Planeta Srbija

To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.

Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.

Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.

Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak - što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.

Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.

Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću ;)

Na kraju onog puta iz prošlog posta, provedosmo ostatak dana u Monaku. Monako je skoro najmanja država na svetu sa svega 2 km kvadratna površine. Vidljive granice između Cap d’Aila i Monaka nema, tako da sam bila pomalo iznenađena kada nas je jedna od tabli obavestila gde se nalazimo. U tom momentu nalazili smo se između visokih luksuznih zgrada i pokušavali da saznamo da li su stambene zgrade ili hotel. Bile su čudne; velike, luksuzne zgrade sa ogromnim terasama, ali opet totalno sterilne, bez ikakvih ukrasa, mada ne baš lepe, bar ne vanredno lepe a valjda sam samo te vanredne očekivala. Kako smo malo kasnije spoznali, nalazili smo se u Fontvieille-u jednom od pet oblasti Monaka. Hoteli su bili poređani tik uz luku, ispresecani pravim ulicama, besprekornim travnjacima; sve pod konac trava, palme, cveće… ništa nije slučajno tu gde je. Ni kiša i tmurno nebo nisu uspeli da naruše taj savršeni red, napravljeno tako da u svim uslovima izgleda perfektno.

Kako je kiša padala sve jače, odlučili smo da ubijemo vreme u Muzeju poštanskih markica, koji ove godine slavi 10 godina postojanja. U muzeju su hronološki prikazane markice izdate od vremena Čarlsa III (1885.), različite faze u dizajniranju markica, mašina na kojoj su štampane kao i različiti kalupi.

Zatim razglednice iz različitih perioda, postavka novčića od 1641. do uvođenja evra. Kao i posebna sala u kojoj se pod specijalnim uslovima čuvaju posebne, vrlo vredne i retke markice, kao i pisma iz 19. veka sa poštanskim pečatom Monaka pre izdavanja prvih markica.

Nakon obilaska muzeja, uputili smo se ka Palati.

Trenutno Monakom vlada Princ Albert, sin najpopularnijeg pripadnika dinastije Rainiera III i još poznatije mu žene Grejs Keli. I dok će ga ostatak sveta verovatno pamtiti po upravo ovom braku, stanovnici Monaka su mu još za života odali poštu nadenuvši mu nadimak Graditelj jer je proširio teritoriju države za 20% preuređujući morsku obalu. Uostalom, za vreme njegove vladavine, koja je inače najduža u istoriji monarhije Monako je doživeo i najveći razvoj. Palata se nalazi na istom poluostvu sa ostatkom starog grada. Stari grad je podsećao na onaj u Nici; visoke zgrade živih boja ispresecane uskim ulicama, prepun prodavnica, restorana, kafića, živopisan i prepun turista. Ceo grad je opasan parkom sa egzotičnim biljkama, mahom kaktusima.

Na jugu je smešten Muzej Okeanografije na samoj ivici mora, gotovo uklesan u stenu i prostire se na nekoliko nivoa.

Prva dva su rezervisana za ogromne akvarijume sa ajkulama, vrstama iz tropskih i Mediteranskog mora. Akvarijum sa ajkulama se svakodnevno puni sa 250 hiljada sveže morske vode. Na trećem se nalaze različiti audio-vizuelni uređaji koje možete koristiti da saznate nešto više o uslovima na Arktiku, bar je trenutna postavka o tome bila.

I na četvrtom, postavku skeleta različitih kitova, rekonstrukciju mornarskog života Alberta Prvog, modele čuvenih brodova, među kojima je bila i Kolumbova Sveta Marija, kao i postavke umetničkih i etnografskih komada inspirisanih morskim svetom. Za tih dva sata, provedenih u muzeju naučila sam mnogo više o vodenom svetu nego za svih ovih 30 godina života. Prilično poražavajuće, kada čovek krene da razmišlja o tome šta mu je sve uskraćeno kada veći deo života (a neki i ceo) provede u izolovanoj siromašnoj zemlji.

Čuveni Casino se nalazi u najpoznatijem delu Monaka, Monte Karlu i mene je moram vam priznati ostavio potpuno ravnodušnom. Sem parkinga na kojem su se odmarali najluksuzniji automobili koje sam do sada samo na TVu viđala, ništa preterano impresivno. No, možda bi stvar izgledala drugačije da sam imala u džepu koji milion da prokockam ili par stotina hiljada da pazarim po okolnim buticima. Ovako se sirota, sita nauživah u podvodnom svetu, živom starom gradu i romantičnoj šetnji po prolećnom pljusku u zagrljaju meni najdraže osobe :D.

Ova šetnja nam je oduzela ceo vikend. Sam put nije previše dugačak i moguće ga je bez problema preći u toku jednog dana, ali stalna potreba za uživanjem u neverovatnim pogledima i slikanju svakog delića obale je bila razlog da ovu šetnju razvučemo na dva dana.

Put smo počeli rano ujutru promenadom uz obalu Nice, zaobilazeći Le Chateau (ono brdo sa vodopadom iz prošlog posta) i obilazeći prvu luku na našem putu. Luka u Nici je nedovoljno duboka za velike brodove, ali idealno služi kao parkiralište za luksuzne jahte i jedrilice. No, ubrzo nakon napuštanja luke put nam se odvojio od obale vodeći nas strmim krivudavim putem kroz luksuzno naselje, ostavljajući sa desne strane bogate vile sa privatnim plažama; da bi nam nakon tridesetak minuta ponovo bio otvoren prilaz ka moru.

