Planeta Srbija

definicija: Gromobran (eng. the lightning rod) je kompleksan splet žrtvenih električnih provodnika i komponenti sklopljen s ciljem da usmeri energiju munje u zemlju tako da ne ošteti objekte, opremu ili ljude.

I kako onda da zaposlite gromobrana i to sa punim radnim vremenom? Lako!

Zanimanje gromobran pod tim imenom definisali smo moj dragi prijatelj i ja pre nekoliko godina dok smo radili zajedno. Suština je da se jedna ili više osoba u firmi delegira za ovu veštinu i kada počne da grmi u ili u pravcu firme zna se kuda idu munje.

Čitavog koncepta sam se prisetio pre neki dan kada je naš prvi zvanični gromoboran došao da me poseti. Tom prilikom mi se požalio da je za tri nedelje od kada radi u novoj firmi, njegov broj mobilnog telefona na misteriozan način postao dostupan najrazličitijim ljudima u gradu. I zaista, dok smo sedeli u kafiću i pokušavali da se opustimo njegov mobilni je zvonio milion puta, a sudeći po njegovim odgovorima zvali su ga svi - od automehaničara kod koga je njegova direktorka tog jutra ostavila automobil na popravci do kafekuvarice u firmi kojoj se zaglavila mašina za kafu. I da ne bude neke zabune - čovek je formalno zaposlen na mestu dizajnera.

Dakle, nema nikakve dileme - i u drugim firmama znaju za gromobrane, samo je pitanje da li ih tako zovu!

DA LI STE SPOSOBNI DA BUDETE GROMOBRAN?

Da biste mogli da budete gromobran sa punim radnim vremenom potrebno je da posedujete većinu od navedenih osobina:

širina leđa takva da ljudi lako mogu da se sakriju iza vas kada munje krenu da pršte visoka otpornost slušnog aparata na decibele posvećenost zadatku do krajnjih granica moralne vrline, pre svega ljubav prema duhovnim vrednostima iznad materijalnih

Ako se osećate sposobnim - javite se. Gromobrani su uvek deficitarna radna snaga

definicija: Gromobran (eng. the lightning rod) je kompleksan splet žrtvenih električnih provodnika i komponenti sklopljen s ciljem da usmeri energiju munje u zemlju tako da ne ošteti objekte, opremu ili ljude.

I kako onda da zaposlite gromobrana i to sa punim radnim vremenom? Lako!

Zanimanje gromobran pod tim imenom definisali smo moj dragi prijatelj i ja pre nekoliko godina dok smo radili zajedno. Suština je da se jedna ili više osoba u firmi delegira za ovu veštinu i kada počne da grmi u ili u pravcu firme zna se kuda idu munje.

Čitavog koncepta sam se prisetio pre neki dan kada je naš prvi zvanični gromoboran došao da me poseti. Tom prilikom mi se požalio da je za tri nedelje od kada radi u novoj firmi, njegov broj mobilnog telefona na misteriozan način postao dostupan najrazličitijim ljudima u gradu. I zaista, dok smo sedeli u kafiću i pokušavali da se opustimo njegov mobilni je zvonio milion puta, a sudeći po njegovim odgovorima zvali su ga svi - od automehaničara kod koga je njegova direktorka tog jutra ostavila automobil na popravci do kafekuvarice u firmi kojoj se zaglavila mašina za kafu. I da ne bude neke zabune - čovek je formalno zaposlen na mestu dizajnera.

Dakle, nema nikakve dileme - i u drugim firmama znaju za gromobrane, samo je pitanje da li ih tako zovu!

DA LI STE SPOSOBNI DA BUDETE GROMOBRAN?

Da biste mogli da budete gromobran sa punim radnim vremenom potrebno je da posedujete većinu od navedenih osobina:

širina leđa takva da ljudi lako mogu da se sakriju iza vas kada munje krenu da pršte visoka otpornost slušnog aparata na decibele posvećenost zadatku do krajnjih granica moralne vrline, pre svega ljubav prema duhovnim vrednostima iznad materijalnih

Ako se osećate sposobnim - javite se. Gromobrani su uvek deficitarna radna snaga

Od kako se redakcija časopisa Mikro preselila na novu lokaciju pokraj kampa Košutnjak, i od kako sam se ja vratio sa godišnjeg odmora, svaki put kada krećem sa posla na parkingu naiđem na relativno čudan prizor. Na vrhu antene na mom automobilu “čuči” vilin konjic. Tu ostaje i tokom otvaranja prtljažnika, a vidim ga krajem oka i dok ulazim u auto.

I to tako traje već nekoliko nedelja. Svaki dan kada krećem na posao, kažem sebi da bi trebalo da ponesem fotoaparat i da snimim ovog veličanstvenog insekta (inače insekte mrzim) i svaki put zaključim da me to mrzi, obzirom da posedujem SLR aparat koji nije malih dimenzija.

