Planeta Srbija

HERMES PLANET je do sada radio samo sa visokostručnim trenerima: Bojan Marić, Grega Hočevar, Ole Stougaard i Vladimir Savić. Visokostručni treneri imaju višegodišnje iskustvo, radili su sa desetinama, možda stotinama klijenata i imaju visoke akademske akreditacije. Saradnja sa ovim trenerima je važna i uvek je krajnji cilj, njihovo znanje je jednako lekarskim ili inžinjerskim i [...]

Tekst pisan za temat časopisa “Kultura”. Ovde prenosim širi rezime:

Reč „blog“ je stara deset godina. Termin „weblog“ u značenju mrežnog dnevnika pojavio se 1997, a dve godine kasnije skraćen je u „we blog“. Razlika između „klasične“ forme dnevnika i bloga ogleda se u drugačijem toku recepcije, kao i u hipertekstualnom karakteru bloga. Za razliku od klasičnog dnevnika, zapisi na blogu čitaju se obrnutim hronološkim redosledom i povezani su interno i eksterno sa drugim digitalnim dokumentima. Blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog.

Srpska književna blogosfera razmatra se s obzirom na aspekte kreiranja i prenošenja informacija, ostvarivanja komunikacije, digitalnog (samo)izdavaštva i mogućeg doprinosa novim praksama pisanja i čitanja.

Kao oblici bloga usmereni na informisanje navode se promotivni blogovi pisaca, izdavačkih kuća, književnih društava i manifestacija. Poseban tip predstavljaju blogovi koji redistribuiraju informacije o književnosti objavljene u drugim medijima.

Blogovi koji nastoje da uspostave komunikaciju između pisaca ili pisaca i čitalaca, često ne uspevaju da ostvare zadovoljavajući kvalitet komunikacije, i samo u veoma retkim slučajevima uspevaju da oko sebe izgrade virtuelne književne zajednice.

Najveći izazov zatečenim formama književnog života predstavljaju blogovi koje pisci koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova. Digitalni samizdat predstavlja izazov za koji izdavačka industrija još nije našla odgovarajući poslovni model. Pored autorskog bloga, kao poseban oblik može se pomenuti blog sa antologičarskim ambicijama.

Najspornije je pitanje doprinosa blogosfere iskustvima pisanja i čitanja. Proširuje li blog stvaralačke mogućnosti književnosti? Menja li način na koji čitamo književna dela? Može li blog, izvorno lični dnevnik, da prekorači sopstvene granice i ostvari šire potencijale medija?

Šta? - Razgovor na temu iz naslova.

Gde? - Novi Sad, Sajam, 15. međunarodni salon knjiga, Hala “Master”, Bina “Dani Laze Kostića”

Kad? - Subota, 14. mart 2009, sa početkom u 17:00

Ko? - Vladislava Gordić, Mirjana Đurđević, Saša Radojčić i Slobodan Vladušić

Teze za razgovor (V. Gordić):

1) Više ne postoji dilema “knjiga ili ekran”, već pitanje: kada knjiga a kada ekran? 2) Kako, kada i zbog čega čitamo sa ekrana? 3) Sajberbiblioteka u kompjuteru - da ili ne, i šta sve ide u nju? 4) Savladavanje prostora: Internet kao “smrt daljine” a digitalizacija kao ušteda prostora? 5) Da li elektronsko izdavaštvo može izvesti neke književne žanrove iz izolacije i hermetičnosti? 6) Blog, čet, forum, fb: da li se više čita zahvaljujući novim oblicima komunikacije?

Moj osnovni problem:

Digitalizacija klasične knjige nije sporna, kao ni njeno pretvaranje u multimedijalni proizvod; nije sporna ni promena retorike koju iziskuje učešće u novim vidovima komunikacije; ali da li se priroda književnog diskursa zaista menja, ili se ovaj samo prilagođava novim tehnološkim mogućnostima i ovladava novom retorikom? Da li je moguća istinski nelinearna književnost, da li je čitanje hiperteksta zaista otvoreno čitanje? A njegovo pisanje?