Strmim stepenicama smo se spustili do plaže sa krupnim oblim kamenjem, a tik uz njega nalazi se prirodni bazen na ivici kopna uz samo more. Bazen tek toliki da u njemu možete da sedite, sa kamenim dnom, širok taman za manje društvo ili ako baš insistirate na mom utisku, taman za dvoje :)

Od njega opet uskim stepenicama krenusmo u pravcu Monaka, ali nakon par desetina metara put je presečen pa smo morali nazad istim putem. Na informativnoj tabli na početku staze, naznačeno je da je za obilazak tog dela potrebno pola sata. Mi smo u tom osamljenom Raju proveli oko 2 sata, uživajući; ja u pogledu a Miljan i kupanju, na nekih 18 stepeni meni je za kupanje još uvek bilo previše hladno. Nedaleko od tog mesta, a neposredno pre Villefranche Sur Mer (sledećeg naseljenog mesta) stajao je putokaz za skretanje ka starom zamku na vrhu obližnjeg brda. Kako me je Miljan nadglasao nastavili smo put obalom.

Villefrance Sur Mer je predivna luka, gotovo kao na razglednicama. Takođe je i prvo mesto na kojem sam pokvasila tabane ove godine. Opet nadglasana, odustali smo od posete starom gradu iz 14 veka i nastavili šetnju obalom do St Jean Cap Ferrata.

St Jean Cap Ferrat leži na poluostrvu i poznato je po luksuznim vikendicama bogatih biznismena i posetama poznatih holivudskih zvezda. Moj savet vam je da luksuzne vile slobodno menjate za 14km dugu šetnju oko poluostrva.Staza se prostire tik uz more, doduše ne na istom nivou, pa ćete imati utisak da šetate uskim terasama negde između nivoa mora i pravog nivoa kopna. Na pojedinim delovima sa tih šetališta je moguće sići do obale, na male intimne plaže. I dok su ove intimne plaže pružale osećaj da smo u Raju, južni deo je pre oslikavao Pakao sa oštrim osečenim kamenjarom. Da ceo utisak bude još snažniji pobrinuli su se oblaci, koji su baš negde na tom prelazu prekrili sunce i narogušili more. Staza se završava uz luku pored koje su opet zablistali parkovi, restorani i male suvenirnice. Tu već i počinje sledeće seoce Beaulien Sur Mar s predivnim ulicama i prekrasnom obalom.

——————————- Na tom mestu se završio prvi deo našeg puta. Odatle smo se vozom vratili za Nicu, pa sutradan ponovo vozom došli do istog mesta. ——————————- Na izlazu iz ovog mesta železnička pruga se “lepi” za more a magistrala odvaja tako da put postaje naporan i prilično dosadan. Najbolje bi bilo, uhvatiti voz ili bus i sići na stanici Cap d’Ail. Mi smo dobar deo tog puta prešli peške, ali na kraju pred samim Cap d’Ailom seli na bus s namerom da odemo skroz do Monaka. Na sreću, napravili smo grešku i sišli čim smo ugledali naseljeno mesto, misleći da smo u Monaku. Po silasku, prateći putokaz za Plage Mala krenuli smo do plaže i otkrili jednu od najlepših plaža na našem putu za Monako. Uživali smo u bogovskom ručku na plaži u pedivnom separeu restorana, “izgubili” dodatna dva sata na potpuno uživanje, a zatim se markiranom stazom uputili ka Monaku.

Tada je krenulo da se menja vreme, skupljali su se oblaci i osetno je postalo hladnije. Praktično bez jasne granice na Cap d’Ail se nadovezuje Monako u kojem smo proveli ostatak dana i iz kojeg smo se premoreni i pokisli vratili za Nicu. Tokom celog vikenda temperatura je bila maksimalno 20 stepeni, sa stalnom smenom oblačnosti, vetra i kiše. I pored toga na pojedinim (čitaj: asfaltiranim) delovima puta bilo je pretoplo, tako da nisam baš sigurna da bi mi ova šetnja pričinila isto zadovoljstvo i leti. Uspela sam da izgorim čak i na tom nejakom suncu, toliko da sam bolove osećala i nakon dva dana.

Iskreno sam se pitala čemu toliko oduševljenje? Bilo je cool, čisto fore radi, hvaliti se prijateljima:

-E…. znaš gde idem?

-U Nicu! :D

Ali realno, činilo mi se da se previše prašine diže oko tog parčeta mora. Ispostavilo se totalno suprotno, oko tog parčeta mora bi trebalo podići još veću prašinu. Mada, mislim da je za takav utisak presudno to što sam u Nici bila van sezone, pri čemu je prosečna temperatura jedva prelazila dvadeseti podeljak. Vremenski uslovi i odsustvo turista omogućili su nam da osetimo istinski život u ovom gradu. Da uživamo u šetnjama polupraznim ulicama okruženi mahom lokalnim stanovništvom.

Lokalni stanovnici su me zaista fascinirali, druželjubivi, gostoprimljivi, predusetljivi. Doduše, Nica je relativno mali grad, a kao što rekoh i nije sezona te su i lokalci manje nervozni a i otuđeni, nego u npr. Parizu, bar pretpostavljam. Ovdašnje žene su izuzetno elegantne, izgledaju kao da su sišle sa modnih pista. Uglavnom vitke, visoke, lepuškaste sa bar nekim detaljem na sebi koji će vam privući pažnju. No, moram priznati da me je broj crnaca i Arapa fascinirao. Ja uopšte nisam naviknuta na toliku rasnu i nacionalnu šarenolikost pa sam se u trenutcima verovatno ponašala nekulturno blejeći u pripadnike crne rase. Deca su im izuzetno lepa, tako damska i gospodska, daleko od onih američkih gangstera, repera, soul i pop pevaljki. Kako je Miljan tamo bio poslom, njegove francuske kolege su se trudile da nas ugoste, upoznaju sa okolinom, običajima, objasne koja vina su dobra, kako ih razlikovati, gde ih kupovati itd. Posle Češke, bilo je prijatno “svađati” se sa nekim posle večere ko će istu platiti, kao i odsustvo tako iritantnog pitanja: “Plaćate zajedno ili da odvojim račun?”

