Planeta Srbija

Serbian passport holders can travel without a visa to following countries : † indicates countries that have an agreement with Serbia on visa free travel; rest of the countries generally do not require visas or have adopted a unilateral waiver Africa Countries allowed stay Botswana† 90 days Burkina Faso 90 days (on arrival) Burundi on arrival Cape Verde on [...]

Гери Олдман, у улози Дракуле Френсиса Форда Кополе из 1992. Gary Oldman, as Dracula by Francis Ford Coppola, 1992 Овде, у Даблину, између Фервјуа и Марина, на путу који води у Клонтарф, на самој обали Ирског мора и пар минута хода од места где живим, практично одмах иза ћошка, у улици Марино Кресент бр. 15, налази се [...]

Connemara map

Залив Црне Утрине (Blacksod Bay)

Мапа покрајине Мејо (County Mayo map):

U poslednje vreme cesto putujem i to na meni vec poznatoj relaciji Minhen Beograd. Ujutro znam tacno u koliko sati da uhvatim voz da bih stigla, bez frke idem na brzo prijavljivanje i skidam cipele na bezbednosnoj kontroli. Kao da letim svaki dan - doduse u poslednjih nekoliko meseci letim jedan put mesecno sto je vec ozbiljan napor za mene. E ovoga puta sam zaboravila da letim za Beograd. Ne znam kako ali zaboravila. Prosla sam prijavi, bezbednosni koridor sa sve skidanjem kaisa, jakni i cipela i dosla na deo aerodroma gde su letovi za EU. Tu sam usla u neku prodavnicu i trazila sminku i parfeme, poklone koje nisam stigla da kupim. Zaboravila sam da treba da predjem i pasosku kontrolu i  da predjem na udaljene izlaze za zemlje van EU.

Spricam parfeme, pricam sa nekim tipom koji daje savete o bojama i ne razmisljam da me ceka jos bar 20 minuta provera, cekanja i stepenica. U jednom trenutku cujem na udobnom i toplom aerodromu jasan glas koji porucuje da ce avion za Beograd kasniti 25 minuta.

Tek tada bacim naprskane papirice i u zurbi izletim i stanem u red za zemlje koje nisu EU.

Cekam 20 minuta … stignem i udjem u avion koji nekako ( hvala nebu) uvek kasni na liniji Minhen-Beograd.

Preplavi me sreca sto sam uspela da udjem u avion a i neka tuga sto eto zaboravila da za Beograd moram da prodjem jos jednu kontrolu.

Kad nadlecemo Beograd uvek virim i gledam kao da cu videti svoj prozor iz aviona. Slecem. I uvek zurim - uvek mi je malo vremena pa hocu da ustedim koji minut jureci ka izlazu.

Da li znate osecaj kada se u sobi dugo pusi pa otvoren prozor kao da ubacuje samo jedan svezi ton u sobu. Tako se uvek osecam na aerodromu Nikola Tesla. Iz svake prostorije kulja dim a previse opusteni sluzbenici glasno vicu po hodnicima. Pogled mi klizne na zastavu na vrhu zgrade i ha - ne mogu da verujem - zastava je iscepana i sve tri boje drze se zajedno samo na nekoliko mesta.

Opet … kako to sve brzo zaboravim kada sam kod kuce.

Зграда осигуравајуће компаније Лојд, архитекта Ричард Роџерс, Лондон-Сити.

У околини ситија, после радног времена нема нигде никог. А тешко је видети и небо:

А и кад се види, више је него драматично:

Овај мали град је једна од највећих лука на југу Ирске. Последња станица некадашњег Титаника. Никакве палате, ни замка. Само катедрала на једној узвишици. Визуелна доминанта над живописно обојеним кућерцима. И поред тога, тешко је пронаћи пут до катедрале.

Можда зато, иако нема ама баш никакаве везе са Кафком, атмосфера и топос подсећају ме на замишљене призоре из његовог недовршеног романа. Замак. У граду без замка.

Kada posaljete biografiju nekoj firmi ili nekoj agenciji mozda ce Vas neko i zvati da dodjete. Nemojte slati svoje biografije ako zaista ne mislte da menjate posao ili da se selite - hocu reci nemojte biti neozbiljni. OK, ako se cenkate pa hocete vise para od vaseg buduceg poslodavca preseljenje ili promenu firme mozete navesti kao jedan od velikih stresova u zivotu ali pre toga probajete da izvucete informaciju o vasoj direktnoj konkurenciji.

E sad ni sa selidbom nije sve tako jednostavno jer vas ceka izvesna kolicina resivih ali ipak problema. Konkretno sa promenom posla i odlaskom u inostranstvo pocinje jedan nova etapa u vasem zivotu pa evo nekoliko tema za razmisljanje…

1. koliko dobro znate jezik zemlje u koju nameravate da krenete i ako ne znate sta cinite da unapredite to znanje. Nije problem doci u zemlju gde ne znate jezika jer, zaboga, svi znaju engleski ali razmislite o tome da su isti ljudi uvek u postama, bankama, stare komsije koje i ne govore jezik jer tesko da cete u beogrsdskoj piljarnici pronaci engleza. Dakle ucite jezik - bar malo. I ako vas neka agencija uverava da je za vase preseljenje to nebitno ne budite sigurni - lokalni jezik je neophodan.

