Planeta Srbija

Прошлог сам уторка за англофонске читаоце прокоментарисао осуду генерала Момчила Перишића као још један доказ да се издаја не исплати. Један од честих читалаца, Е.А. Коста (Eugene Costa) оставио је следећи коментар, који с његовом дозволом преводим и прилажем:У првој књизи својих Историја, Херодот спомиње сада већ заборављену причу о Дејаку (Δηιόκης), првом краљу Међана (Персијанаца). У његово време, Међани су били разједињени и живели су у општем расулу и анархији. Потајно жељан власти, Дејак је стекао репутацију праведног судије у споровима својих саплеменика. Његова правда је била толико вредна хвале да се глас о њој прочуо прво по суседним селима, а онда и даље, и он постаде судија коме су веровали сви Међани.Али како се број оних који су долазили да од њега траже правду повећавао, Дејак наједаред објави да не може више да ради, јер му је суђење одузимао превише времена од властитог посла, а није добијао ништа заузврат.Жедни правде, Међани Дејака учинише краљем, саградише му велику палату и утврђени град. Он убрзо постаде владар самодржац, који је свој народ уходио и свима судио надасве окрутно.Колико је ова прича историјски утемељена није баш сасвим сигурно, али то сада није ни битно. Две су ствари у њој занимљиве. Прво, да је у причи дељење правде описано као пут до краљевске моћу. А друго, да је Дејак од почетка за циљ имао власт, а не правду. Дакле, правда је била средство за постизање циља: самодржачке власти.Истовремено, занимљиво је да Херодот сматра како је Дејакова правда, без обзира на мотивацију, испочетка била искрена, а тек касније окрутна и саможива.Замислите сада модерну и перверзну варијацију приче о Дејаку — где је за постизање власти довољан само привид правде, који производе они исти медији што већ служе васпостављеном империјалном поретку и представљају кључни елемент његовог функционисања.Рецимо да А и Б ратују. Инострана сила, Г, објави свету да ће пресудити о „правди“ у том сукобу путем „међународног кривичног суда“. Медији Г тај „суд“ онда прогласе непристрасним и објективним, иако је Г већ интервенисала на страни А против Б.Звучи познато?Дабоме, како би остварила илузију „правде“, Г лавовима баци не само високе званичнике Б, већ и неколико најгорих елемената А. Али на крају, приставши да им Г дели правду, не само Б већ и сви остали - па и А - постају поданици новог, изопаченог Дејака.Шлаг на торту је што Г, експлоатишући (и потпирујући) сукоб између А и Б и утиска ради прогонећи покојег А, очекује од Б да прихвати њену „праведност“ над А, пошто им је А очигледно непријатељ и оптужени из редова А је очигледно крив. Ово није никаква нова психологија, већ само варијација на тему „завади па владај“. Сличне варијације лицемерне психологије биле су дуго специјалност Британске империје, укључивши и наводну правду сервирану свету под апсурдном етикетом „Терета белог човека“. (White Man's Burden). Не изненађује онда да је уграђена у темеље Атлантске империје.Једино изненађује колико дуго је потребно да се неки „терети“ приме.

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије. Да ли је заиста тако?Пре неколико дана, на Јутјубу се појавио занимљив документарац. „The Revolution Business“ (Револуција као бизнис) документује недавне револуције широм света и проналази нит која их спаја: Отпор.Основана током студентских протеста 1996-97, ова организација је после НАТО агресије 1999. постала агентура Империје. Уз подршку медијске и невладничке мреже, „кофера новца“ од ЦИА и НЕД, Отпор је предводио петооктобарски пуч 2000, којим је Милошевић збачен а на власт доведена коалиција „демократа“ коју је саставила Империја. Тако је Србија постала експериментални полигон за овај нови, експериментални начин освајачког ратовања - „нулти пацијент“ од којег се вирус лажних револуција убрзо проширио светом. А Отпор је био вектор ширења заразе.Гореспоменути документарац посвећује много времена Срђи Поповићу, бившем вођи Отпора, који је после постао професионални револуционар. Пошто се Отпор после пар година претопио у владајућу ДС, Поповић сада предводи организацију по имену CANVAS (Center for Applied NonViolent Action and Strategies - Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) и широм света држи предавања, поучавајући активисте у читавом низу земаља како да понове петооктобарски пуч. У том задатку помаже му књижица упутстава Џина Шарпа (Gene Sharp), социолога из Бостона.Тактику и технику ових револуционара описује не само Шарпова књижица, већ и спољни посматрачи (попут Џона Лохленда). Суштина је у експлоатацији стварног или испровоцираног незадовољства у народу како би се, одговарајућим маневрима, та енергија усмерила у жељеном правцу. Увек се циља на младе, познате по вишку енергије и мањку мудрости. Ко још не жели слободу и демократију (који се тумаче углавном као хедонистички животни стил из америчких филмова и ТВ-серија)? Па још кад се појаве силни „консултанти“, који их „бесплатно“ подучавају - чак и они који Империју не воле и гледају са подозрењем тешко могу да приговоре оваквим поклонима а да не зазвуче параноично.Кад револуција потом узме маха, „репресивни режим“ се нађе између наковња унутрашње побуне и чекића империјалног медијског и дипломатског напада. Не увек, али најчешће, режим обузме паника и почне да се урушава. „Добре демократе“ које потом дођу на власт убрзо започињу са владавином у корист Империје; активисти схвате да „обука и саветовање“ које су добили у ствари и нису били бесплатни. Империја увек наплати своје дугове. Међутим, револуционари се ретко буне када схвате да су били изманипулисани. Зато што не могу. Чак и ако би некако превазишли разорно деморалишућу спознају да су деловали као агенти властитог поробљавања, сама та чињеница им уништава кредибилитет на домаћем терену. Узевши макар залогај из људождерског лонца, заувек су обележени. И док се неки огоречено повуку из јавног живота, има и оних којима се укус допадне. Они постају невладници - својевољна агентура Империје. У филму се јасно види да је Поповић поносан на своје авантуре у извозу револуције. Задовољно указује на то да су Отпоров лого - осликану песницу — користиле локалне подружнице од Украјине до Венецуеле. У више наврата, иза Поповића стоји постер Отпора, на којем стоје песница и мото „Јер волим Србију“, што је нарочито злобна лаж: у Србији какву је Отпор створио по налогу Империје, напредују само они који је мрзе. С друге стране, Поповић се труди да негира своје везе са Империјом. Тврди да је СANVAS у потпуности приватна организација, која се финансира српским новцем. У то могу да поверују необавештени странци, којима не пада на памет да се упитају зашто је онда име организације енглеска скраћеница. Или где су то дошли до новца, у земљи најпре систематски осиромашеној деценијом санкција УН, потом избомбардованој до темеља, и коначно похараној од стране „демократа“ у служби Империје? Толико похараној, заправо, да копање по ђубрету прети да постане озбиљна грана пољопривреде...Ово представљање Отпора и CANVAS-а као српских организација није нимало случајно. После свега што се на Балкану догодило током 1990-их, мало ко у свету би био спреман да помисли како би Срби својевољно радили за рачун Империје. Креатори вашингтонске политике безмало су признали да су амерички бомбардери тукли по Београду због „отпора Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи“, а не због било каквих извештаја о зверствима, преувеличаних или измишљених по потреби.Зато им окупација Србије није била довољна. Срби су морали бити претворени у најоданије слуге Империје, пример да је отпор несумњиво узалудан када и један такав народ може да буде тако темељно натеран на подаништво.Иако се Империја данас налази у озбиљним привредним тегобама, нема никаквих назнака да се одриче пројекта светске доминације. Чак и они чланови естаблишмента који траже повлачење из Авганистана то чине само зато што сматрају да ће та војска бити потребнија на новим ратиштима. На календарима у виртуелној стварности властодржаца у Вашингтону је време стало лета 1995. у Босни.Вође Империје ипак знају да новаца има мање него некад, па су зато посегли за револуцијама као јефтином и ефикасном оружју за освајање. Дабоме, ни оне не успевају увек; тренутни метеж у Либији је управо последица пропале револуције, која се спасава бомбардовањем. Револуционари су доживели пораз у Русији, Белорусији и Ирану (мада се и даље труде), док је Украјина чак успела да се опорави од „наранџастог“ преврата. Јасно је, међутим, да ће револуционарни вирус наставити да хара светом све док се нешто не учини по питању вектора заразе и Нултог пацијента.(уз захвалност колеги Вронском на помоћи у прилагођавању текста, који је првобитно објављен на Аntiwar.com 24. јуна 2011.)

