Planeta Srbija

Svoja razmišljanja posle odgledanog filma “Parada” prenosi nam Vanja Bursačeva kao gost bloger. Dom sindikata, sindikalna publika, navijači, dvanaestogodišnjaci, par nekih nekakvih i par nekih nas. Čekam, a znam šta me čeka. O kvalitetu filma ne pričam. Dragojevića volite, mrzite, ravnodušni ste ili ga ignorišete. Temu filma sam prežvakala, prepeglala, ispresovala i flaširala, preživljavam je. [...]

Ovo mogu milion puta da gledam i da uvek umrem od smeha: Munje, domaći film. Ljubav, muzika i sve nesto lepo…

Tilva Roš Na mestu na kojem se sada nalazi rupa površinskog kopa u Boru nekada se nalazilo brdo crveno od bakra pa su mu lokalni meštani, Vlasi, dali ime Tilva Roš tj. Crveno brdo. Tilva Roš je prvo rudno telo borskog basena. A posle mnogo godina neki novi klinci i ljubitelji kinematografije, vračaju se iznova i iznova [...]

Patetičan uvod

foto: teen.hr

Patetična razrada

Uzbudljivo, emotivno i još više otežava odgovor na pitanje da li bismo one 1992. pobedili DreamTeam zajedno. Pogledajte svakako film, super je ono što sam napisao pre nego što je tekst dobio ovu formu, ali na kraju sam rešio da ipak sve obrišem i ostavim vas da sami izvučete zaključak. Voleo bih da čujem vaš komentar.

Napomena: Pirati su ćao! Film nema da se kupi, skinite sa torenata

Ne brinite, nema potrebe za spoiler alertom. Nemam nameru da vam otkrijem previše detalja iz ovog filma, jer ga jednostavno treba pogledati. Verovatno i više od jednom, ovaj film to svakako zaslužuje!

Odavno nisam dobio toliko preporuka da odgledam neki film kao što je to slučaj sa Inception-om. S jedne strane razlog može biti nešto kasniji odlazak u bioskop, ali i vrlo verovatnije činjenica da je ovo zaista vrhunski film, koji ćete svaki put sa užitkom gledati.

Film je kod nas preveden kao Početak, što se može promatrati kao još jedan prevodilački promašaj epskih razmera. Sam termin Inception nema veze sa tim, više je nešto kao Začetak, tako da lokalizovano ime ovog filma ide rame uz rame sa Kick Ass-om koji je ni manje ni više preveden kao Fajter.

Šta je to posebno kod ovog filma? Priča, 150 minuta iste, upakovana onako pravo holivudski da opustoši blagajne bioskopa širom sveta. Inteligentna i inovativna a opet dovoljno pitka (ne previše pitka poput Avatara) sa efektivnom završnicom, poput jagode na vrhu torte, neophodnom za svako veliko filmsko delo.

I ako bi to bilo logično za post koji opisuje neki film, neću da otkrivam previše detalja jer sam obećao, ali i složio bih se sa Petrom da film sam po sebi nije moguće opisati u par rečenica. Spomenuću samo da je glumačka ekipa odlična, animacije realne do nivoa potpune neprimetnosti a veza sa omiljenim filmom iz našeg detinjstva više nego očigledna.

Sličnost sa Matrixom

Više puta sam naišao na komentar, ovo je Matrix samo 10 godina kasnije. I jeste tako, omiljeni film svih geekova novije generacije je konačno dobio dostojan nastavak, samo znatno kasnije. Ne možete a da ne primetite sličnosti između ova 2 filma, u Matrixu imamo priključivanje u sistem, ovde uspavljivanje, tamo imamo botove i fenomenalne borbene scene, ovde imamo projekcije i borbe u bestežinskom stanju koje ne izazivaju ništa manje wow reakciju. Sličnosti su očigledne, ali pozadina oko njih je ipak dovoljno različita da i ovaj učini ništa manje bitnim za kinematografiju, čak naprotiv.

Vaskrsnuće bioskopa

Više ne mogu da zamislim gledanje nekog filmskog spektakla poput ovog van bioskopskog platna. Piraterija je učinila svoje, devalvirala je filmski doživljaj do te mere da ga mi ponovo tražimo u udobnim bioskopskim stolicama sa gomilom kokica u ruci. Naprosto doživljaj nije isti, a i industrija sama se potrudila da svakim novim filmom da nešto više nama gledaocima. Inception je najbolji primer toga, a šteta je samo što Srbija van Beograda nema previše mesta da uživa na način kakav ovi filmovi zaslužuju.

