Lepo lice grada: U mom milom gradu juče su se delili besplatni zagrljaji. Potpuno je čarobno kako deca, inače najgrljenija bića među populacijom, potpuno neinhibirano ulaze u zagrljaj. I kako zagrljaj povlači oprugu koja odmah aktivira osmeh.
(Fotografija preuzeta odavde.)
Dodir od ljudi pravi dobre ljude. Bebe koje nisu dovoljno dodirivane, postaju asocijalne, nesigurne, kompulzivne ili agresivne kad jednom odrastu. Dodir je odlična terapija za dušu.
Mi skoro svakoga dana održimo porodičnu konvenciju zagrljaja. Zovemo je (gle!) Porodični zagrljaj, u kojem učestvujemo svi, tako što suprug i ja istovremeno jednom rukom hvatamo pod guzu sina, podižemo ga u visinu naših glava i potom isprepleteni i stisnuti stojimo tako nekoliko sekundi, ljubeći i mirišući jedni druge. Ako nam se, u ponekada groznoj svakodnevici, i desi da zaboravimo da održimo zagrljajnu konvenciju, tu je dete da nas podseti. Za njega je to deo normalnosti života i neophodnost, kao što je normalno da ujutru jede doručak, a pred spavanje pere zube.
Probajte, jednostavno je i nije uopšte teško. Za to je potrebno najmanje dvoje ljudi.