Nica je za mene, definitivno grad glamura što za sobom povlači nesnosnu skupoću. Na sreću, većinu troškova su pokrile Miljanove dnevnice, inače bih se na ovaj put teško odlučila. Dvokrevetna soba 180 evra (samo noćenje), ručak tj. večera za dvoje od 50 evra pa naviše, doručak u pekari oko 10 evra itd… Najjeftiniji hostel koji sam našla bio je 16 evra po osobi, van sezone, u dormu sa preko 10 kreveta, uz ručak u Mc-u mogli bi proći sa 30 evra dnevno, ali u tom slučaju teško da bi Nica bila Nica ;). Jedan od Miljanovih francuskih kolega je prokomentarisao kako ne voli Nicu (sa okolinom) jer je skrojena za bogate ljude,a opet mene je upravo to najviše oduševilo. Jer, sve i jeste tako lepo, čisto i šljašteće jer nije za “običan” svet. Mi smo samo, eto imali ludu sreću da preživimo par dana u tom Raju ne razmišljajući previše o troškovima.

Teško je opredeliti se za najlepši kutak grada. Jednako su me oduševili šetnja promenadom, pešačkom zonom, šoping molom, starim gradom. Dok mi je Miljan objašnjavao šta sve treba da vidim dok je on na poslu i oduševljeno pričao o starom delu grada, u glavi sam stvarala sliku kamenih gradova kakve sam viđala duž jadranske obale. Sutradan sam, praktično u šoku, uživala u nečemu totalno drugačijem. Uske ulice sa poprečnim sokacima, vijugave stepenice, visoke zgrade živih boja sa metalnim šalonima i cvetnim aranžmanima, lokalne radnje, pijaca i restorani; sve puno života, šareno i živo.

Na kraju starog grada, uzdiže se brdo sa lepim parkom, prepostavljam veštačkim vodopadom, ostacima starog utvrđenja na jednom kraju i starog lokalnog i jevrejskog groblja. Šetnja grobljem je nešto što definitivno ne treba zaobići; stari spomenici svaki za sebe umetničko delo, delimično zaklonjeni starim borovima. U toku šetnje čućete samo šljunak koji škripi pod nogama i morske talase u daljini. Mesto za opuštanje i uživanje ako ne mislite da je baš previše perverzno.

Nica mi je nekako, bila grad za šetnju, za opuštanje uz more, luksuzne restorane, cenkanje na pijaci, obilazak butika… Nisam stigla da obiđem ni čuvenu rusku crkvu, kažu da je najveća van Rusije, niti poznate muzeje. Bila sam kratko, nastojala sam da svaki trenutak iskoristim za duge šetnje priljubljena uz Miljana, pa i one trenutke koje sam morala da provodim sama koristila sam za izlete do okolnih sela. No, biće valjda još prilika da posetimo Nicu :)

Pedjaa posted a photo:

Pedjaa posted a photo:

Pedjaa posted a photo:

Pedjaa posted a photo:

Pedjaa posted a photo:

Kada sam chuo da se ove godine preko Taizea ide u Genevu za novu godinu znao sam da moram da ubedim makar jednog prijatelja da idemo. Ispostavilo se na kraju da sam preterao malo sa ubedjivanje (ili to ili je cena bila jako niska chak i za nash napaceni srpski dzep) pa je na trip poslo chetvoro prijatelja, i to ne bilo kojih cetvoro, nego neki od najblizih i najdrazih prijatelja koje imam :) (Slavka, Vlada, Zeleni i Voja).

Pakujemo najbitnije stvari u backpakove a Vlada pakuje i nos klovna i onu papirnu trubu koja se extenduje kada duvash koje je nabavio kod kineza za 10 dinara - skroz neophodne stvari za hodochasce na koje idemo :) :)

26.12.2007

U busu iskusno zauzimamo sharage plus jedno mesto ispred, a Zeleni, samo kako on to zna, zauzima i josh dva mesta tu negde ispred, da moze da spava ispruzenih nogu :) :) :) Naravno autobus je pun do poslednjeg mesta i posle negodovanja nekih od putnika ("gde su nasha mesta!"), Goran se pogodjen nepravdom i vidno rezigniran vraca u medju nas u sharage :) :)

Tu negde na samom pochetku putovanja se upoznajemo sa troje sap(a|u)tnika (Mira, Bojana i S(r)ale), koji su imali tu srecu ili nesrecu da sednu bash ispred ispred nas. U roku od 15 minuta njih troje dobro ocenjuju da mi imamo Plan za putovanje i potpuno nam se prepustaju da ih vodimo (hohoho). Od tada pa do kraja putovanja smo svuda visili zajedno.

27.12.2007

Negde rano izjutra stizemo do Slovenachke granice koju posle detaljne provere passporta (Slovenija je sada bedem Schengen zone) prolazimo. Neverovatan je taj osecaj kada shvatish da odatle pa do Skandinavskih zemalja na severu i Shpanije na jugu nema vishe granica. Sloboda se bukvalno oseti u atomosferi ... mozesh da je namirishesh. Meni je na pamet odmah pala pesma moje omiljenje grupe Kraftwerk - Europa Endloss (Evropa beskrajna).