U Muzeju savremene umetnosti se trenutno nalazi izložba video radova umetnika iz Norveške. Sledi kratak prikaz svakog izloženog filma. Nina Tofl: The One I Think I Am Nina Toft ispituje kakve implikacije tenološki pomak ima na ponašanje pojedinca. Instalacija je samo jednog kadra, snimljenoj na edinburškoj Hajmarket stanici, u trajanju od oko dvadeset minuta, prikazuje [...]

Ovaj kratkometražni film je još jedno staro/novo čedo ljudi iz 15MinutesPictures, ponosne i najoriginalnije filmske kuće iz ove zemlje. Realno, niste imali gde da ga pogledate ljudski (eventualno na nekom festivalu), sigurno niste ni čuli za ovaj film (osim ako ne znate nekoga u blizini Nebojše Nenadića Beat-a, studirate FDU, ili ste veliki obožavatelj Čudovišta iz Tamiša, Bad Day-a i ultimativno P.I.S.T.-a - koji ima i svoj FB Fan page!), ali pogledajte trailer i recite da ovaj 15-minutni film nije vredno odgledati?

Madafaking-jea da je vredno!!! Vredno ga je i deliti, prikazivati ljudima, pričati o tome, širiti priču, blebetati - samo da Zvezda Tri konačnu bude negde pristojno prikazana - kao Čudovište svojevremeno u Centru za Kulturu Pančeva.

Beat, organizuj neku privatnu projekciju, deli raji u DivX-u ili okači na YouTube da mogu ljudi sa uživanjem da gledaju!

U Holivudu se radi remake animiranog filma "Technotise, Edit i ja" Alekse Gajića, kojeg sam toliko puta hvalio. Evo priče o tome na Wired sajtu, a trailer je u nastavku. Glavnu ulogu igraće Mila Jovović.