Никада нисам мислио да ћу угледати име „Весли Кларк” међу ауторима које преноси или цитира Antiwar.com, али и то се десило, баш данас. У питању је Кларков текст из Вашингтон Поста, објављен у петак, у којем некадашњи командант НАТО напада на СРЈ објашњава зашто је против интервенције у Либији. Па вели:„Када смо 1999 покренули ваздушну кампању против српског етничког чишћења на Косову, председник Бил Клинтон морао је јавно да каже да не намерава да пошаље копнену војску. Учинио је то како би ограничио трошкове подухвата који јавност и Конгрес нису сматрали да је у виталном државном интересу. То је и администрацију и мене као команданта НАТО у Европи довело у тежак положај, што је српски диктатор Слободан Милошевић знао. Али Милошевић није разумео да, после почетка бомбардовања, НАТО - размештен по суседним државама и у мисији спровођења Дејтонског споразума у БиХ - није могао да дозволи свој пораз. Па ако Косово није било витални интерес САД, успех НАТО сигурно јесте”.Зар ономад и америчка и британска штампа нису урлале на сав глас о потреби копнене интервенције? Зар Косово није представљено као малтене реприза 2. светског рата и Холокауста, овај пут са Србима у улози нацистичке Немачке? А Кларк сад признаје да амерички народ и Конгрес нису хтели рат, али су доведени у положај да немају избора, пошто је победа НАТО постала сама себи сврха!Али то није све. Кларк даље покушава да убеди Американце како немају правно покриће за напад на Либију овим аргументом:„На Косову, 1999, САД и НАТО су имале хуманитарну резолуцију УН као подлогу за деловање. Америчка јавност је била углавном равнодушна, али је НАТО успео да дипломатским ангажманом и постепеном употребом силе присили Милошевића на предају. (Завршни ударац је била оптужница против њега за ратне злочине пред Међународним трибуналом за бившу Југославију.)”Да ли ме то очи варају, или је Весли Кларк управо признао да је Трибунал оптужио Милошевића под утицајем „дипломатског ангажмана” НАТО? Притом се Давид Боско из магазина Форин Полиси згражава над Кларковим фалсификовањем историје. „Иако је постојало више резолуција Савета о Косову, ниједна није садржавала дозволу за употребу силе”, каже Боско, наводећи даље да „САД у овом тренутку имају исту правну основу да интервенишу у Либији коју је НАТО имао на Косову, што ће рећи никакву”.Ако НАТО није имао правну основу 1999, а није, онда је напад на СРЈ - заснован притом на лажима и обманама - представљао највећу категорију злочина по повељи УН: злочин против мира. Нападом су такође прекршени и повеља НАТО и Устав САД. Весли Кларк је по тим критеријима вишеструки злочинац. Сад када је фингирана револуција у Либији пропала и САД по ко зна који пут остављају своје „савезнике” на цедилу, Кларк одједном глуми пацифисту. Треба ли нам бољи доказ да су принципи, истина и логика сасвим релативне ствари за Империју, која изгледа једино признаје своје прохтеве, и закон свог топуза? Док јој се може, дабоме...