Posle par sati prelazimo Italijansku "granicu" i ispred Trsta stajemo na benzinsku pumpu odakle po savrsheno sunchanom danu gledamo Mare Adriatico koje bljesti plavom bojom. Odatle pravac stradom ka Milanu!

Milano

U Milanu sam vec bio 2005 (kao i Bojana) pa nas dvoje izigravamo kao neke priuchene vodiche za ostatak grupe. Imamo 10 sati da obidjemo grad i naravno odmah krecemo ka Milanskom duomu (najveca katedrala u zapadnom hriscanstvu). Katedrala izgleda kao da je neko izvajao brdo i svaki put kada je vidim zapanjim se. Mogu samo da pretpostavim kako je izgledala ljudima pre 500 godina i sa kojim su strahoposhtovanjem oni to sve dozivljavali.

Duomo

Poshto smo imali samo deset sati u Milanu sve sto smo obilazili je bilo dva kilometra u krugu centra, a najdalje sto smo videli je zamak na kraju Via Dante. Naravno u samom centru passage Vittorio Emmanuel II, statua Leonarda da Vinchija, Milanska skala i one dve fancy ulice (Via Spiga i Via Monte Napoleone) u kojima ne postoji krpica a da kosta manje od 200 jevreja.

Vittorio Emmanuel II

 

U Vittorio Emmanuel II pasazu: Gora, Bilke, Vlada, Vojkan

Tu nekom pada na pamet izvrsna ideja da napravimo djir po neturistichkom delu Milana da vidimo kako izgledaju obichne ulice i obichne kuce. Ovo sa obilaskom neturistchkih delova je ispala jako dobra ideja i to smo ponovili kasnije i u Zenevi. Taj deo koji smo obishli izgleda jako lepo, ogromne kuce sa vishe stanova i uske uglavnom jednosmerne ulice.

Vracamo se ponovo u centar i kontemplirajuci gde sada da utroshimo tri sata Vlada i ja uochavamo grupu od desetak veselih Arapa koji kloshare na trgu ispred Duoma. Poshto Vlada i ja gajimo izvesnu blagonaklonost ka braci nesvrstanima, odluchujemo da im pridjemo i zapodenemo razgovor rukama i nogama, sobzirom da mi od Arapskog znamo tri rechi (habibi, shukran i afoan), a oni od Engleskog jednu (OK) :)

Ostatak ekipe gleda nepoverljivo sa dvadesetak metara, medjutim pet minuta kasnije nam se pridruzuju. Ispostavlja se da su Arapi iz Maroka, da svi prichaju italijanski i francuski i da su potpuno odushevljeni sto smo im prishli. Pre nego shto smo i smo stigli da ih ponudimo brljom iz Srbije koju smo poneli, vec smo bili pili neko belgijsko pivo iz njihovih zaliha :)

Nesvrstani u svrstanoj Italiji

Stvarno ne znam kako, ali nekako smo sa njima uspevali da prichamo nogama i rukama sledeca 3 sata. Kulminacija je bila kada sam ja pustio sa mobilnog Amr Diab - El Alem Alla i kada su nas uchili kako da pevamo :) Kada smo morali da krenemo na bus, samo sto se nismo izljubili sa njima :) Inache jedan Arapin je sve vreme zurio u Gorana, kao u nekog davno izgubljnog brata (inshallah), insistirao da se slika sa njim, pokusavao da pricha itd :) Jedni mini incident je bio kada je Alko San Vojkan hteo da plati pivo koje smo popili, a ovi, shvativshi to kao najgrdju uvredu, umalo nisu izvukli nozeve.

Na putu do busa Alko San pravi josh par incidenata, recimo kada u takvom stanju hoce da gadja Americhku ambasadu metalnim novcem, i odustaje posle mog kukanja (policajac kojeg nismo videli je stajao deset metara nize), i kada dosadjuje zenskim osobama iz grupe prichama iz mladosti :) :) Inache ovo sa Alko Sanom je bila samo uvertira onoga shto ce se desiti chetiri dana kasnije u Genfu.

Srecom ulazimo u autobus i kroz ostatak Italije, Francuske i Mon Blan tunel stizemo u Suisse (ovaj deo smo prespavali i jedino chega se secam su francuska i svajcarska alpska sela koja su nocu osvetljena izgledala jednostavno nadrealno!)

28.12.2007

Geneva

U ranim jutarnjim chasovima stizemo u Zenevu i tu nas istovaraju ispred neke shkole u kojoj sat vremena kasnije dobijamo mapu Geneve, kartu za gradski prevoz/hranu, upustvo kako da dodjemo do dela Geneve gde nas chekaju domacini, plan i program susreta i pismo brata Alojza iz Kochankagve. Ova poslednja dva su bila od velike koristi kad god je trebalo da se sedne na beton :) :)

Ispostavlja se da smo na deljenju lokacije imali srece i da smo izvukli jedan od najboljih delova Geneve koji se zove Grand-Saconnex u kojem se izmedju ostalog nalazi i zgrada Ujedinjenih Nacija, WHO itd. Dok smo chekali nekog da nas pokupi sa stanice na kojoj smo izasli snimio sam jelku sa poklonima u nekom obliznjem parkicu i pod geslom jednom se zivi, otishao da kradem paketice. Paketic nisam uspeo da ukradem posto je bash u to vreme naisla devojka iz organizacije da nas vodi do obliznje mesne zajednice :)

Bilke krade paketice u parku

Ta devojka je inache moj prvi kontakt sa Zenevljanima, i nachin na koji je prichala, kako je hodala, sa kojim ukusom se obukla i izshminkala, moze da se sumira jednom rechju: otmeno!