Читајући вести из света технологије на интернет порталу магазина Wired, видех јуче вест да се појавио лажни трејлер за „живу“ верзију прошлогодишњег анимираног филма Алексе Гајића, Technotise: Edit i Ja. Аутор лажњака је Џерон Питс, видеограф из Тексаса познат по прошлогодишњем трејлеру за филм о суперхероју „Зеленом фењеру“ (Green Lantern). Али, док је „Зелени фењер“ био Питсов аматерски пројект, рекламни лажњак за Technotise је урађен по наруџби Скота Гласголда, власника - како наводи Wired - права на амерички римејк српског филма.Састављен од снимака из разних научнофантастичних филмова, са Милом Јововић у улози Едит, трејлер је привукао пажњу Лете Калогридис, продуцента прошлогодишњег хита Аватар. Могуће је, дакле, да ће Американци у догледно време да сниме римејк Technotise, по свом укусу.Добра вест? Нипошто. Не знам какву зараду Гајић и екипа могу да очекују од евентуалног америчког римејка (тј. шта су уговорили са Гласголдом), али могу са поуздањем да тврдим да ће са уметничког становишта резултат бити очајан.Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ (diversity) и културном „лонцу за топљење“ (melting pot), америчка публика ретко има прилику да види инострана филмска остварења. Ту и тамо се поткраде понеки кинески еп или француска љубавна прича, погледа се међународни кандидат за Оскара, а постоји и сегмент тржишта за јапанска анимирана остварења, али то је то. Све остало се „адаптира“ и американизује - по правилу, лошије од оригинала.Ево само неколико примера. Француски филм „Посетиоци“ (Les Visiteurs, 1993) је био пресмешан. Амерички римејк (Just Visiting, 2001) је био потпуна пропаст. Нема везе што су Жан Рено и Кристијан Клавије репризирали своје улоге из оригинала; премештањем догодовштина француског витеза и његовог слуге (који магичном грешком из 12. века путују кроз време у 20. век) из Француске у Чикаго, нешто је „изгубљено у преводу“ .Бесонов „Такси“ (Taxi, 1998), који је са два наставка један од најуспешнијих француских филмских серијала новијег времена, претворен је у бљутави и „бескрајно идиотски“ амерички филм истог имена 2004. Мада је филм зарадио сасвим пристојне паре, биће да је за то заслужан пре свега шарм главне глумице.Још један пример је „Несаница“ (Insomnia), норвешки филм из 1997. обрађен и американизован 2002. Џабе су им били и Ал Паћино и Робин Вилијамс. Иако се свидео критици, амерички филм је значајно одступао од оригинала.По правилу, инострани филмови и серије се прилагођавају америчком тржишту убацивањем стереотипа и клишеа који су небројено пута тестирани на биоскопској публици: лепе жене, симпатични протагонисти, срећан крај. Ако се ради о хумору, онда он мора да буде физичког карактера (за разлику од, рецимо, француског или британског хумора, који више зависи од контекста и игре речима). У европским и азијским филмовима увек има више секса него насиља; у америчким верзијама је та пропорција обрнута. И тако даље.Свакако да је посматрачу извана јасно да су оваква очекивања америчке публике и сама производ вишедеценијског рада Холивуда. Могу продуценти да се правдају колико год хоће да „нуде оно то публика тражи,“ - публика то тражи јер не зна да има другачије. Баш зато што „преводи“ не остављају места за оригинале...Није претерано тешко да замислимо како би оптрилике изгледала „На Дрини ћуприја“ у Кустуричиној режији. Али ако би којим случајем Американци одлучили да направе своју верзију филма, будите убеђени да би се ту нашла бар једна „снажна, независна" плавуша, пуцњава (или мачевање), потере на коњима, вероватно нека прича о изгубљеном везировом благу... Другим речима, уместо Андрићеве драме о мосту и људима, најобичнија акциона авантура. Нобеловац? Ма ко га шиша! Публика хоће експлозије!Можда овакав приступ најбоље објашњава линију коју су почетком деведесетих заузели амерички медији (од Си-ен-ена надаље) о сукобима у Југославији, а које се грчевито држе и данас. За њих је то црно-бела прича о геноцидним агресорским злочинцима (тј. Србима) и њиховим невиним, племенитим жртвама (Хрватима,„Бошњацима“ и „Косоварима“), и ту нема и не може било шта да се дода. Све мора да се уклопи у шаблон; оно што одудара се или игнорише или искривљује.Постоји чак и цели поджанр у филму и телевизији који ратове на Балкану користи као позорницу за холивудске акционе драме. Писао сам о примерима тог поджанра још давне 2002, у тексту „Слике вредне 1000 лажи" (неко је то превео и поставио на Beograd.com), али му нисам дао име. Тај пропуст је недавно исправила група филмских критичара, која је том феномену посветила нови блог, Chetnixploitation.Најновији пример који наводе је немачки филм „Der Sturm“ (о којем сам већ писао, на енглеском, у фебруару прошле године). Преведен на енглески као „Storm“ (Олуја), филм се бави јадном тужитељком Хашког трибунала која покушава да осуди српског злочинца (зар има других?) за масовна силовања у БиХ, али је у томе спречавају покварене хашке судије и зли србонационалисти. Дакле, иако је реч о немачком остварењу, сви његови елементи су чисти Холивуд.Све би то било смешно и жалосно да није до крајности злонамерно. Наиме, овај фиктивни сценарио, за који немачки режисер Ханс-Кристијан Шмид тврди да је инспирисан стварним догађајима у Хагу, апсолутно не одговара нити једном суђењу српским оптуженицима - али се итекако поклапа са елементима суђења Насеру Орићу или Рамушу Харадинају. Само, сумњам да би Шмид могао да сними такав филм, чак и да је хтео (а није). Просто речено, од правила нема нема одступања: у балканским ратовима, кривци и злочинци су само, увек и једино Срби. А да све буде још одвратније, филм има исти наслов као и највећа операција етничког чишћења из балканских ратова, у којој је 1995. уништена РСК. Тако су Срби по други пут постали жртве „Олује“.Зато ми се све нешто чини да када холивудски агенти, продуценти, сценаристи и скрипт-доктори заврше са адаптацијом Гајићевог анимираног филма, од Едит Стефановић и њених авантура у Београду 2074. неће много остати. И то ће бити мање-више типична демонстрација како се Америка односи према култури из иностранства.За то време ће амерички филмски критичари наставити да кукају како випе нигде нема нових, свежих идеја. Има, само они то не знају, нити могу да знају - управо захваљујући холивудским „преводима“.

