Planeta Srbija

Тек што сам поставио текст о поновном убијању јасеновачких страдалника, видео сам изјаву Врховног Жутника, Друга Боте, поводом Дана сећања на пробој из Јасеновца. Како преноси Б92:„Uvek ćemo pamtiti tragična stradanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, stratišta u Donjoj Gradini i žrtve logora Staro Sajmište u Beogradu. Upravo zbog svih žrtava holokausta i sećanja na njihove patnje ne smemo da dozvolimo da se revidira istorija.“Стварно? Како то жутократија памти Јасеновац, када о њему уопште не прича? Чак се не буни ни против систематске дискриминације над Србима у данашњој Хрватској, да не би кварила „добросуседске односе“ (као некад „братство и јединство“) - са државом чији је председник саставио тужбу против Србије за геноцид! Која је, да подсетим, још увек актуелна. Загребу не пада на памет да је повлачи ни због каквих „добросуседских односа“.Друга ствар која овде боде очи је спомињање Старог Сајмишта у истој реченици са Јасеновцем и Доњом Градином. Није, дакле, рекао ни реч о Јастребарском (логору за децу, што ни нацисти нису имали) или Старој Градишки (логору за жене), али је зато у истом даху споменуо немачки логор за Јевреје, и то не „у Београду“ како вели Друг Бота, већ преко Саве, на територији тадашње НДХ!Годинама већ пропаганда којој је циљ релативизација НДХ и рехабилитација усташтва спомиње Сајмиште као „српски логор за Јевреје“ и износи сабласну оптужбу да је „Београд био први град у Европи очишћен од Јевреја“, кривећи за то Србе. Ту причу причају памфлети Љубице Штефан, књига „Тајни рат Србије“ која је отуд преписана (а потписао је амерички лекар Филип Коен), а пре годину-две је поновљена у пропаганди Хелсиншког одбора Соње Бисерко (на шта је љутито реаговао Јаша Алмули).Познато је да Друг Бота много воли да се извињава за наводна злодела народа који он, милошћу Империје, тиранише већ годинама. Ономад је чак прогласио сву српску борбу за слободу „бесмисленом“. Зато је мало вероватно да је ово стављање Сајмишта у исти кош са Јасеновцем случајно, или тек пропуст.Па онда још има образа да прича о недопуштању ревизије историје! Цело Ботино председниковање је један ужасни експеримент из ревизије историје, једно силовање памети и истине са циљем да се од слободољубивог народа „променом кода“ направе поданици и подрепаши. Скоро сваком својом реченицом Врховни Жутник скрнави земљу којом влада и народ који притом мучи. Убија Србима и Србији душу, горе од касетних и уранијумских бомби „ослободилачких“ НАТО бомбардера, који су - да подсетимо - ономад помагали Туђману и Готовини да остваре Павелићев сан о Хрватској без Срба.Још само да каже да су јасеновачке жртве у ствари последица „великосрпског хегемонистичког буржоаског националистичког и клерофашистичког“ угњетавања Хрвата, који су се ето само бранили... Оно, да му Иво, Јадранка и ЕУропа не замере.Фуј.

Пре тачно 50 година, 12. априла 1961, Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први космонаут, симболичним кругом око планете у капсули Восток. Све што се дашава с нама и око нас данас уклапа се у оно што је давно записао библијски краљ Соломон, да „нема ничега новог под сунцем“. Тог пролећног дана пре педесет година, ипак се десило нешто ново. Човечанство се касније окренуло себи и својим пороцима: похлепи, зависти, властољубљу, сујети. Али шездесетих година прошлог века чинило се да ћемо кренути путем до звезда. Можда и хоћемо, једнога дана.

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ... Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима: Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.Тандара-броћ.

