Planeta Srbija

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође. Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама. ПИТ БУЛ И ИРВАСИФред Рид, 24. август 2008. (оригинал)Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви. Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују. Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја. То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља. Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова. ... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе. Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада. Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност. Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење. У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.” Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују. Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије. Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји. Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.” Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.” Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.(превео Сиви Соко, август 2008.)

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.Браво!

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види "Запад и медијски Караџић"). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју "Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма", објављеном јуче на Antiwar.com.О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским "хуманитарним милитаристима" са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као "борца за слободу."... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске "мишићаве левице." Под насловом "Лекције из прошлости", Бунглавала пише: "Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем." Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета "Када напредни сарађују са назаднима", у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, "екстремистичком" организацијом.О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници "на исти начин на који уче о Аушвицу", да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија "смртоносне мржње" Срба којој је претходила "немилосдрна сатанизација целих заједница" (Муслимана и Хрвата, ваљда).Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи "архинепријатељи" су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као "једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена." Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани "не би преживели" без помоћи бораца Ал Каиде.Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су "хуманитарци" у Вашингтону.Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као "највећег спонзора тероризма на свету," Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.Вашингтон је такође допустио "исламским хуманитарним организацијама" - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани "симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје" саветовали су другим западним функционерима да се "не мешају" и "држе даље" од ових испорука радикалних исламиста. Једна од "хуманитарних" група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге "Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа."Другим речима Америка је наоружавала војску чија су "ударна песница" били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је "директно снабдевала (муслиманска Армија)." Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као "једноставну борбу добра и зла." Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у "јасну разлику између добра и зла" и сукоб посматрали у светлу "апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника." Зашадни новинари су Србе називали "дивљацима" и "разбојницима"; лист Индепендент је чак пбјацио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали "псима" и "неверницима".Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су "видели извештаје америчких медија о логорима за силовање" или читали о "геноциду" у БиХ и "логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки". Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.У својој књизи "Пејсажи Џихада," Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад "више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа." Џихад у БиХ је умногоме био "производ медија" – многе муџахедине су инспирисале "слике у медијима" и своју насилну реакцију су испољили на "стереотипу" - злим Србима.Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи "Подељена Европа": "Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва."Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску "ствар" јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да "међународна заједница" мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата "нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла" постали глобални ратници против "зла", који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против "злих" Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике "добра" који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле "хуманитарне" ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи "морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици "добра против зла" створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...(крај текста)Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули. Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