Stizemo do mesne zajednice i tu se odmaramo od puta uz Shvajcarske chokolade, sireve i sokove, dok nam dobri ljudi iz organizacije biraju hostove i crtaju upustva kako da stignemo do njih. Poshto se previshe Zenevljana prijavilo da budu hostovi!!!, ne mozemo svi u jednu kucu, nego moramo u manjim grupama, kako bi svi domacini dobili bar po nekog :) Tu smo se podelili tako da su Voja (Alko San), Goran (inshallah) i S(r)ale otishli u jednu porodicu, Vlada, Slavica i ja drugu a Mira i Bojana u trecu. Brat Beara u nameri da se oduzi dobrim domacinima na gostoprimstvu dekra flajku vode (na nash nagovor dodushe :), i uspeva da sluchajno pljune na Mirin kofer, koji neuspeshno cisti rukavicama :)

Mozda najbolji primer koji pokazuje koliko je taj narod daleko otishao u razvoju drushtva se desio kada smo krenuli ka porodici u kojoj je trebalo da budemo smeshteni, i kada nam je na pola puta, videvshi da vuchemo torbe, stala neka starija gospodja sa pickupom, objasnila nam rukama da udjemo, i odvezla nas do kuce hosta, dok smo mi u shoku vrteli merci, merci.

Stojimo ispred vrata domacina i pre nego sto smo zazvonili snimamo urokljivo oko - zashtini talisman koji vuche korene josh iz Egipatske mitologije (Horsovo oko) - kako visi zakachen na fenjeru, i pretpostavljamo da nas nashi domacini nece daviti previshe sa crkvom :). Zvonimo i vrata nam otvara gospodja Catherine Bruelhart sa neizostavnim Bonjour!

O tome koliko je ta zena bila dobra prema nama bih mogao da pishem poseban blog. Pochevshi od toga da nam je tada kada smo joj prvi put ushli u kucu odmah dala kljuch da mozmo da ulazimo i izlazimo kada hocemo a da i kljuch od automobila (izvinjavala se shto nema neshto bolje od golfa IV!!!), do toga da nam je trebalo da krenemo oprala i opeglala sve prljave stvari i za rastanak poklonila svakom od nas chokolade, bombonjere, sireve i charape sa zastavom Shvice :). To je bio takav odnos prema nama da sam se ja osecao kao da sam u svojoj kuci - recimo hodao sam u gacama :) Zena ima dvoje preslatke dece (sin Sajrus, i cerka Keli), psihijatar je, razvedena, trchi maraton redovno, bavi se planinarenjem i freeclimbingom, izgleda kao da ima 10 godina manje, i ne skida osmeh sa lica :)

Uredno raspakovane stvari

Tu smo se smestili u podrumu koji je zapravo atomsko skolnishte (po zakonu Shvajcarci koji imaju kuce moraju da grade i atomska sklonishta) a malo kasnije zapalili u centar grada gde smo vec prvo veche jurili labudove u Zenevskom jezeru da ih zadavimo i ispechemo, preturali po kantama (ne mozete da verujete sta sve ljudi bacaju u smece tamo) i u nemogucnosti da nadjemo WC opoganjivali vodu iz jezera (setite se Vlade i mene kada budete pili Evian :) :) )

Vlada pokusava da zadavi labudove u Zenevskom jezeru

 

Kraftwerk u Genevi

 

Pogled preko Zenevskog jezera

29.12.2007

Posto je dan perfektan odluchujemo da umesto obilaska Geneve odemo do brda (Francuzi to zovu planina :)) Salève koje se nalazi tik iza Svajcarsko-Francuske granice u Gronjoj Savoji u okviru prealpskog masiva, odakle postoji odlichan pogled na Mont Blanc. Hvatamo gradsku liniju 8 kod UN-a i za 15 minuta smo na granici (Veryrier-Tournettes).

Inache u Francusku smo krenuli na APP (ako prodje prodje), sobzirom da nismo imali pasoshe (organizatori, koji su i garantovali za nase vize, "zamolili su nas da ostavimo" passporte i to chim smo preshli granicu, da se ne bi desilo da neko ostane u Svajcarskoj i oni najebu posle). No, ne dozvoljavamo da nas taj detalj omete i idemo pravac na granichni prelaz. Ono sto smo znali je da je Svajcarska potpisala Schengenski sporazum, ali da trenutno ne implementiraju u potpusnosti, tako da su neki granichni prelazi otvoreni, a na nekima se proveravaju dokumenta u jednom pravcu. Posto sam ja jedini imao soshku (imam EU residence permit i viza mi nije bila potrebna), ja sam bio izvidnica granice ;) I eto bash se desilo taj dan da na granichnom prelazu Veryrier-Douane nije bilo zive dushe ;)

Goran na prelazu Veryrier-Douane

Posle prelaza za dvadesetak minuta stizemo do zichare (fr: Téléphérique), a dvadeset minuta kasnije i na vrh zichare na Salèveu odakle se pruza odlichan pogled na Genevu.

