Planeta Srbija

Tablet umesto dnevnika Tradicionalno školstvo podrazumeva da nastavnik udje u učionicu i baci dnevnik na svoj radni sto, i tek onda kreće sve… Tako kažu svi oni koji počinju priču o svom školovanju. A da li će sada nastavnici u Hrvatskoj da bace elektronski tablet na svoj radni sto? Ne verujem. Isto kao što ne [...]

У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако. Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба. Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и гршки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози Католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог Папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991 удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона. А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“ Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011. Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници. У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка. То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине. Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу. Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи. Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства. Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак. Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.Тандара-броћ.Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? Наиме, у том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

Šta je zajedničko Dinu Rađi i Vladu Divcu, Igoru Mandiću i Bogdanu Tirnaniću, Ivi Josipoviću i Borisu Tadiću, pa i Tuđmanu i Miloševiću. Ne, nije košarka. Pa samo su Tirnanić i Tuđman voleli fudbal koliko i osnovnu profesiju kojom su se bavili. Odgovor je dao Goran Bregović čiji stihovi „mi nismo mogli zajedno/a teško nam je razdvojeno“, najbolje opisuju (istorijske) odnose Srbije i Hrvatske.

Pet krupnih pitanja

E sad, da je „tanka linija što spaja i razdvaja“ i nije baš. Poduži je spisak spornih pitanja a jedino što spaja je, u poslednje dve godine, jako dobra saradnja na polju borbe protiv organizovanog kriminala. I Evropa.

Evrointegracije su, čini se, bile i jedan od osnovnih razloga skorašnjih susreta hrvatskog i srpskog predsednika Ive Josipovića i Borisa Tadića, prvo u Opatiji a onda i u Briselu.

Pre ovog susreta Hrvatska je prešla put od nevoljnog priznavanja nezavisnosti Kosova preko svedočenja u Hagu i oproštajne posete Stjepana Mesića Kosovu. Još jedno krupno pitanje, koje je za sada, nerešiv problem je akcija Oluja jer je njenu godišnjicu srpski predsednik Boris Tadić svojevremeno nazvao danom velike tuge i nesreće, podsetivši da je u njoj ubijeno i nestalo dve hiljade ljudi i da je proterano 250.000 Srba, dok je tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader naglasio da niko ne sme baciti ljagu na Oluju koja je „sjajna i čista pobjeda, izvojevana hrabrošću i mudrošću” i koja se u Hrvatskoj slavi kao Dan pobjede.

Kad smo kod Sanadera, srpski premijer Cvetković je Pročitaj ceo tekst

I pitanje nad pitanjima. Ne znam koliko se sećate, u jednom sam postu jasno i glasno rekla šta je po mojoj PRaksi i znanju “Ultimativni PR manifesto”. Ovo moje viđenje stvari je zapravo ideja PR-a… onako posve platonovska. Međutim, ja u ideje verujem. I mislim da je sasvim moguće dovesti ih u istu perceptivnu ravan sa [...]

Meni jedan od najboljih web projekata na ovim prostorima koji je izašao u poslednjih i godinu dana možda – Kolektiva.hr. Iako na globalnom nivou ideja nije nova, ovo mi je totalno osvežavajuće. Totalna win-win situacija!

Koji je koncept Kolektive? Ukratko, u pitanju je mali start-up iz Hrvatske koji se bavi prodajom svakoga dana različitog proizvoda ili usluge. Ali sa principom da je cena tog proizvoda ili usluge smanjena od 50% do 90% od redovne pod uslovom da se skupi minimalni broj osoba koji su spremni to da kupe.

Sam start-up ne prodaje svoje proizvode nego pronalazi partnere sa uslugama i proizvodima iz offline sveta. Ako sam zainteresovan za uslugu/proizvod koji je tog dana aktuelan unosim svoju kreditnu karticu i podatke i čekam da istu stvar uradi dovoljan broj ljudi kako bi se prodavcu isplatilo da da toliki popust. Ako se skupi dovoljno osoba, kartica mi je automatski debitovana i usluga/proizvod su moji. Ako je potražnja za istu stvar ispod minimalnog broja, sredstva sa mog računa se ne diraju, kupo-prodaja se ne obavlja i idemo dalje sutradan sa novim proizvodom :)

Evo i njihove male animacije sa još par detalja:

Za sada su ponude samo za grad Zagreb, ali sa obzirom na potencijal koji ovaj projekat ima, mislim da će se jako brzo proširiti ;)

Inače za Kolektivu sam saznao preko Twittera, a ima ih i na Facebooku. Ekipi je jako jasno da su društvene mreže idealno tlo za ovakve projekte ;)

5+… Go, go.. ;)

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2010 Blogowski blog. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanala

Из данашњег текста Зорана Грбића на НСПМ, који обавезно треба прочитати:Због Југословенства је 1918. заборављена улога Хрватске у Првом рату, а због „братства и јединства“ правило се да нацистичка Хрватска није постојала. Данас неко покушава да, у име европејства, поново заборави прошлост. Нико нема право да под тепих историје гурне сећање на Јасеновац, логоре из последњег рата и етничка чишћења у „Олуји“ и „Бљеску“. Рука онога ко потпише одустајање од доказивања тих догађаја могла би у будућности да буде посматрана као рука оних који су Србију, на најпогубнији начин, водили кроз заједнице југословенских народа. На лажима се не гради будућност. У таквој будућности, прошлост се изнова понавља.Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду. На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.

