Planeta Srbija

Meni je vrućine uvek previše. Nisam ljubitelj zime, ali ako moram da biram između +30 i -15, odlučujem se za ovo drugo. A, ako baš mogu da izvoljevam, biram 20-21. Kopaonik je meni veoma draga lokacija. Veoma često odlazim gore. Ponekada i samo jedan dan (dve noći) predstavljaju neverovatno punjenje baterija. Od Beograda do Kopaonika, nekom umereno brzom vožnjom stiže se bez problema za 3,5 sata pravcem - autoput za Niš do Pojata, pa zatim preko Kruševca na Brus.

Za smeštaj preporučujem Hotel Grand - posebno ako je cilj putovanja potpuni hedonizam. Grand je zaista u dobrom stanju, odlično održavan i s pravom nosi četiri zvezdice. Hrana u hotelu je korektna - veoma raznovrsna, no pomalo “dosadnog” ukusa. U svakom slučaju prihvatljiva.

Osoblje je ljubazno, hotel je veoma čist. Cena polupansiona u dvokrevetnoj sobi po osobi, zavisno od doba godine, varira od oko 32-33 do 40-42 evra, a za jednokrevetnu sobu desetak evra više. Ako putujete solo, na peglanje mozga (moj naziv za dan-dva čitanja na terasi i šetanja po planini) zahtevajte sobu s francuskim ležajem jer ako to ne pomenete, kao jednokrevetnu možete lako dobiti sobu sa dva kreveta. Orjentacije radi - CocaCola u hotelu košta 150 dinara, dakle nešto više nego u Beogradu. Savet je da flaširanu vodu ponesete iz Beograda - ako idete kolima, to nije nikakav problem.

Letnja temperaturana razlika između Beograda i Kopaonika je oko 15 stepeni. U ovom trenutku ovde je 31 stepen, a na planini 19. Kada je pre nekoliko nedelja kod nas mereno 44-45, gore je bilo 28. Noći su veoma hladne. Idealne za spavanje.

Zato, ako vam je dosta vrućine - moj topao (ili hladan) savet glasi: pravac na Kopaonik.

Naša muzička scena, retko donosi (vraća) prijatna iznenađenja. Sestre Kovač, meni su muzički veoma drage još iz vremena K2, a Aleksandra je prvo sa singl albumom, a zatim i sa pravim albumom pre nekog vremena samo podsetila kakav zvuk nedostaje na ovim prostorima.

Sa novim albumom “U nebranom grožđu” koji se ovih dana promoviše veoma kvalitetno snimljenim spotom za numeru “Kolena”, Kristina podseća na to kako dobar POP treba da zvuči - muzički i produkciono savršen, sa dobrim aranžmanom koji daje osećaj punog zvuka. Retki su domaći albumi koje sam spreman da u potpunosti odslušam više puta u celini - a ovaj je baš takav. ”U nebranom grožđu” su za svaku preporuku. 

Pre nešto više od tri godine, gotovo da nije bilo značajnijeg medija koji na ovaj ili onaj način nije izvestio o novoj pojavi koja je zahvatila London - Toothingu. Reč je o komuniciranju ljudi preko protokola bluetooth sa namerom da se upoznaju i na licu mesta, na pogodnom mestu priušte sebi sex sesiju na brzaka.

Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

Robosapien je ušao u moj život. Konačno. Znam da je infantilno da “konjina” od bezmalo 33 godine kupuje igračku koja je namenjena ne mlađim od 6 godina, ali nisam prekršio napis na kutiji - stariji sam od toga prema tome - uredu je Šalu na stranu - ovaj robotić je pre dve ili tri godine, kada se pojavio izazvao veću pažnju kod starijih nego kod dece. Puno je različite LifeStyle magazine, uključujući i T3 pisalo o njemu, a broj ljubitelja ovih spravica je neviđenom brzinom rastao. Ove godine sam u Nemačkoj video i naslednika originalnog Robosapiena, a u međuvremenu su se pojavila i druga hodajuća i leteća bića istog proizvođača.