Penjanje zicharom (fr: Téléphérique) na Mont Salève

 

Srblji (Mira, Bojana, Bilke, Slavica, Vlada, Voja i S(r)ale) na Salèveu (u pozadini Geneva)

Vrh brda je nekih 3 km dalje (200 metara visinske razlike) i do njega vodi asfaltiran put. Tokom penjanja se desio jedan dogadjaj po kojem ce mi ceo ovaj put ostati u secanju:

U jednom trenutku odluchimo da stanemo pored puta i da se slikamo sa Mont Blanc-om u pozadini, tako sto ce Vojkan da ode preko puta i da nas slika. Dok smo se mi nameshtali za sliku, putem nailazi auto koji STAJE KAKO NAM NE BI USHAO U KADAR!!! Shok! Samo shto mi suze nisu krenule. Da se recimo ovo kojim sluchajem deshavalo u Beogradu verovatno bi vozach pregazio Vojkana i onda se vratio josh jednom u rikverc da ga overi. Nije mi samo jasno kuda mi to svi zurimo i tu smo gde smo a oni polako i mirno i tamo su gde su.

Dok se mi nameshtamo za sliku, 2 m od nas levo stoji auto i cheka da se slikamo kako bi prosao. Vlada, Bilke, Slavica, Mira i Bojana (u pozadini Mont Blanc)

Nailazimo uskoro na novi vidikovac na kojem je deployovan onaj durbin u koji kada ubacish 2 eura mozesh da gledash 5 minuta Genevu. Ono shto nas je odushevilo da su ga napravili da moze i da radi na dinare, pa umesto 2 eura ubacujemo 5 dinara (hvala Miro) i uzivamo u pogledu koji je pred nama.

Teleskop koji radi i na dinare. Bilke

Tu negde kada smo se vratili u grad Beari nestaje fotoaparat. Mozda mu je neko digao, ali pre ce biti da ga je Beara izgubio negde samo kako on to zna (sigurno je seo na njega u busu da ga ne bi zaboravio!?, a kada je doshla stanica nonshalantno otshetao do vrata zaboravivishi ono sto je ostalo na sedishtu) :)

30.12.2007

Tek treci dan stizemo da obidjemo znamenitosti Geneve.

Cvetni sat - predstavlja posvecenost Zenevljana satovima (najveca minutaru na svetu - preko 2.5 metra)

 

Jet d'Eau - vodoskok na Zenevskom jezeru koji baca 500 litara vode u sekundi na preko 150 metara visine i koji je od kada je izgradjen 1891 postao zashtitni znak grada

 

Longines sat u passageu Malbusion

 

Katedrala Sv. Petra chije su unutrashnje zidove reformatori izgulili tokom reformacije, i time efektivno unishtili dobar deo arheoloshkog blaga. Inache ispod crkve u temeljima se nalaze ostaci nekih prehrishcanskih oltara shto je josh jedan dokaz sakralne kontinualnosti

 

Place Neuve - trg na kojem je statua Henrija Dufora (filozof i general) i na kojem se nalaze muzeji i opera. Trg predstavlja centar kulture u Genevi

 

Odmah Place Neuve je Bastions park sa reformatorkim zidom na kojem su figure istaknutih reformatora (Zan Kalvin, Dzon Noks itd) i na kojem je velikim slovima ispisano Post Tenebras Lux (latinska fraza koja znachi "posle mraka svetlo"), sto je bio moto kalvinista (kasnije i cele reformacije)

 

Post Tenebras Lux je i moto i Geneve i te rechi su ispisane na svakoj banderi, shahtu za vodovod/struju/telefon ...

Svajcarci dosta ulazu u kulturu, pa je tako ulazu u Musée d'Art et d'Histoire (centralni muzej u Genevi) besplatan, shto smo mi naravno iskoristili da ga obidjemo. Arheologija, slikarstvo (jedan Pikasov original), originalni ornamenti iz katedrale Sv. Petra (ono sto kalvinisti nisu uspeli da unishte :) ), i ono sto je mene najvishe odushevilo machevi iz circa 1500 godine proizvedene u Solingenu, istom onom gradu gde se danas prizvode neki od najboljih kuhinjskih nozeva na svetu (Wüsthof, Zwilling (J.A. Henckels), Boker itd). Eh shta ti je tradicija :)

 

Musée d'Art et d'Histoire

 

Slavica, Bilke, Goran i Vlada (u pozadini kubure)

 

Pikaso

Zanimljiva epizoda iz muzeja je bila kada nam se jedan od kustosa obratio na Srpskom :). Shiptar sa Kosova koji se zove otprilike Kudri Bakrashi i koji je u Shvicu emigrirao '84. I to ne samo da je on emigrirao nego je u Genevu uspeo da dovuche i 17 brace i sestara. Sa njim smo se bash lepo isprichali, dao nam je tipove gde, sta i kako u Zenevi. Odlichan osecaj kada naidjesh u inostranstvu na nekoga sa ovih prostora :)

Sto se tiche organizacije preko koje smo i otili na ovaj trip, ona je od nas zahtevala samo jednu jedinu stvar a to je da se 30. decembra u 16h pojavimo u jednoj skolskoj hali kako bi prisustvovali predavanju brata Rishera :) sto smo mi naravno i uradili. Brat Risher je odrzao odlichan i zanimljiv govor na kojem je zaspalo pola ljudi u sali. Neverovatno je koliko taj chovek dobro pricha srpski sobzirom da je rodjeni Shvajcarac iz Berna. Da bi se oduzili dobrim ljudima koji su nas poslali na ovaj tip, Vlada i ja smo prevali u horu, a dokaz je slika koju je simio Zeleni. Jedino shto nismo skroz mogli da se usaglasimo koju pesmu prevamo mi a koju ostatak hora, ali sve se na kraju zavrshilo dobro, gromoglasnim aplazuom, kojem smo i mi definitivno doprineli :) :)