Evo još jednog mog glasnog razmišljanja na temu srpskog jezika u informacionim tehnologijama. Čitam skriptu „Internet u službi novinara“ novinarsko-uredničke škole „Color Press Group“ i već na početku mi upade u oko detalj koji mi se od ranije vrzma po glavi — lokalizacija pojma button. Nekako u poslednje vreme u razgovorima na temu informacionih tehnologija (npr. objašnjavanje [...]

Likovi kojekude su toliko opsednuti „činjenicama o Čak Norisu“ da ga guraju svuda, i gde je „ukusno“ i gde nije. Šta to ima Čak Noris a nema Milka Canić? „Kupuj domaće“, BRE! Ubr, ne treba zaboraviti ni Batu Živojinovića!

Image via Wikipedia

U novom, 450. broju novosadskih Polja, u novoj rubrici “Duplo dno”, moja interpretacija pesme “Todtnauberg” Paula Celana. Prevod pesme objavljen je ovde, a tumačenje pod naslovom “Šta tumač takođe mora da zna”, ovde. Članak o Celanu na engleskoj Wikipediji, i na nemačkoj. Na fotografiji: brvnara Martina Hajdegera iznad sela Todnauberg u Švarcvaldu, gde ga Celan posećuje i o toj poseti piše pesmu.

Share This

Pre nekoliko godina, preveo sam nekih osamdesetak fragmenata iz Ničeovih “Nesavremenih razmatranja” za jedan tematski broj časopisa Gradac. U međuvremenu, ove fragmente je na svoj sajt postavio profesor Novica Milić. Pomislih, kada je već tako, da ne bi bilo loše da se ti fragmenti ponude u formi koja će im bolje odgovarati - a čini mi se da je forma bloga za to prilično pogodna.

Zato sam na Bloggeru započeo blog nietzsche. Svaki post - jedan Ničeov fragment. Za sada prvih osam-devet, i za nekoliko dana biće tamo svi.

Share This

Per Bylund

18. februar 2008.

Mladi obučeni u crno sa maskama na licima pale još jedan McDonalds restoran. Neki od njih napadaju policiju i nedužne prolaznike. Drugi bacaju kamenice na sve što je dovoljno blizu da bude pogođeno. Dok se drugi, sprejevima "pozajmljenim" iz tatine garaže, brinu o tome da pobuna ostavi tragove na zidovima i prozorima neko duže vreme.

U vestima, izveštači se protive nasilnim plamenovima koji proždiru još jednu zgradu i pričaju o još jednoj "anarhističkoj pobuni". Desetine "anarhista" je privedeno od strane policije, ali većina je pobegla i ostavila ljude u strahu, a njihovu svojinu u ruševinama. Jedan od maskiranih tinejdžera je intervjuisan i priča nam o svojoj dubokoj mržnji prema policiji, društvu, redu - i napretku.

Ovo je anarhija, ako pitate većinu ljudi. Ona je razaranje ljudskih tvorevina i rušenje društvenih organizacija, ona je destrukcija poretka. Ljudi su vaspitani da veruju kako anarhizam pretpostavlja pretnje, spaljivanje, uništavanje, napade i ubistva.

U nemogućnosti da kategorizuju ove mlade ljudi koji su tako puni mržnje - toliko "anti" svemu što jeste i što je bilo - novinari pričaju o "anarhizmu" u nedostatku bolje reči za nasilni nihilistički haos. Bez sumnje ne znaju o anarhističkoj filozofskoj/političkoj tradiciji i nastavljaju sa onim što misle da znaju: "anarhija je haos".

Ali neobaveštenost novinara je uprošćavanje.

Pogledajmo još jednom na masu mladića koji uništavaju sve na svom putu. Kakva je poruka koju ostavljaju? Zidovi nose znak nereda crvene boje, zaokruženo A za anarhiju. I u sredini crne mase ljudi koji terorišu komšiluk: crna zastava. Oni sebe zovu "anarhistima" zato što mrze i žele da unište; oni su "anti".