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu OK - zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija - dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke - “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži

Večeras je Srbija prvi put učestvovala na Eurosongu kao samostalna država i pobedila je. Svaka čast Mariji Šerifović i ostaloj ekipi na ovoj pobedi.

 Ono što me međutim užasava je način na koji je voditeljka Javnog servisa vodila program kako u kvalifikacijama, tako i u finalu. Način vođenja je bukvalno ličio na slušanje ogovaračke ekipe koja sedi u ćošku nekog kafića. Prve večeri, kako je voditeljki nervoza rasla jer nije bila sigurna da li će se Srbija kvalifikovati, upućivala je poluuvredljive komentare voditeljskom paru, da bi pred kraj pokušavala da bude duhovita. U finalnoj večeri je samo falilo da psuje one zemlje koje nisu glasale za “nas” (na sreću takvih je bilo dosta), da bi na kraju uz dahtanje u mikrofon koje je očito poruzrokovano uzbuđenjem koje nije umela da sakrije objasnila da mora da napusti vođenje programa da bi radila intervju. Kao neko ko je u medijima već 16 godina, ovo vidim kao više nego neprofesionalno. Naravno, Javni servis Srbije sigurno smatra da je posao odrađen mestralno za naše pare - mi plaćamo njihov rad. Ništa manje strašno je ponašanje privatnih stanica sa nacionalnim pokrivanjem koje su do samog kraja ćutalo o ovom takmičenju - verovatno zbog ljutnje što oni ne prenose ovaj događaj.

Ipak, još jednom čestitke timu koji je Molitvu doveo na prvo mesto evrovizijskog takmičenja. Retka je prilika da puna sala ljudi sa raznim zastavama evropskih zemalja skandria pozitivno Srbiji.

Danas sam konačno promenio server (a usput i domen) na kome držim blog. Nadam se da će ovo osveženje konačno osvežiti i blogovanje, obzirom da me je stari server na kome stoji relja.com žestoko mučio, i time mi otežavao ono što sam između ostalog planirao da radim - a to je blogovanje i sa raznih mesta uključujući i mobilni piskaranje.

Inače skoro sve sa starog bloga je preneto na novi server, ali ne i komentari obzirom da je ta baza jednostavno “pukla”.

Pošto je Iva došla i otišla i tako mi čestitala Novu godinu, vreme da je da napravim još jedan post na famoznom “ovde”.

Verovatno su svi manje-više čuli za onaj vic kada zeka uđe u poslastičarnicu i pita: “Da li imate tortu od šargarepe?” Poslastičari kažu da nemaju, zaka se pojavljuje iz dana u dan i na kraju oni reše da je naprave. Kada se nakon toga zeka pojavi sa svojim pitanjem i dobije odgovor: “Da, imamo”, on im kaže: “Jel da da je blak.”

E pa ova Marina je sve samo ne bljak

Marin Carrot Cake

POTREBNO VAM JE:

PRIPREMA:

Zagrejte rernu na 200 stepeni. Nauljite pleh.

Ulupatiti ulje i šećer zajedno i meštati dok ne postane svetlo i penasto. Dodati jaja, jedno po jedno, dobro umititi posle svakog dodavanja. Dodati Vanilu

Pomešati brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu, cimet i so. Dodati masi. Dobro promešati.

Pomešati masu sa šargarom i sipati u pleh.

Peći 45-50 minuta na sredini rerne ili dok se ivice malo ne odvoje od zidova pleha. Kolač treba da se ohladi u plehu oko pola sata pre nego što se prebaci na tacnu.

Kada se ohladi premazati ga kremom od sira koji se priprema na sledeći način:

Umutiti krem sir, puter i vanilu. Postepeno dodavati šećer i mutiti dok ne postane penasto. Premazati preko kolača.

Kolač treba ostaviti u frižideru par sat pre serviranja.

Gotovo nikada ne pijem česmovaču, ne toliko zbog mišljenja da je ona loša, već jednostavno zbog ukusa koji mi nije sasvim po volji. Og gaziranih voda koje su dostupne na našem podnevlju Vrnjce sam zavoleo najviše. Umeju da mi dosade pa se pomerim na neku drugu “robnu marku”, ali ako bih morao na jedan da kažem koju gaziranu vodu najviše volim - nemam nikakvu dilemu.