Danas, kada sam konačno rešio da krenem u lov na fotku, kako to već Marfi nalaže, nisam uspeo da uradim ništa. Da li zbog više temeperature vazduha, ili zbog toga što sam ja jednostavno poneo Nikona D70 sa tele-macro objektivom, po povratku na parking nije bilo ni traga od moje potencijalne foto-žrtve. Naravno, da sam se kojim čudom rešio da kupim neki ultra kompaktni foto-aparat (tipa Sony T7) koji bi mi stalno bio u torbici moj album bi odavno bio ispunjen tako željenim slikama.

Utehu sam pronašao u Aleksandar klubu, gde je jedan konjic stigao na klupu baš kada sam se ja spremao za polazak.

Lov nastavljam, ali ozbiljno razmišljam i o nekom majušnom aparatu ili telefonu sa solidnom kamerom poput Nokie N93.

Od kako se redakcija časopisa Mikro preselila na novu lokaciju pokraj kampa Košutnjak, i od kako sam se ja vratio sa godišnjeg odmora, svaki put kada krećem sa posla na parkingu naiđem na relativno čudan prizor. Na vrhu antene na mom automobilu “čuči” vilin konjic. Tu ostaje i tokom otvaranja prtljažnika, a vidim ga krajem oka i dok ulazim u auto.

I to tako traje već nekoliko nedelja. Svaki dan kada krećem na posao, kažem sebi da bi trebalo da ponesem fotoaparat i da snimim ovog veličanstvenog insekta (inače insekte mrzim) i svaki put zaključim da me to mrzi, obzirom da posedujem SLR aparat koji nije malih dimenzija.

Danas, kada sam konačno rešio da krenem u lov na fotku, kako to već Marfi nalaže, nisam uspeo da uradim ništa. Da li zbog više temeperature vazduha, ili zbog toga što sam ja jednostavno poneo Nikona D70 sa tele-macro objektivom, po povratku na parking nije bilo ni traga od moje potencijalne foto-žrtve. Naravno, da sam se kojim čudom rešio da kupim neki ultra kompaktni foto-aparat (tipa Sony T7) koji bi mi stalno bio u torbici moj album bi odavno bio ispunjen tako željenim slikama.

Utehu sam pronašao u Aleksandar klubu, gde je jedan konjic stigao na klupu baš kada sam se ja spremao za polazak.

Lov nastavljam, ali ozbiljno razmišljam i o nekom majušnom aparatu ili telefonu sa solidnom kamerom poput Nokie N93.

Korišćenje IM-ova definitivno olakšava svakodnevni život. Prvo bez problema može da se priča sa više osoba odjednom, može da se razgovara bez toga da vas neko prisluškuje i konačno za mene je takva komunikacija mnogo manje opterećujuća od recimo razgovora telefonom. Mail mi je ipak prespor.

Ono što mi je u poslednje vreme zanimljiv fenomen je činjenica da mi se sa jednom osobom od juče dešava da otkucam zaista veliku količinu teksta, a onda shvatim da taj tekst nema razloga da iz donjeg pređe u gornji prozor. I onda obrišem sve. I tako po nekoliko puta…

Zašto? Ne znam

No ono što mi se učinilo zanimljivim je da IM komunikacija dozvoljava, za razliku od obične komunikacije, da se predomislite. Naravno ako ste brzi na prstima, a svi “mi” uglavnom jesmo, alt-s ide gotovo automatski, ali ovaj primer pokazuje da to ne mora da bude tako. Kada treba prikočiti (mada u ovom slučaju ne znam zašto kočim) to se dešava relativno lako…

Korišćenje IM-ova definitivno olakšava svakodnevni život. Prvo bez problema može da se priča sa više osoba odjednom, može da se razgovara bez toga da vas neko prisluškuje i konačno za mene je takva komunikacija mnogo manje opterećujuća od recimo razgovora telefonom. Mail mi je ipak prespor.

Ono što mi je u poslednje vreme zanimljiv fenomen je činjenica da mi se sa jednom osobom od juče dešava da otkucam zaista veliku količinu teksta, a onda shvatim da taj tekst nema razloga da iz donjeg pređe u gornji prozor. I onda obrišem sve. I tako po nekoliko puta…

Zašto? Ne znam

No ono što mi se učinilo zanimljivim je da IM komunikacija dozvoljava, za razliku od obične komunikacije, da se predomislite. Naravno ako ste brzi na prstima, a svi “mi” uglavnom jesmo, alt-s ide gotovo automatski, ali ovaj primer pokazuje da to ne mora da bude tako. Kada treba prikočiti (mada u ovom slučaju ne znam zašto kočim) to se dešava relativno lako…