Само без разумевања суштине карактера Срба као народа може се заступати теза да су реаговање народа на потписивање Тројног пакта (25. март 1941.) и пуч два дана касније били глупи, непотребни, катастрофални, и томе слично.Они што оспоравају 27. март тврде да без пуча не би било Хитлерове Unternehmen Straftgericht, уништења краљевине Југославије - па самим тим ни Јасеновца, Јадовна, Броза, комунизма... Лепа је то помисао, али је нажалост заблуда. Једнака оној да је за све што се дешавало деведесетих у ствари крив Милошевић, јер наводно није урадио шта год је требало да уради да одобровољи Империју. То могу да тврде само они што из анегдоте о неисписаној хартији у Дејтону ништа нису научили.Као, да није било 27. марта, не би било априлског рата. Нико да се упита зашто је онда Југославија уопште била занимљива Хитлеру. Много се прича о припремама за напад на СССР, али у марту 1941. рат се углавном водио на Медитерану, у северној Африци и Грчкој. Операција освајања Грчке - Unternehmen Marita - планирана је још од новембра 1940 и почела је истог дана када и напад на Југославију. Дакле, јасно је да је Хитлеров притисак на режим кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек имао циљ да обезбеди сарадњу Југославије при нападу на Грчку. Далеко вероватније од претпоставке да би Пакт спасао Југославију од страдања је сценарио да Хитлер није имао никакву намеру да поштује југословенску неутралност, већ да или пошаље војне конвоје преко њене територије, или је нападне онако успут током операције Марита - као што је напао Холандију и Данску током похода на Француску и Норвешку.Притом треба имати на уму и Хитлерову опсесију реваншизмом за 1. светски рат, у којем су посебно место у аустро-немачкој психи заузимали Срби. Хитлер је Србе видео (према мемоарима његовог изасланика Хермана Нојбахера) као „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је „доказао своју државотворну снагу”, а то Немачка „не сме никад допустити”. Само неко ко уопште не познаје историју може да замисли Хитлера како држи реч и оставља Југославију и омражене Србе на миру. Немци су без икакве провокације окупирали Чешку и напали Пољску. Напали су СССР, иако је Стаљин до последње секунде слао испоруке сировина договорене споразумом Молотов-Рибентроп. Зашто би поштедели Југославију, поготово када су њеном деобом могли да награде своје савезнике: Италију, Мађарску и Бугарску? Када су српском земљом и животима могли на своју страну да придобију Хрвате, Албанце и муслимане? А од Срба никада нису могли да добију ништа више од заслуженог презира, јер Срби нису поданички народ. Или макар нису били ономад.Свашта може и треба да се каже о срамотном третману Краља Петра II и владе у избеглиштву од стране Черчила и Енглеза. Постоји брдо докумената који сведоче да је Лондон искористио па издао краљевску владу и војску генерала Михаиловића, те подршком Титу и комунистима „купио” интересну зону у Грчкој. Али Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Опет, само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.Али онима што би данас да уђу у НАТО и сматрају да је ЕУропство врхунац постојања, онима који би да Србију окрече у жуто а саме Србе укину, да од некадашње Југославије направе „југоисточну ЕУропу” граница које све више личе на оне Хитлерове - е, њима смета 27. март. Њима је у интересу да се за то оптужују Енглези, или „јудеомасонске завере”, или нека српска глупа тврдоглавост и „чачкање јачег”. И док се ми о томе крвимо, жутократија траје већ скоро хиљаду дана. А што дуже траје, то је мање Срба и Србије. Хитлер би био поносан.Додатак (28.3.2011) За оне који су овај текст прочитали у Новом Стандарду, хтео бих да препоручим текст Питање карактера, у којем сам објаснио зашто је прича о „мудром пактирању” беспредметна. Ако се тај аргумент узме озбиљно, онда се поставља питање зашто Срби нису избегли 1. светски рат предајом Аустрији, Ћеле-кулу предајом Хуршид-паши, Бој на Косову предајом Мурату, или 1999. предајом НАТО агресорима. Они који су кроз историју пактирали са освајачима су данас то што јесу. А ми још увек постојимо као народ баш зато што смо увек бирали част пре „мудрости”. Па зар не видите колико је више штете нанела „мека” окупација у последњој деценији од ратова који су јој претходили? А ако не видите, онда вам бадава све ово причам.

24.3. 1999 - 24.3.2011Јесте ли заборавили?Јесте ли опростили?Зашто?