Ево да и ово дочекам... Иан Банкрофт критикује у Гардијану оне који за све недаће у БиХ криве Србе!Повод за текст ”Свет после Караџића” му даје некадашњи вицекраљ Ешдаун, који је на истом форуму Гардијана само дан раније оптужио европске престонице за ”удобни дремеж” док ето зли Срби опет прете да униште Босну и Херцеговину. Вели Банкрофт:”Прописујући проблеме који стоје пред Босном и Херцеговином деловању босанских Срба, лорд Ешдаун превиђа, свесно или несвесно, неколико већих питања која подривају одрживост те земље. Од фискалне болести Федерације, једног од ентитета у БиХ, до незадовољства међу Хрватима, Босна и Херцеговина пати од бројних структурних проблема за које се не могу кривити Срби. Слабост међународне заједнице није у приступу Републици Српској, као што то тврди лорд Ешдаун, већ у немогућности да реши нестабилност у Федерацији, и стане у крај реторици која позива на укидање РС, што је кршење Дејтона једна као и прича о отцепљењу.”Већ замишљам Ешдауна, Марка Атилу Хоара, Еда Вулијамија, Брендана Симса, Ноела Малколма и десетине других британских ”бошњакиста” који читајући ово црвене од беса а на уста им извире пена. Ово је први пут колико ја знам да се неко у британској штампи усуђује да спомене да Срби за нешто нису криви и да постоје проблеми у Федерацији! Шок!Банкрофт наставља:Супротно тврдњи лорда Ешдауна да премије РС Милорад Додик ”сада агресивно преокреће деценију реформи”, Република Српска је спровела низ друштвено-економских реформи како би унапредила пословну климу у ентитету кроз смањење бирократије и пореза. Као резултат, добила је велику корист од приватизационих пројеката, охрабрила директно улагање из иностранства, и има здрав вишак средстава у буџету. Са друге стране, издашна давања ветеранима рата су малтене банкротирала Федерацију. У федералној каси је крајем маја било само двестотињак евра. Буџетска примања су испод очекиваних због недостатка ликвидности, по процени ММФ-а. Финансијска нестабилност у Федерацији има реперкусије на привредну будућност целе БиХ, јер одбија инвеститоре у већ тешкој ситуацији. Већ пролетос сам знао да је РС у економски далеко бољој ситуацији. То се могло и очекивати, јер РС не издржава десет мини-државица на својој територији! У разговору за Политику од 26. јуна, Додик износи конкретне детаље:Сада у Републици Српској има око 130.000 незапослених, а пре неколико година било их је нешто мање од 200.000. Имамо суфицит буџета, на рачуну за развој имамо 1,3 милијарди марака. Тај новац користимо за дугорочни развој. Из буџета за јавну потрошњу трошимо 36,7 одсто, иако смо знатно повећали примања јавних службеника. Повећавамо обим бруто друштвеног производа и он ће ове године бити преко осам процената. У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.Да се вратимо сада Банкрофту:Финансијски и политички проблеми у Федерацији су додатно дестабилизовали статус босанских Хрвата. Хрватски премијер Иво Санадер је недавно описао статус Хрвата као главни проблем БиХ. Велики део Хрвата жели ”трећи ентитет” као начин да обезбеди равноправност унутар БиХ. Хрватско питање ће изаћи на површину ове јесени, када је најављен наставак процеса уставних реформи. Ја већ годинама тврдим да је рат у БиХ избио јер Срби и Хрвати нису хтели да живе у држави где би им стално претила мајоризација од стране Муслимана. Гле чуда, Хрвати нису задовољни јер живе у ентитету где Муслимани имају малтене апсолутну већину! Ко би рекао? Али када је о овоме пре пар година говорио Маркус Танер, кривио је Србе (!). Банкрофт се не либи да каже шта је шта. Исто тако, по први пут износи критику реторике муслиманског руководства према РС:Хапшење Караџића послужило је као повод реторици која још више потенцира осећај раскола у БиХ - који је постао очигледан када је Странка за БиХ Хариса Силајџића одбила пакет америчких уставних реформи пре две године. Сада председних БХ-председништва, Силајџић опет доводи у питање опстанак РС. Сулејман Тихић, председник СДА, нада се да ће процес Караџићу отворити питање даљег постојања Републике Српске. Лорд Ешдаун неискрено инсистира да је Додик ”искористио аутономију дату Дејтоном да поткопа Босну какву је Дејтон замисио.” Стубови Дејтона су колективна права и аутономија, а не централизација и унитаризација. Професор Сумантра Босе (Босна после Дејтона: Националистичка подела и Међународна интервенција, Оксфорд, 2002) пише: ”Визија 'мултиетничке' и 'грађанске' интеграције у послератној БиХ је покушај одређених бошњачких политичких сегмената да привуку пажњу Запада и прикажу се као 'либерали'." Мада су реформе у Бих неопходне, поготово у сферама економије и државне управе, искуства широм Европе показују да централизација одлучивања није ни потребна ни увек одржива. Принцип да се питања решавају на најнижој могућој инстанци власти, уобичајен широм Европе, треба да се примени и на БиХ.Ово је апсолутно анатема филозофији Сарајева да апсолутно све у БиХ треба да буде подређено централним властима. Све би да контролишу, а не могу ни властити ентитет да заведу у ред... Банкрофт закључује:Лорд Ешдаун је у праву кад каже да је ”увек теже, поготово на Балкану, бранити мултиетнички простор и супротстављати се стварању моноетничког”. Али идеју мултиетничких простора је поткопала унилатерална декларација независности Косова - и њено признање од стране бројних чланица ЕУ. Став међународне заједнице да је Косово јединствен случај без преседана не деле критичари селективне и насумичне примене права на самоопредељење широм регије. Да би Босна и Херцеговина имала одрживу и успешну будућности, мора се позабавити сопственим структурним недостацима, а не ширењем страха о Републици Српској Лорда Ешдауна. Све док Република Српска не буде прихваћена - ма колико невољко - као интегрални део БиХ, центрифугалне политичке силе ће наставити да надјачавају компромис, уступке и помирење. И тек онда, уз неопходне реформе Федерације, БиХ може да се нада остварељу свог циља о чланству у ЕУ.”Ето, да и то дочекам, да овако логичан, разуман и надасве тачан текст осване у мочвари медијске србомржње и ”мита о БиХ” коју свакодневно имам прилику да видим у англофонској штампи. Још само да људи у самој БиХ, посебно у Федерацији, прочитају ово и из тога нешто науче. Мада ја лично сумњам у то.

Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада. Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде. Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу. Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована. Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право. Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера. Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем. Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна. Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.

Денис Мекшејн, некадашњи Блеров министар за Европу а сада посланих у британском парламенту, пише у Јоркшајр Посту, 23. јула:Хапшење Радована Караџића доказ је да добра политика може да победи. Долазак принципијелног проевропејца Бориса Тадића за председника Србије са већином у скушштини изгледа да је отворила пут новом деловању српске полиције и служби безбедности.О значају хапшења Караџића не може бити сумње. Скупа са Ратком Младићем – који је представљао војне мишиће наспрам Караџићевог извитопереног политичког мозга – оптужен је за најгоре злочине против човечности у послератној европској историји.У лето 1995, више од осам хиљада ненаоружаних мушкараца је одведено и стрељано после неуспеха УН, потпомогнутог попустљивом политиком британске владе, да заузда српску војску која је упала у безопасни муслимански градић Сребреницу. Да би тај масакр имао праву перспективу, сетимо се грозоморних нацистичких убистава у Лидицама или злочина СС-дивизије Дас Рајх у Орадуру. Али укупан број жртава та два нацистичка злочина је мање од четвртине жртава убилачке машинерије Караџића и Младића у Сребреници. За четири године мог мандата министра задуженог за Балкан, путовао сам у Београд и тражио од власти које су дошле после Милошевића да ухвате Караџића и Младића. Рекли су ми да не будем опсесиван и да је немогуће наћи Караџића, који се крије негде ван домашаја власти у Београду, у српском делу БиХ. Младић је наводно виђен у Београду, а његова породица је и даље примала војну пензију. Сад када је Караџић ухваћен без борбе, време је да се ухапси и Младић. Обојицу треба послати у Хаг. Међународна правда може да функционише, и ако Барак Обама постане председник САД, један од његових првих симболичних чинова би требало да буде најава потчињавања Америке Међународном кривичном суду.Јасан политички победник у овој ситуацији је председник Тадић, који је заузео принципијелан став и тражи од грађана Србије да признају да су догађаји из Милошевићевог доба стравична мрља на српској части и историји. Њега су дивљачки нападали националисти у Србији и њихови трабанти на Западу, укључујучћи и новинаре и интелектуалце у Лондону који интервенцију да се уништи Милошевићева убилачка машинерија представљају као неприхватљив пример либералног интервенционизма. Са Тадићем сам последњи пут разговарао на конгресу Социјалистичке Интернационале у Београду почетком овог месеца. Присутни црногорски и бошњачки политичари су критиковали Тадића што је ушао у коалицију са преосталим Социјалистима, некада Милошевићевом странком. Али Тадићем суд је изгледа био исправан. Ако и Младић буде ухапшен, Србија под Тадићем има добре шансе да изађе из Милошевићевог доба. Остаје још једна препрека. Косово. Срби неће да прихвате да Косово више није њихово. Као Немци који инсистирају да је "Шлезија још увек наша," Србија инсистира да је Косово још увек њен део. Ова заблуда, упркос чињеници да су десетине земаља од Европе до Јапана признале Косово као независну државу, остаје брана пуном српском прогресу према Европској унији и чланству у НАТО. Русија чини све што може да блокира решење косовског проблема, и у томе има подршку Шпаније. Шпанска политика је упитна, јер се у суштини сврстава уз најгоре ултранационалисте у Београду, људе који су политички сличнији фалангама него савременој европској социјалдемократији. Караџић и Младић су ближи стилом, речима и делима фашистичком терору ЕТЕ, па би Шпанија требало да искористи ову прилику да се врати главном току политике ЕУ и призна Косово.