Možeš da težiš ka rezultatu na trci. Možeš da težiš ka rezultatu na testu ili treningu. Možeš da težiš ka mogućnosti da uradiš neke treninge. Jedna od opcija koja se meni sviđa je sportski turizam tj. pripreme na zanimljivim lokacijama u dorbrom društvu. Za njih isto treba biti u odlićnoj formi. Evo par lokacija koje sam iskusio [...]

Damir Mesec je počeo zvanično nuditi trenerske usluge preko IronmanCoach.net. Specijalizuje se za triatlon treninge po ceni od 50 EUR mesečno. Damir nema akademsku akreditaciju ali ima iskustvo koje je više nego adekvatno njegovoj ceni. Za razliku od drugih sportova - npr. atletike - trialton, specijalno Ironman, ima velik problem u nedostatku i certifikaciji trenera. Dok organizacije kao [...]

Ja sam dosta spor i loš sa dokumentacijom HERMES rezultata. Hteo sam da organizujemo neki sistem da to lakše radimo ali ništa nije izrodilo, tako da se izvinjavam ako loše prenosim rezultate ili ih nekada u opšte ne objavim. Nadam se da svi za sebe dokumentuju svoje rezultate kako bi mogli možda jednog dana da [...]

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у "ослобађање" Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој "Олуја." Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - "Дан домовинске захвалности" - који се као такав слави и данас.Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану УН посредника Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на "потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак" подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва."Олујом" је Туђман Павелићев сан о Хрватској без Срба претворио у стварност. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. "Пензионисани" амерички официри обучавали су хрватску војску путем "приватне" фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995 показаће шта под тиме подразумијева МПРИ."Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив."Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме "Бљеска," ни за вријеме "Олује." Чувена је реченица тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да "Олуја" није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!А Холбрук сигурно није био "преосјетљив" када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.Званични Загреб, дабоме, инсистира да је "Олуја," била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам "Домовински рат" (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. "Олују" назвао "организованим злочином," његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, УН трупе су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је "Олуја" постала национални празник!Како да објаснимо ту "логику"? Који је то "принцип" који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су забога "страдали под српском репресијом", а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о "закону" по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже "савршену логику која не одговара стварности на терену." Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као "теорију завјере" и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: "реалност" коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба. Посљедица америчке политике "демократије и људских права" је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави "Дан домовинске захвалности" и тужи Србију - за геноцид.O tempora, o mores...(инспирација за овај текст био је есеј из 2005. на Antiwar.com)

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са ”пријатељског запада” по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку ”српског фашизма,” дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као ”Томпсон,” имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра ”Симон Визентал,” који је емитовање концерта назвао ”тешком увредом за српски народ.”Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на ”повијесним просторима” НДХ, тако што ће ”трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати”. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против ”фашизма” (али само док је ”српски”) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и ”слободе медија.” Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских ”садржаја” није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову ”обрану” од непостојеће цензуре, вели да такву врсту ”изазивачког цинизма” може да покаже ”само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи "Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)”. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!Опсесија ”српским национализмом” није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у ”самоуправном рају.” Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију ”великосрпске пропаганде”! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила ”ратнохушкачка” РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све ”великосрпска пропаганда” и једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су ”геноцидни”, да се извињавају за деведесете, ”Сребреницу” и тобожњи ”терор” над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету (”Па што тамо живе ако им је тешко?”) и у БиХ (”Избеглице-изелице!”), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам ”патријотске” музике у Томпсоновом кључу. И дан данас се накострешим кад чујем химну култу личности ”Првог у Бошњака,” коју је написао Дино ”Мерлин” Дервишхалидовић (и то не крије):ne bi sjala ovako jakoova moja lijepa avlijaja bi svjetlo zvao mrakomda te nije alijaНема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као ”великосрпску пропаганду”. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

Željka Šaban je na Ironman Austria 2009 postavila novi Ženski Ironman Rekord Hrvatske od 11 sati 26 minuta 24 sekundi (vidi članak na HERMES hrvatska). Ženski Ironman Rekord Srbije drži Svetlana Blažević sa 10 sati 56 minuta 33 sekundi (vidi članak). I Željka i Svetlana su radile prvi Ironman i imale ozbiljne pehove na trci, samim tim [...]