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.

Carls Bukovski

Slični postovi:Smrtna čovečija priroda Samo po sebi je jasno da čovek, sve dok se ...Ako hoćete nešto da uradite Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U ...Razbijam si glavu, dakle jesam Susrecem redom samo mlade kretene koji si ne žele "razbijati ...A sad je sve postalo drugacije "A sad je sve postalo drugacije. Detinjstvo se raspadalo oko ...Tako sam ziveo sam Tako sam ziveo sam, bez igde ikoga s kime bih ...Pismo jačem Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i ...Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da ...Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu. "Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, ...Sedosmo u camac "Sedosmo u camac, ona sede kraj mene na moje sedište ...Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati ...

Bryan: I don't know who you are. I don't know what you want. If you are looking for ransom, I can tell you I don't have money. But what I do have are a very particular set of skills; skills I have acquired over a very long career. Skills that make me a nightmare for people like you. If you let my daughter go now, that'll be the end of it. I will not look for you, I will not pursue you. But

Film iz BBC-jeve produkcije zasnovan na čuvenom romanu “1984″ (1954.) Georgea Orwella koji ceo možete pogledati na YouTube ili u ovom blog zapisu  (u javnom je vlasništvu).

via Zombix

© goran | Svakodnevnica blog, 2010. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: 1984, BBC, film, George Orwell, SF

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Ne verujem da postoji neko ko nije čuo za čuveni fiktivni HAL 9000 računar iz još poznatijeg ostvarenja Artura Klarka, i filmske Odiseje u svemiru. Zato je jako interesantan HAL 9000 projekat posvećen upravo ovom SF delu koji je nastao iz prostog animiranog wallpapera još 1999. godine.

Projekat je prevazišao desktop pozadinu, te je nakon početnog uspeha i velikog interesovanja osvežen pre 3 godine kada je i dobio svoj domen, a upotpunjen je similatorom HAL-ovog interfejsa, sjajnim linkovima i super screensaverom, Aktivnim desktopom i setom audio zapisa.

Za sve ljubitelje ovog SF “junaka” preporučujem ovaj screensaver (postoji i za Win i MAc platformu).

Good morning doctor Chandra this is Hal, I’m ready for my first lesson.’

© goran | Svakodnevnica blog, 2010. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Artur Klark, film, HAL 9000, Odiseja u svemiru, SF

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Danas je jako teško, pre svega zahvaljujući društvenim medijima, da ostanete neobavešteni o nekoj novoj cool stvari koja se pojavila među nama. Pogotovu kada su to stvari od opšteg interesa poput filmova, a kašnjenje od sedam dana može u potpunosti od silnih prepričavanja i da ubije čar. I upravo tako u prethodnih sedam dana bio sam bombardovan o tome kako je Avatar stigao i mnogima promenio živote, poglede na kinematografiju itd, itd. Došlo se i do pomalo pretencioznih izjava da je to najbolji film ikada, pa se postavlja pitanje da li je zaista tako?

Kada se samo progovori ime Džejmsa Kamerona, i u uvodnom trejleru navede par filmova koje je radio (Terminator, Titanik…) shvatite da baja nije za zezanje, već da je u pitanju kralj Holivuda, čovek koji zna da potroši puno ali i zaradi mnogo više para, i Avatar je po svemu sudeći sledeći impresivni naslov u njegovoj biografiji.

Međutim, problem sa senzacionalnim filmovima poput Avatara je što će retko ljudi reći nešto protiv njega, svi će govoriti o tome kako je life-changing experience, nešto najlepše što su videli u životu i kako će još 14 puta otići u bioskop. No, plašim se da  ljudi po konformizmu vole da prate druge i dele neko opšte razmišljanje, te i odavde uglavnom savršeno pozitivni komentari.

Da se odmah ogradim, ovo ne znači da je Avatar loš film, naprotiv, revolucionaran je, ono što donosi sa tehničke strane u potpunosti menja način konzumiranja filmova, te verujem da će u budućnosti Avatar za efekte biti ono što je Matrix bio pre 10 godina. Prvi put sam gledao 3D film u bioskopu i zaista je očaravajuće, a na trenutke i nemoguće, pratiti gomile detalja koje su integrisane u Pandoru, imaginarni svet na kome živi rasa Na’vi, koji su i glavni junaci ove priče. Avatar tako postaje na trenutke najlepša bajka ikada ekranizovana, predstavlja otelotvorenje našeg sveta iz mašte, svetlog, šarenog, lepšeg, drugačijeg te ne sumnjam da je ovo zakucan pik kada je Oskar za vizuelne efekte u pitanju.