Мало по мало, европска политика на западном Балкану даје плодове. Хрватски ратни злочинац Анте Готивина (sic) је такође у Хагу, иако су власти у Загребу годинама тврдиле да не могу да га пронађу и изруче. Када им је јасно речено да је Готовина у Хагу услов за покретање преговора о чланству у ЕУ, нашли су га и то брзо. Постао сам непопуларан у Загребу наступима на радију и телевизији где сам захтевао хапшење Готовине. Хрватски председник је чак допутовао у посету Тонију Блеру да се жали како Британија држи претврду линију. Из Даунинг Стрита су ми слали поруке да попустим мало, али сам инсистирао да Британија предводи захтеве ЕУ да се Готовина нађе у Хагу. Тадићу је сада потребна подршка, честитке и приватни подстицај да нађе начина да промени безизлазну политику Београда према Косову. Ако Гордону Брауну досати одмор у Саутволду, брза посета Балкану, где је британски војни и политички престиж висок, могла би да покаже како утицајни европски лидер подржава демократију у региону.Браунова посета би била отклон растућем руском мешању и напорима да омету стабилизацију и прогрес земаља између Грчке и Аустрије, Црног и Јадранског мора. У Британији би сад могло да буде време да се отвори истрага у понашање британских министара и функционера због срамотне политике на Балкану током Милошевићеве владавине. Неки од њих су блиски (конзервативном лидеру) Давиду Камерону и утицајни у спољнополитичким круговима Торијеваца. Тадић и други балкански лидери не заборављају оне у Вајтхолу и Вестминстеру који су се договарали са Милошевићем. Тек је долазак Тонија Блера донео јасан суд шта треба да се ради како би се поразио фашизам на Балкану...Просто је невероватно колико лажи, полуистина и глупости је садржано у овој филипици против "ултранационалистичких србонациста." Каква британска "попустљивост"? Каква "безопасна" Сребреница (седиште 28. Дивизије АРБиХ)? И ево га, као наручено, поређење Срба са не Немцима, не нацистима, већ СС-ом! И онда прича о "убилачкој машинерији", очигледно покушај да се Караџић искористи као оправдање за агресију из 1999 и окупацију Косова, што постаје јасно кад почне са причом о Шпанији и фалангистима... Још само није упоредио Србе са Ал-Каидом, али то је зато што у Британији званично не смеју да критију исламски тероризам, јер је то кршење људских права муслимана. Срби права немају, па зато ништа што се о њима каже или слаже није забрањено...Ово као да су писале Наташа Кандић, Соња Бисерко и Чеда Јовановић. Додуше, то и није далеко од памети, будући да је МекШејн припадник те исте "социјалдемократске левице" која види "прогрес" једино у апсолутној власти и свакога ко се с њима не слаже проглашава за манијака и фашисту. МекШејнова партија и даље је на власти у Лондону, и немојте мислити ни за тренутак да његов став о Србима, Косову и БиХ не деле чланови блеристичког естаблипшмента. А и они и Тадић - а сада и Дачић - седе у Социјалистичкој Интернационали.

Лондонски Институт за извештавање о рату и миру (IWPR), који између осталих финансирају Стејте Департмент, Форин Офис и Сорош, већ годинама има програм посвећен хашкој Инквизицији. Њихова реакција на хапшење Радована Караџића била је предвидива: "Даљи притисак потребан да дође до Младићевог хапшења."Сајмон Џенингс у Хагу и Александар Рокнић у Београду пишу:"Београд инсистира да ће хапшење ратног лидера босанских Срба Радована Караџића убрзо бити попраћено и хапшењем његовог војног команданта, Ратка Младића. Посматрачи међутим упозоравају да међународна заједница мора да настави са притиском на Србију ако жели да то тога и дође....Извор IWPR близак истрази каже да власти нису објавиле детаље о Караџићевом хапшењу како не би угрозили планове за хапшење Младића. Један извор додаје да је Караџићево хапшење увод у Младићево... "Мислим да је потрага у току и не мислим да власти желе да открију на који су начин ушле у траг Караџићу," каже Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију у Београду. Као одлучујући фактор се такође види и одлазак Радета Булатовића са чела БИА, после формирања проевропске владе. "Јасно је да је хапшење преосталих ратних злочинаца постало могуће када је Коштуница сишао са власти а Булатовић напустио БИА,” каже дејан Анастасијевић, београдски новинар и аналитичар. "Караџић никад не би био ухапшен да је Булатовић остао шеф БИА.”"Закључак који се не може избећи је да је БИА је увек знала где се Караџић налази," каже Џејмс Лајон из Међународне кризне групе. “У Србији све време знају где су ти људи."...Страхује се да војска Србије, за коју се зна да је помогла у хватању Караџића, не би била вољна да има исту улогу у Младићевом хапшењу, с обзиром на његову официрску прошлост. "За Младића се говори да има много боље обезбеђење, много јачу заштиту, укључујући бивше припаднике оружаних снага који су му лично лојални," каже Лајон...