Planeta Srbija

Често цитирам Ђорђа Вукадиновића са НСПМ и верујем да он много далеко боље од мене познаје ситуацију на српској политичкој сцени. Али за светску сцену нисам баш сасвим сигуран.У најновијем коментару, ”Исток западу, запад истоку”, Вукадиновић тврди да ова Тадићева власт покушава да исцрта неки неутрални, ”трећи” курс за Србију, нешто као што је Тито успео са Југославијом:То није лака игра, а нису то ни оне околности. Американци ће се мрштити, баш као што су се некада итекако нервирали Руси гледајући како им лукави Загорац, све причајући о социјализму, разбија лагер и замиче на запад. Американци ће се, велим, љутити, али сам уверен да би онај реалистичнији део Обамине администрације пре или после увидео да, након свега што је последње две деценије обележило српско-америчке односе, није могуће од Србије тражити и очекивати више од једног коректног става и искрене неутралности. Камо среће да је после 5. октобра српска политичка елита имала снаге и памети да то јасно и гласно саопшти свим заинтересованим странама.Треба отворено рећи, они који су – ако су – икада Клинтону, Бушу или Бајдену обећали више, обмањују или Американце или себе. С друге стране, Руси, и сами свесни да су далеко и да су презаузети својим непосредним окружењем, прихватиће све што није НАТО.Будући да живим у Америци ево већ 13 и кусур година, и да одлично познајем менталитет америчке ”елите” и народа, а и начин на који се овде води како домаћа, тако и инострана политика, могу с пуним поверењем да кажем да Американцима спознаја реалности у најбољем случају не иде од руке. Односно, да су то људи који истински верују, било да им се Врховни Вођа зове Џорџ Вокер или Барак Хусеин, да снагом воље и голом силом могу да диктирају реалност не само у својој земљи, већ и широм света.Мала дигресија: упркос циркусу од суђења, ни данас није сасвим разјашњено ко је заиста убио Зорана Ђинђића. Незгодни докази су једноставно заобиђени, уништени или срушени, незгодни сведоци елиминисани, а људи који су највише профитирали Ђинђићевим убиством сада су главни штићеници Империје на српској политичкој сцени. Имали су мотив, имали су прилику. Али зато је измишљен некакав ”антихашки лоби” и нека велика завера, од које на крају није било ништа.Зашто све ово спомињем? Зато што је Ђинђић пред атентат најављивао заокрет у политици према Космету и Империји уопште. Као аморалном прагматисти, и њему је било јасно да безусловно испуњавање диктата води само испостављању нових услова. Па сад саберите два и два.Зато не верујем да би Империја допустила својим тренутним штићеницима да се ”осамостале” на начин на који сугерише Вукадиновић, чак и када би овима то била намера. У шта исто тако сумњам. Тадићева влада је у деликатном положају да не сме да уради одређене ствари како се народ не би дигао на устанак, а мора да их уради како би извршила своје обавезе према Империји. И онда се довија како зна и уме да ”учини све што може” а да се Срби не досете. Отуд приче о хиљадама евра, Фијату, овоме или ономе, шест тачака, међународном суду правде, итд. Отуд турнеје по свету Бокија и Вује, упркос којима све више земаља признаје ”независну државу Косова” а нико за то признање не бива адекватно кажњен, или бар опоменут. У истом кошу је и прича о ”белом шенгену,” који је још на дугу штапу; од сад па до октобра или јануара, још може да буде оспорен унутар ЕУ, а већ се диже дрека како је то ”неправда” према сиротим жртвама српске ”агрееесије” и ”геноцииида” у Бошњакији - пардон, Босни и Херцеговини - и ”Косовији”.Сам Вукадиновић признаје да је поређење Тадића са Титом непрезицно, јер ”ова поражена, понижена, оклеветана и полураскомадана Србијица није она велика, Титова Југославија, која је, не случајно, била мезимче светских медија и светских банкара.” Не знам онда зашто мисли да би Тадићу могло поћи за руком да успешно копира Брозов спољнополитички курс. Једно је, међутим, тачно - да и Тито и гарнитура око Тадића о Србима мисле мање-више исто. Зато није ни чудо што и Тадић воли да изиграва Великог Белог Брата међу, рецимо, Зимбабвеанцима - док Србију претвара у Зимбабве.Разумем што су многи данас, после две деценије санкција, рата и пљачкашке ”транзиције” носталгични за Брозовим временима. Али управо захваљујући ”највећем сину наших народа и народности” постављена је сцена за крваве догађаје деведесетих; од стварања квази-државних ”република,” преко производње нових нација и језика, до успостављања једног наопаког и деструктивног државног уређења. Слажем се да треба да учимо из историје, али ако гледамо само у период после 1945, учимо погрешну лекцију из погрешног времена.И још нешто. И Вукадиновић и власт коју он анализира изгледа оперишу унутар задатог оквира америчке глобалне хегемоније. Ем што је она више виртуелна него стварна, ем што ни таква неће још дуго опстати. Штавише, није вероватно да ће било која друга земља чак ни покушати да оствари улогу глобалног хегемона када Американце ускоро сустигну последице њихових дела. Ако се Милошевићу замера што је своју политику заснивао на хладноратовској парадигми међународних односа, која је управо преко наших леђа ”превазиђена”, онда не треба сада правити идентичну грешку и гледати на свет искључиво кроз призму једног привременог и пролазећег стања.