Priča je korektna i dinamična. 162 minuta koliko traje film zaista brzo prođe ne ostavljajući vam vremena za dosadu. Dovoljno je plitak da ga shvate široke narodne mase i dovoljno poučan da ostavi neku poruku iza sebe. Opet, priča po sebi nije revolucionarna, lepa je, ima sve elemente jako komercijalnog filma, fensi predele, patetične ljubavne scene, kul leteće objekte i naravno tuču sa glavnim na kraju filma. Naravno, dobar deo toga je već viđen, deo priče podseća čak i na Pokahontas, a o ksenofobiji ljudskog roda postoji toliko snimljenih filmova, ali ono što razdvaja Kamerona od ostalih jeste način na koji on sklapa sve ove priče u jednu celinu. Film naprosto šeta vaša osećanja od gorčine zvane korporativni svet, do ponosa što bunt nikada ne umire, i što će se uvek pojaviti iznenada sila koja rešava stvar.

Baš ta činjenica da dobro nekako pobeđuje mi je nekako umrljalo celu sliku o ovom filmu. Pouka da ćemo se i pored svih sranja koje pravimo nekako izvući, kako dobro i prave vrednosti uvek pobeđuju je previše ofucana. Verujem da bi mnogo jači efekat ostavio šok zbog uništenja jednog sveta. Poruka koja pokušava tokom celog filma da se prenese, o značaju prirodnog balansa i opštih vrednosti gubi svoju jačinu na samom kraju, umesto šamara ljudskom ponašanju doživljavamo happily ever after, i na sve to ona patetična ala Celine Dion pesma. Ali, ko sam ja tu da se pitam, kada je pola milijarde dolara u pitanju pouka je manje bitna od onoga šta ljudi žele da vide.

I na kraju, da li je Avatar najbolji film svih vremena? Sigurno ne, ali to nikako ne znači da je loš, štaviše potrebno je odgledati ovaj film da biste bili deo onoga što dolazi. Tehnološki revolucionaran probudiće geeka u svakom od nas, a pitkost i zanimljivost učiniće da ovaj obori sve rekorde gledanosti u domaćim i svetskim bioskopima. I pored svega toga ovo nije dovoljno da ovakav film poredite recimo sa Kumom. No možda sam i ja odveć mator, pa poput mojih starijih kolega koje poštuju zvuk jedino sa vinila, ne želim da priznam film u kome glavni glumci predstavljaju zapravo 3D animaciju. Moguće, na kraju mišljenje je subjektivna kategorija a neće mi biti ni prvi put da grešim, na vama je da doživite ovu avanturu na svoj način.

Film “Ataque de Pánico!” (Napad panike) traje samo četiri minuta i 48 sekundi i do sada je na YouTubeu pregledan nekoliko miliona puta na više lokacija. Ovaj kratki SF film je po mnogo čemu zanimljiv, snimio ga je i producirao urugvajski reditelj Fede Alvares još 2006. godine, ali ga je tek prošlog meseca postavio na YouTube.

Alvares koji se uglavnom bavi režiranjem reklama, radio je na njemu pune dve godine i za njegovu finalizaciju potrošio samo 300 dolara. Zašto “samo”? Zato što specijalni efekti izgledaju kao da je utrošeno par miliona dolara.

Uverite se i sami:

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Fede Alvares, film, kratki film, reklame, SF, Urugvaj

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Obavezno pročitajte tekst Slobodana Šijana - Kako sam sistematski uništen od idiota — Vizitkarta srpskog filmskog kritičara (lice i naličje) na site-u Vremena. Savršena slika naših korena i naše stvarnosti. Integralni deo ovoga teksta čini vizitkarta Milutina Čolića, dugogodišnjeg filmskog kritičara "Politike" (u prilogu). Tu posetnicu Čolić mi je dao u Kanu 1981, gde sam bio sa filmom Ko to

Hteo sam nešto da napišem o fenomenu kojeg se dotiče i Murov film “Capitalism: A Love Story” u prethodnom postu, ali sam zbog pridavanja odgovarajuće važnosti i grandiozititea amoralnosti morao da ga izdvojim u poseban blog zapis.

