Planeta Srbija

Пишући у данашњем Гласу Јавности о Ахтисаријевом Нобелу, Срђа Трифковић закључује:Између прототипова мировњачког хуманизма оличених у Ахтисарију, Кушнеру, Гору и њиховим компањонима, и оних атавистичких остатака истинске људскости који још увек верују у лепо, добро и истинито, у веру, наду и милосрђе, Србија ће пре или касније морати да направи избор, незамагљен флоскулама о „Европи“, како зарад сопственог опстанка тако и зарад свог образа.Чедоиди и њима склони на ово кажу: ма какав образ, каква вера, нада, милосрђе! Данас је све „у се, на се и пода се.“ Не треба се тући с јачима, већ знати где нам је место. Оканите се ћорава посла и хајде да живимо као сав нормалан свет... Парафразирам, али исправите ме ако грешим, је ли.Али да ли сте некад застали да размислите да је жалосно стање данашње људске цивилизације уопште (а не само нас као таквих) последица управо тог аморалног материјализма, те малтене животињске опсесије задовољствима? Да је саставни део српског идентитета управо то што не прихватамо кад неко каже да је наше место међу слугама и поданицима? А само онај ко је без икакве части може да прича како је образ ћорав посао. Е сад, жеља да се „живи као сав нормалан свет“ није сама по себи погрешна - напротив. Али треба имати на уму да је тренутни стандард „нормалности“ свет у коме је Хашим Тачи премијер Независне Државе Косово, Насер Орић није крив ни за какве ратне злочине, и где Марти Ахтисари, Бернар Кушнер и Ал Гор имају Нобелову награду за мир. Ако је ишта од тога стварно нормално, онда хвала, ја бих да останем луд.Ко је са мном?

Пошто се, силом прилика, физички налазим далеко од балканских простора, покушавам да се што боље информишем о тамошњим догађајима на разне начине. Помало новине, помало телевизија (све преко интернета, дабоме), блогови, а донекле и контакт са људима који тамо живе или бораве неко време. Једна од новина које редовно проверавам је Глас Јавности. У јучерашњем броју су имали веома занимљив текст о томе како је масакр на сарајевској пијаци у августу 1995. био изрежиран како би се направио повод за масовно НАТО бомбардовање РС (након чега је отпочела велика офанзива хрватске војске и муслиманске Армије БиХ). А иза тог бомбардовања је стајао Ричард ”бомбе за мир” Холбрук.Онда видим још један текст, под насловом ”Пророк таме, диктатор Ешдаун.” Шта је то баронет од Нортона-под-Хемдоном сад одвалио, мислим се. И како сам почео да читам, одједном ми текст звучи познато. Али заиста познато. Зато што сам га ја написао.С једне стране, поласкан сам што је Глас преузео чланак. Задовољан сам и преводом Тијане Кецмановић, врло је коректан. Можда бих се ја на пар места другачије изразио на српском, али шта се може.Али могли су бар да кажу одакле су преузели чланак, и ко га је написао. То је онако основни ред на интернету. Многи моји чланци са Antiwar.com су преведени на свакојаке језике, од српског до португалског, и преузети у свакаквим медијима - некад с мојим знањем и одобрењем, углавном без. И не замерам људима. Хеј, допао им се текст. И углавном не наплаћују то што га објављују, па не дижем дреку око неких хонорара. Не само да су паре последњи мотив што пишем већ ево девет и кусур година, већ нису уопште. Ипак, елементарни је ред, нетикета или шта већ, да кад се неки текст преузме и преведе, да се каже ко га је написао и где је објављен. Ако не због поштовања према аутору, а оно како би се установила веродостојност самог текста.Упутио бих зато овом приликом и овим путем отворени позив медијима да слободно пренесу моје колумне или чак чланке са овог блога. Немам ништа против. Чак ћу да вам и преведем колумну на српски. Све гратис. Али само под условом да наведете ко је аутор текста и где је првобитно објављен. Да се зна ред.

Немам много да кажем јутрос о двоструком тениском тријумфу; "честитам" и "свака част," понајпре. Мислим да би Новак и Ана требало да служе за пример осталим Србима да се може својим снагама, упорношћу и трудом доћи до самог врха. Нажалост, Србијом још увек доминира убеђење да смо инфериорни, безвредни и да је "једини пут" потпуна покорност евроатлантској Империји у свим аспектима живота. Да је до "еуроатлантиста," тенисери би морали да изгубе како не би увредили "модерни и напредни" Запад. Или ми се бар тако чини.Него, искритиковах у петак "Глас Јавности" што је објавио трабуњања двојице надрианалитичара а није, рецимо, питао за мишљење др. Срђу Трифковића. Кад шта видим јутрос, Глас је послушао мој "савет"! Очигледно сам се дебело преварио кад сам помислио да Глас кокетира са евроатлантистима; пре ће бити да нису знали, док им неко није скренуо пажњу. На исправљању пропуста им свакако захваљујем.

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.