivilizaciji i ponajviše pravu manjine da pametuje većini) muči svoju muku i moli Boga da mu ortak sa šljake nije ćerkin „prijatelj“. Za to vreme krdo praznoglavica čeka da ispod te kreature lupi lajk i napiše (sve velikim slovima, jerbo su toliko pismene da će sigurno pogrešiti u pravopisu) hvalospeve drugarici. Za tili čas ispod tih fotografija, koje su nekad krasile kabine šlepera, bude toliko ribetina, mački, anakondi, tigrica i ostalog zverinja da normalan čovek pomisli kako se besplatno nalazi u zoološkom vrtu.

Nemojte misliti da na najpopularnijoj društvenoj mreži svi liče na ovaj foto robot, ali ih svakako ima najviše. Naravno uz onu grupu kojoj Fejs služi da nam saopštavaju kad su piškili, kad kakili, kako su se ili kako se nisu kresnuli, kako znaju da drže kašiku i tako te budalaštine tipa: „boli me tiba“, iako većinu prijatelja za to boli uvo, da kažem onaj gori kafanski izraz.

S druge strane su oni, pristojniji, koji ceo YouTube prebace na svoj profil, pa je cilj imati što više takvih prijatelja želiš li da uživaš u što raznovrsnijim notama. Naime, takvi obično furaju il samo Silvanu il samo Nirvanu (i mrze se k’o Suljo i Rasimaga). Nađe se tu i po neki Rundek (nažalost mnogo manje iz Haustor i previše iz one druge „vutraze“ Pročitaj ceo tekst

„Ne verujte čoveku koji ne zna da se smeje“ reče jednom jedan veliki novinar (i prema gabaritima, i prema uticaju, a ruku na srce i talentu) čije ima nećemo pominjati jerbo se, možda, predomislio. Ili namerava da se predomisli, pa da mu ne kvarimo. Mandat.

Čovek na koga je mislio je Tomislav Nikolić, tad druga figura radikala sa bedžom, sad valjda lider radikala sa stiroporom. Sledbenici ih oslovljavaju sa „napredni“, a oni to vole da čuju. Dali ljudi sami sebi nadimak, k’o Đani Ćurčić. Dobro, i Džoni je sebi dao nadimak, no treba li da objašnjavam za Džonija? Pa, majku mu. Ne poredi se pršuta sa Zlatara i „posebna“ kobasica, Ana Sofrenović i neka kafanska pevaljka koja odigra pesmu, najzad, ne meša se filozofija i pomračenje meseca.

Elem, napredni. Čuj, napredni. Kako može biti napredan neko kome je trebalo 18 godina da skapira da ima glavu, u njoj valjda mozak i da treba da misli tim sivim celijicama koje mu je Bog dao. I sad taj, sa onim Malim što frflja kad priča, treba mene i vas da vodi u Evropu. Sve uz pomoć Amerike. Kukala nam majka.

Nego, što sad ovo pišem. Pa gledam ovu dvojicu juče „na Dnevniku“ išli u Kraljevo da poklanjaju neke stanove (sa sve „naprednim ključevima“ u razmeri 1:300) postradalima. Pa svi sretni. Sretna ona sitota žena što više neće da joj kisne kad legne, sretna i ova dvojica što su na televiziji (mada se oni kunu da su srećni zbog sreće drugih) i što ih je cela Srbija videla da dele stanove (pardon, ključeve). Kažem, gledam ih i ne mogu da verujem. Hajde što ih niko ne pita: jel’ nam ono vas dva život zagorčavaste godinama, jesi ti Tomo onaj dobrotvor što reče da mu nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen i da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, jes’ ti Mali onaj kome su glavni urednici donosili tekstove na noge za vreme bombardovanja; što ih ne pita: odakle pare rođaci i kaže im da „raspolagati tuđom mukom, nije mala zajebancija“. Sve to, hajde, na stranu. Oguglali smo. Ali, zašto im niko ne kaže da se nasmeju. Pročitaj ceo tekst

Jeste li gledali “Šišanje”? Niste…šalite se, aaa? Stvarno niste! E, onda ste huligani. Ma, kako “nije to baš tako”. Tako je il’nikako, Latinke mi. Tako mi Karleušinog glasa i Koraćevih šiški. Peščanik mi iscureo ako vi niste deo snaga haosa, mraka i bezumlja koje ne žele dobro ovoj državi. Balvani na putu u Evropu. Da nije vas mi ostali bi protutnjeli do Brisela. Stidite se, evnusi.

Dobro ste me čuli. I nešto se mislim, trebali smo čika Veran i ja sve da vas pohapsimo. Pa kad se budete tuširali na čučavcu, kad vas budu tukli mokrim peskom i kad se posle zapišate sebi za vrat, neće vam na pamet pasti da mislite svojom glavom.