Ukoliko ih pitate o njihovoj filozifiji, mogu vam pričati o "ratu protiv bogatih" i pljuvanju na Prudonovo ime. Ali neće biti u stanju da vam bilo šta kažu o tome što je on napisao, a čak i ako su pročitali stranicu ili dve, nisu mogli da razumeju. Posle svega, Prudonova izjava da je "anarhija majka, ne ćerka, poretka", podnaslov Takerove slobode, zvuči prilično suprotno onome usled čega je ova vrsta pobune.Očigledno je da novinari i prosečni ljudi krive anarhizam iz neznanja; ne znaju drugačije. Ali je isto očigledno da protestanti pokušavaju da se voze na duboko neshvaćenoj i propagandiranoj oznaci. Oni ne prave nerede i ne uništavaju zato što su pročitali i shvatili anarhizam, opisan od strane najvećih anarhističkih mislilaca; oni prave nerede pod imenom anarhizma zato što ga shvataju načinom na koji statisti pokušavaju da uplaše ljude organizacijom istog nivoa i nehijerarhije. Korišćenjem anarhije kao razloga za uništavanje, oni igraju igru statista i učvršćuju osećanje da je mit slobode pretnja, a ne obećanje.

Prudon, kao i bilo koji drugi veliki anarhistički mislilac, je bio jasan da anarhizam predstavlja poredak. Ali poredak osnovan na jednakosti, slobodi i međusobnom ličnom poštovanju; u ovom smislu on je, zaista, suprotnost sadašnjem stanju društva. U anarhiji, nijedna individua ne može biti žrtvovana zarad viših ciljeva i nijedna individua se ne kažnjava zbog svojih verovanja ili izbora. Pravo nijedne individue nije veće od drugih individua; osnova anarhije je jednako pravo individua na život i slobodu.

Uništavanje, stoga, nije način delovanja anarhizma ili anarhista. Ne može biti, pošto uništavanje i nasilje pretpostavljaju da počinioc uzima moć kako bi uništavao, time izdižući sebe iznad drugih. Anarhizam je ne-moć, anti-moć. Razlog zbog kog su anarhisti protiv država je zato što je ona bazirana na uništavanju prirodne jednakosti i prava na slobodu - ona stvara hijerarhije i izdiže neke iznad ostalih kroz privilegije. Ona ljude održava robovima u prisilnu strukturu iskorišćavanja i terora.

Uništavanje je mera statista; osnova je vlasti.

Pa zašto su onda crno obučeni mladići toliko puni mržnje i toliko skloni uništavanju? Oni sebe zovu anarhistima, ali su otelotvorenje statističkog principa: "uradi kako kažem - inače". Maskirane horde besne na ulicama pozivajući anarhiju žele moć; oni žele moć da rade šta žele i zatevaju moć da odvoje akciju od odgovornosti. Oni žele slobodu da se ponašaju kako žele - bez posledica. Zahtevaju poštovanje od drugih u smislu straha, poslušnosti i predavanja, a ne u smislu poštovanja i divljenja; oni žele da budu država i kontrola njene moći.

Oni su zaista suprotnost svakom zamislivom delu anarhističke tradicije, ali koriste tu oznaku da prebace odgovornost za svoja dela na druge. Krive anarhizam za svoja dela, dok zahtevaju od državnih moći da pretvore društvo u njihovu zamisao utopije. Pobune nisu poziv na slobodu; one su poziv na drugu vrstu vlasti.

U anarhizmu, s druge strane, vlast je nepostojeća. Stariji anarhisti bi prepoznali statizam u bilo kojoj formi i pod bilo kojom oznakom - makar i da nosi oznaku "anarhizma". Mi bismo trebali takođe.

Gde? - Biblioteka grada Beograda, Rimska dvorana.

Kada? - U sredu, 13. februara u 19 sati.