Свакога дана све више мислим да има смисла теорија Џастина Рејмонда да је свет после 11. септембра 2001. (мада може бити и пре, или касније) склизнуо кроз неку космичку аномалију, и да тренутно живимо у паралелној димензији, у једној пародији стварности где је све окренуто наглавачке.Слушајући изјаве Џона Мекејна и Џоа Либермана, рекло би се да је ово 1992, а не 2011. Позивају да се шаље оружје, да се уводе санкције, да се успостави зона забране летења - само овај пут у Либији, а не у Босни.Прошлог викенда писао сам да је постепена интервенција прото-Империје у Босни деведесетих проглашена бриљантним успехом, и да се то са носталгијом спомиње после пропасти авантура на Косову (ко мисли да није била пропаст, греши), у Авганистану и Ираку. Тренутна америчка власт, у суштини реприза Клинтонове, жарко жели да поправи углед Империје, пољуљан не само бесмисленим ратовима и економском кризом већ и „пешчаном олујом” народних протеста у арапском свету. У ту сврху извукли су из фиоке босански сценарио за примену у Либији, па тако сада очекивани људи дају очекиване изјаве, све до уплаканих Либијаца који преко Си-ен-ена моле Империју да „учини нешто”.Значајан део данашњег ратовања је информативан по природи. Империја је експерт на пољу контроле перцепције (То, додуше, има своје границе, што су на својој кожи искусили бројни империјални војници, али лекција ето никако да се прими). Невоља је у томе што су и други надошли на ту чињеницу. Док је новинар-слободњак на служби у БиХ деведесетих могао да измисли седамнаест разних врста агресије и геноцида пре доручка а да га нико не пита за потврду, тај задатак је данас много тежи.На пример, новинари РТ у Либији који су покушали да потврде наводе Си-ен-ена и Ал-џазире о бомбадовању и пуцњави у Триполију нису за то нашли никакве доказе. Онда се поставља питање колико је онога што из Либије стиже као „вести" у ствари тачно, а колико је производ Херстоидних инструкција да се произведу слике, како би Империја могла да произведе рат?Јуче сам био гост у вечерњим вестима РТ, где смо разговарали баш на ту тему. Не треба бити стручњак да се стекне утисак да је све што се говори и ради по питању Либије ових дана већ речено и урађено неком другом приликом, неким другим људима. Све скупа звучи, изгледа и мирише као сценарио. Вероватно зато што јесте.Ако се у Либији и води грађански рат, по чему је то проблем САД или ЕУ? Египат или Тунис разумем, пошто су тамошњи доживотни председници били на платном списку што Вашингтона што Брисела. Али, ко ће да столује у Триполију тиче се ЕУ само у смислу броја имигрантских чамаца који сваке године крећу пут Италије - а Америке никако. Или то можда било која земља аутоматски постаје легитимна „зона америчког интереса” самом чињеницом да поседује нафту? И врапцима на грани је јасно да је наводна доктрина „одговорности за заштиту” у ствари брежњевљевска „дозвола за мешање”.Још један доказ да живимо у паралелном свету је чињеница да се ја и Ерик Марголис у нечему слажемо. Марголис је ономад био један од најгласнијих навијача за пуштање крви Србима и мало му је било све што би Империја радила на Балкану. Али када су се на нишану Империје нашли муслимани, преко ноћи је постао најгорљивији противник рата и интервенције. Било како било, у праву је да не треба интервенисати у Либији.Американци не разумеју рат. За њих је то апстрактан појам, нешто што се дешава у далеком иностранству, где можда погине неко од омладине из комшилука, али углавном ничим не утиче на њихове свакодневне животе. Правог рата на америчком тлу није било од 1865. За Американце је сваки рат отприлике исти: харпије у Стејт департменту закреште како нема сврхе да постоји војска ако се не користи, генерали у пентагонском бункеру помере жетоне на мапи, деца која су отишла у војску јер у Мекдоналдсу није било посла притисну дугме као што су их научили, и странци гину. Компликације настану када ти странци пруже отпор, и та деца остану без живота, руку, ногу или памети. Генерале, харпије и већину становника Америке за то углавном није брига.Политичка класа Империје већ дуго живи у паралелном свету до те мере контролисане перцепције да су изгледа поверовали како је њихов пажљиво осмишљени фиктивни свет у ствари реалност. У њиховим главама, најбољи начин да се подигне морал у земљи, оживи посрнула привреда, и побољша углед Империје и рејтинг странке на власти је један добар, кратки, победоносни рат. Када би погледали мало истинску историју, видели би да то никоме, никада није пошло за руком. Али неће да гледају. Мисле да не треба, да су они другачији, да правила и наравоученија прошлости за њих не важе.Зато се и спремају да поново крену на обале Триполија, несвесни у свом паралелном свету да се Империја у оном стварном урушава толиком брзином да јој до потпуне пропасти треба можда само још један погрешан корак. А то би врло лако могао да буде баш рат у Либији.

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.Толико о слободи говора и окупљања!Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.Са свим овим у виду, шта да се ради?Три ствари, мислим.Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена. По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради. Али ако некоме још није јасно, да нацртам.У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП. И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао. То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши. Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера? Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