2 . Raspitajete se (Internet, poznanici i ostali kanali) kako da dodjete do stana. Koliko kostaju ti stanovi , sta cete morati jos da placate vezano za stan. Stvar koja ne postoji u Srbije je institucija otkaznog roka od 3-6 meseci. Dakle, kad zelite da odete iz nekog stana to morate zakonski najaviti minimalno 3 meseca ranije sem ako ugovor nije precizirao drugacije. 3. Raspitajte se koja vam osiguranja trebaju - kako funkiconise zdravstveno osiguranje za koliko clanova porodice vazi, koliko kosta. Drzavana osiguranja su OK jer uvek mozete posle preci na privatna - obratno nije moguce. 4. Informisie se o vasoj vozackoj dozvoli - koje zemlje prihvataju Vasu dozvolu koje ne. U Nemackoj imate pravo 6 meseci da vozite sa srpskom dozvolom onda vise ne jer naprasno vise ne znate da vozite a morate ponovo u skolu. Sve u svemu kostace vas oko 1000 evra.

5. Inforimiste se o ljudima koji zive vasem novom gradu. Ambiciozan projekat pokrenuli su ljudi za ETF-a u Nemackoj i napravili forum i sajt sa brojnim informacijama nasih ljudi koji zive u Nemackoj. Znam ljude koji su se preko foruma upoznali , nasli posao i preselili.http://www.nasi-u-d.de/

Kad se raspitate, procitate i okrenete oko sebe razmislite da li zelite da idete. Onda razmisite ponovo. Pa onda posaljite biografiju!

(Fairview park, Dublin)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Парк, у којем је забрањено пуштање змајева.

Коста. Маше.

Ове фотографије настале су у последњих пар година…

Даблин

Даблин

Београд

Београд

Београд

Лондон

Пераст, Бока

Хераклион

Глазгов

Небо у околини замка Краљице Мери, Шкотска

Небо изнад моста на реци Клајд, Шкотска

(Africa Vetus)

Узани простор, застрт неким комадима камења, које нам показаше и рекоше: Ето то су остаци Картагине…

Палата председника Туниса је саграђена на једној висоравни, која се уздиже над археолошким налазиштем остатака „римске картагине“. Волео бих да мислим да је локација за савремену председничку палату одабрана због феноменаланог погледа на залив, али ми се чини да данашњи Тунижани сматрају себе за „народ најстарији“… Мисле да су потомци бербера. За које, опет, мисле да су били потомци Феничана… Заблуда до заблуде.

Чудан неки народ били ти Феничани. Народ без части. Све би урадили за новац. Данас је то нормално. Онда јесте било чудно… Треба разорити, наравно.

Сунце и бескрајна поља маслина прате нас на путу за Ел-Џем (El-Jem).

Габеш (Gabes). Пробам недозреле урме на једној од плантажа. За динар неки дедица попе се на палму високу 30 метара и донесе урме. Најбоље су, закључујем, кад се једу заједно са зеленим лимуном. У оази Дуз (Douz) купам се, кришом, на извору.

Сахара! Какво место! Сунце се не види. Разливено је преко целог небеског свода, тако да време не изгледа сунчано, него некако сиво и облачно. Јели ово коначно мир? Један арапин показује ми пустињску лисицу, опет – за динар. Пењем се на камилу и одлазим назад.

Џиповима прелазимо језеро Шат ел Ђерид (Chott-el-Djerid). Језеро соли. Тозер (Tozeur) је са друге стране језера. Уништен туризмом. Места северно од Гафсе (Gafsa) настањена су шиитима. Лако се распознају по одећи. Док пролазим једним селом, близу границе са Алжиром, иако је ноћ, распознајем митраљеско гнездо на равном крову куће.

Керуан (Kairouan) један од седам муслиманских светих градова. Не осећам ништа. Све је прљаво и смрдљиво.

 

 

С муком, пешке се пробијамо кроз напуштено насеље до планинске оаза Чебика (Chebika). Узбрдо. Видм једам стари бицикл наслоњен на зидове насеља и радосно узвикујем: Није напуштено!

Тунижаско парче планиског масива Атлас! Крај света, крај Африке Проконзуларис.

 

 

 

Територија “Уједињеног Краљевства”

Белфаст је занимљив град. Полицијске станице личе на тврђаве. Пусто је. Градске улице су празне, иако је сунчано. Графити на зидовима нису уобичајени. Нема парола, ни љубавних порука, већ цртежа оружја, маскираних типова, крвожедних паса са разјапљеним чељустима са грбовима и заставама. Речено ми је да је Хотел Европа “место високог ризика”. Бомба је, кажу, подметана 73 пута. Питам: да ли су у тај број укључена и она подметања кад бомба закаже? Преко пута хотела Европа налази се паб „Краун“. Прозорска стакла у пабу су тако обојена да, кад сте унутра, не можете са сигурношћу да тврдите да ли напољу пада киша, или је сунчано време, па чак ни да ли је дан или ноћ. Нема музике, само звуци звецкања пивским чашама и понеки баритон, који се дрзнуо да се накашље гласније од уобичајеног. Пробам “Гинис”. На улицама ни ноћу нигде никог. Ни пса да залаје. Полицијски аутомобил, са сиреном, негде у даљини, само подцртава атмосферу пустоши. Ујутро, међутим, све одједном оживи. Запита се човек где ли су сви ти људи нестали синоћ и одакле су јутрос измилели? Лица строга. Хладна. Бледа, некако. Не би им пало напамет да се случајно некоме насмеше. У Белфасту је пушење дозвољено свуда - не мора да се пуши напољу. Можда због тога нико ни не пуши док корача улицом. Застајем, палим цигарету, и настављам да корачам даље…

 

 

 

Хотел ЕвропаПаб “Краун” (Crown) Докови Бродоградилиште и лука Центар за забаву “Одисеј”