Vi ste našli da pravite selekciju filmova, otkud vam pravo da čitate šta vam je volja, jeste li nekog pitali koju muziku je poželjno slušati. Naravno da niste, ali za obraz ne znate. Izrodi, pa zbog vas je onaj prepošteni Dragojević i pravični Srđan koji je Ivicu nazivao spermatozoidom morao u SPS. Botu ste vi naterali da onomad pred reformisanim slobistima počne govor sa: drugarice i drugovi. Oteraste, tad me duša zabolela Pročitaj ceo tekst

„Gledaš li ovo? Smrt Utiska nedelje“, dobijam SMS od vrsnog novinara, donedavno alibi autora, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od nekoliko ljudi sa kojim ovih nedelja mogu da pričam. Ne kažem da uvek isto mislimo, da ponekad ne zapenimo u raspravi, ali je poenta da možemo da iznosimo mišljenja i polemišemo: Iako on navija za Zvezdu, ja za Partizan; on simpatiše Ruse, ja sam amerikanofil; iako je on pisao za jedan, a ja imao praksu u drugom (konkurentskom) nedeljniku; on preferira plavuše, ja crnke; uprkos tome što je Aleksandar Karađorđević za njega čovek koji smešno priča srpski a za mene Kralj. Dakle, poštujemo se i kad ne mislimo isto, razumemo ali i korigujemo stavove. Ne vređamo, što je najvažnije. Retkost.

Danas je, naime, sve crno ili belo. Nema crvenog, plavog, zelenog. Čak ni sivog. Ako kažeš da je Kosovo Srbija onda si za Šešelja, Koštunicu ili u najboljem slučaju za krilo demokrata na Dvoru. Ako, pak, konstatuješ da je Biljana Srbljanović odličan dramski pisac onda si čedista, izdajnik. Osmeliš li se da kažeš kako je u Đenovi pogrešila italijanska policija onda si fan Ivana Bogdanova. Osudiš li lomljenje Beograda, bakljade i huliganske tuče onda si žbir. Na sceni je sistem oflje, lepljenje etiketa, uopštavanje. Na ceni licemerstvo i zviždanje iz gomile.

Nije ovo majstore, kažem mu, smrt „Utiska“. Nije ni „Laku noć Srbijo“. Nikako nije ni dno, jer ko padne i pobrlji nosem, obično se posle izvesnog vremena počne i pridizati. Ne, od ovog nema dalje. Nema vaskrsnuća.

Dno smo već dotakli onog 5. oktobra, ali smo se uzdigli. Počelo je da (nam) sviće. Dobro, bilo je sporadičnih incidenata kao kad je tadašnji ministar kulture Lečić u TV studiju pitao Arkanovu udovicu: „Kako vam je“, onako sav sažaljiv. Ali se, kažem, jedno vreme, bilo i razdanilo.

A onda je Srbija (i njeno društvo u celini) pokošena opasnim virusom pala u postelju onog trenutka kad je zbog opaske „šta se sipa a šta ne sipa u traktor“ kolektivno abolirala čoveka koji je ortačio sa vođom „Tigrova“ i pretio upadanjem u parlament,  sa čarapom na glavi.

Ubrzo zatim su ona dva „radikalska očnjaka“ ispali iz vilice i progledali posle 18 godina. Njima je, uz medijski vetar u leđa i ambasadorsko dizanje morala, svanulo a Srbiji (i njenom društvu u celini) smrklo. Umrla je u teškim mukama.

Ovo, sa inaugurisanjem Jelene Karleuše u vrhovnog etičara, je parastos. Nekrolog i SANU i Beogradskom centru za ljudska prava, i Latinkinim liberalima i Dobričinim nacionalistima, i Šumadiji i Krugu dvojke. Paljenje sveća svima nama. Poslednja molitva za duše.

Kako drugačije objasniti da je pola onih koji znaju da čitaju pobenavilo za Karleušinim otvorenim umom. Šta je nagazio političar koji se kleo u isplaženi Džegerov jezik Pročitaj ceo tekst

Nemam simpatije prema organizaciji „Obraz“. Valjda zbog toga što poznajem pravopis. Priznajem, ne znam mnogo o njima. Nije mi se dalo da im pročitam program (ako ga imaju), ne poznajem nikoga od aktivista lično, ali sam formirao površan stav na osnovu nekih izjava i javnih nastupa njihovih vođa. Kažem, ne delim njihove metode delovanja, ali me previše i ne interesuju. No, to je moje pravo.