Poslednjih meseci sam primetio da mi ukus Vrnjaca nije “onaj stari” ali sam na kraju sebe ubedio da sam se istripovao. Na kraju, u trenutku dosade sam proučio speicifikaciju na flaši u ustavnovio da je takozvani suvi ostatak vode koju sam upravo popio 743mg/l. To mi se nije uklapalo u staru sliku Vrnjaca za koje znam zasigurno da spadaju u kategoriju veoma “slanih” voda, a odlično se sećam i rasprave koju sam vodio sa asistenom pre mnogo godina na patofizi oko toga koja je voda najslanija u Srbiji - Knjaz ili Vrnjci. Epilog te rasprave je bio njegova pobeda i moje pamćenje da je suvi ostatak te vode svakako preko 1700mg/l.

Daljim njuškanjem naletim na sitan natpis Vrnjačka Banja / izvor Borjak i tu mi totalno zazvoni u glavi. Vrnjci koje ja volim potiču sasvim sigurno sa Rimskog izvora. Par dana kasnije u samoposluzi ne budem lenj i malo pronjuškam po flašama i shvatim da pod gotovo istovetnom etiketom (razlika je samo u natpisu Rimski izvor ili izvor Borjak) postoje dve vrste vode koje se dosta razlikuju po sastavu - u krajnjoj liniji jedna je umereno slana, druga veoma slana - ali je ključ svega da zapravo potrošači ne znaju ako se baš ne zainate da čitaju sitna slova šta kupuju.

Opet par dana kasnije, ne budem ja lenj i rešim da pozovem telefonski broj ispisan na boci kao “korisnički broj”. Javi se radnica centrale fabrike, koja me prebaci na službu prodaje. Piitam ja njih - zašto dve različite vode izgledaju skoro potpuno isto, i zašto vode sa Rimskog izvora gotovo da nema u prodaji u Beogradu i čovek mi kaže - imamo problem sa crpljenjem sa Rimskog izvora koji ćemo rešiti uskoro. OK. Ali zašto su gotovo iste flaše. Čovek odgovori: “A otkud ja to znam.”

Divno!

Na stranu što Rimski izvor ja volim da pijem - ali ovde je gotovo reč o prevari potršača, i to ne sasvim bezazlenoj. Ako recimo postoji srčani bolesnik koji pije Borjak i grešom počne da kupuje Rimski izvor - mogao bi da ima problema - više soli obično vodi ka višem krvnom pritisku. Ali čak i da ne gledam na to fatalistički, voda sa izvora Borjak se pojavila neprimetno. Pod istom etiketom kao i voda sa Rimskog izvora. Dva različita proizvoda u istom paketu. To nije sasvim pošteno. Siguran sam da kod nas postoji jako udruženje za zaštitu potrošača to ne bi prošlo lako i tiho. Ali sam takođe siguran da će kod nas ovo proći u potpunom miru i tišini.

Gotovo nikada ne pijem česmovaču, ne toliko zbog mišljenja da je ona loša, već jednostavno zbog ukusa koji mi nije sasvim po volji. Og gaziranih voda koje su dostupne na našem podnevlju Vrnjce sam zavoleo najviše. Umeju da mi dosade pa se pomerim na neku drugu “robnu marku”, ali ako bih morao na jedan da kažem koju gaziranu vodu najviše volim - nemam nikakvu dilemu.

Poslednjih meseci sam primetio da mi ukus Vrnjaca nije “onaj stari” ali sam na kraju sebe ubedio da sam se istripovao. Na kraju, u trenutku dosade sam proučio speicifikaciju na flaši u ustavnovio da je takozvani suvi ostatak vode koju sam upravo popio 743mg/l. To mi se nije uklapalo u staru sliku Vrnjaca za koje znam zasigurno da spadaju u kategoriju veoma “slanih” voda, a odlično se sećam i rasprave koju sam vodio sa asistenom pre mnogo godina na patofizi oko toga koja je voda najslanija u Srbiji - Knjaz ili Vrnjci. Epilog te rasprave je bio njegova pobeda i moje pamćenje da je suvi ostatak te vode svakako preko 1700mg/l.