Међутим, војска је од маја 2007. под контролом председника Бориса Тадића и његове Демократске странке, која је помогла у војној реформи, кажу коментатори у Србији. “На челу војне обавештајне службе и цивилне службе су људи који немају везе са ратовима из деведесетих и том политиком и Ратком Младићем," каже Милан Антонијевић из Комитета правника за људска права.Мала пауза. Обратите пажњу ко су им извори и саговорници: Вејвода, Анастасијевић, један од поклисара Биљане Ковачевић-Вучо. И неизбежни Лајон из МКГ, који по обичају лупета глупости и прави се да нешто зна.IWPR наводи да су Солана и Рен похвалили Београд, али да ће Холанђани бити задовољни тек када буде ухапшен и Младић. И ту онда опет улази Лајон:Неки се брину да би похвале могле да ослабе напоре да се ухапси Младић, и да би власти у Србији могле да се успавају на ловорикама. "По понашању Рена и Солане, изгледа да ће притисак на Србију да ослаби," каже Лајон. Шаргарепа чланства у ЕУ је била моћан фактор у хватању оптужених за ратне злочине, посебно у Хрватској али и Србији. “Видели смо у прошлости како би Србија извукла оптуженика из шешира како би задовољила ЕУ,” каже Жералдин Матиоли из Хјуман рајтс воча за IWPR. Матиоли каже да ЕУ не би смела да ратификује Споразум о сарадњи и придруживању док се не ухапсе и остали оптуженици...Антонијевић се слаже да међународна заједница има одлучујућу улогу и да мора да настави са притисцима: “Спомињање Ратка Младића у изјавама ЕУ је заиста потребна како би дошло до даљих хапшења.”Гле чуда, људи који већ годинама живе од србождерства - IWPR и МКГ пре свега, али и остали "центри" и "комитети" наведени у овом тексту - тврде да политика притиска једино и функционише и да је неопходно да се с њом настави, док се новонастало послушништво злурадо тумачи као "доказ" ранијег политикантског калкулисања.

Неоконзервативни магазин "Викли Стандард" данас доноси коментар из отровног пера Стивена Шварца (који је у БиХ прешао на Ислам и сада се зове Сулејман Ахмад, али се у Америци и даље представља као Шварц):"Буш је сасвим у праву: Што је јача америчка подршка целовитом и слободном Косову, то је теже за Србију да и даље полаже право на ту своју бишу покрајину. Срби и даље држе под контролом север Косова и неколико енклава на југу, где се још користи србијански динар уместо званичне валуте, евра. У паници што Вашингтон оменогућава њихове планове на Косову, Срби су покушали да направе диверзију и добију похвале у западној штампи жртвовањем једног од злочинаца из крвавог босанског рата. То им не сме поћи за руком. Иако су САД и главне европске силе признале Косово, Србија наставља да малтретира ту нову државу - а УН јој у томе помажу. УНМИК је и даље службено власт на северу покрајине, али Срби се свим силама труде да успоставе своје паралелне институције...Ево једног примера српске агресије. У северном косовском насељу Суходољ (у преводу "сува долина") често долази до сукоба. Инострана помоћ је платила за изградњу новог водовода и канализације, али српски милитанти су напали албанске становнике каменицама и ватреним оружјем и радови су престали. Српске власти, дириговане из Београде, тврде да су само оне надлежне за комуналне радове. Мисија УН стоји по страни и допушта ометање радова... ("Шварц" онда описује како је УН полиција бритално премлаћивала ненаоружане, мирољубиве Албанце који су у Митровици протестовали против нове депоније токсичног отпада.)Све ово је посматрао архетипични стари Албанац; осамдесет-трогодишњи Хаџи-Илми Имери, у елегантном оделу са белом капом омотаном шалом у стилу турбана од пре три генерације. Рекао ми је: "Бојимо се да ће Американци да оду а Срби да се врате. Ми припадамо Америци. Без Америке бисмо још били под окупацијом. Учинићемо све што Америка затражи"...Зашадни медији су пожурили да протумаче Караџићево хапшење као доказ да је Србија постала демократска, про-западна и вредна поверења...Док Младић не буде иза решетака, не треба да сматрамо Београд вредним поштовања."Е сад, Шварц није богзнакако утицајан, али је Викли Стандард водећа публикација неоконзервативног естаблишмента. Ово је јединствено извитоперен поглед на Косово, али у стопу прати званичну линију према Београду: лепо је што се ухапсили Караџића, али има још...

