Planeta Srbija

Radim za računarom, napolju pada kiša koja savršeno osvežava ovaj dan i čini ga mnogo prihvatljivijim od prethodnih. Naročito subote, kada je bilo oko 38 stepeni. Otvoren mi je prozor i ona sparina koja se sakupila tokom ovih dana lagano izlazi napolje. Međutim sreća nije dugotrajna, nikako...Osetim kiselkasti miris... prokletinje. Prokleta bila južna zona i jebena rafinerija nafte. Osetim kako svi mogući nusprodukti proizvodnje benzina naglo ulaze u sobu, kako kiša sve jače i jače pada. I sve više smrdi, sve intenzivnije i upornije.Nisam mogao da izdržim, posle koji minut sam ustao i uz jače psovke zatvorio prozor. Sada se opet kuvam, iako je napolju savršeno prijatno. I savršeno zagušljivo. Idioti, svi ćemo pocrkati zbog njih...

Pored rizika da ću zvučati kao jedan moj prijatelj, moram da ispričam jednu sasvim običnu priču.Sreda prepodne na poslu. Buljim u Sony TFT i nešto tabanam. Posle sat vremena rada, levo oko počne da suzi. I suzi, neprekidno. Ja papirnim maramicama, prstima, čime-sve-ne pokušavam da sprečim izlivanje telesne tečnosti, ali avaj. Oko je uporno. Od prevelike želje da sprečim "plakanje", a uz to i trljanjem oka, dotično je pocrvenelo i tako ostalo do podneva.Kada sam se vratio kući, odlučim da odmorim malo, u nadi da će crvenilo splasnuti. Opet avaj, oko se još i nadulo, a crvenilo je ostalo. Knjižica neoverena, ne vredi otići kod doktora i kukati da vas pregleda. Ostavim to za sutra, first thing in the morning.I overim knjižicu kod koleginice i uputim se u očnu bolnicu u Pančevu. Sve se nadam "nije gužva, nije gužva...!" Kad ono, naravno - gužva. Samo sam ja te sreće. Puna, puna! čekaonica, gomila babetina i starkelja koji čekaju kao u njihova zlatna "ragbi" vremena kada su se čekale gomile ulja, hleba, šećera, a uz to se u velikim količinama lakatalo i psovala se majka, otac, bliža i dalja rodbina. Setim se "divnih" 90-ih godina... I stignem na red, čekajući 15 minuta, dedu i još jednu tetku da iskukaju brojeve za čekanje."Dobar dan... ja bih da kod doktora na pregled, oko mi je oteklo", kažem ja sestri (iliti bolje tetki koja bi i sama mogla na pregled kod oftamologa jer "čkilji" na oba oka) sa očigledno natečenim, nabubrelim levim okom koje uporno pokušavam da držim u normalnom stanju."Potreban vam je uput od lekara", odgovara, a pored njenog lica stoji natpis - uput je potreban osim za hitne slučajeve."Nemam uput, može li bez uputa?", pitam, nadajući se da sa "dovoljno hitan" sa mojim levim paradajzom."Može, ali pregled košta 400 dinara. Sa overom i svim ostalim, to košta 1000 dinara"."?!?!?!?!?!", pomislim, psovajući sebe što nisam razmenio pare, kako bih imao dovoljno za ovaj luksuz i istog momenta uživao u blagodetima društva iz 1920. godine. Pitam se, koliko bi me tek opalili po ušima da jutros nisam overio knjižicu. Verovatno kao nekog stranca bez zdravstvenog osiguranja.Odustanem, krenem do kola kako bih usput razmenio pare a i otišao po uput. Ne pada mi na pamet da čekam među staramajkama, imam sigurno pametnija posla. I stignem srećom brzo u "Novi Svet", nadajući se da ću tu makar proći brzo. AVAJ! 9:32, vreme stizanja; 9:30-10:00, perios pauze zdravstvenih radnika. Odlaze, polako odlaze, stišćem pesnicu kojom bih najradije opizdio ili sebe u glavu ili onu nafrakanu sestru (ova je zaista sestra, mlada, lijepa, jel'te...) koja ima više šminke na sebi nego "dama noći", ali je onaj beli "kombinezon" izvlači da baš ne liči na nju. Samo sam ja te sreće... Odlaze, odlaze... ja ostavljam knjižicu i nadam se da će tih 30 minuta biti najmanje 40, jer ispod toga nema šanse. Tradicija: kafa se mora popiti, nokti nalakirati, tračevi ispričati a i pacijenti se moraju malo opustiti, zar ne? Red je da se i nešto ubaci u kljun, pa rekoh da se sa njima solidarišem i da makar jednu stvar uradim što i sestre i doktorke - da doručkujem.Dočekam ih napokon i oko 10:45 stignem na red kod nove i vrlo mlade doktorke. Možda godinu-dve starija od mene. I na kraju biser i najbolja stvar dana... Pregleda me ona i da mi kapi za oči i uput kod oftamologa."Ako ne splasne otok za dan-dva, idite kod oftamologa. Mada, trebao bi da splasne, nije ništa strašno". I splasnulo je taj četvrtak skoro skroz, a u petak se nije moglo naslutiti da sam imao ikakvih problema sa okom. Zamislite da sam samo tražio uput za pregled, i otišao u očnu bolnicu. Izgubio bih nerve, totalno poludeo od kuknjava i priča "kako je nekad bilo", "kako smo mi mladi nepristojni pa ne želimo da pustimo 425.000 babuskera i starkelja ispred sebe jer oni imaju prednost" i tome slično.Ne podnosim medicinske sestre i bolnice, ne podnosim posete i čekanje, i to ponajviše zato što su uvek tu starci koji me smore i iznerviraju svojim kukanjem i blebetanjem... Zato i mrzim da sam bolestan...