Daljim njuškanjem naletim na sitan natpis Vrnjačka Banja / izvor Borjak i tu mi totalno zazvoni u glavi. Vrnjci koje ja volim potiču sasvim sigurno sa Rimskog izvora. Par dana kasnije u samoposluzi ne budem lenj i malo pronjuškam po flašama i shvatim da pod gotovo istovetnom etiketom (razlika je samo u natpisu Rimski izvor ili izvor Borjak) postoje dve vrste vode koje se dosta razlikuju po sastavu - u krajnjoj liniji jedna je umereno slana, druga veoma slana - ali je ključ svega da zapravo potrošači ne znaju ako se baš ne zainate da čitaju sitna slova šta kupuju.

Opet par dana kasnije, ne budem ja lenj i rešim da pozovem telefonski broj ispisan na boci kao “korisnički broj”. Javi se radnica centrale fabrike, koja me prebaci na službu prodaje. Piitam ja njih - zašto dve različite vode izgledaju skoro potpuno isto, i zašto vode sa Rimskog izvora gotovo da nema u prodaji u Beogradu i čovek mi kaže - imamo problem sa crpljenjem sa Rimskog izvora koji ćemo rešiti uskoro. OK. Ali zašto su gotovo iste flaše. Čovek odgovori: “A otkud ja to znam.”

Divno!

Na stranu što Rimski izvor ja volim da pijem - ali ovde je gotovo reč o prevari potršača, i to ne sasvim bezazlenoj. Ako recimo postoji srčani bolesnik koji pije Borjak i grešom počne da kupuje Rimski izvor - mogao bi da ima problema - više soli obično vodi ka višem krvnom pritisku. Ali čak i da ne gledam na to fatalistički, voda sa izvora Borjak se pojavila neprimetno. Pod istom etiketom kao i voda sa Rimskog izvora. Dva različita proizvoda u istom paketu. To nije sasvim pošteno. Siguran sam da kod nas postoji jako udruženje za zaštitu potrošača to ne bi prošlo lako i tiho. Ali sam takođe siguran da će kod nas ovo proći u potpunom miru i tišini.

Živimo u zemlji u kojoj izlazak onih koji glasaju za građansko-demokratske opcije zavisi između ostalog od meterološke prognoze. Često čujemo - ako vreme bude lepo, izaći će veći broj ljudi, pa će samim tim procenat desne Srbije biti manji. Zašto je tako - pa mnogo je mogućih objašnjenja, ali negde stičem utisak da uvek provejava razočarenje i da onda jedan deo ljudi jednostavno ne želi da glasa za “svoju” opciju, a nema alternativu i reši da je lakše da ne glasa. Naravno da je pogrešno, ali sa druge strane sasvim je logično. To znaju i ljudi u strankama čiju su glasači “posebno osetljivi” i kako se trude da to promene? Deluje da je odgovor - Nikako!

Famozni krug dvojke, koga ova druga strana često sa gnušanjem uzima u usta jer tu žestoko gubi, je pravi primer kako se gube glasači. Pre više od pet nedelja počela je zamena asfaltnog trotoara u kraju kod Kalimegdana. Radovi su počeli bez ikakve najave, zatvaranjem ulice u kojoj se nalazi i tako pretesna žuta parking zona. Kada dođe vikend, nema nikakve šanse da stanari tu parkiraju - ekipa iz Bana zaposedne kraj samo tako. 150 parking mesta manje. Svako jutro u 7 vibracione bušilice. I subotom i nedeljom. I tako dve nedelje. Prašina leti na sve strane, ulica izgleda kao put kroz njivu. Onda je stigla ekipa koja je istovarila ploče za trotoar. I onda su nestali svi. Tri nedelje niko ništa ne radi. Ulica zatvorena, nema parkinga, nervoza ljudi raste. Tradicionalni glasači DS-a kažu - nikad više. To, po mojoj proceni znači da uglavnom neće izaći na izbore… A moglo je i drugačije. Moglo je da beogradske vlasti upute po jedno cirkularno pismo svakom stanaru “ugroženog kraja” u kome saopštavaju šta će se dešavati i u kom periodu. Da kažu da je to zbog toga što se čini da Beograd bude lepši. Da ponude alternativu za parkiranje tako što će “ugorženim” stanarima u datom periodu omogćiti parkiranje i u zelenoj i u crvenoj zoni. Takav potez ne bi koštao ništa, a puno bi značio.