Isto kao što mi je i obaveza da plaćam porez. A obaveze države, za uzvrat, da mi obezbedi sva građanska prava, sankcioniše one koji mi ih (a i drugima, valjda) uskraćuju, pa i da neke ljude pohapsi, pojedine organizacije zabrani…I tako redom.

„Obraz“, ako dobro pratim medije (a pratim) nije zabranjen. Dakle, njegovi članovi i aktivisti su slobodni ljudi. Osim Mladena Obradovića koji je uhapšen pre „Parade ponosa“ i Krste Milovanovića koji je uhapšen neposredno posle. Ako se u maricama i ćeliji zagubio još neki njihov član, izvinjavam se što ga nisam pomenuo.

Tom logikom i članovima Ustava Srbije, koliko znam, slobodni ljudi mogu da osnivaju firme, da rade gde im volja i gde ih hoće, da navijaju za Zvezdu, Čelik iz Zenice (ako to još postoji), da veruju u dršku od metle i pokušavaju da pastu vrate u tubu. Mogu, bre, da rade sve što nije zabranjeno. Pa čak i da glasaju za Tomu Nikolića.

Elem, pomenuti Krsto Milovanović ima, valjda, izdavačku kuću „Narodno delo“. Ništa strašno, jel’ tako. Sve dok ne štampa nešto što poziva na rušenje ustavnog poretka. E, pa izgleda da ovima sa „seks i grad“ televizije jeste strašno. U jučerašnjim vestima su dobar deo posvetili vesti da je pomenuta izdavačka kuća štampala knjige iz kriminalistike za studente Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Pa su tu izjave zvanička, pa analize, pa povuci, pa potegni. Jednom rečju: skandal.

Da još pojasnim: te knjige iz kriminalistike nije pisao Milovanović, nije on autor finesa kriminalističke taktike i teorije prevencije kriminaliteta, već štampar ili izdavač. Aman, ljudi. Gde je pamet.

Ali, hajde ti to objasni poštovaocima lika i dela Keri Bredšo. Čim si u Obrazu, nema bre da štampaš. A i onaj Muftija, kako mu je palo na pamet da kod Krste naručuje bilo šta. Kad lepo ima „Samizdat“.

Ili sam ja sve ovo što vam prenosim pobrkao. Možda se ovim prilogom htelo reći da jedan “Obrazovac” ipak ima svest o javnom dobru i trudi se da edukuje one koji će sutra čuvati javni red i mir. Ili se htelo sugerisati da policija sarađuje sa Obrazom. Ili nešto treće, Zverka bi ga znao.

No, bilo kako bilo, sad znam šta mi je činiti. Kad uđem u kafić i na ono: „Izvol’te“, lepo kažem: „Molim vas, donesite mi podatke da li ste osuđivani, da li imate nameru da uradite neko krivično delo i budete osuđeni ili bar privedeni. Sve to mi donesite i za Pročitaj ceo tekst

Boris Tadić više nije ustaša. Sad je šalabajzer. Dokon čo’ek koji po ceo dan prebira po telefonskom imeniku ne bi li nekog nahvatao da sa njim divani. Sve ovo se da zaključiti iz sinoćnjeg izlaganja Tomislava Nikolića u „Utisku nedelje“. Ako mu je verovati a ja mu, uzgred, ne verujem ništa pa taman sve ovo pričao sedeći na vreloj ringli.

Veli tako Nikolić da mu je Tadić onomad prvo poslao SMS a pošto ovaj nije odgovarao morao je i da ga pozove. Pa još i da ga ubeđuje da se vide jer, Nikolić je zauzet čovek i nema on vakta da se bakće sa tamo nekim dokonikom! Reče još i da ovo nije prvi put da ga Boris zove a da on odbija.

Eee, zemljo otvori se, da ja propadnem od sramote kad je već Nikolić nema. Tadiću se, naime, što šta može zameriti i pripisati, ali da je baš toliko pobenavio i da voli svako malo da ispija kafe sa čovekom koji ne zna da se smeje, nije i u to neće poverovati gotovo niko. Sem Nikolićevih snajki, koje saopšti, veoma brinu. Jasno vam je, naravno, da je ovo samo još jedan primer Nikolićevog kompleksa i decenijske želje da bude neko.

No, nije ovo najgore što je Nikolić ovih dana rekao a sinoć ponovio. Prošle nedelje je na pres konferenciji rekao da je, kad je ranije pokušavao nešto da uradi iz Haga, Šešeljeva poruka bila: „javi to Simoviću”! Kako piše novinar „PRESSa“ on, međutim, nije direktno odgovorio na pitanje kako su ranije prenošene Šešeljeve poruke Milošu Simoviću, koji je sve donedavno bio u bekstvu, rekavši kratko: „gde vi živite”.