Dok nisam odgledao ovaj film, kao i većina, nisam ni čuo da za izraz “Dead Peasants“.

Radi se o izrazu koji koriste korporacije i osiguravajuće kuće u internoj komunikaciji, a označava umrle radnike na koje firme imaju ugovorene tajne polise osiguranja. (primer: Winn Dixie Stores poseduje 36.000 ovakvih polisa)

Stvari su veoma jednostavne, vi kao radnik ste za firmu samo brojka, pa su tako statistički sektori u korporacijama utvrdili da jedan broj radnika godišnje umire - prirodno naravno. Kako cifra uopšte nije mala, vođstva kompanija su ovo videla kao još jednu mogućnost za profitiranje.

Tako su TAJNO za svakog zaposlenog ugovorili polise osiguranja kojim u slučaju smrti zaposlenih dobijaju određeni novac. Znači, ne rodbina i najmiliji pokojnika -već KOMPANIJA. Ako je osigurani pokojnik žena i to mlađa – lova je još veća.

Izgovor za osiguravanje radnika je da nije tužan bio bi i smešan: gubitkom radnika kompanija gubi deo produktivnosti, pa to mora nekako da nadoknadi.

I to nije sve, da stvar bude još gora i amoralnija, postoji sekundarno tržište ovih “hartija od vrednosti”! Bukvalno se trguje ljudskim dušama, kao u onom Googoljevom delu, a cilj je PROFIT.

Pogledajte prilog ABCNews-a o “mrtvi dušama”, biće vam još jasniji izraz “Dead Peasants”:

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Dead Peasants, Dead Peasants Insurance, film, Michael Moore, mrtve duše, osiguravajuće kuće, polise osiguranja, profit, sekundarno tržište, Winn Dixie Stores

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Slučajno sam juče pomenuo Pobesnelog Maxa, u sasvim drugom kontekstu, a evo dana i zvanične potvrde da Džordž Miler radi na četvrtom nastavaku sage o drumskom ratniku – Mad Max 4 (Fury Road). Mela Gibsona nema u podeli uloga, ali je svakako zanimljiva ideja, pa i današnje vreme, da ponovo spinuje ideja o post-apokaliptičnim junacima.

Gledajući sa jedne strane, priča je trebala biti zaključena sa Drumskim ratnikom, treći nastavak je omašio, dok bi četvrti nastavak mogao zauvek da pokopa priču o Maksu. S druge strane, priča je intrigantna i postoji bezbroj pravaca u kojim bi scenario mogao da se razvije, samo je pitanje hoće li to biti onaj pravi.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Drumski ratnik, film, George Miller, Mad Max, Mel Gibson

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Gledao sam sinoć "Technotise - Edit i ja", domaći manga crtani Alekse Gajića i potpuno sam oduševljen. Svaka preporuka, obavezno ga odgledajte u bioskopu.

The Dreamers: Written and Produced over 5 days in Belgrade, 2009.

Moram priznati da su bioskopi poput Stera i Koloseja (pogotovu ovaj drugi) vratili film u moj život na velika vrata. U poslednjih nekoliko meseci odgledao sam većinu “hitova” koji nam dolaze preko bare, ponet utiskom posle Star Treka sam vam i pisao, a posle Prokletnika (Inglorious bastards) nije mi padalo na pamet da zaspim a da ne prenesem utiske sa vama.

Kada sam ogledao Kuma prvi put, skovao sam izraz čulna renesansa, koji je trebao da označi ono stanje svesti u kojoj vam sva čula uživaju, film koji vas u potpunosti ispuni pričom, scenografijom i muzikom i natera da ga gledate iznova i iznova. Međutim takvi filmovi se retko rađaju, filmska industrija se bazira na recikliranju klišea, koji se stalno vrte  i tek poneko iskakanje od istih vam privuče pažnju i oduševi vas. Dvojica se u tome itekako izdvajaju, jedan je Gaj Riči bez Madone a drugi, junak naše današnje teme Kventin Tarantino.