Ključ priče je u tome da političari i javne službe građane tretiraju kao podanike, a ne shvataju da su zapravo oni u službi tih građana. I dok je tako bićemo tu gde jesmo. A nismo na lepom mestu :)

Živimo u zemlji u kojoj izlazak onih koji glasaju za građansko-demokratske opcije zavisi između ostalog od meterološke prognoze. Često čujemo - ako vreme bude lepo, izaći će veći broj ljudi, pa će samim tim procenat desne Srbije biti manji. Zašto je tako - pa mnogo je mogućih objašnjenja, ali negde stičem utisak da uvek provejava razočarenje i da onda jedan deo ljudi jednostavno ne želi da glasa za “svoju” opciju, a nema alternativu i reši da je lakše da ne glasa. Naravno da je pogrešno, ali sa druge strane sasvim je logično. To znaju i ljudi u strankama čiju su glasači “posebno osetljivi” i kako se trude da to promene? Deluje da je odgovor - Nikako!

Famozni krug dvojke, koga ova druga strana često sa gnušanjem uzima u usta jer tu žestoko gubi, je pravi primer kako se gube glasači. Pre više od pet nedelja počela je zamena asfaltnog trotoara u kraju kod Kalimegdana. Radovi su počeli bez ikakve najave, zatvaranjem ulice u kojoj se nalazi i tako pretesna žuta parking zona. Kada dođe vikend, nema nikakve šanse da stanari tu parkiraju - ekipa iz Bana zaposedne kraj samo tako. 150 parking mesta manje. Svako jutro u 7 vibracione bušilice. I subotom i nedeljom. I tako dve nedelje. Prašina leti na sve strane, ulica izgleda kao put kroz njivu. Onda je stigla ekipa koja je istovarila ploče za trotoar. I onda su nestali svi. Tri nedelje niko ništa ne radi. Ulica zatvorena, nema parkinga, nervoza ljudi raste. Tradicionalni glasači DS-a kažu - nikad više. To, po mojoj proceni znači da uglavnom neće izaći na izbore… A moglo je i drugačije. Moglo je da beogradske vlasti upute po jedno cirkularno pismo svakom stanaru “ugroženog kraja” u kome saopštavaju šta će se dešavati i u kom periodu. Da kažu da je to zbog toga što se čini da Beograd bude lepši. Da ponude alternativu za parkiranje tako što će “ugorženim” stanarima u datom periodu omogćiti parkiranje i u zelenoj i u crvenoj zoni. Takav potez ne bi koštao ništa, a puno bi značio.

Ključ priče je u tome da političari i javne službe građane tretiraju kao podanike, a ne shvataju da su zapravo oni u službi tih građana. I dok je tako bićemo tu gde jesmo. A nismo na lepom mestu :)

Nepisano pravilo je da kupci ne veruju 100% reklamama niti da tvorci reklama imaju u glavi da će im kupci potpuno poverovati. Cenim da oni što kupuju proizvode “sa krilcima koji su toliko tanki da ti je sve jedo šta nosiš” ne očekuju da će u belim pantalonama mirne duše praviti špage. Verujem da nema ni onih koji veruju da će ući izaći i završiti, niti da će sve biti savršeno čim se uđe u lepo dizajniranu zgradu. Nemam nikavu dilemu ni oko priče o savršeno belom bez fleka, dobro opranom zakorelom suđu ili negovanju ruku dok ručno perete sudove. Sve je to deo igre mačke i miša - prodavca i kupca koji manje ili više domišljato prave svoje reklamne kampanje.