All your love is gone,So sing a lonely songOf a deep blue dream,Seven horses seemto be on the markThe Doors, Love Her MadlyШто волим кад се дневна политика поклопи са мојим музичким избором у датом тренутку. Тако и сад, читам овај бизарни извештај из Правде (шокирани су, шокирани!), а са Винампа ми пржи рани Морисон. Дорсе никад нисам претерано ентузијастично слушао, али вoлим њихове почетке. Што све нема везе с чињеницом да би овај рефрен ваљало пуштати до изнемоглости свим цитираним народним посланицима које је бизарни поступак грађанина Карађорђевића насекирао.Да не буде забуне, премда нисам монархиста, верујем да породица Карађорђевић има (и треба да има) симболички важну улогу у нашем друштву. Напросто, то је тако, и ту нема ништа спорно. Обашка и моја историјска наклоност према слободарском наслеђу њеног оснивача, једног од значајних људи свог времена. И према демократском и национално-ослободилачком раду вероватно највољенијег српског краља, Петра Првог. Све и да не мислим ништа од тога, било би сулудо тврдити да ће презиме Карађрорђевић међу Србима икад бити доживљено без неке посебне тежине. Привилегија (или усуд) породица којима је историја доделила ту улогу да - у добу монархија - буду на челу својих народа и држава.Дакле, било би далеко боље да се и г. Александар (илити, престолонаследник, како га монархисти уредно титулишу) понекад сети да му је боље, паметније и упутније размислити где ће и кад да се појави, управо због побројаних разлога. Јер, кад симболизујеш (а Александар симболизује) једну историјску институцију овог народа и пледираш чак и на њену обнову (ма колико анахроним ја сматрао монархистичке тлапње дежурних ројалиста... мислим, година је 2009, ало, бре) онда, кад се појавиш било где, ти представљаш презиме и положај који су ти, да се не лажемо, омогућили један леп и лагодан живот а да притом ништа ниси морао САМ да урадиш у том циљу. За твоје претке већину Срба везује историјски пијетет и, ако ништа друго, нека врста националног престижа. Ето, не само што смо имали династију, него је (као и друге две нововековне српске владарске куће) била аутентично наша. И то је све лепо, сваки народ држи до своје прошлости. Зато Александар није смео да иде у хрв. амбасаду, након свега. Не након Јасеновца (који хрватска ДРЖАВНА политика неонацистички релативизује) и не након Олује (геноцидне акције коју Туђманова држава до дана данашњег слави). Тачка.И, у том смислу, коментари народних посланика из Правдиног чланка су у реду. Али тугованка која следи то свакако није. ДСС, по обичају, недоречено и иритантно мрмља учитељске опаске, и Александра третира као некаквог престолонаседника који, ето, само што није засео на престо, али се неодговорно и младићки бахато понаша. Радикали су, по обичају, читаву причу зачинили њима својственим хумором.Па тако посланик СРС-а (декларисано републиканске и АНТИМОНАРХИСТИЧКЕ странке) Александра одједном проглашава за "симбол државе" (what the fuck?) и његов глупи поступак доводи у државну раван. Додуше, ко нас све и како представља, Александрови тривијални гафови су својеврсно освежење.Елем, да скратим. Одлазак на хрватску државну журку је промашај и идиотизам. Није смео то да уради. Али кукњава посланика је једнако бесмислена. Тај човек није држава, нити представља било кога осим себе самог. Додуше, своју армијицу помоћника и саветника за јавност плаћа и од наших пореских средстава, које му држава уручује сваке године на име апанаже, премда - осим издатака државног дела Двора, важног културног споменика - не верујем да постоји иједан повод за то. Али када је већ тако, упеглани пи-арови у служби Његовог Величанства, и мудре седе главе из крунских савета и сл. (екипа која се идеолошки протеже у бескрајном универзуму могућности) могли су и морали да му, на језику који најбоље разуме (енглеском) објасне зашто не треба да иде на весеље у режији Амбасаде Хрватске.Све у свему, ако смо ишта научили из искуства ове наше бизарне српске свакодневице, то је онда закључак да нас ни принчеви ни посланици не могу ничим више изненадити. Осим нечим паметним и нормалним, али тог кеца љубоморно чувају у рукаву па већ мислимо и да га нико од њих нема.И за крај, сваки човек је краљ. А државни чиновници и потрошачи наших средстава, само су наши службеници. Док то не научимо, нема нам помоћи.

Svi koji su na Twitteru naravno, već jako dobro znaju o čemu se radi. Za sve ostale - ne mogu, a da vam ne predstavim projekat Why Croatia! Po meni projekat godine na ovim prostorima.

Why Croatia je izašao iz Borjine radionice pre neki dan. Odakle mu ideja i zašto, kako - možete pročitati u njegovom postu od pre nekih mesec dana. Ovde samo mala recenzija o projektu.