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о "коначној побједи" и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати."Барем неће више бити убијања" је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:"Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље," рекао је Силајџић.Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације," БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех."На шта ли тек неуспеси личе?"Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

Годишњице су чудна ствар. Дан је као и сваки други, али пошто се календарски поклапа са неким другим даном, добија додатно значење. Деценијама смо у школи учили о Октобарској револуцији која је од Русије направила Совјетски савез (с тим што је било потребно додатно објашњење зашто се зове Октобарска, када се десила у новембру). Социјализам је пропао а велика октобарска револуција - сада писана малим словом - од прекретнице историје постала је фуснота, али се Маркс опет последњи смејао. Иако је у својој анализи политике и привреде готово потпуно погрешио, ипак је написао нешто истинито: да се историја понавља, прво као трагедија а онда као фарса.Нову „октобарску револуцију“ је у земљи коју сматра сурогатом за Русију организовала Атлантска Империја, десет година после пада комунизма. Јавности је представљена као општенародна побуна против комунистичког диктатора Милошевића; а у ствари се радило о новом облику пуча, који је за ту прилику пројектовала Империја. Не само да 5. октобар није био крај комунизма, већ је његов коначни резултат - данашња жутократија - повратак у најмрачније доба партијског једноумља.Не треба трошити речи на доказивање да је петооктобарски шаблон осмишљен и објашњавање ко су његови творци и извршиоци. Запаљена Скупштина није честито ни престала да се дими, а америчке новине су већ писале о „коферима готовине“ које је њихова Задужбина за демократију (NED) преко Мађарске слала „нашим људима у Београду“. Према званичном Вашингтону, октобарски преврат је био логична завршница рата из 1999, жељена „промена режима“ у Београду без употребе војске.Пошто је тако успешно тестирана на „сурогатима“, матрица тзв. обојене револуције убрзо је примењена на простор некадашњег СССР: Грузију, Украјину, Киргизију... Све, дабоме, спонтане, изворне народне револуције - нема везе што се користила иста методологија, иконографија, маркетинг, или што су револуционаре „саветовали" активисти Отпора. Који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу Жутократску странку.Многи данас пишу и говоре о 5. октобру. Је ли било изборне крађе. Да ли се пророчанство Слободана Милошевића обистинило (јесте), и да ли то значи да је он био добар (не) или бољи (о томе може да се расправља). Нико да се усуди да састави биланс протекле деценије, од ДОС-а до жутократије.Револуционари су обећавали куле и градове, ЕУропско млеко и амерички мед. Ништа од тога нису испунили. Уместо обнове, уследило је систематско разарање свега чега су се дотакли, од банкарског система и привреде уопште, до војске, дипломатије, па на крају и Цркве. Целокупно војно и политичко руководство државе предато је Хашкој инквизицији , али то не само да им није било доста, већ је пружило подршку њиховој суманутој теорији да је за све балканске ратове деведесетих био одговоран „великосрпски удружени злочиначки подухват“. Окупирано Косово и Метохија су, после фиктивне борбе у арени међународног права, бесрамно предати освајачима. Они који су се усудили да се томе супротставе су смењени, оклеветани и изопштени из јавног живота.Од наводног приступања ЕУропској унији није било ништа; једини резултат потписивања фамозног Споразума о сарадњи и придруживању био је додатна пљачка народа Србије. Уместо слободе и демократије, Србија је добила „Сабљу“ и „демократски“ закон о медијима гори је од омраженог Милошевићевог. Досманлије и жутократе су прво све усмерили на Београд - опустошивши провинцију и село - а онда почели да спроводе „децентрализацију“ стварањем партијских феуда и сепаратистичких квазидржава (Статут Војводине, „Санџак“). Иако данашња власт на папиру има више моћи од Милошевића и Тита, стварни владари Србије су амбасадори Империје и њених сателита.Издани, продани, понижени, распамећени, под немилосрдном чизмом Империје и њених домаћих лизача, неки Срби су носталгични за временом Милошевића. Неки се, опет, чежњиво сећају Тита. Шта је било пре Тита, нико се више не сећа. О слободи не могу да сањају они који је никада нису ни упознали, већ слободом зову лакши вид робовања. А у сваком режиму у живој успомени, константа је била затирање идентитета. Овај данашњи је најтежи само зато што су властодршци отворено у служби непријатеља, и више се и не труде да свој разарачки програм увијају у обланде како би лакше прошао у народу.По својој дефиницији, револуција је суштинска промена власти или система. На основу тога, јасно је да петооктобарска „револуција“ то у суштини и није била. Када се раскрче козметичке промене и политички маркетинг, остаје чињеница да је систем власти који тренутно постоји у Србији онај исти који је постојао и пре 5. октобра 2000. Чак штавише, има континуитет са оним пре октобра 1989, па све до октобра 1944. Да ли се та власт зове комунистичка, социјалистичка или демократска уопште није важно. Њене последице су исте.Десет година после лажне револуције, Србији је потребна стварна револуција. Уместо „промене кода“ коју силом врши жутократија, што из личног убеђења што у име својих страних господара, потребан је политички, духовни и национални препород. Он почиње од сваког појединца, малим корацима, вођен здравим разумом и вредностима које се још могу захватити из дубоког али непресушеног бунара традиције. Империја и жутократе нас држе у ропству само захваљујући оковима нашег сопственог ума. Од њих се ослобађамо истином и самоспознајом. А како је половином прошлог века написао Џорџ Орвел, у времену свеопште обмане, казивање истине је револуционарни чин.