I zaista Prokletnici su drugačiji film. Propraćeni uvek dobrim odabirom muzike karakterističnom za Tarantina, drugačijom, često POV kamerom koja se savršeno uklapa u pojedine bizarne scene, na početku u najmanjem slučajem obećavaju dobar film. A onda, ulazite u priču kroz gomilu minijatura, usporenih scena koje vam pružaju priliku da uđete detaljnije u psihologiju likova ali i shvatite besmislenost pojedinih situacija. One šaraju ceo film, daju mu dinamiku  i savršeno se uklapaju u jednu celinu. Naravno detalje neću otkrivati jer ipak trebate sami da doživite ceo film.

Glumačka ekipa blago rečeno pere! Nisam neko ko prati karijeru Bred Pita, ali mislim da je ovim filmom dokazao da je nešto više od Barbikinog Kena, i da to nešto ima veze sa glumom. Njegov lik u filmu je u isto vreme morbidan i komičan i on to nosi bez problema kroz ceo film. Sjajnu podršku u tome mu pruža i Kristofer Valc, za mene totalno nepoznat glumac, koji je oprao glumeći “Lovca na Jevreje” nemačkog generala Hansa Landa.

Pre nego što sam pogledao film, kružile su neke priče da je film pun krvi i nasilja, sa čime se ne bih složio (ili je moj prag tolerancije jako visok), u filmu ima krvi, skidanja skalpova, razbijanja glave bejzbolkom… itd ali je i pored toga mala maca za Ramba IV :P Krv je prisutna da bi pojedine scene predstavila realnijim, a i nije nešto što je nesvojstveno Tarantinu.

Da sumiram, ja sam zaista oduševljen filmom, i dao bih mu dobru 9/10 ocenu jer sam se zabavio, video neku drugu priču, shvatio da Bred Pit možda i zna da glumi i još više zaljubio u gledanje filmova u Koloseju. Međutim film ima zaista podeljene kritike, ima onih kojima se poput mene jako svideo, i onih kojima je film totalno sran*e.  Kritika može da ode na dužinu filma, 153 minuta i nije baš malo, pogotovu ako uzmete da neke od gornjih minijatura (poput ispijanja mleka) besmisleno traju po minut dva. I pored toga zabavićete se, nasmejati, ali i zgroziti, videti neko drugo viđenje završetka drugog svetskog rata i pričati kako je film strava/sranje svima oko vas. Bez reakcije sigurno nećete ostati.

the next film to watch

Originalni “Ghost Busters”-i po kojima je 80-tuh napravljen hit rimejk… © goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: film, Ghost Busters Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Upravo gledam na HRT 1 sjajnu (anti)radtnu akcionu komediju “Kelijevi heroji” iz 1970. sa sjajnom plejadom glumaca, na čelu sa Istvudoom, Saterlendom i Savalasom.

I zavirim u uvek interesantnu Trivia sekciju, kad tamo, imam šta da vidim. Ceo film je snimljen u Jugoslaviji, nekadašnjoj Meki belosvetskih filmadžija, a prvenstveni razlog je bio veći broj funkcionalnih američkih Šerman tenkova koje je posedovala tadašnja JNA, a koji su u filmu imali značajnu ulogu.

Pored Šermana trebali su im i moćni nemački Tigar tenkovi, ali su njih usled nedostatka pravih simulirali ruski T-34 sa modifikacijama. Još jedna trivijalnost predstavljaju oznake na Tigrovima koji su nosili (pogrešno)- a to je ključić na štitu.

“Ključić na štitu” bio je oznaka “Leibstandarte Adolf Hitler“, iliti lične garde Adolfa Hitlera, a na ovim tenkovima označavala je pripadnost elitnoj 1. SS Pancer diviziji koja se borila na svim ratištima Evrope.

Isti taj “Ključić na štitu” zaštitni je znak i registrovana oznaka nemačke Beck’s pivare?! Samo jedan film, a toliko “trivijalnosti” ;)

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Adolf Hitler, Beck's, film, JNA, Jugoslavija, Kelly's Heroes, SS divizija, T-34, Tigar, ЈНА

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Star Wars Uncut is a collaborative project where Star Wars Episode IV: A New Hope has been chopped up into 15 second clips, which were then claimed by 472 people who are now recreating each segment and then uploading them to the project so that they can be stitched together creating a new version of the film.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: fan, film, kolaboracija, Star Wars, Star Wars Uncut

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu