Planeta Srbija

Koliko para košta da imate sajt poput Facebooka? Mnooogo, i ako je potpuno razumljivo da će popularnost ovog sajta neiskusnije navesti da pokušaju da pomute slavu ovog Internet giganta, i ubrzo troškovima-ošamarene (ako uopšte dodju do dela da imaju ozbiljniju posetu) odvratiti od bilo kakve ideje koja počinje sa social.

Mogli ste primetiti na brojnim online diskusijama (mahom na DPTu), kako Bizi i ja jasno odvraćamo ljude od bilo kakvog social networka, ukoliko nemaju ozbiljnu investiciju iza sebe. Iako, verujem ovo mnogima zvuči kao “lajanje kere”, ovo zaista nije tako, što može videti u intervjuu Marka Zuckerberga, koji je juče dao u Timesu.

300 miliona dolara godišnje zarade svakako nije malo, Facebook svake godine ostane kratak za dodatnih 150 milki, što su uvideli i investitori, pa sa pomalo šokantnih 15, cena je spala na “bednih” 3.75 milijardi. Nije malo, ali ozbiljnije manje od prve sume, i mislim da je razlog ove cene, i generalno hladjenja oko kupovine svega što počine sa social, upravo činjenica da social networking nije nužno profitabilan biznis, kako se to mnogim ljudima čini.

Lepa vest za domaću web javnost, a to je da je Steva Majstorović (Majlab Novi Sad) ušao u finale takmičenja 7 minutes u okviru TMT Venturesa, gde će imati priliku da se prezentuje mnogobrojnim investitorima, koji će takodje prisustvovati ovom skupu.

Ovo je odličan nastavak priče o otvaranju domaćeg tržišta, i sve većem uplivu stranih investicija u domaći web, što će se nadam se, desiti i u slučaju Stevinog DataMeala, o kom smo imali prilike čuti i na ovogodišnjoj eTrgovini. Projekat je u medjuvremenu i dobio svoju implementaciju i live test, ali finansirati sve sam od sebe, kad si mali i kad živiš tamo gde te odgovorni baš i ne pomažu nije lako, te konferencije poput ove predstavljaju nadu svima onima (ili možda bolje reći nama) “iz garaže” koji se pokušavaju otisnuti u svet.

Inače, TMT ventures je jednodnevna konferencija, koja će se 28. oktobra održati u Zagrebu, i na jednom mestu okupiti novu generaciju IT i web preduzetnika i njihove kompanije, i ujediniti ih na jednom mestu sa iskusnim preduzetnicima iz ove oblasti, kao i investitorima iz celog regiona. Medju glavnim facama koje će prodefilovati ovim dešavanjem, spomenuo bih Ondreja Bartosa, čoveka koji se već 10 godina bavi venture capitalom u CEE regiji, ili možda Ludvika Sobolewskog, direktora Varšavske berze, koji će imati priliku da nam prestavi trendove u rastu srednjoevropskih preduzeća nove generacije, i investicijama u iste. Naravno, ovo nije sve, biće tu još zanimljivih gostiju, o čemu se možete uveriti u programu.

Da se ne lažemo, Hrvatska je ipak regionalni lider kada je web u pitanju, i Srbija treba još puno da radi da bi dobila organizaciju ovako nekog većeg eventa koji se odnosi na region. Kako god, ni Hrvatska, Bosna, Crna Gore itd, same teško da mogu figurirati kao ozbiljno tržište za privlačenje većih investicionih fondova, te ne čudi da se ova dešavanja organizuju pre za region nego li za je državu. Jedan razlog je dovoljan, a to je da u Srbiji nema dovoljno projekata koji bi mogli da konkurišu za neki venture capital. As simple as that… Ono što svakako raduje u celoj priči jeste, da za razliku od nekih, bogom danih privrednih grana koje nikako ne žele družiti se sa komšijama, Internet cveta po tom pitanju, što svedoči i ovaj post, ali i svi oni iz Hrvatske ili Bosne koji svakodnevno posete ovaj blog.

I da, naravno, verovatno ću biti inventar i na TMT-ju, samo ne znam kako ću sve izdržati, 5 dana tri konferencije (TMT, BizBuzz, Pogled iz virtuelnog sveta)

Skorašnjim postom o planiranju troškova otvorio sam priču o ličnim finansijama. Nekima cela ova priča može da ispadne kao kukumakanje o novcu, ali to nije namera autora. Finansije su realan problem svih nas, imali ih dovoljno ili nedovoljno i sa godinama postaju sve ozbiljniji predmet razmišljanja. Tim povodom se i postavlja pitanje, koliko platiti osobu koja se bavi webom kod nas, bilo kao menadžer nekog web sajta poput mene, programera, dizajnera, šta već. Pokušaću da evaluiram taj problem u donjem postu, a Vi ste naravno pozvani na diskusiju.

Prošle sedmice sam razmišljao o problemima sa kojima se suočavam u izvršavanju svojih aktivnosti, i po prvi put u životu verovatno, poželeo da imam službeni auto. Činjenica da za neke poslove moram da odem u relativno udaljene delove grada će me vrlo često navesti na razmišljanje, da li zaista moram da odem do tog dela grada, a zatim nedoumica preći i u odbijanje. Tako da će taj posao biti odložen za neku drugu priliku, ili se neće desiti. Da li ovo znači da sam ja neodgovoran? Da, ali činjenica da postoje stvari kao što je službeni auto govore da nisam jedini. Ljudi ne vole da gube vreme na ono što ne moraju, i postojanje službenog auta je jedna od činjenica koje obezbedjuju konfor u obavljanju posla a samim tim i kvalitetnije obavljanje istog.  Naravno, nemaju svi situaciju u kompaniji da kupe zaposlenima automobil, ali tako nešto se može rešiti povećanjem plate recimo, čime dolazimo do centralne teme današnjeg posta.

Stavite na papir osnovne mesečne troškove. Stan, računi, prosečan dnevni trošak x 30, varijabilni dnevni trošak. Pod varijabilnim dnevnim troškom podrazumevam sve one stvari koje se ne smatraju prehranom, koje se smatraju nužnim a ne mogu se baš precizno isplanirati. Tipa sredstva za čišćenje, sveske, olovke i tako ti neki troškovi koji su nam neophodni. U mom slučaju imate sledeću situaciju:

Stan i računi: 160 eur (podrazumeva činjenicu da živite sa nekim, ovo je medju najpovoljnijim varijantama)Prosečan dnevni trošak x 30: 225 eur (7,5 eur = 600 din -3 obroka po 200 din, naravno ne podrazumeva restorane)Varijabilni trošak 10%: 22,5 eur (7-10% je neki trend varijabilnih troškova koji se stavlja i prilikom pravljenja budžeta)

—-

Total: 407,5 eur

Dakle, meni je potrebno da preživim mesečno u Beogradu 407,5 eur, bez taksija, izlazaka sa prijateljima, poklona za rodjendane, kupovine odeće i svih ostalih troškova koji su normalni a koji nas snalaze mesečno. U ovom slučaju glavnu konkurenciju mi predstavljaju ljudi koji imaju stan u Beogradu pa štede nekih 100 eur mesečno ali to nije poenta, poenta je objasniti zašto neke stvari ne mogu da se rade za smešne pare, i zašto prilikom traženja posla trebate znati koliku platu želite za sebe.

Dolazimo do još jednog problema koji uzrokuju freelance poslovi, a to je da sve plaćate sami. Prevoz, topli obroci predstavljaju standardni paket usluga koje nudi svako preduzeće priliko zapošljavanja. Imate gornju računicu pa se lako može utvrditi da ovi ume da skine zanimljiv deo troškova. No takav način posla, obično podrazumeva i rad u firmu i ustajanje na vreme, što uglavnom nije slučaj sa našom strukom.

Šta možemo zaključiti iz svega ovoga? Vreme, sajt za 100 maraka je odavno prošlo, nit postoje marke, nit su životni troškovi na nivou 2000te, 8 godina je dosta toga sobom donelo, a pre svega kumulativnu inflaciju od jedno 300% Možda zvučim nadobudno, prepotentno, neozbiljno, nazovite to kako god, ali da sam u situaciji da tražim početni posao, sa kojom cifrom bih pristao da krenem? 407,5 eur? Nedovoljno… Ipak je cifra od 500 eur nešto što je mnogo realnije. Nije cifra koja će vam obezbediti lagodan život ali par meseci dok ne dodjete do odredjenog iskustva, mini promocije koja će vam trasirati put ka plaćenijem poslu ovo je nešto što možete prihvatiti. Kasnije ulazite na tržište kadrova, gde vam vrlo prosto ponuda i tražnja odredjuju cenu. Obzirom da se bavite poslom koji zahteva odredjeno, ne tako rasprostranjeno znanje, u zemlji koja se usudjuje da kaže da će za par godina biti nova silikonska dolina, nemojte se libiti da cenite ono što radite.

Problem? Ispašće da ja nagovaram ljude da ne prihvataju bilo kakav posao ispod 500 eur, i da to nije realna procena našeg tržišta. Možda, ali i situaciji kad poznajem ljude koji od držanja privatnih časova zaradjuju i duplo više nego profesori na fakultetima postavlja se pitanje koliko je naše tržište referentno za neku procenu. Privatni časovi su mi upravo i bili referenca prilikom diskusije sa Nemanjom oko cene radnog sata. Ako neko može da podučava decu sabiranje za 5 eur po satu, zašto bi se sirovi know-how prodavao za manje od toga.

Diskusija više nego dobrodošla!

Ko ne plati na mostu platiće na ćupriji! Tako stara izreka a tako sveprimenljiva. Često korišćena da nas zaplaši o tome kako trebamo celog života činiti dobro kako bi nas dobro i pratilo u daljem životu, kako trebamo biti pošteni i sve ono što ovo vreme tako vešto izvrće. No, ova izreka, pored one čuvene engleske, Nisam toliko bogat da bi kupovao jeftine stvari, verovatno predstavlja suštinu ličnih finansija, glavobolje većeg dela članova ove naše simpatične planete.

Uskoro menjam stan, usled kadrovske promene u ovom stanu ali i dosta izmenjenih životnih potreba od dana kada sam se uselio u ovaj stan i danas. I cimer se zaposlio i Banjica mu je zaista daleko od novog radnog mesta, a sat vremena spavanja, i to u 6 ujutru nije nešto što se tek tako baca. Razumem ga, zakup stanova u gradu jeste dosta skuplji, medjutim, da li je to i slučaj sa ukupnim mesečnim troškovima vezanim za mesto stanovanja. Ako pametno birate mesto stanovanja, NIJE!

Razmislite malo i stavite troškove na papir

Igrom slučaja stan na Banjici nam je odgovarao, kako je fakultet na koji ne idemo dosta blizu, nekih 20 minuta peške, što je za lokaciju na kojoj bi trebalo da provodim dobar deo vremena zaista luksuz u Beogradu. Medjutim u poslednje vreme, kako se i sve češće bavim nekim relativno ozbiljnijim poslovima ali i više blejim po gradu, troškovi su mi se poprilično uvećali. Kako? Prosto! Neka je zakup stana 100 eur, koliko je prosečna suma koju izdvajaju studenti za život u Beogradu. Neka su i troškovi režija (struja, kablovska, infostan, Internet) 25 eur, koliko takodje recimo može biti prosek za jedan osrednji stan. To je 125 eur mesečnih troškova stanovanja. Nije puno, priznajem.

Ali!