No ponekada se stvarno pretera. Iz detinjstva me prati reklama za neki predpostavljam herbicid, pesticid ili šta već gde zemljoradnik šeta njivom a neko ga pita: “A muharike?”. Dobri domaćin odgovara: “Ne, ne prijatelju, ja sam se te napasti rešio.”

I iako nikada nisam saznao šta su Muharike (mada ako me to pitanje “muči” i danas propagandisti mogu da kažu da je reklama uspela), nekako kada god vidim užasnu reklamu setim se upravo te.

Pre neki dan gledajući TV naleteo sam na spot u kome se reklamira firma što menja i krpi stakla na automobilima. Debilizam spota je neviđen. Dok slušate produhovljeni glas koji vas upućuje u razloge zbog kojih ljudi krpe stakla kada napuknu - neki krpe zato što neće rupu, drugi zato što hoće bezbednost, a mudri i iz jednog i drugog razloga, gledate kako majstor maišinom prinosi novu šoferku Mercedesu A klase koji ima uredno već montirano staklo. Neverovatno mi je da neko baci novac u produkciju i emitovanje a da na tako banalnom mestu padne.

Nepisano pravilo je da kupci ne veruju 100% reklamama niti da tvorci reklama imaju u glavi da će im kupci potpuno poverovati. Cenim da oni što kupuju proizvode “sa krilcima koji su toliko tanki da ti je sve jedo šta nosiš” ne očekuju da će u belim pantalonama mirne duše praviti špage. Verujem da nema ni onih koji veruju da će ući izaći i završiti, niti da će sve biti savršeno čim se uđe u lepo dizajniranu zgradu. Nemam nikavu dilemu ni oko priče o savršeno belom bez fleka, dobro opranom zakorelom suđu ili negovanju ruku dok ručno perete sudove. Sve je to deo igre mačke i miša - prodavca i kupca koji manje ili više domišljato prave svoje reklamne kampanje.

No ponekada se stvarno pretera. Iz detinjstva me prati reklama za neki predpostavljam herbicid, pesticid ili šta već gde zemljoradnik šeta njivom a neko ga pita: “A muharike?”. Dobri domaćin odgovara: “Ne, ne prijatelju, ja sam se te napasti rešio.”

I iako nikada nisam saznao šta su Muharike (mada ako me to pitanje “muči” i danas propagandisti mogu da kažu da je reklama uspela), nekako kada god vidim užasnu reklamu setim se upravo te.

Pre neki dan gledajući TV naleteo sam na spot u kome se reklamira firma što menja i krpi stakla na automobilima. Debilizam spota je neviđen. Dok slušate produhovljeni glas koji vas upućuje u razloge zbog kojih ljudi krpe stakla kada napuknu - neki krpe zato što neće rupu, drugi zato što hoće bezbednost, a mudri i iz jednog i drugog razloga, gledate kako majstor maišinom prinosi novu šoferku Mercedesu A klase koji ima uredno već montirano staklo. Neverovatno mi je da neko baci novac u produkciju i emitovanje a da na tako banalnom mestu padne.

Nisam pivopija. Priznajem. No, u pojedinim momentima, uz prave ljude, pravu klopu i pravu atmosferu, sa zadovoljstvom se upuštam u užitak ispijanja ovog, verovatno najpopularnijeg pića na svetu. U takvim prilikama, ako mogu da biram, biram Heineken ili Guinness. Prvo se na moju veliku radost lako nalazi u našim krajevim, drugo u obliku konzerve gotovo nikako.

Jedino što još ostaje je prava pivska čaša. Njih zaista ima dosta vrsta, ali meni je nekako najdraži onaj tip koji se sreće u pubovima - sa proširenjem pred samim vrhom, nakon koga ponovo sledi suženje. I prilično dugo sam u Beogradu tragao za takvim čašama, i taman kada sam se spremao da odustanem i odložim njihovu nabavku za prvu sledeću prilku “napolju”, naišao sam na njih na poptuno neočekivanom mestu - u Super Veru na Novom Beogradu. Dakle, ako tragate za ovim tipom staklarije, sada znate gde ima šanse da potragu uspešno okončate.