Данас је у источнобосанском Блајбургу одржан медијски спектакл који је за циљ имао потврђивање последњег преосталог мита о босанском рату деведесетих. Уз амбасадора америчке Империје и аустроугарског вицекраља у БиХ, циркусу у Поточарима присуствовали су и сатрапи разних балканских провинција, а међу њима и Србије.Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.Цинична манипулацијаСребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.Острашћене претпоставкеПрегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.Фиктивни и стварни злочинПокушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа. ЛицемерјеБаш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.

Чињеница да ће многи данас да се присете годишњице проглашења комунистичке Југославије, новембра 1943. у Јајцу, неодвојива је од разумевања тренутне ситуације на простору који је та земља некада заузимала. Свакако да је горка иронија што су ту земљу срушили управо они којима је она највише дала: Словенцима и босанским Муслиманима нацију; Хрватима државу и амнестију од геноцида; Албанцима земљу коју су хтели да освоје вековима.Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о ”истини” успостављеној медијским консензусом, је ли).Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују ”крвнике Блајбурга” али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су цртали ти исти ”крвници”. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују ”мрачни комунистички режим” који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против ”фашизма” (који би требало да представљају ”србоћетници”). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују ”српску окупацију” а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили ”братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од ”највећег сина наших народа и народности.” А пре ће бити да ништа није у реду.За комунисте је Југославија била ”великосрпска хегемонија,” и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да ”негира антифашизам” (који је, ваљда, нешто што припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.Земља која је настала у децембру 1918 (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм ”С вером у Бога” Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за ”великосрпски буржоаски хегемонизам.”Зато су сви ”народи” и ”републике” проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на ”зле Србе” који су је, наводно, срушили.Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918 или прихватање оне повампирене из 1945 као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.О чему причам? Србија је и даље ”република” - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за ”независну републику” позивали су се управо на Брионски устав из 1974, ”аргументом” да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге ”покрајине”. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације ”Војводинијанцима” кршење њихових људских права, шта ли.(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за тзв. ”међународну заједницу” и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)Ако то није велеиздаја, шта јесте?Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за ”опозицију” сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000 - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918 имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња ”Монтенигерија” ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих ”држава” - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Оне су своју државност добиле од Југославије, која ју им је могла дати управо зато што ју је одузела од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у "ослобађање" Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој "Олуја." Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - "Дан домовинске захвалности" - који се као такав слави и данас.Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану УН посредника Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на "потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак" подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва."Олујом" је Туђман Павелићев сан о Хрватској без Срба претворио у стварност. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. "Пензионисани" амерички официри обучавали су хрватску војску путем "приватне" фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995 показаће шта под тиме подразумијева МПРИ."Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив."Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме "Бљеска," ни за вријеме "Олује." Чувена је реченица тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да "Олуја" није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!А Холбрук сигурно није био "преосјетљив" када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.Званични Загреб, дабоме, инсистира да је "Олуја," била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам "Домовински рат" (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. "Олују" назвао "организованим злочином," његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, УН трупе су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је "Олуја" постала национални празник!Како да објаснимо ту "логику"? Који је то "принцип" који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су забога "страдали под српском репресијом", а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о "закону" по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже "савршену логику која не одговара стварности на терену." Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као "теорију завјере" и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: "реалност" коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба. Посљедица америчке политике "демократије и људских права" је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави "Дан домовинске захвалности" и тужи Србију - за геноцид.O tempora, o mores...(инспирација за овај текст био је есеј из 2005. на Antiwar.com)