E tu je caka. Olja jeste pitala i insistirala da sazna ko je (ne)zaštićeni svedok koji je navodno donosio Šešeljeve cedulje iz Haga, ali ni ona ni niko drugi, a još uvek ni istražni organi nisu pitali: kad je Šešelj preko posrednika slao poruke Simoviću? Da li je to bilo pre ili posle streljanja Zorana Đinđića? Iz Nikolićevog izlaganja se može zaključiti da je to bilo posle jer je u jednom momentu rekao kako se Šešelj nije promenio odmah po odlasku u Hag već nešto kasnije. Ako je bilo posle, zašto Nikolić nije prijavio Šešelja i tog posrednika tužilaštvu i policiji i rekao: oni znaju gde se krije Simović?Ako je bilo i pre i posle atentata, bar je taj posrednik, ako Nikolić već kaže da nije, morao da zna gde se nalazi Simović, jel’ tako? Kako bi drugačije poruka bila preneta. Pa taman taj lanac imao i trećeg, i četvrtog Pročitaj ceo tekst

- Šta je bilo juče sa Ganom?

- Izgubili smo!

- Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.

- Kakva čuda? Izgubili smo.

- Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.

- Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.

- E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?

- A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.

- Braćala, ozbiljno te pitam

- Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana taman. Pročitaj ceo tekst

Velimir Ilić je stvaran. Čovek od krvi i mesa. Dakle, dozvoljava sebi da napravi glupost(i). Facebook je socijalna, internet, mreža. Virtualna. Ali su „na njoj“ živi ljudi.

Tog (stvarnog) Velimira je prošle nedelje napao i pesnicama u lice udario (stvarni) Dejan koji, pride, ima i profil na “Fejsbuku”. Virtuelci su mu (Dejanu, ne Velimiru) napravili nešto što se zove: „Dejan Stojanović – Fan klub čoveka koji je prebio Velju Ilića“. I do trenutka pisanja ovog posta taj klub ima 16.968 obožavalaca.

Možda je licemerno od Velimira da kritikuje druge za nasilje kome je i on (više puta) bio sklon. Ali, krajnje je licemerno da oni koji ne podnose Velimira jer je bahat, drzak i nasilan ne rade to isto i za Dejana. Sve Gandi do Gandija. Kad bi se zezali. Vide balvan u tuđem, a ni trn u svom oku.

Prepoznajete životinju sa slike. Gazela. Sisar koji naseljava savane.

Gazela je, još uvek, i najprometniji beogradski most preko koga dnevno pređe više od 165.000 vozila iako je projektovan za oko 40.000. Izgrađen je od 1966. do 1970. kao deo gradskog autoputa i autoputa Bratstvo i jedinstvo koji je trebalo da poveže ondašnje republike SFRJ Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju.

Ovih dana je tema u svim medijima i glavama stanovnika Beograda jer je glavni nosač napukao, pukao, ili može da napukne i pukne. Ko će ga više znati.

Znamo samo da se u ovoj državi sve odvija kao u onoj Zmajevoj Jututunskoj himni, gde se odprilike kaže: još nije vreme, još nije vreme, još nije vreme, e sad je kasno. Na svu sreću još uvek nije, toliko, kasno ali nešto mora da se preduzme.

E, tad na scenu stupaju nojevi. Zabiju glavu u pesak i cute. Nema ni predsednika Tadića da kaže Pročitaj ceo tekst

„Nek te je sramota od guzice“, zna da prekori moj deda Lazar onoga ko napravi nešto nedolično njegovim godinama, prilikama i ambijentu. Taj je, prema deda Lazu, načinio nešto toliko sramno, da je zadnjica moralnija, čistija i bolja od njega.

Nisam dugo video dedu, ali se nešto mislim šta li bi rekao onom Malom što frflja kad priča posle njegovog današnjeg intervjua u kome kaže da je zločin koji je počinjen u Srebrenici nesporno stravičan, ali da ovu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke.

Neću zvati dedu telefonom. Mogu se zaneti pa ga citirati u tekstu. I posle bruka. Da se mator čovek vuče po sudovima. Mali bi ga tužio sigurno. Želeći da dokaže, kako je ipak, čistiji od zadnjice.

Ja to ne znam. To da li jeste ili nije. Čistiji od zadnjice. Samo me sećanje još dobro služi.

Pa se tako prisetim kad je Mali što frflja rekao onomad: hvala Bogu što više ne moramo da nosimo majice sa kojekakvim likovima. Mislio je na Vojislava Šešelja. Kuma svoje dece. Čoveka u koga se kleo decenijama. Koji ga je pošišao, obukao sako, stavio mu kravatu i pustio u Narodnu skupštinu.