O čemu? - Knjiga Hansa Georga Gadamera “Početak filozofije” (Fedon, Beograd, 2007; prevod Božidar Zec).

Ko? - Mile Savić, Ivan Milenković, Saša Radojčić.

Share This

Ne mogu da odolim a da ne dodam i ovaj citat:

Umetnost kao ona koja priziva mrtve. – Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život, kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu, ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kome ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 147)

Uz danas pristiglo obaveštenje o pripremi tematskog broja časopisa “Nasleđe” (Univerzitet u Kragujevcu), posvećenog Ničeovoj filozofiji:

Pesnik kao onaj koji olakšava život. – Pesnici, ukoliko i oni žele da olakšaju život ljudi, ili odvraćaju pogled od tegobne sadašnjice, ili pomažu sadašnjosti svetlom kome pomažu da u novim bojama baci svoje zrake iz prošlosti. Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo načina bića koja se osvrću unazad: tako da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumirućim ili izumrlim religijama i kulturama. Oni su u stvari uvek i nužno epigoni. Svakako, o njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva koje nagone na delanje.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 148)

Možete ovo shvatiti kao reklamu, a u stvari samo hoću da se pohvalim.

Knjiga je sačinjena iz 315 fragmenata raspoređenih u 36 poglavlja i pet delova: Pristup, Evropa, Orijent, Prelazi, Meksiko. Žanrovski, pravi pravcati hibrid: “Približavanja” su nešto između memoarske literature i filozofskog eseja. Jinger saopštava sopstvena iskustva i razmišlja o metafizičkom osnovu čovekovog ophođenja sa opijatima. Kao i većinu drugih dela Ernsta Jingera, i ovo okružuje oreol štiva za upućenog čitaoca. Knjigu je objavio čačanski “Gradac“, kao četrnaesto izdanje u biblioteci “Cveće zla”, na preko 420 stranica. Distributer je beogradska knjižara “Krug“, kod koje se knjiga može kupiti ili naručiti za 650 dinara. Ima je, po istoj ceni, i na knjizara.co.yu.

Prošlog vikenda, skup Društva za antičke studije: petak, Sremski Karlovci, subota, Sremska Mitrovica, nedelja, Beograd. Sve više učesnika, sve više stranaca, sve šire teme. Prošlogodišnji zbornik: 600 grama, 400 strana. Još uvek izgleda da se sve održava na ogromnom ličnom angažmanu, pre svega profesorke Ksenije Maricki-Gađanski, ali ima i razloga za optimizam kada je u pitanju budućnost skupa i antičkih studija uopšte. Sve više mladih i mlađih istraživača.

Moj ovogodišnji prilog podstakao je izvesnu pažnju, ali to je pre zbog teme, nego zbog doprinosa temi. Podnaslov saopštenja: “Protagora i Sokrat o Bolonjskoj deklaraciji”. Paralela sa antičkim sposom o obrazovanju: aristokratska, sofistička i sokratovska paideia - analogno tome humboltovski i bolonjski koncept univerziteta. Nedostaje treći član, filozofska paideia 21. veka. Otprilike tako.

Kultnu knjigu ogleda Ernsta Jingera o drogama i opijenosti trebalo bi da uskoro objavi čačanski “Gradac”. Dodir sa opijatima i posledice tog dodira Jinger posmatra kao antropološke konstante. Ako se za knjigu izuzetne stilske razuđenosti uopšte može reći da ima “glavnu tezu”, onda bi za taj status konkurisao sledeći stav: droge i opijenost čoveka približavaju onostranom. To su ključevi. Ernst Jinger nije autor koji o ovim pitanjima samo misli; u “Približavanjima” je opisivao svoja iskustva sa različitim sredstvima za izazivanje opijenosti - od vina i piva, do pionirskog eksperimentisanja sa LSD-om.