Radi se o izuzetno interesantnoj 2.0 turističkoj ideji gde se ljudi iz Hrvatske, a i oni koji imaju lepo iskustvo sa letovanja iz nje, pozivaju da snime kratak video i postave na sajt. U video zapisu do 3 minuta treba da kažeš, kao i što ime sajta govori, Why Croatia. Evo i Borjini argumenti zašto baš Croatia :))

Mene je lično oduševila kako ideja, tako i njena realizacija. Pored toga što je sajt skroz dobro urađen, izuzetno mi se dopalo to da i pored krize koja nije zaobišla ni hrvatski turizam, motivacija i energija da se uradi nešto dobro za svoju zemlju je tu. Nema plakanja na nesposobne i korumpirane političare nego se prihvatiš “motike” i rokaj-snimaj.

Totalna svesnost da to što će neki strani turista potrošiti par stotina evra na turizam - indirektno uticati i na web developera u Zagrebu ili opet pomoći bakici koja prodaje rakiju i med uz cestu je više nego za pohvalu. Skroz sam ubeđen da samo ovakav način solidarnog business razmišljanja može da nas izvuče iz ekonomoskog shita u koji smo se uvukli.

p.s Prvo sam napisao i ovo, pa sam onda obrisao iz posta, ali na kraju moram i to dodati. Individualna sebičnost i neo-kapitalizam je i ofisijalno umro onog dana kada su Bush, Sarkozy i Merkelova počeli primenjivati socijalističke ekonomske alate! Otvori um/oči i gledaj i malo šire od trenutnog i direktnog ličnog interesa!

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2009 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanala

Twitter, twitter, twitter, mikrobloging, mikrobloging, mikrobloging, kopija, kopija kopije, kopija kopijine kopije. Nije li twitter kao najpopularniji predstavnik mikrobloging servisa postao najizvikaniji servis današnjice. O njemu previše priča, a najbolji pokazatelj za to je i anketa na Mashable-u po kojoj trenutno 57% redovnih čitalaca ovog bloga, koji pokriva tebe o social webu, misli da se twitteru daje previše mesta u medijima. Ovaj fenomen nije zaobišao ni naš region.

Pre par sedmica sam pisao o ShoutEmu i njihovoj investiciji od 350K eur u dalji razvoj servisa. Po mojim nekim saznanjima jedna od inkarnacija ShoutEm-a Zrikka predstavlja prvi microblogging servis u Hrvatskoj. Obzirom da ista ekipa radi i Pticicu i Trosjed, publika navučena na slične sajtove prešla je i na Zrikku tako da smo dobili solidno posećeni servis, obzirom da je koncept dosta nov za ovo tržište. Konkurentske prednosti Zrikke u odnosu na druga dva predstavnika koja ću spomenuti su mogućnost prilagođavanja svojih profila ali i promocija putem widgeta, koju nisam video na druga dva servisa, a koja je jako bitna za blogere i ljude koji imaju svoje sajtove i predstavlja jedan od najboljih besplatnih vidova promocije. Ovo itekako ima smisla u slučaju postojanja mreže sličnih sajtova (blog servisi recimo) gde korisnici uz par klikova dodaju widget na svoju stranu i time promovišući svoje aktivnosti, promovišu i Vašu stranu.

Ubrzo po saznanju o postojanju Zrikke, dobijam vest da je moja, sada već bivša firma, In!Media, vođena ekipom sa Tulumarke, odlučila pokrenuti svoj mikrobloging servis PratiMe. Opet je u pitanju sličan scenario, obzirom na postojanje platforme sa sličnim profilom korisnika sa Tulumarke, napravljen je servis koji će statuse sa iste, integrisati u okviru nove mikrobloging mreže. Koncept je malo drugačiju u odnosu na klasičnu Twitter priču, koju prati i Zrikka, te PratiMe donosi neki vid mashupa FriendFeeda i Twittera, svaki status je moguće komentarisati i na taj način pratiti konverzaciju. Pored standarnih mogućnosti prilagođavanja profila, ovde srećemo i mogućnost ostavljanja poruka putem IM klijenata, ili putem mobilnih telefona (deo investicije za ShoutEm biće iskorišćen za prilagođavanje aplikacije mobilnim tehnologijama). Tu je i podrška za foto i video priloge, koji se mogu prikačiti uz sam post, što svakako daje ovom servisu dodatnu vrednost.

Poslednji predstavnik nam dolazi iz Slovenije, i što se tehničke realizacije tiče verovatno je najviše odmakao kada su u pitanju učesnici ovog posta. U pitanju je Koornk, servis ekipe kojoj smo zahvalni za Blogorolu, namenjen za evropsko tržište. Ovde možemo videti neke dosta napredne funkcije, kao što su cross-publishing (istovremeno objavljivanje na više platformi) statusa sa nekim od popularnih društvenih servisa (Ping.fm, Twitter) ili direktno menja vaš status na gTalku. Uz to pohvalno je korišćenje i OpenID tehnologije, kao i lokalizacija na jezike zemalja iz regiona (postoji i srpski) , ali se ne može ne zameriti činjenica da nije moguće prilagođavanje profila prema korisnikovim potrebama (pre svega vizuelno). No verujem da je i to u planu.