Kum ga je uveo i u Vladu Srbije, gde je Pročitaj ceo tekst

Otkazana “Parada ponosa”! Stvaaaarno? Šteta.

Ccc. Pa gde ide ovo društvo. Gde. Ccc. A tako su lepo mogli da se prošetaju.

Ponosno.

Podignutih noseva.

Podignutih ponosa.

Sve po.

Kažem… Baaaaš šteta.

“E, neka vlada i crni ciganin, samo da nam bude bolje. E, da hoće dati Bog da izaberu i crnog ciganina samo da imamo posla”, umeo je da, kad zapodenemo neku priču o politici, izjavi Batrić Vojinović. Ova profesorska i ljudska legenda novovaroške gimnazije “Pivo Karamatijević” citirao je, u stvari, pijačne prodavce i razgovor tetki na kafi, čikica na šahu i majstora koji čiste svećice na autu.

Ali, ne bi Baćo bio to što jeste da ovo nije bio samo šlagvort, posle koga bi (uz neizostavno trljanje šaka kao da mu je hladno) dodao: “I Bog se na kraju smilovao (pa otegne ovo “smilovao”) i dao im ciganku. Ali, da ne bude mnogo providno, Bog joj stavi i jedan cvetić u kosu”.

Ove srednjoškolske anegdote sam se setio ovih dana kad je sve jasnije da će Srbija dobiti dve velike partije koje će se kao u zapadnim demokratijama smenjivati na vlasti. To smo godinama i čekali, kukali na mnogo stranaka i molili Boga da se to desi. I Bog nam se, opet, smilovao. Ali, nije nam poslao ni ciganina ni ciganku. Već još goru nezgodu od one sa cvetićem. Tomu grobara. Pride je pošao onaj Mali što frflja kad priča.

I svima lepo. Volj’ ti Boris – zaokruži, volj’ ti Toma – zaokruži. Volj’ ti sam iskopaj svoju raku, pa će Mali doći da zatrpa, pošto šef više ne radi te poslove. Čeka ga neki od ambasadora na večeri, a ujutro leti kod Olija.

I Mali će to jako dobro raditi. Zatrpavati. Kao što sad zatrpava svoje tragove od pre godinu, pet, deset i petnaest političkih sezona. U tome mu dobrim delom pomažu i mediji (o čemu sam već pisao na ovom blogu). Uzgred, brojim tekstove koji kritički govore o ovim “novim radikalima”: Milan Bečejić, Vesna Mališić, Cvijetin Milivojević, Slaviša Lekić i Zoran Preradović. Ukupno pet tekstova. Od kad je Toma rešio da skine bedž.

Izvinjavam se onima koje sam možda izostavio. Ako ne umem da brojim, tim bolje.

I šta onda reći deci koja su imala jednocifren broj godina kad je mali što frflja primao glavne urednike i pregledao im tekstove. Kad je dobio stan od države. Kad je govorio ono što je Šešelj mislio. Šta im reći kao protiv argument kad kažu da je Aca super i da će glasati za njega.

- Gde to piše, pitaće vas odmah

- Pa…možda ima neki snimak na Youtube.

- Ma daj, tamo su sve šale.

Ukapirali ste, da ne duljim. Džaba priča.

I eto. Dobili smo šta smo tražili. Tomu kao alternativu, pa prismočite. Valjda ste shvatili da u ovoj zemlji što si veći kreten i budala bolje prođeš, što si veći kriminalac dobiješ manju kaznu i status svedoka saradnika, što se više ulaguješ raji više poslanika u parlamentu. Kreteni posle, i najmanje, promene neminovno postanu prihvatljivi. Ulagivači nađu nove i nove teme za uvlačenje, skinu bedževe, a ako ih posavetuju možda će učestvovati i na Paradi ponosa (da da, i Mali i Toma, samo ako istraživanja pokažu da je to dobro i da donosi glasove). A kriminalci dobiju status zaštićenog svedoka. Ej, pre neki dan čitam da će možda i Radomir Marković biti zaštićeni svedok. Ostao nam je samo još Legija. A kad i on (Bože oprosti) postane insajder onda ostaje Goran Knežević. Ali to tek kad Pajtić postane još više neposlušan i totalno zastrani.

Čitam juče u Blicu kako u Vladi Srbije ima ministara koji bi se solidarisali sa građanima u godini ekonomske krize (idi!) i pristali da im se smanji plata. Vidi Boga ti! Ovo je konstatovao jedan od ministara pa se može zaključiti da on o (svim) svojim kolegama ne misli baš najbolje jer se njegova izjava može tumačiti i kao: eto, nađe se i u Vladi neko ne toliko loš. U svakom slučaju, ovako nešto mora da izazove emocije.