Iznenada i bez najave Mia Supergirl je postala Mia Superstar ;-) Dobila sam popularnost koju nisam tražila, ali se dobro nosim s' time. Naime, na stranicama bloga dvojice čika, čika Dragana i čika Dejana, našao se link ka mom ružičastom blogu. Uz to su obojica čika dali lepe komentare, i tako sam ni kriva ni dužna "kupila" još dosta dobrih meni nepoznatih ljudi uključujući tu i malog Marka :-)

Jutros sam u svoj blogroll dodao blog Online Papers in Philosophy, koji održava jedan američki doktorant. Stvar je jednostavno zamišljena: prate se stranice na kojima filozofi objavljuju svoje preprint radove ili održavaju lične arhive, prikupljaju se informacije o novim člancima i periodično se objavljuje njihov spisak. Teško je ne primetiti da je veliki broj autora koji na svojim internet stranicama nude neku vrstu arhive radova. Čak i kada su u pitanju rane ili radne verzije, možemo pretpostaviti da autori koji svoje tekstove na ovaj način nude zainteresovanoj javnosti, očekuju da će biti čitaniji, možda citiraniji, u najmanju ruku da će nekoga podstaći na diskusiju.

Mene je to podstaklo da se zapitam kakvo je stanje sa samoarhiviranjem na ovim geografskim širinama. Ne mislim na časopisne arhive sa javnim ili ograničenim pristupom, kao što su Hrčak ili Sociofakt. Mislim na arhive radova koje sami autori održavaju na svojim službenim ili ličnim stranicama. Ukratko, tog stanja gotovo da i nema.

Pregledao sam sajtove filozofskih fakulteta sa zajedničkog jezičkog područja koje se proteže u četiri nezavisne države (Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora) i ograničio se samo na katedre i odseke za filozofiji. Jedini (ponavljam: jedini) filozof sa ovog područjakoji na svojim službenim stranama održava ozbiljnu arhivu radova je prof. dr Borislav Mikulić sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta. Sa njegovog sajta mogu se preuzeti ne samo pojedinačni članci, već i cele knjige, što je posebno redak slučaj (verovatno zbog ideja o autorskim pravima koje uglavnom imaju autori i izdavači).

Nepoznavanje medija i alatki sigurno je faktor koji ograničava samoarhiviranje članaka, kako filozofskih, tako i u drugim akademskim disciplinama. Ali uvek se može angažovati neko za koga to nije novost. Ili naučiti? Čovek uči dok je živ. Nešto drugo će biti u pitanju. Zašto i kako - filozofi se ne pitaju mnogo o onom “kako”; njihovo je “zašto”.

Vidljivost, čitanost, citiranost, kontakti i diskusije… Ovim pragmatičkim razlozima moglo bi se dodati i nešto što spada u red filozofskih argumenata. Zato, dakle, što se time naglašava sloboda i čuvaju prava mišljenja. Zato što dijalog, u kome je oduvek oličena filozofija, traži svoje nove forme. Zato što samoarhiviranje na internetu zadržava kvalitet otvorenosti, koji se neminovno gubi u konačnosti štampane knjige/časopisa. Zato, što će do teksta doći neko kome su važne ideje (ključne reči). Zato, što…

Za one koji još uvek imaju vremena da razmišljaju sa filozofima: peto poglavlje [rsafranski5.pdf] iz knjige savremenog nemačkog autora Ridigera Zafranskog “Zlo ili drama slobode”. Knjiga je 2005. izašla kod “Službenog lista”, Beograd.

Dugo očekivani pregled impakt faktora domaćih naučnih časopisa za 2005. odnedavno je dostupan, ali samo registrovanim korisnicima KoBSONovih servisa. Aplikacija je sada optimizovana i za Firefox. Navedena je citiranost za period 2002-2005. (za svaku godinu pojedinačno), kao i  impakt faktor za poslednje dve i pet godina. Iz tabele je moguće “skočiti” na podatke o časopisima i sadržaje svezaka uključene u Repozitorijum NBS (za koji treba odati svako priznanje!).