Годинама после је 11. септембар 2001. називан у Америци „дан када се све променило” (The Day Everything Changed). А у ствари се није променило ништа. Бушов чувени „рат против терора” се врло брзо претворио у своју антитезу, терорисањем како Ирачана инвазијом и окупацијом, тако и становника Америке разноразним „безбедносним мерама”. После неког времена се више није ни говорило о „рату против тероризма” већ га је заменила флоскула о „глобалној борби против насилног екстремизма”. Шта год то значило.Само два дана после, док сам гледао црни дим како куља из Пентагона (уживо) и рушевине Светског трговачког центра (на телевизији), у тексту „Раскршћа судбине”, написао сам: ”Не може се борити против тероризма, а истовремено служити тероризмом.” Мислио сам на однос Америке према исламистима у БиХ, на Космету и у Македонији, који су до тада уживали стопостотну подршку Вашингтона. Још од рата у БиХ су се повремено појављивали докази о муџахединима, новцу сумњивог порекла, тајним ћелијама, логорима за обуку, улози Балкана у континуитету глобалног џихада од Авганистана до Чеченије... Али пошто се нису уклапали у званичну причу о добрим, секуларним европеизованим муслиманима и злим геноцидним Србима, званична Америка на те доказе или није обраћала пажњу, или их је једноставно проглашавала „злонамерном српском пропагандом”. Нисам био једини који се надао да ће тај однос да се промени после стравичне демонстрације истинског џихадизма тог септембарског јутра. Узалуд.Није требало да прође много времена да постане јасно да Америка неће да види стварни џихад, већ више воли да се бави фиктивним (нпр. наводном везом Садама Хусеина са Ал-Каидом, или судбином Осаме бин Ладена, којег нико жив није видео од краја 2001.). Званични Вашингтон се правио луд и када су поједини следбенци Ислама почели да пуцају по Америци. Сулејман Таловић је проглашен за „жртву српског геноцида,” мајор Хасан је наводно био неурачунљив, Албанци из Њу Џерсија су представљани као „бивши Југословени” а о Абдул Хакиму Муџахиду Мохамеду се после јуна 2009. није чуло ама баш ништа.У међувремену су аеродроми постали права полицијска држава, где људи скидају ципеле, не смеју да носе пасту за зубе или дезодоранс, и морају да пролазе кроз рендгене који виде сваки детаљ људског тела, само зато што је један број наводних џихадиста покушао да експлозивне направе сакрије у ђону ципеле, текућини, или у доњем вешу.Овако шизофрен однос Америке према тероризму мотивисаним исламским џихадом већ дуго збуњује велики број аналитичара, како у самој Америци тако и код нас. Власти РС су годинама достављале огроман број података Американцима о присуству терориста и симпатизера радикалног Ислама у БиХ, без икаквог ефекта. Чак је један високи амерички званичник у БиХ, генерал Жак Клајн, изјавио да је одлично што су терористи баш у БиХ, јер Америка тако лакше може да их држи на оку! Одлазећи заменик шефа ОХР, Рафи Грегоријан, је недавно рекао да терориста у БиХ има „више од 10, али мање од 100”. Значи - знамо ко су, знамо где су, и не мислимо да представљају проблем. Сарајевска јавност је дабоме одмах осудила Грегоријана као „четника” - што је синоним за свакога ко се не слаже с њима 100%, па макар се слагао и 99% - али јавности и властима у РС је остало само да се збуњено чешкају по глави и питају да ли су Американци скренули памећу.Када се у виду имају одређене чињенице, међутим, ствари постају много јасније. Наиме, у Америци постоји спољнополитички естаблишмент, оличен у Савету за међународне односе (Council on Foreign Relations, CFR) који држи курс без обзира која политичка струја била на власти. Кадрови CFR су већ крајем седамдесетих дошли на идеју да подрже џихадисте као оружје против СССР; Збигњев Бжежински, творац Картерове политике у Авганистану, признао је 1998. француском листу „Нувел обсерватер” да је Америка органзовала муџахедине пре уласка совјетских трупа у ту земљу. Упитан да ли жали због тога, јер је последица те интервенције био Талибан и глобални исламски тероризам, Бжежински је љутито одбрусио:„Шта је важнији догађај у историји света, Талибани или пад совјетске империје? Неколико надрнданих исламиста, или ослобађање средње Европе и крај Хладног рата? ... Не постоји глобални ислам. Посматрајте га рационално, а не емотивно или демагошки. То је велика светска религија са преко милијарду и по верника. Шта имају заједничко саудијски фундаменталисти, умерени Мароканци, милитантни Пакистанци, прозападни Египат или секуларна централна Азија? Ништа више од онога што уједињује хришћанске земље.”Овде би се сада могло расправљати да ли Бжежински има право, или нема појма о Исламу већ на ту религију сасвим погрешно пројектује секуларни хуманизам Запада. Оно што је битно је да Бжежински и сличном мишљењу наклоњени творци америчке политике сматрају исламске фанатике корисним оружјем за постизање својих геополитичких циљева. Зато толико и наглашавају да је Ислам „религија мира” и да Америка у ствари воли муслимане, али ето проблеме прави та шачица „екстремиста” окупљених око Бин Ладена. Они у ту причу заиста и верују. Рат који воде није против тероризма као таквог, већ против одметнуте групе терориста која се отела контроли и напала дојучерашње спонзоре. По америчким оправдањима за инвазију и окупацију прво Авганистана а онда Ирака, јасно се види да су џихад и тероризам само један у низу изговора који су се сматрали корисним. Али када сами по себи нису довољни, онда крене прича о демократији, људским правима, угроженим женама и хомосексуалцима... Дакле, није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.