Ovde možemo napraviti i zanimljivo poređenje naših tržišta. Slovenci već uveliko svojim servisima pokušavaju da uđu na globalno (ili evropsko) tržište za razliku od naših koji se u najboljem slučaju fokusiraju na region. O Zemanti i Noovo-u sam pisao tokom OpenWebAwardsa, a treći slovenački predstavnik je bio niko drugi do Koornk. O Koornku je pisao i TechCrunch (doduše u negativnom kontekstu, evo i demanta), što nije nešto što se tako lako dešava u ostatku komšiluka. Slovenci su se ozbiljno posvetili webu, i ako ni po čemu drugom u ovim “sitnicama” se vidi razlika između nas i naših komšija.

Mikrobloging u Srbiji

Raspitivao sam se na twitteru o srpskoj verziji i potrebi za istom i uglavnom su bili negativni komentari, u smislu, zašta će nam to pored twittera, što i jeste donekle tačno, ali onda verovatno ne bi bilo ni razloga da postoji bilo koja društvena mreža pored Facebooka. Vrlo lako je moglo da se desi da dobijemo nekog od ova tri predstavnika u Srbiji, ali obzirom da sam fokusiran na neke druge stvari trenutno to neće biti plod moje inicijative. Za sada najbliži je Koornk svojom lokalizacijom, mada uvek postoji skepsa prema lokalizovanim servisima, no ostaje da vidimo kako će se sve to razvijati. Ono što mene više brine u celoj priči jeste nepostojanje bilo kakvog biznis modela za ovakav servis (ovo se ne odnosi na ShoutEm, već na pojedinačne microblogging servise), i olako trošenje resursa za pokretanje ovakvog servisa u nadi da će doći bogati vlastodržac i učiniti nas bogatim. Monetizacija social weba generalno ostaje tema broj 1 i u 2009. godini tako da ne sumnjam da ćemo doživeti kojekakva iznenađenja od vlasnika istih. Ko preživi pričaće.

Za kraj, ima me na sva tri servisa (čudno :P) pa ako ste zainteresovani da ih isprobate dodajte me u prijatelje. Eniac@Zrikka, Eniac@Pratime, Eniac@Koornk, a naravno tu je i Twitter.

Napomena: postoji još jedan nešto drugačiji microblogging izdanak nastao u Hrvatskoj, u pitanju je Speeka, ali kako nije zaživeo nisam mu posvetio previše pažnje.

Nakon hajke, pa i policijske, na Facebookere koji su na ovom društvenom servisu kreirali nekoliko grupa nepovoljnih za aktuelnu hrvatsku vladu, svima se lično ispričao vrh policije, pa i sam Sanader…

Hrvatske vlasti protiv Facebookera. Aktivista Bijesprvi iskoristio je scenu iz filma "Hitler - Konačni pad" u kojoj je naslovnog junaka odigrao Bruno Ganz i titlovao je tako da daje odraz trenutnog stanja u Hrvatskoj; Sanader tako kroz Ganzova usta (prema verziji Bijesaprvog) svojim ministrima poručuje da su "nesposobna banda" i da je sad

"njegova glava na panju" zbog tamo nekog Facebooka…

Baš kada se davimo u pokušajima da zaboravimo ono što nam naše dve države nikako ne dozvoljavaju, desi se muzika, i baci sve ono čega se stidite pod noge, podseti vas na onu starije dame koje ste imali prilike sresti na ulicama Zagreba, i njihov prijatni osmeh kada čuje vaš akcenat. Verovatno se seća da nekad nije sve nužno moralo biti drugačije, da su neka vremena i bila bolja za sve nas. Muzika nas opet ujedinjuje. Desili se Hladno pivo, u Beogradu, prepuna Hala sportova, vazduh u deficitu, bol u nogama! 150 nezaboravnih minuta, sa rukama u vazduhu i glasnim žicama na izdisaju, ali vredelo je.

I onda, vraćam se na ružnije teme i gorespomenuto sranje, da nije istog HP bi mi verovatno bio omiljeni bend iz mladosti. Dok smo se gušili u salvama turbo kulture jedini dodir sa izvođačima sa one strane grane bili su nam oni koji su se na neki način tu uklapali, što njanjavim melodijama, što činjenicom da su bili deo slike koje su tim bakama mamile osmeh. Boris Novković i Kolonija možda, to je bio vrh onoga što sam imao prilike čuti. Kasnije se hvala bogu sve promenilo, došla je i MTV Adria, i ovaj prostor, makar u pogledu mladih se otvorio, dobre vibracije su se nesmetano širile i ovaj koncert je najbolji dokaz za to.