Palo mi je u oči da je filozofija obuhvaćena unutar društvenih nauka (a ne humanistike), zajedno sa sociologijom i političkom teorijom. Ipak je Srbija zemlja sa marksističkim nasleđem.

. Ako potomstvu, jednoga dana nebitno kada, al’ sto pre to bolje, ne priznamo da je bolje od nas samih, onda nismo napravi nikakav zivotni posao. Ja sam vec odavno poceo da priznajem, na parce doduse, i mislim da sam napravio bas dobar posao... :) .

Juče je objavljeno da je dobitnik nagrade Drugog programa Radio Beograda za najbolju teorijsku knjigu Slobodan Grubačić za delo “Aleksandrijski svetionik”. Knjiga se bavi istorijom tumačenja književnosti i pisana je kao problemska istorija. Visoka erudicija i sjajan stil, prisno poznavanje problema. Knjiga bi predstavljala događaj i u kulturama većim i bogatijim (ne mislim na materijalno bogatstvo) nego što je naša.

Knjigu sam čitao letos, i uživao u njoj, iako sam povremeno osećao kao nedostatak odsustvo obimnije prateće naučne aparature. Ne pristupa svaki čitalac sa podjednako velikim rezervoarom prethodnih znanja. Toga sam se setio sinoć, čitajući knjigu Žana Grondena “Einführung in die philosophische Hermeneutik”, čiji tematski okvir je manje-više srodan okviru Grubačićeve knjige. Delo našeg autora je neuporedivo bolje napisano, ali kod Grondena sam već posle pedesete strane našao nekoliko napomena, ukazivanja (i, konačno, fusnota), koje mogu da posluže - koje će mi najverovatnije poslužiti - kao putokaz. To samo pokazuje da dela jedne vrste, ma kako bila monumentalna (u tom pogledu sam saglasan sa ocenom izdavača “Aleksandrijskog svetionika”, Zorana Stojanovića, zaslužnog za tolike dragocene knjige), ne mogu bez dela druge vrste. Erudicija ima najmanje dva lika. Jedan se ispoljava u širokim zahvatima i praćenju transformacija problema, drugi u prepuštanju detalju i, ponekad i sitničavoj, preciznosti.