Било какав морал потпуно је стран овако циничној злоупотреби чињеница. Зато и не треба да изненади што је недавно Стејт департмент оптужио полицију РС да је главни разлог што у БиХ постоје терористи. На први поглед потпуно апсурдно - ем што је баш полиција РС документовала присуство и активности терориста, а амерички званичници нису хтели за то ни да чују, ем што је апсолутно несувисло очекивати да ће се ситуација поправити присилном интеграцијом полиције РС у полицијски апарат муслиманско-хрватске Федерације, који је прожет симпатизерима џихадиста и терориста. Али не заборавите, џихадисти у БиХ су „добри” џихадисти, пријатељи Америке, а Срби су зли, геноцидно-агресорски реметилачки фактор, чије само постојање вређа „Бошњаке” и „Косоваре” и тера их на смртоносно насиље. Сетите се само како је мартовски погром 2004. у Америци на крају представљен као оправдана побуна јадних Албанаца што ето још нису добили „слободу” од злих Срба, и искориштен као малтене главни аргумент за стварање данашње „Независне државе Косова.”Непорецива је чињеница да долазак Барака Обаме на власт у јануару 2009. није донео обећане „промене”, већ да представља најобичнију рестаурацију Клинтонизма, како у свету (ево на примеру балканске политике), тако и код куће (усвајањем „реформе” здравства која Клинтоновима није пошла за руком почетком деведесетих). Али америчка политика на Балкану не може адекватно да се објасни лажном дихотомијом између демократа и републиканаца. Без обзира да ли је на власт Клинтон, Буш или Обама, политика Стејт департмента остала је потпуно иста.Један од стубова те политике је у априлу 2007. године артикулисао сада покојни Том Лантош, посланик у америчком Конгресу и дугогодишњи спонзор терористичке УЧК:„Хтео бих да подсетим већинске муслиманске владе у свету да је ово још један пример водеће улоге САД у стварању већинске муслиманске државе у самом срцу Европе. На ово треба да обрате пажњу одговорни лидери исламских режима, нпр. у Индонезији, али и џихадисти свих боја. Принципи САД су универзални, и у овом случају САД се недвосмислено залажу за стварање већинске муслиманске државе у самом срцу Европе.”Лантош се обраћао Николасу Бернсу, који је комитету Конгреса представљао став Стејт департмента о стварању „Независне државе Косова.” Спомињање „још једног” примера наводи на закључак да је претходни пример био Босна и Херцеговина. Дакле, за овог водећег парламентарца, Америка је одговорна за стварање БиХ и НДК, и то као доминантно муслиманских држава, а са циљем да импресионира муслимане широм света. Само што они, је ли, никако да схвате то велико доброчинство и заволе Америку. Чак и Шиптари - којима је Америка ето направила „државу” на окупираном Космету, који дижу споменике Клинтону и по Блеру називају децу - певају оде Бин Ладену.Разумном човеку би се наметнуо закључак да је политика коју је осмислио CFR а образложио Лантош доживела потпуни фијаско и да је џихад давно измакао америчкој контроли (ако је икада и био под контролом). Али превише је империјалиста од каријере уложило превише финансијског и политичког капитала у „Друштво пријатеља нашег доброг џихада” да би могло ту грешку да призна, чак и када би били у стању да је уопште спознају. А нису.За амерички естаблишмент је Ислам дивна религија која може и треба да се мобилише у сврху ширења Империје и сузбијања Русије, Индије, Кине, па и Европе ако треба. БиХ и Косово су експерименти у задовољавању џихадиста свих боја, исламске државе у срцу Европе које (наводно) воле Америку и служе као пример остатку света. Срби су у најбољем случају реметилачки фактор, који нема ама баш никакво право на сопствене интересе или чак на постојање. Нема ама баш никакве везе да ли су на власти Милошевић, Ђинђић, Тадић, Додик, Караџић или неко десети. Илустративна је сцена из Дејтона описана у мемоарима Момира Булатовића, када је Милошевић понудио празан лист хартије америчком шефу дипломатије Ворену Кристоферу и тражио да на њему напише услове које Србија треба да испуни да би била у добрим односима са Америком. Кристофер је одгурнуо хартију и одговорио: „Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”Дакле, никаквим поклоњењем Срби не могу да умилостиве Империју. А џихадисти, са друге стране, ничим не могу да разувере ту исту Империју да је њена визија контролисаног џихада у геополитичке сврхе најобичнија смртоносна глупост. Чак ни када отетим цивилним авионима разнесу куле-близнакиње у Њујорку и нападну Пентагон. Фантазија о добром џихаду и злим Србима је за „елиту” америчке Империје просто јача од истине.

Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.Будимо људи, онда. Мржња уништава.

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може. Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна. Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.Зашто? Овде је потребна мала дигресија...Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији....Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.

Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“Да ли баш? И који?Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.

„...има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске елите. Али тешко да има глупљих.“- Ђорђе Вукадиновић у Политици, август 2008.Читаоци овог блога већ добро знају мој став да је тренутна власт у Србији квислиншка и апсолутно злонамерна према земљи и народу којима влада. Али демократори и деформатори који су зајахали Србију још оног „давног“ петог октобра нису само зли, већ и глупи. Наиме, њихова основна претпоставка је да ће поредак који је постојао у свету 5. октобра 2000. остати вечан, и све што раде је у функцији налажења њихове личне улоге у том поретку. Сан свих демократора и деформатора је да стекну што више моћи а да притом сву одговорност пребаце на неког другог. Отуд и толика опсесија ЕУ, која је - гле случаја! - идеално окружење за остваривање тог сна, јер ЕУрократе претендују на свемоћ али су апсолутно недодирљиве. Избори, референдуми, парламенти, ништа се то њих не тиче, они су изнад закона. Ово није никаква „светла будућност“ већ повратак у средњи век, али то је већ друга тема.Али, као што је то пре две и кусур хиљаде година детаљно образложио Аристотел, од погрешне премисе није могуће извести исправан закључак. Полазиште демократора и деформатора -да је поредак у којем они функционишу вечан - не само да није аксиом, већ представља теорију за коју сваким даном има све мање аргумената. Чак ни они који су тај поредак успостављали деведесетих - и који су на власт и довели „наше“ демократоре и деформаторе - више не верују у сопствену тријумфалистичку тезу о „крају историје“. Додуше, и даље су убеђени да ће некако да остану господари света, ни сами не знају како, али та илузија је њихов проблем. На њој утемељена заблуда демократора и деформатора је наш.Опседнути потребом да задовоље своје иностране спонзоре, демократори и деформатори сваким даном све више уништавају земљу којом владају, често не застајући да размисле о последицама (или се бар тако чини; могуће је да су итекако свесни шта раде...). Тако се поново ствара квази-држава Војводина, по шаблону из 1974; од српских жртава геноцида у 2. светском рату прави се политички кусур, док се инсистира на резолуцији којом би се фиктивни „геноцид“ у Сребреници приписао Србији, а Срби тако изједначили са немачким нацистима. Ако је то толико дивна и одлична ствар за Србију, како то тврди лично Врховни Жутник, зашто онда за резолуцију (и то у врло специфичном облику) навијају такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Јелка Кацина и Дорис Пак?Не само да се разара све што је једној држави потребно да функционише - од суверенитета и интегритета територије до судова и слободе медија - већ се систематски обезвређује све што народу омогућава да физички и духовно опстане.Демократори и деформатори прво лансирају причу о томе како је утеривање у НАТО „природна ствар“ и како ће Србија од тога да се обогати (!), а онда када се остатак јавности који још није „пожутео“ усуди да предложи да се о томе ипак одлучи на референдуму (што је сама по себи прилично мека и помирљива позиција), уследи хистерична али и шизофрена реакција. С једне стране се бацају блатом - као, ови што причају о референдуму су некакви ретроградни, ултра-мега-гига-националшовинисти и клерофашисти који хоће да руше тековине најдраже нам демократске револуције - а са друге се праве блесави, као, нико ни не спомиње улазак у НАТО, шта се буните без потребе.На свакодневној артикулацији оваквих двомисли се иначе и заснива владавина демократора и деформатора. Док причају о достојанству, лепе свом народу етикету геноцидних агресора. Причају о одбрани суверенитета, а распарчавају земљу. Причају о бесплатним акцијама од хиљаду евра, а продају шећеране за по долар. Жале се што Руси „јефтино“ купују нафтну индустрију, а железаре поклањају Американцима. Врхунац жуте двомисли је, дабоме, „И Косово и Европа“, цинична политика чији је једини резултат фактичко признање територије коју је окупирала терористичка УЧК као независне државе.И све им ово полази за руком зато што је народ, који се кроз историју обично много више бунио и копрцао када би га овако систематски уништавали, наизглед изгубио сваку наду да нешто може да се промени, и после година организованог мучења стигао надомак постављеног циља иностраних завојевача и њихових домаћих штићеника: да коначно „преломи памећу“ и „призна реалност“- онакву какву су је наметнули демократори, деформатори и њихови спонзори са стране.Само, та снага и свемоћ како данашњих властодржаца тако и њихових господара, више је привид него реалност. Све док људи верују да је демократорима све дозвољено, да је отпор немогућ, да ЕУнијаћење и НАТОфикација „немају алтернативу“ - а све су то идеје које им се сервирају свакодневно - демократори и Империја имају надмоћ. Оног часа када довољно људи престане да верује у те илузије, та привидна свемоћ ће да нестане као балон од сапунице. Пуф!Овде бих да цитирам руског новинара Михаила Леонтјева, који у недавном интервјуу рече и ово: Светска политика је питање моћи, ко каже нешто друго, он је лажов. Е, сад, док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена. Томе у прилог иде довољно историјских чињеница, и ја имам основа да се надам и верујем, да претпостављам да је ово у ствари један прелазни период, и да ће се ускоро показати како су такозвани реалисти у ствари идиоти, и још ће се показати да су издајници.Није да историја воли иронију, него људи ретко ишта науче из историје, па то онда има ироничне резултате. Тако се поредак на којем су демократори и деформатори изградили своју власт све више круни и распада - таман онако како они растачу српску државу. Шта ће да раде када више не буду могли да се на њега ослоне? То можда нико од њих не зна, али се свим силама труде да онемогуће развој било чега што би могло да угрози њихов политички (а и остали) капитал. Ако су и свесни да би Империја могла да нестане, надају се ваљда да ће они опстати.Нас ради, надам се да неће. Највећи проблем са демократорима и деформаторима је што се апсолутно ничега не стиде. За њих термин „издајник“ ништа не значи; то што раде, иако недвосмислено потпада под класичну дефиницију издаје, они виде као добро, пожељно, високо морално, али пре свега корисно. У демократорској и деформаторској Србији, све је релативно, све је обесмишљено, све је само предмет властодржачког хира. Док се то не промени, нема опоравка. Шта има везе што ће се сменити једна гарнитура деформатора, када је систем подешен тако да је спремно замени друга? Тек оног дана када „издајник“ поново постане термин осуде - односно, када речима буде враћено значење - моћи ћемо да говоримо о неком моралном и политичком оздрављењу. Да ли ће и када тај дан да осване умногоме зависи од нас који нисмо изгубили наду, али и од оних који су у стању да се прену из индукованог безнађа. Само једно је извесно: примера за издајничко, злобно и глупо понашање до тада неће мањкати.