Moramo priznati da je Hladno Pivo, pored Seke Aleksić, verovatno jedini muzički entitet koji se može pohvaliti činjenicom da može napuniti sale u bilo kojoj državi bivše nam domovine (uz dužno poštovanje prema Siddharti, jedan od mojih omiljenih bendova, ali jezička barijera je ta koja ih sputava u njihovom pohodu na Balkan). Kvalitetan pristup, bez preterane mržnje o svemu i svačemu karakterističan za punk bendove, već sa konceptom pesma za svakog, i kontinuitet uz harizmu Mileta Kekina, doveli su ih ovde gde jesu, na tron regionalne punk rock scene.

Kao što rekoh, 150 minuta hitova, prisećanja, skakanja, guranja i čega već. Verovatno 40 pesama, što novih što onih starijih, hit do hita i zadovoljna lica svih koji su bili u onoj konzervi od Hale sportova. Zamerke idu samo organizatorima na činjenicu da je pivo bile previše nedostupno onima na parteru i da ventilacije nije bilo na vidiku, ali i pohvala za neverovatno ozvučenje, jedno od najboljih u mojoj koncertnoj karijeri.

Za kraj, kao i za početak, muzika je pobedila. Dobre poruke koje se prenose kroz istu nadilaze linje u atlasu, interese onih odozgo koje baš i ne volimo i sve što time ide. Biću prozvan Hrvatoljubom, po ko zna koji put, ali, kao što rekoh države mi ništa ne znače već ljudi. Sami smo svedoci da ne znamo ni kako nam se zemlja zove tako da, ako budem morao da se svrstam u neku kategoriju neka to bude ona u kojoj su ljudi koji vole da žive, uživaju u prijateljstvima širom sveta, kulturi i muzici. Ne, to nije hedonizam, to je samo normalan način življenja.

Hladno pivo, hvala, očekujem vas opet!

Drugi put u Osijeku sam bila letos :) išli smo kolima posle svadbe koju nikad ne zapisah ovde :/ Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti [...]

Ovaj post bi mogao da se nadoveže na temu sa DPTa vezanu za digg-like sajtove u regionu i njihovu uspešnost u donošenju saobraćaja na sajtove. Konkretno deo ovog mini eksperimenta bila su dva regionalna social bookmarking servisa, CroPortal i Linke.rs i moram reći da sam prijatno iznenadjen.

Pre nego što krenem sa detaljisanjem oko iskustava sa ova dva servisa, prvo bih objasnio, za one koji nemaju toliko iskustva, koncept social bookmarking sajtova, na koji način funkcionišu i koji su to sajtovi koji prednjače u svetu u ovoj kategoriji.

Social bookmarking kao termin ne bih pokušavao da prevedem, jer koliko god voleo naš jezik to će zvučati užasno besmisleno i nezgrapno. Bookmarking je proces obeležavanja sadržaja na Interentu koji je relevantan u odredjenoj oblasti, tako da svako od nas u svojim lokalnim pregledačima sadržaja ime neke strane koje svakodnevno posećuje, ali i neke koji su zanimljivi i koje bi podelio sa prijateljima. Ova relevantnost na Internetu je vrlo diskutabilan pojam, ono što je meni relevantno/zanimljivo/kvalitetno nekom drugom će biti totalno suprotno, te se ovde uključuje zajednica koja svojim delovanjem izdvaja kvalitetan sadržaj do kog bismo verovatno dosta teže stigli samo surfovanjem. I od ove zajednice dobismo pojam social.

No u našim uslovima, zajednica koja posećuje ovakve sajtove, uglavnom razvijene na besplatnoj aplikaciji, Pligg, je dosta mala te ne čudi što nema baš puno blogova koji koriste ovakav način promocije u Srbiji. I onda dolazimo do heroja našeg malog “pokusa”.

CroPortal je forum zajednica, koja je social bookmarking dodala kao opciju postojećoj web zajednici, i tako, kritičan deo bookmarking priče prevazišla, postavši verovatno najkvalitetniji social bookmarking servis u regionu. Kao što vidite i na mom blogu već duže vreme postoji ovaj mali widget koji omogućava lako prijavljivanje i glasanje za sadržaj čak i ukoliko niste registrovani (ovo naravno može biti manipulisano, ali srećom nema puno onih kojima je do toga). Razlog su preporuke od Bruna pre svega, koji je istakao CroPortal kao dosta dobar način za dovlačenje saobraćaja na blog. I, i ako nisam predstavnik lokalne zajednice i pišem na relativno drugačijem jeziku ondašnjoj zajednici, to me nije sprečilo da postanem jedan od popularnijih tamošnjih bookmarkera, i,moram priznati, dovučen fin broj poseta na svoj blog. Da se razumemo, ne možete očekivati da Vam ovakav servis donese trocifren broj poseta, ali par 10tina poseta sa nekoliko ovakvih sajtova sačinjava vrlo ozbiljnu posetu. Sve ovo kombinovano sa činjenicom da je moj blog izlistan i na Blogariatu, čini da ovaj blog ima dosta solidan broj poseta iz Hrvatske, i hvala Vam, vi koji čitate, na tome.