Da li ste se mozda/nekada zapitali otkud' tolika popularnost blog-a odjednom, kao u sustini samo jedne nove forme komunikacije medju svim ostalim? Sta je tome uzrok, da li tehnologija Interneta ili nesto drugo, dublje? Da li je odgovor u samoj tehnologiji koja za posledicu daruje nove mogucnosti ili je u pitanju nova ideja, neki novi koncept? Internet postoji relativno odavno, a blog relativno odskora, i cemu blog kad' vec postoje recimo forumi? Dakle "ima neceg izmedju", nesto nam je promaklo... Da krenemo zato od pocetka... Sustina onoga sto cini jedno drustvo kao socijalni organizam je komunikacija cinioca tog drustva (kao prvo, a zatim i razmena, materijalna i sva ona druga, kao drugo). Pocelo je makar u kamenom dobu sa skrabotinama "iz zivota" po zidu pecine, kada se razumu javila potreba za razmenom informacija: ne verujem bas u tezu da se crtanje bilo cega i bilo kada radi i radilo samo zarad sopstvenog uzitka i licne onanije; bila je to ipak potreba i oduvek je to potreba saopstavanja necega drugom nekom/razumu, makar i nesvesna. Zatim su se tehnologije usvrsavale, pocev od glinenih plocica kojim je informacija ipak postala prenosiva u odnosu na zid pecine, klinastog pisma kojim je informacija dobila bogatsvo izrazavanja i onoga sto se ne moze nacrtati (vrlo! znacajan momenat), papirusa kada je informacija postala zaista laksa za nosanje okolo-naokolo, knjiga kada je informacija postala bas masovna (ali ostala strogo jednosmerna), telegrafa kada je informacija postala trenutno brza (ali ipak jos i dalje jednosmerna), radija kada je informacija dobila car trenutnog govorno/muzickog desavanja (ali i dalje ostala bez reakcije odziva konzumenta), telefona kada je informacija postala kod-god na dohvat ruke pogotovo mobilnom erom (sad' i konacno realno dvosmerna), TV-om kada je informacija na kraju dobila i vizuelni deo, pa evo i do Interneta se stiglo - sa uvek istom sustinom: daj mi sredstvo da razmenim misli sa drugim(a). Kako se tehnologija razmene usvrsavala, tako se desavalo i oslobadjanje u svakom smislu informisanja kao konceptualnog fenomena, pocev od one jednosmerne rudimentne skrabotine pa evo zaslugom Intereneta i dvosmerne kompletne vizuelno-auditivne komunikacije. A na pomolu je evo i jos jedna/nova dimenzija iste, komunikacije blog-om... Naizgled kao evo jos jedne u tolikom nizu, "pa sta...?" - ali nije... nije, nije... U svim gore evolutivnim slucajevima, pa delom i u zadnjem, Internetu, postoji jedan znacajan logicki momenat: komunikacija je bila (i ostala do skora) po principu "odozgo na dole". Pod tim "gore" mislim na vlasnicku provinijenciju izvora informacija koja uvek izaziva, mami i provocira monopolom nad istinom, a gde pod onim "dole" mislim na konzumenta koji nije imao mnogo sta da bira sem da kupuje dnevne novine ili gleda TV "servise" filovane iritirajucim reklamama - niti da reaguje kontra-stavom. Jer, kada vam je na raspolaganju obilje informacija koje treba da sazmete u malu gomilicu istu za sve, prvi nivo neizbezne cenzure je nuzna selekcija zbog velike kolicine a malog prostora/vremena, a za njom sledi "pakovanje u celofan" koji skriva, ublazava ili izvotoperava uvek surovu lepotu istine. Moglo je i moze da se desava zadnje, reagovanje na informaciju, ali samo medju poznanicima po kafanama, samo medju spiskom e-mail adresa ili ICQ brojeva, dalje ne... Istina, forumi pruzaju mogucnost graf tipa "svakog sa svakim", ali je u njima dosta kojekakve marginalne i bezvredne kakofonije, suma i bruma koji bruji i smeta, dosta je komunisticke uravnilovke lazne jednakosti; fali nesto kao hijerarhija, nesto gde se zna ko je "tata" a ko samo "vodu nosi" - fali jednostavno vrednosna distanca izmedju ucitelja i ucenika, ono cuveno 1:N (koja se ipak ocas moze obrnuti), ali da i dalje imamo demokratiju polemickog pristupanja... U medjuvremenu eto, dosao je nama Intenet i oslobadjanje od torture raznoraznih informacionih monopola, koje on, nazalost po iste ko-od-sale deplasira. Da bi se korisnik informisao, i to realno bez celofana tj. laziranja i falsiranja, i mozda vaznije u potpunosti i bez vremenskih