Fantastichne glasovne sposobnosti

31.12.2007

Pre podne Srbi odluchuju da obilazak Geneve zapochnu obilaskom shopping mall-a (H&M i C&A). Shvajcarska je skuplja od EU pa su i ova dva, inache poznata po jeftinim cenama, lanca odece u shvajcarskoj skuplja nego u Minhenu ili Pragu za oko 30tak posto. Najzanimljivija svar u shopping mall-u su bili medvedici koji su posli na skijanje :)

Medvedici koji idu na skijanje

Posle shopping-a krecemo u random obilazak starog dela grada, stim shto ja sve vreme navodim ka Sunovoj zgradi koja se nalazi upravo u tom najlepshem i najstarijem delu Geneve. Ovo se ispalo, kao i u Milanu, fenomenalna ideja, pohsto smo videli stari deo grada koji nije na klasichnim turistichkim rutama. Sve izgleda kao da je mnogo mnogo para ulozeno, ali nista od toga ne izgleda grandiozno, nego onako vishe kalvinistichki, racionalno i efikasno, sto mi se posebno svidelo :)

Jedna od zgrada u starom gradu

Na zalost do Sunovih office-a nisam uspeo da signem, zbog politike firme da kartica sa jednog site-a otvara sva vrata na drugom site-u osim ulazih :)

Uveche je nova godina i pred nama je izbor da li da odemo na neshto sto organizacija zove festival naroda i koji se odigrava u nekoj od loklanih crkava, gde u tishini i molitvi - pokajnichki - docekujemo novu godinu ili mozemo da odemo na jedan od 6 trgova u Genevi gde DJeve vrte raznoraznu muziku.

Pred ovako teshkim izborom ipak odluchujemo da odemo jedan od manjih stageva koji je postavljen iznad Bastions parka i reformatorkog zida a u blizini Place Neuve. Radna grupa za napijanje u sastavu Simovic/Klasnic pakuje nekoliko litara brlje, a ja videci da se sprema zlo pokushavam da urazumim Vojkana preprichavajuci mu dogadjaje iz Milana u kojima je uchestvovao a kojih se nije secao :) Medjutim jedno hladno: "Ne glumi direktora osnovne shkole" me preventuje od daljeg ubedjivanja i prelazim u mode "radi shta ocesh - boli me dupe" shto je uvek velika greshka.

Veche je pochelo super

Dok su Mira i Bojana popile ko da nisu, S(r)ale se malo napio, Slavica i Vlada popili tachno toliko da im bude dobro a da se ne napiju (ipak su oni profesionalne pijandure), ja nisam liznuo ni kap (kao i obichno), utoliko su Voja i Goran nebazdarenom tehnikom (pijmo iz flajke) doveli sebe do stanja delirijum tremensa. Na skali od 1 do 10 pijanstva gde je 10 jako pijan, Goran je bio 11 a Vojkan 13 :) Goran se sruchio u pored nas, dok smo Vojkana nashli tu u epsilon okolini kako povraca po nekim Rumunkama :)

Vlada, AlkoSan (Vojkan) i Mira

Od pola 1 do ranih jutrarnjih chasova i prvog autobusa u 6:10 je trajalo zagrevanje, i otreznjavanje radne grupe za napijanje u kojem su ucestvovali svi koji su mogli da stoje na nogama :) Najgori momenat veceri je bio kada su Vlada i Slavica otisli negde da prosetaju, a bash u tom trenutku je izbila neka mini tucha upravo pored nas izmedju 2 grupe Arapa. U roku od 15 sekundi su se stvorili redari i ispalili suzavce na njih pocheci da truju i nas :( Instiktivno smo mi sto smo stajali na nogama krenuli da bezimo, onda smo se setili ove dvojice komiranih i vraili se po njih. Gorana koji je mogao da hoda su odvele su Mira i Bojana, a ja sam bukvalno vukao ukochenog Vojkana za kragnu 10 metara nize dok nismo izashli iz zone dejstva :). Bilo je i josh interesantnih momenata kada je recimo pijani Goran zakucao neke vesele Shvajcarce kada sam mu ja njihovo "bonsoir" pogresno preveo kao "marsh u pichku materinu", ili kada mi je Goran dok sam pokusavao da ga zagrejem i trchim sa njim oko parka pobegao uzbrdo dok sam ja uzalud pokusavao da ga stignem (zivotinja je to chak i kada se napije :) ) sve vreme vrishteci "bezi levo" "bezi desno" i tako da ga navodeci na onu stranu puta gde nema automobila trenutno. Jutro smo dochekali kloshareci na toploj zeleznichkoj stanici.

Goran, AlkoSan (Vojkan) i Mira: Klosharenje na zeleznichkoj stanici u Genevi

1.1.2008

Poslednji dan u kuci gospodje Catherine Bruelhart :( Katerina nam sprema tradicionalni Zenevski rucak (topljeni raklet sir i kuvani krompir), a klinci stoje ispred vrata i ne dozvoljavaju nam da napustimo kucu! Za rastanak nam poklanjaju sir, cokolade, crvene carape sa belim krstom :) i ono sto je mene najvishe dirnulo: rukom pisane chestitke koje su sastavili ona i deca u kojima se iskreno nadaju da nam se svidelo! i zovu nas da dodjemo ponovo! Neverovatno! Naravno da dolazimo ponovo - nisu morali to da pishu uopshte :))

Vlada, Sajrus, Keli, Katerin, Slavica, Bilke

Izlazimo iz kuce i ja imam onaj osecaj poznatog mesta - kao da sam proveo u toj kuci par meseci a ne 4 dana. Toliko su nas dobro ugostili. Vreme pred polazak auobusa koristimo da se slikamo ispred zgrade UN-a, ispred onog dobor poznatog znaka koji smo mogli da vidimo toliko puta od devedestih na ovamo :) Vlada izgleda kao pravi predstavnik srpske delegacije (klovnovksi nos, truba u ustima, iz ranca mu vire chizme kao u njemu shteka neki lesh itd)

Predstavnik srpske delegacije ispred zgrade UN u Genevi

Na parkingu ispred sajma brat Risher dolazi da nas isprati (neko je rekao: da se uveri da cemo sigurno da odemo :))) i to na biciklu! Napustam Zenevu sa jakim osecanjem nostalgije i obecanjem da cu se sigurno vratiti.

