Planeta Srbija

(Спомен-плоча у Блајбургу, са усташком шаховницом и муслиманским полумесецом, посвећен ”невиним жртвама”.)Крајем фебруара, Арапска телевизија Ал-џазира направила је репортажу о Радовану Караџићу, са све интервјуом. Прилог од неких четрдесетак минута почиње редовима зелених табута, наричућих Муслиманки, и имена на споменику у Поточарима. Веле, Срби су извели преко осам хиљада невиних, ненаоружаних цивила и стрељали их, малтене пред кућама. Нема везе што то није истина - у арапском свету, а и шире, мисле да се баш то десило. Од ове фиктивне Сребренице је направљен симбол за цели рат у БиХ: злочиначки Срби из чиста мира и мотивисани мржњом убијају невине, ненаоружане, мирољубиве Муслимане док Запад мирно посматра ”геноцид.”Годинама се узимало здраво за готово да је број жртава рата у БиХ био око 250.000, углавном Муслимана. Извештај демографа Хашке инквизиције (Ева Табо и Јакуб Бијак) из 2003. у ком се наводи да је укупан број жртава био око 100.000, дуго је био сакривен од јавности. Када је споменут, крајем 2004, изазвао је буру порицања у медијима и најава да ће званични извештај, на ком је радила комисија Мирсада Токаче, поставити ту цифру на 150.000. То се, међутим, није десило, и Токачина коначна бројка била је 97.000. Занимљиво је, међутим, да се, упркос тој значајној корекцији броја жртава рата, и у Токачиној студији тврди да је број страдалих у Сребреници осам хиљада!А ево шта кажу чињенице. Од 7.661 несталих на списку Трибунала, за које се тврди су погинули после пада Сребренице у Јулу 1995, њих 5.371 су припадници Армије БиХ. Идентификовани су посмртни остаци 3.837 особа. Од тога су 3.602 мушкарци старости 15-65 година, 201 мушкарци преко 65 година, 9 дечаци млађи од 14 година, 11 жене, а 14 особе непознатог пола и узраста. Истраживачи Трибунала нашли су 448 повеза за очи и 423 повеза за руке, што указује на стрељања. Закључили су да је 1.785 лица сигурно а 169 вероватно убијено ватреним оружјем, 67 је погинуло од шрапнела, 11 од ватреног оружја и шрапнела, 6 од трауме, а за 1.441 узрок смрти је непознат.Од ”осам хиљада цивила” стижемо прво до 5.300 војника, 3.800 идентификованих тела, 1800 жртава ватреног оружја, и око 450 стрељаних. А цело време стоји чињеница да су жене и деца, које су ”храбри борци” 28. дивизије и осталих формација под командом Насера Орића оставили у бази УН у Поточарима, безбедно превезени до Тузле камионима и аутобусима које је од цивилног српског становништва за ту сврху реквирирала ВРС. Какав је то ”геноцид” у којем цивили, жене и деца остану на животу?Ствари додатно компликују чињенице да се 3.000 људи са списка несталих налазило на бирачким списковима у БиХ 1996. Или се радило о зборној крађи (мртви гласају!) или ти људи у ствари нису мртви! Миливоје Иванишевић (”Лична карта Сребренице”) оптужује власти у Сарајеву да су у спомен-центру у Поточарима сахрањивале људе који су умрли давно пре рата, као и борце погинуле пре јула 1995. Бугарски истраживач Жерминал Чивиков доводи у сумњу сведочење Дражена Ердемовића, човека чије сведочења је у темељу сваке пресуде за Сребреницу у Хагу; Чивиков у својој књизи ”Крунски сведок” показује да просто није било физички издводљиво да Ердемовић и његове колеге за једну ноћ побију онолико људи колико је наведено у сведочењу (1.200). На локацији коју је Ердемовић навео нађено је 127 лешева. Генерал Крстић, који је први осуђен за ”саучеснштво у геноциду” није био ни близу Сребренице, већ је команду над Дринским корпусом преузео 20. јула 1995! Момир Николић, још један ”крунски сведок” у десетак процеса о Сребреници, разобличен је као лажов - али су његова сведочења свеједно остављена на снази! А Трибунал је у својим пресудама навео да, иако је ”немогуће са сигурношћу утврдити шта се заста десило”, судије свеједно ”верују да је убијено 8.000 људи.” Али у праву није битно шта ко верује, већ шта ко може да докаже. А ”геноцид” у Сребреници нити је доказан, нити је доказив, јер се није десио.