U daljem tekstu poređane izjave Slobodana Milosavljevića, Jasne Matić, Milutina Mrkonjića i Dragana Šutanovca u posebnom okviru. Najzad, meni lično, najdirljivija, izjava Snežane Malović koja kaže da je njoj prioritet reforma pravosuđa i da joj je najvažnije da „taj proces bude okončan u najboljem interesu naše zemlje i građana“. Tako da joj, nastavlja ova samarićanka, „bilo kakvo smanjenje plate ne bi predstavljalo problem, kao ni dosadašnje smanjenje plate“.

Recite da nije dirljivo. Čovek se, na momenat, tako razneži da mu dođe da ode pred Vladu i traži da pomenuta gospoda, pošto su ovako skromni, ostanu ministri još dugo, dugo, dugo. Ako, pak, ne mogu svi, onda barem Sneža. Ona će, dobri vam stojimo, ako je sutra pozovu i pitaju da li bi pristala da radi bez plate automatsi rekla: Da! I dodala kako je njoj najvažnije da se „proces reforme pravosuđa okonča u najboljem interesu zemlje i građana“.

Ali, nije sve kao što izgleda. Pa sam se odmah trgnuo i setio najsvežijeg primera koji se drastično razlikuje od ove šarene laže. Samo nedelju dana ranije ministri iz te iste Vlade izbrojali su da imaju manjak ljudi, iako se nedeljama i mesecima priča o smanjenju, preglomaznosti i neefikasnosti državnog aparata. MMF ih je oborio i rekao da dođu na polaganje krajem oktobra. Kao kad studentima ostane „jedan za uslov“.

Život naš uči da ima dosta onih kojima i „oktobar tri i četiri“ i „novembar pet“ i ceo decembar ne bi bili dovoljni da upišu sledeću godinu. A ako neko pada (gotovo) devet godina onda ga roditelji vrate kući i zaposle u bakalnici. Ljudima pukne trpilo. Ma koliko dečica govorila kako su spremna da žive i u manjem stanu od sadašnjeg, da nađu cimera, kako bi pristali i manje da jedu, samo da u porodičnu kuću donesu diplomu. Znaju matorci da su to sve prayne priče. Od takvih (propalih studenata) po pravilu i bude nešto. Makar, loš primer.

Pošto je loših primera previše, bakalnica sve manje i kako ja svakog meseca od plate odvajam i plaćam pomenutu gospodu, ne pristajem (kao oni) na smanjenje (njihove) plate. Puklo trpilo. Što se mene tiče, svi su dobili otkaz.

Da li ste se nekad osećali kao pas. Džukela. Pseto koje tamani živinu po komšiluku. Ja jesam. Bedno k’o ona seoska lindara koju svi ćuškaju. No, nisam se dao. Bar sam dobro zalajao. Sledeći put ujedam. Evo šape.

Šta se desilo. Kažu mi ovi moji iz Ekonomista da ispratim dolazak Karolosa Papuljasa, predsednika Grčke i njegovu konferenciju sa Tadićem. Znao sam da tu neće biti ništa suvislije od onog: ruke šire u obraze se ljube, o Kosovu ravnom naširoko, ete nas Evropo i tako to; a’l kud svi Turci tu i mali Zorzi. Gladna usta treba naraniti. Dokolica se na ljeb ne maže, jel’ tako.

Nacrtam se, dakle, juče ujutro u Palati Srbija u „devet h“ (prema protokolu), kroz hodnike, pa uz one stepenice i umesto (kao ranije) u takozvanu sobu za novinare, pravac u salu „Jugoslavija“. Ne mogu da se opasuljim da Papuljas dolazi tek za dva sata, pa krenem prema „novinarskoj sobi“ da zapalim i popijem kafu ako mi daju; stanem na vratima i vidim da će konferencija biti tu: odneli kompjutere, doneli stolice, postavljaju rasvetu, na čelu veliki pano gde piše: Predsednik Republike, sa strane srpske i grčke zastave. Lepo, baš.

Kad eto ti ka izlazu (ja i dalje stojim kraj vrata) idu koleginica sa RTS-a i Jasmina Stojanov, zamenik šefa Tadićeve pres službe. Ide ona (pa zamenik šefa) tako svesna svoje „lepote“, namrštena kao gradonosni oblak (njoj je konstantno takav facijalis, kunem vam se: čak se i Tomislav zna nasmešiti, ali ova ne).