limita, nije vise potrebno niti da kupuje novine, niti da placa TV preplatu (bice zadnje jednog dana "i-u-nas", kad' se TV difuzija konacno povuce iz etra u kablove, pa ko voli nek' izvoli) - dovoljno ja da cita tudje blog-ove, ali sa jednim novim medju-momentom: citalac BIRA ciji ce blog redovno da konzumira (kao sto je nekada birao novine), a cak mu se pruza i mogucnost reagovanja na konkretni blog-sadrzaj sa njegovim tvorcem, sto je do sada bila mislena imenica iz boljih SF romana kada su u pitanju masovni mediji. Dakle 'ajde sto je komunikacija direkt-dvosmerna, na to smo se vec navikla (telefonija, e-mail), nego je sad' i na volju licnog izbora, gde onoga tamo sto pise blog-ove - i ne poznajemo! Bitan je SAMO sadrzaj postova a ne licno poznastvo u bilo kom vidu, pa u ovo novije vreme i samo u vidu e-mail adrese! Razmenjujemo misaoni sadrzaj bez da smo se ikada upoznali sa onim tamo drugim (hej!), isto kao sto se ni mozdane celije "ne poznaju" medjusobno a ipak komuniciraju... Buduce drustvo polako postaje surogat, kopija i najzad klon - mozga "u velikom"!!! I sta ce se desiti jednog lepog dana? Desice se samo i jedino - blog-ovanje... :) Sta ce nama dnevne novine i raznorazni nacionalni TV servis-dnevnici kada mnogo kvalitetniju istinu o desavanju mozemo saZnati iz necijeg blog-a nekog novinara - pa cak i amatera, kome VERUJEMO, koji je DOKAZANO slobodoumno slobodan stvor? Bitan je kvalitet i SAMO kvalitet!!! Jedino sto ostaje je da buduci kiber-novinar shvati da se moze ziveti i od redovnog samo blog-ovanja tj. od kolicine citanosti istog. Zbog tog kljucnog momenta, novinar blog-er dobija obavezu redovnosti pisanja kao i novinar kolumnista, ali se "usput" oslobadja i vecitog tutorstva glavnog urednika koji kao gost u kafani diktira porudzbinu poslusnom kelneru - pise sta ga je volja, dakle pise potencijalnu istinu! Sto se tice muke te dnevne obaveze, a sta fali da se udruze vise njih u jedan blog-link, "pa na smenu"? Ne fali nista naravno, bitna je sustina dakle istina, pravovremena i celovita, sto zele svi odavno. I time se, formaciski, novinari ponovo "vracaju korenima", ponovo cine nekakvu redakciju, doduse sada virtuelnu i bez master-kerbera... A kako ce to da se placa, pitao bi mali Jovica? Pa onim jednostavnim i osnovnim mehanizmima: reklamom i eventualnom pretplatom na sadrzaj sajt-a. Verovatno pre ovim prvim jer se jako poseceni sajtovi na netu dobro placaju u cilju reklamiranja, a ovim drugim, zbog jednostavno vecite ljudske slabosti da se drugom olako na poklon daa placeni pristup sajtu - manje verovatno... Ima tu jos sigorna nacina i puteva, dzaba Google "trazilica" nam je primer za ugled... I jos dalje, tehnologija koja je kopija toga sto vec postoji, blog-a, se polako uvlaci i u tzv. "vizuelne" medije: "TV na zahtev" ili TV program gde ce korisnik BIRATI STA I KADA gleda (kroz kabl naravno (dakle opet Internet)), gde nece biti vremenskog terora kada joj moramo biti pored ekrana i gde nece biti raklama - ako platimo za "bez reklama"... Kombinujte to sa reality-show fenomenom, i eto vam visuel-blog-a... ;) I jos nesto usput: mesta masovnog okupljanja zarad informacija (i uzivanja u njima: muzika, film) polako nestaju: bioskopi i koncerti polako iscezavaju, bolje reci premestaju se u gabaritne LCD/plazma ekrane i kucne X+1 zvucne sisteme... Sto bi se strapacirali i gubili vreme na transportu do bioskopa il' koncerta? Mnogo je komfornije i cak u krajnjem kvalitetnije smestiti guzu na omiljeno-mekano, pred licne 16x9+(X+1) sprave i daljinskim boc-boc sta-god, zavisno od trenutnog razpolozenja... A onda cemo jednog naj-dana staviti obradovati glave kacigom virtuelne stvarnosti, i sa njima opet biti na mestu odakle smo "pobegli", u bioskopu, na koncertu, ponovo osetiti draz okupljanja, odgovoriti potrebi gelstat-uma... znate onog koji je istovremeno i usitnjen i u komadu, jedinstven kad zatreba: jedan dzinovcki mega-cip od mnogo malih pametnih tranzistora - ali neprogramabilan... u tome je caka! ;) Zivela buducnost! :) samo jos malo strpljenja... [mrzi me da stavljam srpske kuke&kvake, ovo je ipak sirovi materijal]