За разлику од, рецимо, васкршње честитке, видовдански есеј није традиција овог блога. Није што не мислим да је Видовдан важан празник, или што не вреди о њему писати, већ углавном зато не знам шта бих још рекао а што није већ речено, написано, опевано. Уосталом, за мене је принцип слободе и правде нешто што се живи сваки дан, а не нешто чега би требало да се сетимо једном годишње.Уместо да паметујем о томе шта Видовдан значи или треба да значи мени и свима нама, цитираћу текст Ђорђа Вукадиновића, једноставно насловљен ”Видовдан”:Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте... Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.Нити без њега може да нас буде, додао бих. Зато се они који би да нас нестане толико бесомучно и труде да заборавимо ко смо, шта смо, и зашто смо.

Тужна је последица орвеловских времена у којима живимо, да су многе речи кроз праксу попримиле потпуно супротно значење од почетног. Тако је појам "невладине организације" у новијој српској историји постао везан за разне фондове, комитете, институте, иницијативе и центре, наводно независне и невезане за владу, односно државу у којој делују. Међутим, те невладнике по Србији итекако финансирају и контролишу владе - али иностране. Уместо да се ради о организацијама које су израсле из народа, реч је о организацијама које народ мрзе и презиру, радећи превасходно са својим савезницима у политичком животу на примени политичких циљева својих послодаваца и идеолога.Све ово кажем како се не би стекао погрешан утисак када РАС опишем као "невладину организацију." Она то јесте управо у оном изворном, неисквареном смислу. Реч је о групи ентузијаста чији је циљ да "обнове, унапреде и прошире постигнућа и наслеђе српске цивилизације, те духовну и физичку добробит Срба широм света, у сарадњи са свим морално прихватљивим, привременим или сталним савезницима." (како стоји на сајту организације, додуше на енглеском).РАС је организовала прошлогодишње демонстрације у Вашингтону против проглашења "Независне државе Косово." Бави се хуманитарним радом, помажући народне кухиње на Космету. А ове недеље је на њену иницијативу градско веће области Колумбија (познатије као Вашингтон) усвојило резолуцију којом се 22. април проглашава Даном помена на Јасеновац. Српски текст резолуције објавио је колега Читалац. Енглески текст, скупа са фотографијом оригинала резолуције, можете видети на сајту РАС-а.Донекле је разумљиво непознавање на Западу усташког геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима у 2. светском рату, јер је режим који је владао Југославијом од 1945 до 1990 то сматрао унутрашњим питањем. То незнање је, међутим, омогућило да усташка емиграција, која је почетком деведесетих пружила огромну подршку стварању нове хрватске државе, лансира тезе о "српској агресији" и "српском геноциду" над Хрватима, па чак и објави пропагандну "историју" по којој су Срби у ствари истребљивали Јевреје горе него Немци! Овим "прањем" НДХ заменом теза се предупређују критике за Туђманов пројект стварања етнички чисте хрватске државе, који је у највећој мери и остварен у лето 1995, заслугама европских и америчких савезника. Истовремено је у Србији стваран анимус према Србима западно од Дрине и Дунава, који су проглашени кривцима за санкције и сатанизацију Србије, иако су управо они још једном највише страдали. Данас невладници у Србији имају исти став према усташким жртвама као Туђман или Павелићеви идеолошки наследници.Због свега овога, представљање истине у свету о страхотама усташког режима је од огромног значаја, не само да би се на одговарајући начин одала пошта жртвама, већ и да би се спречила манипулација историјом и да би се стало у крај злонамерним подметањима апологета усташког режима и његових епигона да тог геноцида у ствари није ни било, како би онда Срби могли бити оптужени за савремене, фиктивне "геноциде". РАС је овом резолуцијом, која је на први поглед тек симболична а у ствари од огромног моралног значаја, учинио више у борби за истину, слободу и правду него све српске владе од октобра 2000. наовамо (о оној претходној да се и не говори). А реч је о свега десетак људи, великог срца и пуних љубави према свом народу и својој земљи. Замислите колико би се могло постићи да је таквих људи више.