- Mogu li da vas zamolim da izađete napolje (Važna je intonacija kojom je to rekla, prezir)

- Mogu li ja vas da zamolim da ne histerišete i da me pustite da pogledam, pa ću sam izaći

- Iz koje ste vi redakcije?…

- Zašto je to važno. Iz Ekonomista (Već smo krenuli prema sali „Jugoslavija“)

- … vi ste drski, zapamtila sam vas od prošlog puta. Eee, baš lepo, znam ja tamo Zorana Preradovića… (moj šef)

- Ma, vi ste drski…

- …reći ću mu da vas više ne šalje na pres konferencije (Nije ga zvala i bolje, po nju. Zoki, kakvog ga je Bog dao, ima manjak kose, višak ludila i prekratak fitilj. Plus je ekstremno netolerantan kad mu neko prodaje muda za bubrege, pa bi posle tog razgovora, pretpostavljam, morala da zove Biljanu Stepanović – i tuži nas obojicu)

- …paa?

(nešto smo tu mrsili još, ne mogu sve da popamtim, ali je ovo suština)

- …ja sam šef pres službe predsednika…

- Baš me briga što ste vi šef pres službe predsednika… (inače, na zvaničnom sajtu Predsednika Srbije piše da je zamenik šefa, dakle, ili se lažno predstavlja ili sajt nije ažuriran –obe stvari su daleko veći problem od mog virenja sa vrata)

- …baš vas briga…

- …da, baš me briga, zovite Boga oca, zovite Tadića, koga god…

- …neću da se raspravljam… uđite u salu (ispred „Jugoslavije“, opet k’o kučetu).

Uđem ja tamo, debelo se dvoumeći. Da li da žalim sebe što dozvoljam ovakve stvari, ili da naglas kukam za Jasmininom zlom sudbinom. Ne zna se ko je jadniji. Ona koja je umislila da je ćerka Hasanala Bolkijaha, sultana od Bruneja i da je Palata Srbija njen dvorac, ili ja koji nisam poneo lekove – pa ne mogu da joj pomognem.

Najjadnija je profesija koja je sve ovo dozvolila, odnosno moje kolege koje imaju iste probleme (i ne samo sa njom) ali su previše pomirljivi. I država u čijoj službi radi neko ko je ubeđen da se sa “Jugom 45” može odleteti na mesec.

Ej, neko ko je (pa i nek je šef, a ne zamenik šefa) deo službe koja treba da servisira kontakte Predsednika Republike sa medijima, daje sebi za pravo da preti novinarima zabranom dolaska na konferencije. Neko ko je zamenjivi (i predsednici su zamenjivi, a ne osoblje) šrafčić u administraciji, kome je posao da gaji dobre odnose sa medijima, da bude na usluzi novinarima, gleda na iste kao na klošare koji su došli da joj traže neku kintu za pivo. A ona u poslu.

Jadna si sedma silo srpska. Zbog parčeta bajatog hleba, prestala si da režiš. I lajanje si zaboravila. Sad samo kevćeš. Šibe.

Tačno znam, zašto voliš Amsterdam u tebi budi vatre plam jezde zvezde music hola noći pune rock’n’rolla show biznis,angažman vizuelno sanjas san.

Neke stvari vremenom ne gube na značaju, čak šta više. Pre 30 godina Aleksandra Slađana Milošević je na albumu „Gorim od želje da ubijem noć“ izdala i (ovu) pesmu Amsterdam. Ljubavnu reklo bi se, ali se u ovo vreme, na nju može gledati kao na angažovanu.

Naime, Sretenu Jociću daleko poznatijem kao Joca Amsterdam, koji je krajem maja uhapšen zbog sumnje da je naručio i platio ubistvo vlasnika lista “Nacional” Ive Pukanića, biće ponuđen status zaštićenog svedoka pod uslovom da otkrije imena aktera nerasvetljenih ubistava koja su u poslednjih petnaest godina izvršena u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Holandiji, saznaje dnevnik “Blic”.

Navodno, Jocić će morati da navede imena ubica generala Radovana Stojičića Badže, inspektora Dragana Radišića, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje i Dragana Simića, ali i ministra odbrane Pavla Bulatovića i generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića kako bi dobio status zaštićenog svedoka.

Obrni okreni, nekako se (Bože oprosti) najviše isplati biti kao Amsterdam, dakle Jočić. Prvo jedno 20 godina radiš šta ti je volja i živiš k’o Blejkov sin, onda se preseliš u vilu svrgnutog (ili bivšeg, ko kako voli) predsednika i najzad, kad konačno gazde reše da te skembaju, otkucaš bratiju (za koju gazde, kao nisu znale). E tek tad počinje pravi rock’n’roll. Istinsko prženje. I ko je sad pa lud da sedi kod kuće i štrika.