(Први у серији "Како нас заиста виде")Откако је ухапшен др. Караџић, западни медији се просто утркују у повампиривању најгнуснијих лажи, измишљотина и злонамерних гласина о Србима. Нема везе што је нешто доказано као лаж (на пример, "триста хиљада мртвих" у БиХ), то се представља као очигледна истина. Проблем је, међутим, у томе што у самој Србији (и РС) малтене нико не зна за ову гнусну пропаганду, јер су домаћи медији скоро сасвим у служби квислиншких власти (или у случају РС, подложни цензури империјалног прокуратора). Рецимо, у Србији се објави да је неки утицајни амерички лист написао како је хапшење Караџића добра вест за интеграцију Србије у ЕУ. Али се не наводи да је то речено у контексту похвале америчкој политици уцена, или да од те интеграције неће бити ништа док се не ухапсе Младић и Хаџић и не преда Косово!Зато ћу од данас покушати да преведем и објавим што је више могуће "вести" и коментара из англофонске штампе, да се јасно види и чује шта то "Запад" коме се толико клањамо заиста мисли о нама. У првом издању ове медијске "деблокаде" представљам редакцијски уводник "Далас морнинг њуза" из, као што им име каже, Даласа, Тексас:"Осим што задовољава правду, по чему је ово хапшење значајно? Зато што показује да је Србија уморна од свог статуса као парије, и да Срби хоће да живе у нормалној европској држави. Све док је др. Караџић био на слободи, представљао је препреку бољим односима са Европом.Ваздушна интервенција НАТО, предвођена Американцима, окончала је 1995. рат у БиХ бомбардовањем српских положаја. А сада је мека моћ ЕУ изгледа успела да убеди тврдокорне Србе да окрену леђа национализму и реваншизму. Економски пропала Србија жели да буде део ЕУ, али европски лидери су јој јасно ставили до знања да о чланству нема говора све док су ратни злочинци на слободи. Београд је закључио да је цена пркоса Европи превелика. Мада је прерано да се говори о потпуном успеху – Србију од запада још увек одваја осетљиво питање Косова – Караџићево хапшење представља драматичну победу и ЕУ и либералног економског поретка као ефикасног оруђа против рата и нестабилности. (Турска, још један аспирант на чланство у ЕУ, би требала да на ово обрати пажњу - као и они Европљани одлучни да не приме ову исламску земљу.)Мада ЕУ има превелику бирократију и могло би се рећи да претерано узурпира суверенитет чланица, јасно је да је економска интеграција учинила Европу просперитетном и донела мир континенту који је пречесто ратовао. Материјализам је изгледа јачи од национализма и етнорелигијског шовинизма."Другим речима, данашње понашање Србије оправдава интервенцију НАТО (Америке и ЕУ) и доказ је да су паре јаче од принципа (овде описаног као "национализам и шовинизам"). Дивљи и примитивни Срби су фактор рата, али су их ето Американци и Европа "цивилизовали" прво бомбама, па онда либералним капитализмом (ха!). Још кад предају Младића и Хаџића и одрекну се Косова, успех Империје ће бити потпун.

Прошле године у ово доба (мање-више) писао сам о неподношљивој празнини демократије, те флоскуле која може да значи све свакоме, па самим тим у ствари не значи ништа. Тада су "демократе" дизале дреку јер је партија са већином гласова у скупштини изабрала председника скупштине, што је било проглашено за малтене антидржавни акт (за разлику од, рецимо, потписивања споразума са ЕУ и НАТО и приватних састанака посвећених одвајању Космета...). Испаде да је демократија "кад смо ми на власти," а кад у фотељама седи неко други, то је онда диктатура, дабоме! Ако се тој "логици" на путу испрече чињенице - е па, утолико горе по чињенице. И онда партија "мрског диктатора" може да постане "модерна странке левице" и "снажан фактор модернизације" или шта све не. Али, само ако се сложи да са Демократама демократски демократише... иначе, ништа од демократије!Ово мучење логике и здравог разума није искључиво феномен политичке сцене Србије. Обрад Кесић, који врло добро познаје Америку, вели данас у Политици да је тај релативизам карактеристика и америчких власти:Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оно што слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја. Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви.Вреди прочитати цели Кесићев текст. Јесте да се он односи на тренутне (и претходне) власти у Америци, али је цела прича истовремено и метафора упозорења за саму Србију.