Vozače koji umesto da uspore i propuste pešake na pešačkom prelazu, ubzaju kako bi prošli pre njih,Kupce u Maxiju koji guraju moju korpu njihovom samo zarad toga kako bi je stavili na pult i oslobodili svoje "umorne" ruke 200 grama tereta,Ljude koji se deru u mobilni telefon, misleći da će ih sagovornik bolje čuti ako puste glas iz petnih žila,Dvolične osobe, koje ti se smeše u lice a pljuju iza leđa,Ljude koji se uvek prave pametniji od tebe, iako su zaista male šanse da zaista budu pametniji,Policiju, koja uvek parkira ispred moje zgrade na traci za prestrojavanje u desno, iako su odatle pre pola godine paukom uklonili sva civilna vozila,Policiju, koja ne radi svoj posao, nego okrene glavu u drugom smeru kada neko ispred njih prođe kroz crveno, ne propusti pešaka ili intenzivno svira sirenom na semaforu,Budale koje intenzivno sviraju sirenom na semaforu, istog momenta kada se upali žuto signalno svetlo na istom,Profesore na fakultetu, koji smatraju da je njihov predmet bogom-dan i da je najbitniji u životu svakog studenta pa podignu kriterijume ispita na super-abnormal-high,Ljude koji svojim uticajem i ponašanjem uspeju da preobrate osobe koje sam znao, a sada ne mogu da ih prepoznam,Prosjake koji mole za pare da kupe detetu hleb, a kada im okrenete leđa izvade kutiju cigara i zapale po koju,Cigančiće koji prose ili "peru" vetrobransko staklo kola na raskrsnicama,Osobe koje vole da prkose, čisto da bi prkosili,Bezobrazno bogate ljude koji se razmeću svojim bogatstvom i koji bi drugima to natrljali na nos,Budalu koja mi je izgrebala automobil šrafcigerom ili ključem ovog proleća,Šalterske službenike/službenice koji baš kada vi dođete na red, moraju da doručkuju ili odu na pauzu iako je za to vreme tek za 10 minuta,Klijente koji ne znaju hta hoće, već šta neće pa se projekat otegli u nedogled a krajnji rezultat je nešto što nikome ne želim da pokažem,Poltrone koji se šlihtaju nadređenima i lakataju kroz život, a uz to su i dvolični,Moderne srpske "biznismene" koji ne znaju ni reč stranog jezika (ili ga natucaju) a stekli su pare na ko-zna-koji-nelegalan način,I još mnogo toga... čega ću se setiti, a što je proizvod opšte nervoze u Srbiji, "modernog" načina života i žeđi za parama, boljim standardom, razočaranošću životom... i čime-sve-ne...

I samog sebe što se ponekad (srećom, jako retko) nekontrolisano ponašam kao u nekim gore navedenim tačkama...

Prokleta prodavnica i onaj ko je smisli...

Dođe ovaj smoran dan, sve se nadam da će uskoro proći. Za jedan sat i 22 minuta, proklet bio. Čudno kako neke dane na poslu mogu da izguram sa osmehom na licu, radivši šta god im padne na pamet, a neke jednostavno... nemam snage. Ovo je taj drugi primer.

Dobijem projekat. "Projekat". Mislim, i sama reč je isuviše pretenciozna. Glupost od tabananja, fizikalisanja. E-shop treba izdizajnirati, i to postojeći. I to urađen u tabelama. I to sve podešavajući iz administracije. I to sve je tako user-unfriendly (user-kill rekao bih radije) i glupavo da jednostavno šta god da mi padne na pamet verovatno neće biti moguće uraditi. Sada se treba spustiti nekoliko stepenica dole, tj. vratiti se u ona vremena kada su se sajtovi radili u tabelama... Prokletstvo.

Sve osećam da sam danas zbog te gluposti izgubio snagu za bilo čim. Iako sam se naspavao, opet mi se spava. Radije bih da se nisam probudio pa da ovaj dan ne bude uništen ovim "projektom". 'Oću normalan dizajnerski posao - Photoshop, miš u ruke i brush tamo, pixel ovamo, i eto mockupa. A ne ovako. Još jednom - prokletstvo.

Ps. Slika sve govori šta sam do sada "uradio"...