У лето 1992. године, британски новинари монтирали су слику тешко болесног Фикрета Алића, који се налазио у избегличком логору Трнопоље, тако да изгледа као заточеник нацистичких логора смрти. По западним медијима се говорило о ”Белсену '92” и Србима као новим нацистима. Иако је лист који је објавио анализу трнопољске обмане натеран да банкротира тужбом за клевету (мада је британски судија рекао да нико не оспорава истину анализе, већ само тврдњу да су то репортери урадили са злим намерама!), истина је изашла на видело и данас се о Фикрету Алићу и ”логорима смрти” више и не говори. Али зато се инсистира на Сребреници, као ”највећем злочину у Европи од Хитлера.”У Поточарима, где је некад била база Холандских миротвораца, изграђен је велики спомен-центар. На свечаном отварању је био бивши амерички император Клинтон, то оличење искрености и врлине. Нема везе што је народ у Федерацији БиХ гладан, што муслимански повратници у Сребреницу немају посла, важно је било да се направи огромно светилиште у Поточарима. Да ”освета постане правда” како каже посвета на арапском. Да лаж о ”геноциду” постане истина. Баш како приказује Ал-Џазира.Крајем 2. светског рата, приликом повлачења из Југославије, један број Усташа и домобрана заробили су у Корушкој партизани. Енглези су такође предали неколико хиљада заробљеника Титу. Партизани су неколико хиљада тих заробљеника стрељали у селу Блајбург, баш као што су од 1944. па надаље стрељали десетине хиљада ”народних непријатеља” по Србији, рецимо. Али, усташка емиграција и католичка црква су од Блајбурга после рата направиле светилиште, а данашња хрватска историја назива повлачење Усташа ”крижним путем” и тврди да је у Блајбургу убијено 60.000 људи (!). Ево како то објашњава енглески историчар Д.Б. Мекдоналд:Преувеличавање броја мртвих у Блајбургу имало је више нивоа значења. Прво, Хрвати су тиме постали жртве Срба/комуниста, што им је омогућило да оспоравају геноцид над Србима у Јасеновцу тезом о геноциду над њима самима. Друго, омогућило је Хрватима да се дистанцирају од Срба и комунистичког режима који је починио масакр, и тако прикажу Хрватску као невољну чланицу СФРЈ, више затвореника него конститутивну нацију. Треће, кроз тај масакр Хрвати су прешли свој ”крижни пут,” како се то често описивало у хрватским текстовима.(Balkan holocausts?: Serbian and Croatian victim-centered propaganda and the war in Yugoslavia, David Bruce MacDonald, Manchester University Press, April 19, 2003)Паралелно са дизањем броја жртава Блајбурга, ишло се са смањивањем броја жртава Јасеновца, да би се успоставила морална једнакост Усташа и ”Србокомуниста” (које је водио Хрват Броз...), па чак и дотле да су Усташе проглашаване стварним жртвама, јер ето Јасеновац је био радни логор у којем су Јевреји убијали сами себе а Срба није ни било...Чак је Стјепан Месић, који тешко да се може назвати србофилом, својевремено изјавио да је Блајбург усташки фестивал о државном трошку, као и да су они у Јасеновцу жртве, а у Блајбургу јасеновачки џелати. Па ништа.Баш као што су у Блајбургу усташе направиле светилиште да од себе направе жртву (на страну сад што је инсинуација ”крижног пута” најгоре бохољуљење), тако је у Поточарима направљено светилиште лажном ”геноциду”, како би се једна агресивна идеологија - чије је инсистирање на унитарној босанској држави у којој би не-муслимани били мањине и довело до грађанског рата - камуфлирала ореолом жртве. Иде се чак дотле да се овај ”геноцид” ставља раме уз раме са холокаустом, као што је то прошле године урадио верски поглавар БХ муслимана, Мустафа Церић.Блајбург у Поточарима јесте симбол рата у БиХ, мада не онако како су његови творци намеравали. Он представља врхунац манипулација и лажи, који вређа не само жртве Хитлеровог ”коначног решења” већ и здрав разум.