Idemo dalje, dolazimo do našeg tržišta, za mene do skora, a videćete to i iz teme gore linkovane sa DPTa, vrlo beznadežno po pitanju ovakvih servisa. Naprosto, teško je okupiti zajednicu oko nečega, što je većini Internet korisnika dosta apstraktno, kao što sam kod Aljoše pre neki dan komentarisao, Srbija je očito preskočila neke faze Interneta, tipa ogromne ekspanzije bloga kao što je to bilo u Hrvatskoj i samim tim neki servisi još uvek ne dobijaju dovoljno pažnje.

Ali, šta ako ljudi iz zajednice pokrenu ovako nešto, nekolicina onih koji na dnevnoj bazi razmene 10ak emailova sa subjectom Vidi ovo! , u tom slučaju ona kritična masa je zadovoljena i time možete krenuti u ozbiljniju priču. Upravo tako, dobili smo linke.rs

I ako nisam polagao puno nade u prvih par objava tekstova na linke.rs-u izgleda da sam se grdno prevario, obzirom na činjenicu da u ovom slučaju nisam imao “jezičku prepreku” ako je mogu tako nazvati, već je veći deo zajednice domaćeg porekla prvih nekoliko prijava na linke.rs me je zaista iznenadilo. 20-40 poseta od ovakvog servisa je zaista lepa cifra, za sadržaj koji nije preterano interesantan/viralan (da se razumemo ne interesuje web sve žive) tako da predvidjam vrlo lepu budućnost ovom servisu ako nastavi da raste ovim tempom. U medjuvremenu sam se naravno i registrovao i treba tek da ispitam mogućnosti ubacivanja widgeta na blog i slično no o tom potom.

Ono što nisam uradio jeste ispitivanje ostalih SB sajtova kod nas, tu su verovatno najpoznatiji ukusno.com zatim erupcija.com i slični. Što se globalnog nivoa tiče neprikosnoveni su digg i delicious, zatim i skoro pokrenuti Yahoo! Buzz no obzirom na nelokalizovani karakter istih ne bih vam preporučio avanturu sa njima. Sajtovi su uglavnom orijentisani na englesko govorno područje i dok Vaš blog nije prilagodjen istom vaš trud će vrlo verovatno biti uzaludan.

Sigurno je da će svi ovi sajtovi doneti neki saobraćaj na Vaš sajt (ovde mislim na regionalne), stoga ukoliko isti vapi za posetiocima, igrajte se, isprobavajte različite načine promocije Vašeg sadržaja, različite sajtove ovog tipa i verujem da ćete naći optimalnu kombinaciju. Znate kako kažu, zrno po zrno…

Nisam od onih ženskih storenja koja gunđaju kada se muškarac njenog života okrene čarima fudbala i zaboravi one ostale, ali ovo Evropsko prvenstvo mi posebno ide na živce – zbog Hrvata.

Na svakom hrvatskom programu može se vidjeti prava euforija, a očigledno je da u svemu tome najmanje ima fudbala. Naše komšije su mudro odlučile spinovati narodne mase tako što će iskoristiti njihovu ljubav prema fudbalu za jačanje nacionalnog identiteta. Iskoristili su veoma jednostavne propagandne tehnike u cilju masovnog uticaja, jer »jer samo je jedno u mom životu vrijedno da pustim suzu s oka jer tebe volim ja«. Tehnike koje su meni najprimijetnije su bajno uopštavanje, kreiranje euforije i tzv. flag – waving ili mahanje zastavom. Vještim baratanjem simbolima i psihologijom mase doveli su do toga da se u svakom gradu hrvatske dragovoljno kliče ime te zemlje.

Prolazeći kroz Hrvatsku prije par dana nisam mogla da ne primjetim tu »vatrenu« atmosferu. Crveno-bijeli kvadratići bili su na sve strane, sve se može kupiti: od zastavica za auto do šalova, majica. Čak su i hrvatski šminkeri uparili šeširiće i sniježnobijelie lacosta patikice. Svi veći hrvatski brendovi navukli su navijačke odore na svoje proizvode: navijački čipi-čips, navijačka čajna kobasica, navijačko pivo.. . Narod kliče pjesme koje neodoljivo podsjećaju na nešto…

U suštini – zavidim im. Oni se makar imaju s čim identifikovati, a mi… Ni oko himne i grba se ne možemo dogovoriti, a kamo li da skupa navijamo za reprezentaciju.

Zloćka

Vratio sam se iz Zagreba pre 2 sata, vidno prehladjen ali i zadovoljan i pun jako pozitivnih utisaka. Bio sam u Hrvatskoj po prvi put, i jako sam srećan zbog toga, i ako mnogima to verujem i ne bi bio neki razlog preterane slave. Medjutim dosta toga je uticalo na ove utiske.