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина ”геноцид”: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење). Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као ”српском Аушвицу”; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца. Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива ”братства и јединства” и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, ”Бошњацима”, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, ”хуманитарни” бомбардери и њихове невладничке ”боркиње за људска права” могу да говоре о ”геноциду” у Сребреници или ”конц-логорима” у Омарској или Трнопољу.Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име ”братства и јединства” усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. под флоскулом ”домаћи издајници”; тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа (насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја). Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају ”геноцидним агресорима” - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново ”независне” Хрватске и БиХ.Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о ”великосрпском клерофашизму” и ”Сребреници,” Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим а Марко Перковић ”Томпсон” пуни стадионе док пева ”Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...””Дантеов пакао”НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.Први командант логора је био Вјекослав ”Макс” Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна. Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.(извор)

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: ”Историја се не понавља, али се итекако римује.” Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком ”операцијом Казна” (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани ”споразум” из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.Много тога је заборављено о операцији ”Савезничка сила” (а не ”Милосрдни анђео,” као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући ”коферима кеша” дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.Прво и пре свега, то није била ”ваздушна кампања,” како је еуфемистички зову. ”Бомбардовање” је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и ”тежа телесна повреда оштрим предметом” описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања ”мировног плана” из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о ”хуманитарној катастрофи” и ”етничком чишћењу.”Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о ”геноциду” који се морао зауставити ”хуманитарним” бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. ”Независна комисија за истраживање косовског рата,” на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као ”илегалну али легитимну.”НАТО је интервенисао у корист терористичке ”Ослободилачке војске Косова,” која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;стотине уништених цркава, манастира и гробаља;свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе ”Масакр у Рачку,” и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака ”Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој ”дипломатији” је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.За то време ”суд” у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти ”суд” донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају ”нормалним” прихватају мање екстреман, али ништа бољи ”да, али” став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”Реприза ”Стаклене ноћи”Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!Злочин и наградаИако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?Замена тезаУ том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.Споменик злобној сујетиКада је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

17. март 2004 - 17. март 2009.По плодовима њиховим познаћете их.

Да није тужно, било би смешно. Јуче је уз велику државну помпу обележена годишњица Првог српског устанка као Дан државности и Дан војске Србије. Председник Тадић се шеткао пред гардистима, премијер Цветковић је држао говор у Орашцу; сви су се тапшали по рамену, декламовали флоскуле о ЕУропској будућности и причали нове празне приче народу.Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у "јасној визији и добро осмишљеној стратегији." Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти "пријатељи" на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: "нема земље - нема проблема."Вели Цветковић:Време је да се окренемо будућности, да заједно и предано радимо на бржем развоју, да не остављамо проблеме својој деци, него да их сами решавамо. Немамо времена за политичке размирице. Ово је време када одлучујемо како ће наша земља изгледати да десет-двадесет година."Окретање будућности" је омиљена фраза ЕУфоричара и НАТОкрата, који би да Срби што пре забораве историју пре 2000, односно да из ње памте само оно што им се нареди: да су геноцидни, клерофашистички, империјалистички ултранационалисти које сви мрзе са савршено добрим разлогом и да зато треба да вечито испаштају и окајавају грех сопственог постојања."Бржи развој" је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о "Србији једној и јединственој под европским небом." За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла "ОВК" терористе није остало ама баш ништа, заслужне су управо "демократе" (било са малим или са великим "д").Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како "прослављају" дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања "независне државе Косово"? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг "пријатеља" и "савезника" за које се демократори куну да "немају алтернативу" - баш тада јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту "древну историју" заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби "интегрисали" у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других "мудрости" којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали "изолацију" – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли. Пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања четворице дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била "да се боље живи" већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде. А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви. Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.

Prošlo je pet godina od kako je počeo da izlazi časopis Astronomija: Statistika Ne računajući najnoviji 34-ti broj, do sada je izašlo 33 redovna broja Astronomije sa 2052 strane. Na taj broj treba dodati jedan Foto specijal sa 76 strana, 9 brojeva SF fanzina NOVA sa ukupno 144 strane, zatim Katalog 110 NGC objekata [...]