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са ”пријатељског запада” по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку ”српског фашизма,” дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као ”Томпсон,” имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра ”Симон Визентал,” који је емитовање концерта назвао ”тешком увредом за српски народ.”Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на ”повијесним просторима” НДХ, тако што ће ”трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати”. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против ”фашизма” (али само док је ”српски”) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и ”слободе медија.” Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских ”садржаја” није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову ”обрану” од непостојеће цензуре, вели да такву врсту ”изазивачког цинизма” може да покаже ”само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи "Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)”. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!Опсесија ”српским национализмом” није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у ”самоуправном рају.” Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију ”великосрпске пропаганде”! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила ”ратнохушкачка” РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све ”великосрпска пропаганда” и једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су ”геноцидни”, да се извињавају за деведесете, ”Сребреницу” и тобожњи ”терор” над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету (”Па што тамо живе ако им је тешко?”) и у БиХ (”Избеглице-изелице!”), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам ”патријотске” музике у Томпсоновом кључу. И дан данас се накострешим кад чујем химну култу личности ”Првог у Бошњака,” коју је написао Дино ”Мерлин” Дервишхалидовић (и то не крије):ne bi sjala ovako jakoova moja lijepa avlijaja bi svjetlo zvao mrakomda te nije alijaНема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као ”великосрпску пропаганду”. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак ”истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета,” под називом Пројект Аладин.Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха ”Аладина” је да унапреди јевреско-исламски дијалог ”на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста.” Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.Церић је том приликом изјавио да је ”у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста.” Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али ”мировни муфтија” иде даље:”Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора.”Мустафа изоставља да су и његови ”Бошњаци” - тада ”хрватско цвијеће” били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од ”српских агресора”?Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у ”окупаторски” Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о ”заједничкој историји страдања”, прича приче о наводном ”српском геноциду” и агитује против ”исламофобије.” Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима. Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта "исламизације Муслимана". Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о "српском геноциду" и Изетбеговићу (односно Церићу) као "бранитељима" Муслимана од истог. Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су "насамарене" од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет "упецати"? На њима је да покажу.

Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).Због тога нам се и догодило да нам "европске вредности" у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа - оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве "Косове" и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски "СДК" узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.Допуна (26. април, 06:30) Прес потврђује моју ранију претпоставку:Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.- Сиви Соко

Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада. Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде. Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу. Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована. Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право. Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера. Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем. Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна. Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.

Потресни документарац Лордана Зафрановића о ужасу најмасовнијег стратишта нацистичке "Независне Државе Хрватске", филм Крв и пепео Јасеновца из 1983, остварење је које се више од једне деценије налазило у туђмановском "бункеру", и које је самог Зафрановића довело на својеврсну "црну листу" ХДЗ-овог режима деведесетих, као и у фактичко прогонство из сопствене државе и кинематографије (Зафрановић је деведесете провео у егзилу у Прагу). Филм је, однедавно, СА ЕНГЛЕСКИМ СУБТИТЛОВИМА и одличним уводом, доступан и на Јутјубу, из шест сегмената:- први део;- други део;- трећи део;- четврти део;- пети део;- шести део.Филм у целини је доступан за (бесплатан) даунлоуд, овде и као (такође бесплатан) торент, овде. Намера постављача (као ни овог блога), свакако није копање по ранама зарад дневнополитичких разлога. Трагедија Јасеновца је превелика за тако нешто. Нити наметање "колективне кривице" и доливање уље на ватру ионако затрованих српско-хрватских односа (затрованих и због дугогодишњег игнорисања ужаса попут Јасеновца). Треба респектовати и чињеницу да је овај филм режирао Хрват, по свој прилици и једини екс-југословенски редитељ који се непосредно и без компромиса ухватио у коштац са најкрвавијим поглављем историје своје земље. Дакле, намера за постављање овог филма је подсећање на наше невине сународнике и све остале жртве Јасеновца и "НДХ". Злочин не сме да се понови. А заборав је такође злочин. Вечна слава жртвама Јасеновца