Zagreb i Hrvatska

Neki se sećaju mog glorifikovanja jugoslovenstva, to je tekst koji jako volim, i koji sam sa ovim putovanjem lično zaokružio. Hrvatska nije Zagreb, kao što ni Srbija nije Beograd, ali se na osnovu glavnog grada može dosta toga videti. Prvi utisak u Zagrebu je wow koliko klupa! Znam da to mnogima predstavlja stvar na koju poslednju pomisle, ali su kante i klupe jedna od glavnih obeležja lepote grada. I zaista ih je jako puno u Zagrebu. Drugo što mi se svidelo jeste koncepcija samog grada, koja je znatno drugačija od Beograda. Kako je grad u ravnici to je i nekako samo snalaženje jako lako. Moj sistem od kupovine mape i istraživanja grada by foot se i ovog puta pokazao jako zanimljivim i uspešnim pre svega zahvaljujući gore navedenoj činjenici. Katedrala me je posebno oduševila, trenutno se rekonstruiše ali to nimalo ne umanjuje njenu lepotu. I uopšte ceo grad je prošaran arhitekturom karakterističnom za austrougarski period, što Zagreb čini dosta sličnijim Beču ili Budimpešti recimo, nego li Beogradu.

Srbi u Hrvatskoj. Šta znam, nikad nije svejedno kad čovek ide sam, na granici me nisu cimali, i ako su neke drugare vraćali zbog novca (100 eur po danu) ili pozivnog pisma, u samom gradu nešto i nisam preterano komunicirao, jedino su me u hotelu malko cimali, te sam morao ostavljati garanciju za svoj boravak. No, dobro kontam da bih i ja sebi tražio garanciju kad bih se video, obzirom da izgledam više kao školarac nego neko ko odseda po hotelima.

Konferencija

Pri opisu konferencije treba napomenuti neke stvari. Konferencija nije isključivo namenjena Internet marketing stručnjacima, primarni fokus su media buyeri, i kao takva možda nije predstavljala totalnu revoluciju za mene. Većinu stvari sam čuo/video/radio ali opet, po ko zna koji put ponoviću, networking je taj koji ove konferencije čini time što jesu, i bilo je dosta značajnih likova iz regije. Reprezentaciju Srbije po mom nekom saznanju činili su pored mene Dragan i Bojan, a tu je bilo i još neke poznate ekipe, što sa BizBuzza, BlogOpena i blogosfere uopšte. Žao mi je što nisam upoznao Tomislava, koji je sedeo jako blizu, ali ceo današnji dan je jako brzo prošao, i sa dosta ljudi sam se hteo videti, tako da će biti valjda prilike u buduće. Inače konferenciju nisam celu ispratio, jer sam ranije morao krenuti nazad.

in!media group

Konferencija se malo ticala i mog posla - furke Dernek i Furka postali su deo novoformirane in!media grupacije, predvodjene Mojim poslom. Na FuturADu je su po prvi put predstavljena i naša dva sajta kao deo grupacije, a i mi smo iskoristili priliku upoznati se sa grupacijom, i ljudima koji u njoj rade. Utisci su, malo je reći fenomenalno, grupa zapošljava oko 150 ljudi, atmosfera je jako pozitivna, i predustretljiva, tako da verujem da će sve ovo neverovatno doprineti mom ličnom razvoju, jer ima dosta ljudi koji se bave social webom i razmena iskustava je od neprocenjivog značaja.

Sve u svemo bio je ovo jako produktivan put. Možda nisam naučio gomilu novih skraćenica, i opet shvatio kako da pokorim svet, ali eto bila je prilika da upoznam neke nove ljude, da shvatim malo bolje poziciju Srbije u odnosu na region, ali i da se družim sa ekipom iz Sarajeva. Ova putovanja su nam i svojevrstan tim bilding, prilika da se jako dobro zabavimo, ispričamo i uz sve to radimo. Za sada super nam ide, i voleo bih po ko zna koji put ponoviti, pošto me u poslednje vreme stalno to pitaju: Plata jeste kul stvar, ali u poziciji da ste student kao ja, ne treba vam biti presudna. Mark Zuckerberg je jedan, i to što imate 22 godine nije hendikep i niste matori za ozbiljan web biznis. U ovom trenutku meni milion eura ništa ne bi značilo (kupio bih stan, kola i od dosade radio liposukciju), makar ne toliko koliko osobama koje ih na neki način mnogo bolje mogu iskoristiti. Glupost… ne bih se složio. Vreme je ovisnosti o znanju, stalnom učenju i bildovanju istog. Rad sa ovakvim ljudima donosi mnogo toga, svakako i platu i reference, ali ne treba zaboraviti i Maslova, i njegovu samoaktuelizaciju. Fakat, je uživanje raditi sa osobama koje funkcionišu na isti način kao i ti i shvataju neke tvoje ideje, sa kojima se dopunjujete, i kojima uvek i svagda možete reći šta mislite, na najbrutalniji mogući način, sve u korist napretka. Moje mišljenje, ne kažem da je univerzalno i pravo, ali dok se ozbiljno ne sapletem trudiću da ga verno pratim…