Obzirom da živim na 30+ minuta od centra grada klasičnim GSP prevozom, često pribegavam ili taksiju ili ekspres busevima. U slučaju ekspres buseva to i prodje koliko toliko normalno, vožnja je dosta brža klima je tu a to zadovoljstvo u 2 pravca košta 160 din ili 2 eur. No nema uvek i svuda ekspres buseva, a i ja baš volim da spavam tako da mi često ne gine da platim taksi koji je od mene do centra grada 600 din, plus kako ima kučića u kraju često ni kraće destinacije noću ne pešačim već se koristim opet taksijem što je obično oko 300 din.

I da stavimo to sve na papir. Recimo da 10x mesečno koristim ekspres bus, što je 1600 din (20 eur), 3x taksi do centra grada (1800 din - 22 eur) i nek bude 2x noćni taksi 600 din (8 eur ), što je recimo realan okvir mojih troškova transorta mesečno. To je 50 eur!

Dakle, mene moj stan, shodno mojim životnim navikama koje su se promenile tokom godina zapravo ne košta 125 već 175 eur, što nije mala razlika, plus ovi troškovi od 50 eur mogu svakako da se povećaju par puta leti recimo kada mnogo češće izlazite.

Šta raditi? Analizirati realnu situaciju i troškove koji nastaju, i ako mnogo lepše zvuči činjenica da vi plaćate stan 100 eur, to zapravo nije istina i to je verovatno onih 50 eur za koje se pitate gde svaki mesec nestaju. Umesto da lažete samog sebe možete obezbediti sebi mnogo lakši i život sa manje stresa time što ćete promeniti lokaciju življenja, možda će Vam fiksni trošak izdavanja stana biti veći ali na kraju kad pogledate rezultat je isti. Novca naravno nikad dosta, ali ne dozvolite da Vas prividno povoljne stvari zavaraju već sagledajte malo širu sliku.

Para nikada dosta, a i onda kada ih ima uvek vam se čini da biste ih mogli uložiti u nešto pametnije, u sam posao. Kupiti još koji server, ili pojačati reklamu, štagod. Upravljanje finansijama je od istinskog značaja u celoj ovoj priči, napraviti prioritete u trošenju novca, i obezbediti dobar ROI. Zvuči lako zar ne? No nije baš tako.

Čitajući startup vukove, poput Cubana, postavljam sebi pitanje koliko je zaista važna kancelarija u poslovanju jednog manjeg startupa. Oni javljaju da nije, i da predstavlja uzaludno trošenje novca, novca koji bi se mogao uložiti u neku od gore navedenih stavki. Ali opet da li je zaista tako?

Prednost kancelarije jeste radna atmosfera, stvarane podsvesne slike o kancelariji kao mestu na kome se radi, ali i prilika da okupite ekipu na jedno mesto, time zajedno doprinosite rešenjima. Današnja telekomunikaciona rešenja se trude da premoste fizički jaz i to jeste donekle moguće, ali za prave rezultate ću se ipak pre odlučiti za konzervativniju varijantu. Uz sve to imate i onaj deo vezan za profesionalnost i ozbiljnost same kompanije. Bar je tako u ovim našim zemljicama.

Ali toliko novca nema? Ovo jeste problem, i u tom slučaju ne treba napustiti posao, jer ne možete priuštiti sebi kancelariju (kancelarije u Beogradu predstavljaju dosta ozbiljnu stavku u budžetu). Pa šta onda raditi? Moj predlog je naći stan koji će imati 1 sobu više nego što Vama inače treba za život. Sobu za posao. Na svaki način pokušati distancirati svoj životni prostor od radnog, jer će Vas ova kombinacija sigurno dovesti do očajnih rezultata kako na ličnom, tako i na poslovnom planu (pričam iz iskustva). Računar na 5m od kreveta priznaćete ne deluje toliko motivišuće za posao, kao ni cimeri i porodica, a opet ni društvo ne voli kada je tu a Vi visite za kompjuterom i kao radite pred njima. Možda neće u potpunosti zameniti kancelariju, ali će donekle doprineti radnoj atmosferi i većoj produktivnosti.

Kakva su Vaša iskustva? Kancelarija ili stan, LWP (laptop-wireless-priroda) ili pak nešto treće?