Svjacarska je mala drzava sa dobrim autoputevima i za neka 4 sata stizemo do Zuericha.

Zürich

U Cirih stizemo oko 10 pm i imamo 2 ipo sata sto je dovoljno za jedan veliki djir oko grada. Srce starog grada je kao i u sluchaju Zeneva rasporedjeno sa obe strane rukavca jezera, a mostovi spajaju dve strane na svakih pedesetak metara. Na zalost bila je noc, ali ono shto smo videli je da grad izgleda prebogato, a posebno ta glavna ulica Banhhof strasse, gde su banke nachichkane jedna do druge. Interesantna stvar je bila da je od petoro ljudi koje smo pitali za pravac, troje bilo Srba koji tu zive i rade, jedan Svajcarac koji nabada hrvatski (zena Hrvatica), i jedan zbunjeni stranac sa mapom u ruci i prstom u ustima (njega je Vlada pitao za pravac :) :) Sa ovo troje srba je pricha tekla otprilike ovako: Ja pridjem i pitam "Wo ist die stadt zentrum", a odgovor bude otprilike prichaj srpski da te ceo svet razume :) :) Moj utisak o Zurichu posle ta 2ipo sata je da je to srpski grad u Shvajcarskoj :) Tu na autobuskoj stanici smo naleteli na poljski autobus koji smo odmah prepoznali po tome sto je izgledao kao nasha 706ica iz '93 i po tome sto je na bordu imao jednu casnu sestru. Jadni poljaci :)

Tramvaj u Cirihu

2.2.2008

München

Oko 6 a.m. i na minus 10 stepeni celzijusovih stizemo u grad nad gradovima. Nisu to samo pivo, BMW i Oktoberfest, to je mentalitet tog naroda koji je od rushevina iz drugog svetskog rata uspeo da ponovo izgradi grad u kojem su se '72 odzale letnje olimpijske igre. Poshto sam 2003. na 2004. ziveo u Minhenu samoproglashavam se za grupenfuehrera i vodim ekipu u obilazak poteza od Karlsplatz-a preko Marien placa do Isatora, kao i od Odenos platza do Selingent tora, sto predstavlja krst po starom krugu grada (Altstadtring).

Marienplatz, Frauenkirche und Altes Rathaus

U Minhenu smo imali samo 10 sati na raspolaganju, a to je malo da se posete pinakoteke i muzej tehnike, ali zato dovoljno za shopping :) Da ne bude sve bash shopping otisli smo i do najpoznatije pivnice na svetu, one gde je Hitler 1920 praktichno osnovao Nazi partiju - Hofbräuhaus am Platz, da popijemo po jedno pivo, ukrademo case (Hitler se sada prevrce u grobu) :) i uzivamo u atmosferi.

Bilke i Goran: Prost! (u pozadini Hofbräuhaus am Platz)

Vladi pada izuzetna ideja na pamet: da se popnemo na jedan toranj (turm) u samom centru i da iz ptichije perspektive posmatramo grad :) Ja inache nisam imao imao pojma da je toranj tu i pre toga se nikada nisam peo, pa me je to najvishe odusevilo od svega sto sam video taj dan ;) Grad je predivan i kada se gleda odozgore :)

Pogled na Altes Rathaus i Marienplatz sa tornja

Cinjenicu da smo u Minhenu, gradu jeftine i dostupne tehnike, koristimo da se svi uchepimo za lovu i Vladi uzmemo u Satrunu u foto aparat i to ne isti model koji je izgubio nego josh bolji :) Krecemo pravo za Srbiju a ja se u suzama rastajem sa Landeshauptstadt-om Muenchen-om i voljenom Bavarskom.

Sve u svemu fenomenalno putovanje, najbolje do sada, i to ne zbog gradova i zgrada, nego zbog ljudi sa kojima sam bio. Galerija najboljih slika je na bsd.org.yu/~bilke/photo/geneva_2007, a vi stay tuned za izvestaj iz Brisela sledece godine :)

Clan du néon (neonski klan) je grupa mladih parižana koji se na svoj način (čitaj: ilegalan :)) bore protiv svetlosnog zagađenja u “gradu svetlosti” gaseći masovno svetlosne reklame na radnjama po Parizu :) Na videu gore je “TopSecret” akcija od pre par nedelja iz pariske četvrti Bastilja, a još neke od prošlih akcija kao i sve ubuduće, mogu da se prate na njihovom YouTube kanalu.

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanalaPlugin by Taragana

RumorTravels.com je web sajt kompanije Lufthansa namenjen tržištu USA gde se nude promotivne evropske destinacije. Oko celog sajta ide redovan video Buzz, ali sa ovim za destinaciju Pariz su zaista preterali :)) Ili su možda ipak samo dobro odmerili američku viziju Pariza.. :))

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanalaPlugin by Taragana