У уторак, 12. јануара, земљотрес јачине 7 степени Рихтерове скале погодио је Хаити. Уследила су још две земљотреса, јачине око 4 степена, од тада до данас. Главни град Хаитија, Порт-о-пренс, је у рушевинама. Број мртвих је непознат, али се процене крећу од конзервативних 50.000 до чак 200.000 жртава. Многе земље су понудиле помоћ. Амерички Црвени крст је у среду почео да прикупља донације преко СМС порука, и за само три дана сакупио преко 8 милиона долара. Али бродови који допремају хуманитарну помоћ немају где да пристану - лука у Порт-о-пренсу је уништена земљотресом. Ни ваздушни пут не обећава - на аеродрому Тусен Ловертир не ради сигнализација и нема горива за авионе. По свему судећи биће на америчким маринцима, који су у петак почели да пристижу на Хаити, да успоставе контролу летова и импровизују луку. Занимљив је одговор Хаићана на катастрофу. Власти су готово потпуно одсутне - не знам да ли зато што је инфраструктура уништена, или зато што је није ни било. Ископавање преживелих и страдалих врши се самоиницијативно, тамо где се групе Хаићана организују. Неко донесе лопату, неко бушилицу, па копај. Али многи само седе кататонично и кукају како ”нико ништа не ради да нам помогне.” Углавном страним новинарима. У петак сам чуо и вест да су наоружане почеле да пљачкају преживеле... Цивилизација је крхка ствар, коју сви узимамо здраво за готово. Али није тешко да услед неке катастрофе - земљотреса, поплаве, урагана, рата - престану да раде телефони, и нестане струје, воде, гаса... Лишени технологије савременог живота, људи су принуђени да преживљавају како знају. И ту онда покажу своју праву природу. Неки прискачу у помоћ људима око себе. Други прилику користе за пљачку и насиље. А има и превише оних који само седе и чекају да им неко други каже шта да раде - или, још боље, ради уместо њих.Хаити је већ скоро сто година вазал САД. Вудро Вилсон их је окупирао током 1. светског рата, наводно да спречи немачку интервенцију, а у ствари да обезбеди монопол америчких плантажера. Од тада наовамо, Хаити је или под директном окупацијом америчких трупа, или под диктатуром коју одобрава Вашингтон (нпр. по злу познатих оца и сина Дувалијеа). После 2. светског рата, ови диктатори су извршили ”реформе” тако што су сеоско становништво сатерали у Порт-о-пренс обећањем послова у индустрији, а село оставили плантажерима. Индустрија се никад није развила. Престоница је била препуна незапослених земљорадника, а Хаити је гладовао. Онда је почела да пристиже ”помоћ” са стране. На Хаитију делује скоро 10.000 невладиних организација, више по глави становника него било где друго у свету. Као резултат, Хаићани су почели да животаре од ”социјале” са стране - а њихове вође су се лепо богатиле убирући постотак речене помоћи.Наравоученија у овој трагичној причи има много. Ако их видите, добро је. Ако их не видите, читајте опет - нећу да вам их набијам на нос. Тиме бих вам учинио исту медвеђу услугу коју су амерички и белосветски душебрижници учинили Хаићанима.

У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.

Слободан Антонић коментарише недавни пут Александра Вучића у Вашингтон (како би тамо добио тапију да је „нормалан”):Политика јесте уметност могућег и политичари морају да буду реални. Али, гурати своју земљу у чељусти Молоха у тренутку када је његова моћ већ озбиљно начета, једнако је „реалистично“ као и отићи у Недићеву „Државну стражу“ септембра 1944. САД јесу сила, али не више као 1999. Економска криза самог срца Империје, као и њено војно заглављивање у Ираку и Авганистану, створили су једну нову реалност. У тој реалности свакако се треба и даље чувати Молоховог беса. Али му не треба више тако безусловно и понизно служити као што се то морало до сада. САД су последњу деценију и по водиле непријатељску политику према Србији. Држале су нас годинама под санкцијама, бомбардовале нас, и, коначно, отргнуле од нас велики комад територије. САД су данас у Србији формирале моћну политичку, економску и медијску структуру, преко које настоје да у зависности и лажи држе читаву нацију. Говорећи отворено, САД се већ дуже време односе према Србији као политички непријатељ. А имати контакта са непријатељем више него што се заиста мора, није превише грађански пристојно, а да не причамо о томе да није ни патриотски.Има још тога у одличном тексту, али ово је суштина, на коју се 98 одсто потписујем. Оно 2 одсто је неслагање са констатацијом да се Молоху икада морало служити. Није нам у карактеру.

Из извјештаја и анализа које сам досад имао прилике да прочитам, јасно је да се у Бутмиру прошлог петка није десило ама баш ништа. А атмосфера прије почетка састанка била је, баш као и сваки други пут, пуна очекивања типа "Ето нама странаца да нам уведу ред" и "Е са'ћете видјет кад дође мој велики брат..."Тресла се гора, родио се миш. Чисто сумњам да су босанскохерцеговачки лидери кориговали своје илузије о свемоћним (или немоћним) странцима, али ако неће да погледају чињеницама у очи то не значи да те чињенице не постоје. Једна од њих је да по свему судећи не постоји монолитни амерички став према БиХ. Не постоји ни монолитни ЕУропски став. Нити се њихови постојећи ставови, какви су да су, поклапају.Како се мени чини, Запад (ЕУ и Америка, је ли) машта о некаквој грађанској БиХ која би ушла у ЕУ и постала модерна бирократска држава. Главна препрека на том путу је Дејтон, односно постојање РС и уставно уређење БиХ као децентрализоване, мулти-националне државе. Па ето, ако би становници БиХ само поправили свој устав тако да га укину, ЕУтопија би могла почети од понедељка.Мало сутра.Да странци стварно хоће ефикаснију БиХ, порадили би мало на абортираном чудовишту званом "Федерација БиХ". Често се чује да БиХ не може да издржава 13 влада, предсједника и скупштина - и то је тачно. Али 11 од њих се налази у Федерацији, гдје су кантони (тј. "жупаније") малтене самосталне државе. За преуређење Федерације није неопходна промјена дејтонског устава, нити било какво учешће законодаваца из РС (који, наводно, "све блокирају"). Све је ствар политичке воље. Али пошто је Федерација организована као један огромна појата за товљење похлепних политичара, онда те политичке воље дабоме нема.Тако свакодневно слушамо жалопојке федералних функционера како је потребан државни закон о овоме или ономе, иако не постоји федерални закон о истим стварима, већ су за све надлежни кантони! Погинули навијач Сарајева није још честито ни сахрањен када су недавне смртоносне догађаје у Широком Бријегу неки политичари покушали да искористе као аргумент да је потребан "закон о спорту на државном нивоу"!Народна мудрост каже, не лаје куца ради села, већ ради себе.У једној анализи данас читам да ће изасланицима ЕУ и Вашингтона бити тешко да добију икакве уступке, пошто је 2010 изборна година. Захваљујући баш страним душебрижницима, у БиХ је свака друга година изборна, а у свакој се води кампања. Политика је најбољи бизнис. И онда се сви чудом чуде што бизнис умире, а политика цвјета.Ваљда је већ јасно да неки "Билт-Стајнбергов план" у ствари и не постоји. Ни ЕУропа ни Америка не знају шта ће са самима собом, а камоли с неком државицом у слијепом цријеву континента. Једно је што се босанскохерцеговачки политичари понашају као рогови у врећи, али како да се објасни чињеница да ни наводно фамозно огранизовани, поштени (тандара-броћ) и шта-све-не странци нису у стању било шта да ураде, јер су и сами спутани мрежама зависти, сујете, похлепе и мржње?Уосталом, имам утисак да би се босански политичари давно између себе договорили да нису вјеровали да им неко јачи "држи леђа". Па се договоре, потпишу споразуме, и онда буде "Рек'о, па шта" и дође до рата. Који се наставио и послије Дејтона, само другим средствима. Ови што су прошле недеље започели тај неки Бутмирски процес ничим не показују да разумију суштину проблема, па зато од свега тога не треба очекивати никакве битне резултате.