Nisam pivopija. Priznajem. No, u pojedinim momentima, uz prave ljude, pravu klopu i pravu atmosferu, sa zadovoljstvom se upuštam u užitak ispijanja ovog, verovatno najpopularnijeg pića na svetu. U takvim prilikama, ako mogu da biram, biram Heineken ili Guinness. Prvo se na moju veliku radost lako nalazi u našim krajevim, drugo u obliku konzerve gotovo nikako.

Jedino što još ostaje je prava pivska čaša. Njih zaista ima dosta vrsta, ali meni je nekako najdraži onaj tip koji se sreće u pubovima - sa proširenjem pred samim vrhom, nakon koga ponovo sledi suženje. I prilično dugo sam u Beogradu tragao za takvim čašama, i taman kada sam se spremao da odustanem i odložim njihovu nabavku za prvu sledeću prilku “napolju”, naišao sam na njih na poptuno neočekivanom mestu - u Super Veru na Novom Beogradu. Dakle, ako tragate za ovim tipom staklarije, sada znate gde ima šanse da potragu uspešno okončate.

Jedna od stvari koja mi nekako uvek zapadne za oko kada sam nege u inostranstvu su kompjuteri koji se mogu videti pored kontejnera za smeće. Ljudi kupe novu mašinu, i staru bace. Do nedavno naše tržište je bilo preplavljeno uvezenim polovnim kompjuterima koje su domaći domišljati trgovci negde preko kupovali na kilo i to bukvalno. Štos je u tome što kada neka velika firma unapređuje svoju IT opremu, staru prodaje za izuzetno malo novca. Da tu opremu baci na smetlište trošak transporta bi bio veći.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]”

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo!

Jedna od stvari koja mi nekako uvek zapadne za oko kada sam nege u inostranstvu su kompjuteri koji se mogu videti pored kontejnera za smeće. Ljudi kupe novu mašinu, i staru bace. Do nedavno naše tržište je bilo preplavljeno uvezenim polovnim kompjuterima koje su domaći domišljati trgovci negde preko kupovali na kilo i to bukvalno. Štos je u tome što kada neka velika firma unapređuje svoju IT opremu, staru prodaje za izuzetno malo novca. Da tu opremu baci na smetlište trošak transporta bi bio veći.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]”

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo!

U poslu kojim se ja bavim, dnevna količina e-pošte je neverovatna. I to čak i kada se sav spam ukloni što automatskim, što ručnim metodama. Odokativno, trećina pošte zaista traži hitan odgovor, na trećinu bi bilo dobro odgovoriti, a preostala pošta može i da se zanemari.

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte - napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

U poslu kojim se ja bavim, dnevna količina e-pošte je neverovatna. I to čak i kada se sav spam ukloni što automatskim, što ručnim metodama. Odokativno, trećina pošte zaista traži hitan odgovor, na trećinu bi bilo dobro odgovoriti, a preostala pošta može i da se zanemari.

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte - napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

Već više od godinu dana media streamer uređaji privlače solidnu pažnju svetske tehnomanske publike. Radi se o relativno jednostavnom konceptu - uređaji koji su u stanju da preko mreže (intraneta) sa bilo kog šerovanog resursa vuku i reprodukuju sadržaje. Dakle, ako na primer imate kućni file server i na njemu tonu DivX filmova i MP3 muzike, ova spravica predstavlja idealno rešenje za kućni sistem za zabavu.

 Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje - dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži - u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro - izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice - power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster - plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para - rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

Već više od godinu dana media streamer uređaji privlače solidnu pažnju svetske tehnomanske publike. Radi se o relativno jednostavnom konceptu - uređaji koji su u stanju da preko mreže (intraneta) sa bilo kog šerovanog resursa vuku i reprodukuju sadržaje. Dakle, ako na primer imate kućni file server i na njemu tonu DivX filmova i MP3 muzike, ova spravica predstavlja idealno rešenje za kućni sistem za zabavu.

 Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje - dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži - u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro - izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice - power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster - plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para - rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

Srbi se generalno boje malo stvari, ali na vrhu liste strahova, sasvim sigurno su promaja, pomračenje sunca, sapun (statistika kaže da prosečan stanovnik Srbije troši 6 komada godišnje) i klima uređaj. Dobro. Možda preterujem. Klime se ne boje baš toliko, sve dok se ovi opaki uređaji koriste kako valja! A to znači najviše pet stepeni razlike u odnosu na spoljnu temperaturu!

To znači da kada je napolju 35 stepeni, u mogućnosti ste da sebi priuštite prijatnih 30. Šta bi čovek mogao više da poželi?

Sa druge strane nisam uspeo da shvatim kako se klime koriste zimi po tom uputstvu - da li je i tada pravilo da se maksimalno temperatura poveća za pet celzijusovih? Ako jeste - to bi omogućilo ugodnu temperaturu mžnjenja kada je napolju recimo -5. Na sreću, u Srbiji se retko klimatizeri koriste za grejanje pa ćete se u najhladnijim danima krčkati na 25. Zanimljivo je da se tada klima-mudrijaši ne oglašavaju sa zahtevom da se temperatura koriguje kako slabašni organziam ne bi doživeo šok prelaska sa 25 na -10.

Sve u svemu ja sam za konstantu - 22 je super i kada je napolju -20 i kada je +40. A nisam usamljen

Srbi se generalno boje malo stvari, ali na vrhu liste strahova, sasvim sigurno su promaja, pomračenje sunca, sapun (statistika kaže da prosečan stanovnik Srbije troši 6 komada godišnje) i klima uređaj. Dobro. Možda preterujem. Klime se ne boje baš toliko, sve dok se ovi opaki uređaji koriste kako valja! A to znači najviše pet stepeni razlike u odnosu na spoljnu temperaturu!

To znači da kada je napolju 35 stepeni, u mogućnosti ste da sebi priuštite prijatnih 30. Šta bi čovek mogao više da poželi?

Sa druge strane nisam uspeo da shvatim kako se klime koriste zimi po tom uputstvu - da li je i tada pravilo da se maksimalno temperatura poveća za pet celzijusovih? Ako jeste - to bi omogućilo ugodnu temperaturu mžnjenja kada je napolju recimo -5. Na sreću, u Srbiji se retko klimatizeri koriste za grejanje pa ćete se u najhladnijim danima krčkati na 25. Zanimljivo je da se tada klima-mudrijaši ne oglašavaju sa zahtevom da se temperatura koriguje kako slabašni organziam ne bi doživeo šok prelaska sa 25 na -10.

Sve u svemu ja sam za konstantu - 22 je super i kada je napolju -20 i kada je +40. A nisam usamljen

Definitivno temeperatura vazduha nije razlog koji me je sprečio da ulovim konjica prošli put. Danas je bilo još toplije nego pri prvom pokušaju, a rezultat je rekao bih sjajan.

Misterija koja ostaje je šta je ono što ovo biće privlači ka antenama

Zaključak je - da Ivo, u pravu si! Ne verujem da bi ovo (sem poslednje slike) ispalo kako jeste sa ultra-kompaktnim fotoaparatom. SLR (uz adekvatne objektive) jeste majka za ovakve prilike. Ali kao i svaka medalja i ova ima drugu stranu - ne bi bilo ničeg lošeg u tome da uz SLR u džepu ili torbici čuči i jedan mališan ili eventualno pomenuta Nokia sa malom pomoći Carla Zeissa.

Definitivno temeperatura vazduha nije razlog koji me je sprečio da ulovim konjica prošli put. Danas je bilo još toplije nego pri prvom pokušaju, a rezultat je rekao bih sjajan.

Misterija koja ostaje je šta je ono što ovo biće privlači ka antenama

Zaključak je - da Ivo, u pravu si! Ne verujem da bi ovo (sem poslednje slike) ispalo kako jeste sa ultra-kompaktnim fotoaparatom. SLR (uz adekvatne objektive) jeste majka za ovakve prilike. Ali kao i svaka medalja i ova ima drugu stranu - ne bi bilo ničeg lošeg u tome da uz SLR u džepu ili torbici čuči i jedan mališan ili eventualno pomenuta Nokia sa malom pomoći Carla Zeissa.