Tako je. „Tačno znam, zašto voliš Amsterdam“.

P.S.

Mlađi od 18 godina (a i oni drugi) neka, ipak, ne probaju ovo kod kuće. Ume batina da ima dva kraja.

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti. Pošto to zna i Tomislav, znaju i svi ostali. O kašlju nećemo jer smo o sprezi farmakomafije i epidemija pisali, a i biće prilike. O ljubavi ne treba pisati (pogotovu ne na blogu) već je treba upražnjavati (tako da kažem) i širiti, a i ja sebi ne ličim na pesnika, pretpostavljam i vama. Sirotinja se, pak, ne može sakriti jer čovek mora izaći na ulicu, mora otići u prodavnicu, mora mu neko doći u kuću. Hoću reći, okruženje i prilike tog nesretnika još i teraju da svima pokazuje kako i koliko je jadan. Oni kojima to previše zasmeta ili odu u kriminalce ili naprasno pomisle da mogu da lete i za pistu izaberu Brankov most. Većina ipak, prosto, to trpi. Šta će živ čovek. Dobro, ima i onih koji odu u politiku, no njih nije sramota ni od Boga ni od ljudi, ali pošto previše vole sebe ne pokušavaju da lete, niti valjaju robu na ulici kad je bolje operisati pod imunitetom.

Nego, zašto ja vama ovo govorim. Pa zbog Agima Čekua. I posle ovog hapšenja i puštanja, osećam se gore nego kad onaj sirotan vidi (na komšijinom televizoru) reklamu za akcijsku cenu suvog vrata od 321 dinar,  a zna da u džepu nema ni 32 dinara i jednu paru.  A i kad bude imao kupiće hleb i mleko i, možda, alpsku salamu. Naime, znam da živim u državi koja je dovoljno jadna (i ja i vi sa njom) da ne mora neki tamo Tuta Bugarin u ulozi ministra (pa još zemlje članice EU) da mi time maše pred nosem. Koji ga moj hapsite kad znate da je verovatnoća da on u zatvoru provede više od dva dana jednaka tome da Dobrica Ćosić oženi Latinku Perović. Šta, kao time se Čeku i ostala banda drži pod kontrolom i pokazuje im se da lanac nije toliko dug, da su karike i dalje čvrste i da mogu da ga vrate u kućicu kad god požele? Pa? Nek je i tako (mada sumnjam) što to radite mašući meni pred nosem. Evo, priznajem, jadan sam, bedan sam, imam predstavnike nemam vladare, imam vladare nemam državnike, imam izbore ali drugi biraju. Pa meni ni operater u Telekomu ( a večeras i u Telenoru) neće da se javi. Nemoj još i ti Tuto, brate Bugarine. Kad sledeći put vidiš Čekua, pomiluj ga po onoj ćeli i kaži: putuj Agime, da ne stajemo na muku Zorziju.

U trenutku kad nam nametnu potrebu (parafraziraću B. Frenklina) da mi građani Srbije izaberemo između Borisa i Tomislava, nije zgoreg setiti se čoveka koji je pre svih nas shvatio svu uzaludnost ovdašnjeg bitisanja i dobrovoljno emigrirao.

„Miris zemlje, koncentrični krugovi gluposti i neznanja kao prstenje… rekoh sebi: ‘moj Bože’, koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske salve, koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje sujete vlasti i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare”, napisao je Branimir Džoni Štulić još ’83. Na konstataciji mu se ništa ne bi moglo zameriti ni da je izrečena danas, pre devet, 22, 35, 64, 97, 106, ili 620 godina.

Složićete se, naravno. Pa zapitati: „Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada. Što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje”. Na pravom ste putu.

Dakle, kad je Tomislav ovoliko ojačao – samo nekoliko meseci pošto je napustio, kako sam jednom reče „najvećeg srpskog intelektualca“ – šta će se tek desiti kad njega napusti Mali. Ako ovaj već merka premijersko mesto, Mali će za koju godinu (a možda i mesec, pošto mu se žuri) pravo iz američke ambasade ući u zgradu na Andrićevom vencu. Izbori neće biti potrebni. Što trošiti pare na nešto što je tako očigledno. Samo će u Dnevniku spiker umesto „dobro veče“ izgovoriti: građanke i građani Srbije, i to se desilo. Čestitamo Vam predsednika. Ostanite uz naš kanal, sledi Orkestar za svadbe i sahrane.

„I rijeka nije bila rijeka u samom početku, i nije nužno da ne bude ponornica do kraja. Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete a nijedan ne pada, što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje.

Gledajući iz daljine konture na sceni padaju mi na pamet vodene boje umazane ruke brzo se peru“.