Бар неке читаоце ових мојих размишљања сигурно занима шта ја мислим о предстојећим изборима за Императора. Пре четири године је пред Американцима српског порекла био мучан али опет једноставан избор: јесте да се Буш показао као неспособни диктатор, али зар би још неко могао да гласа за кандидата коме у изборном штабу седе Кларк и Холбрук а прилоге му скупљају шиптарски дилери дроге и оружја? Многи су Срби зато гласали за Буша, па макар се и не слагали с његовом политиком, или ирачким ратом. Није помогло, дабоме. Буш већ у пролеће 2005. усвојио у потпуности програм за отимачину Косова, и његова политика се од тада није ни за јоту разликовала од оне коју је спроводио Клинтон. Кад је Џон Мекејн мање-више осигурао номинацију Републиканаца, а изгледало је да ће му на мегдан изаћи Хилари Клинтон, постало је јасно да се та политика апсолутно неће променити. Ако ништа друго, бар знамо на чему смо, је ли.Е сад, чини се да Хилари ипак неће бити кандидат магареће странке (маскота Демократа је магарац, а Републиканаца слон; не питајте ме зашто) у новембру, већ ће та ”част” припасти Бараку Хусеину Обами. Његов успон у политичкој хијерархији је био толиком вртоглав, да скоро нико не зна шта Обама заиста мисли о неким стварима. Једно од тих питања је досад било и Косово. Теорија је било свакаквих, од чињенице да му је саветник била Саманта Пауер (која је изградила академску каријеру на миту о ”српском геноциду” у БиХ), до гласина да иза њега стоји Сорош или ”геополитички шахиста” Збигњев Бжежински.Сумње сада више нема. Обамин саветник за вањску политику, нико други до некадашњи изасланик за Косово Роберт Гелбард, рекао је Гласу Америке јасно и гласно шта је став његовог шефа према тој окупираној српској покрајини:”Косово је сада суверена држава. Нова српска влада зна да ће моради да живи с Косовом, и да је без обзира на све дијалог Београда и Приштине неопходан,” рекао је Гласу Америке Гелбард, изасланик америчке владе током сукоба на Косову 1998-99.”Ни Русија ни Индија, ни Кина ни Бразил не могу да диктирају развој ситуације по том питању,” рекао је, подсетивши да Београд и Приштина морају почети разговоре, јер ће од тога да зависе њихови односи у будућности....Упитан какав је Обамин став о Косову, Гелбард је објаснио да је тај став већ познат. ”Обама је јасно изразио свој став приликом проглашења независности Косова. Рекао је да је Косово независна држава која има велику одговорност да заштити мањине, а да Србија мора да ојача демократске институције,” каже Гелбард. Они са мало бољим памћењем ће се можда сетити да је баш Гелбард изјавио у лето 1998. да је тзв. ОВК ”без икакве сумње терористичка организација”. Недуго затим, Стејт Департмент је из политичке хладњаче извукао Ричарда Холбрука и брже-боље га послао да по дреничким подовима узгаја пријатељске односе са ”храбрим борцима за слободу, људска права и америчке вредности”. Гелбард је добио ”унпаређење” у Индонезији, и ту му се некако изгубио сваки траг. До сада.Ето, сад знате на чему сте и са Бараком Хусеином Обамом. Пријатељима и познаницима који имају америчко држављанство (за разлику од мене) и могу да гласају обично препоручујем да не губе време. Ко год да им зајаше на грбачу следеће године, неће им бити боље. А ни нама, бар што се тиче става званичног Вашингтона. Додуше, велико је питање да ли су Американци заиста у стању да ”диктирају ситуацију” колико би Гелбард волео да је то случај, а колико су Русија, Кина, Индија и Бразил заиста небитни у целој тој причи. О Србима да се и не говори.

Др. Томас Флеминг, уважени историчар и уредник часописа Крониклс, боравио је недавно у Србији. Текст који следи је комбинација утисака који су објављени у Крониклс-у и говора који је др. Флеминг одржао у Београду.Управо сам се в