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.Децу убијају, зар не?Пре:Џошуа БернардПодигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?После:Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

Нисам у навици да читам саопштења канцеларије апсолутног владара Босне и Херцеговине, па ми је тако промакла вијест објављена 20. јула да ће нови шеф бањалучке канцеларије ОХР бити Крис Бенет.Искуснији познаваоци Б-Х прилика сјетиће се да је Бенет ономад (1996-1999) био шеф канцеларије Међународне кризне групе за Балкан. Иако наводно независна и непристрасна, МКГ је умногоме формулисала политику тзв. ”међународне заједнице” у протеклих 14 година свог рада, а дио њене платформе је и залагање за унитарну БиХ.Како се наводи у саопштењу ОХР, Бенет је по одласку из Сарајева био уредник ”НАТО ревије” (2000-2006), да би се онда вратио и од јуна 2006. до септембра 2007. био директор комуникација за ОХР Кристијана Шварц-Шилинга. Шта је радио потом, не кажу.Почетком фебруара 2007, Бенет је послао коментар британском Гардијану, као службени одговор на извјештај новинара Иана Трејнора. Наиме, Трејнор је писао о најављеном одласку Шварц-Шилинга као де факто отпуштању, и цитирао службеника МКГ (!) Сенада Слатину који га је назвао ”најгорим високим представником у БиХ.”У свом одговору, Бенет брани Шварц-Шилинга и тврди да је он ”изабрао да не интервенише јер вјерује да институције и руководиоци БиХ треба да развију сопствене способности да управљају.” Закључио је коментар сљедећим:”Иако критичари г. Шварц-Шилинга сада гракћу, биће разочараним сљедећим Високим представником, који ће наставити истим путем. Неће бити повратка на интервенционизам.”Мирослав Лајчак је заиста наставио политику немијешања, бар док га притисак ”међународне заједнице” није натјерао да заметне кавгу са РС око гласања у државним органима. Али његовом насљеднику Инцку није дуго требало да потегне ”бонска овлаштења” против одлуке НСРС. Вук длаку мијења, али ћуд - тешко.Зато ми је занимљиво што баш Бенета шаљу у Бања Луку. Да ли је оно што је писао 2007 одраз личног убјеђења, или ће прије бити да је писао како су му наредили? У сваком случају, не вјерујем да ће било шта да се промијени у понашању и приступу ОХР-а. Инцко је демонстративно употребио бонска овлаштења како би послао поруку да има апсолутну власт. Сад када је ту власт као неприкосновену потврдио и Европски суд за људска права у Стразбуру, чисто сумњам да ће је користити мање. Али исто тако, сумњам и да ће се на њу позвати како би интервенисао на, рецимо, покушај блокаде институција РС.Наиме, Инцко је 2005. године писао рецензију за књигу Адамира Јерковића ”Алија изблиза,” у којој каже: ”Књига ће од заборава заштитити и спасити огромну баштину, велики капитал, који је оставио предсједник Изетбеговић свом народу.”Сваки даљи коментар је сувишан.

Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио је свих 26 тужби против одлука вицекраља у БиХ као неприхватљиве, правдајући се ”да су спорне одлуке високог представника у БиХ донесене на основу овлашћења Уједињених нација, па је Суд утврдио да се БиХ не може сматрати одговорном за акте високог представника предузете у складу са тим овлаштењима.”Толико, дакле, о ЕУропској унији и причи о примату ”људских права”. Овакво образложење пресуде значи да за наводне повреде људских права могу да одговарају само функционери неке државе - али не и над-државних структура! Попут, рецимо, саме ЕУ.Сетите се још и да је Међународни суд правде, сасвим легитимна институција (за разлику од илегалног Трибунала који се представља као суд УН), одлучио да СРЈ није могла да тужи НАТО зато што у тренутку агресије није била чланица УН - али да је сасвим прихватљива тужба једне зараћене стране у БиХ, у време чијег подношења СРЈ исто тако није била чланица УН! Дакле, статус и само постојање неких држава подложно је слободној интерпретацији, зависно од политичких потреба. И то је онда суд од којег се тражи ”саветодавно мишљење” по питању отимачине Космета?Најцрње од свега је што мандат вицекраља у БиХ нема ама баш никакве везе са УН! Као што сам раније објаснио, овај положај је установљен Дејтонским миром, чији гарантор и надзорник нису биле УН него ”Веће за примену мира” (PIC) које представља тзв ”међународну заједницу”. На списку чланица Већа заиста се налазе УН, али у равноправном положају са осталим међународним организацијама (нпр. НАТО, ОЕБС, Трибунал). Према расположивим подацима, Већем руководи Управни одбор (Steering Board) који чине Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија, САД, председништво ЕУ и Европска комисија, и Турска (у име Исламске конференције). УН, дакле, нема нигде, а Русија ваљда служи само као украс, пошто је из списка сасвим јасно ко у ствари сачињава ”међународну заједницу”.Одлука суда у Стразбуру значи да је вицекраљ ”међународне заједнице” у БиХ најмоћнији апсолутни монарх на свету, јер су његове одлуке неприкосновене и имуне на било какав правни лек. Зато га ја и зовем вицекраљ, а не ”високи представник”, а систем његове владавине демократура (диктатура у име демократије).