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Први знаци организованог отпора пројекту стварања ”ЕУрограђаније” (пошто је сам појам ”Србија” агресорски, геноцидан, фашистички и империјалистички, је ли), изгледа да су изазвали праву правцату панику у редовима невладничке камариле. То што су кварни до сржи не значи ни да су слепи ни да су имбецилни; вероватно је и њима јасно да им главни спонзор тетура на стакленим ногама, и да време у њиховом пешчанику неповратно цури.Тако је средином маја рој ”невладиних” организација са територије бивше СФРЈ одлучио да захтева (!) од држава наследница СФРЈ да оснују некакву регионалну комисију за ”утврђивање чињеница” о ратним злочинима. Није да су се, ето, састали сви силни фондови, одбори, комитети и иницијативе, па одлучили да удруженим снагама створе тај ”РЕКОМ,” него хоће да то ураде државе. У супротном... шта? Гађаће их саопштењима?Сурова истина је, међутим, да ове ”невладине” организације у ствари раде за исту централу која контролише и владе широм Балкана. Тако само изгледа да невладници предводе државну политику, а у ствари су тек један од гласова у хору који пева како Империја свира.Некако у исто време са невладничком Конференцијом у Бечићима, у Србији је брже-боље предложен и усвојен (без неке посебне расправе) Закон о забрани свега што се невладницима не допада. Овим је, између осталог, нарушен и уставни поредак, пошто је судску функцију преузела извршна власт, опуномоћењем министра унутрашњих дела да изриче забране деловања организација које - по његовој процени, шта ли - потпадају под овај закон. Али кога још брига за уставни поредак? Закони су за обични народ, не важе они за власт. Баш као и у време оног ”народног режима.”Следећи корак Невладе је био предлог закона о ”децентрализацији” који Србију дели на седам регија - тј. пет нових покрајина, поред Војводине и окупираног Космета. Ово се правда некаквим ЕУропским стандардима и демократијом, али ни с једним ни са другим нема везе. Ради се о природном наставку политике поделе Србије, која датира још од 1945. Тада је режим убеђен да само са слабом Србијом може да задржи власт у Југославији прво свео Србију на границе које је имала под окупацијом, а онда створио ”аутономне покрајине” Војводину и Косово. Уместо да укину ту наметнуту и обесмишљену поделу, деформатори (од ”демократски реформатори”) је сада проширују и ”војводинизују” Србију.За то време, и даље се ради на усвајању некаквог статута или основног закона или чега већ који би регулисао овлаштења Војводине. Из предложене ”регионализације” произилази да би и све друге ”регије” требало да имају једнака овлаштења - ако не, онда ће их сигурно врло брзо и тражити. Ко зна, можда се чак позову на преседан ”независне државе Косово” - ако може једна од ”регија”, што не би могле и остале? Што рече један коментатор, ово је ”руски рулет на српски начин,” пиштољем са седам метака. ”Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.”Најновије (нажалост не и последње) у низу непочинстава стиже путем Тужилаштва за ратне злочине, које је недавно обзнанило да ће да кривично гони новинаре који су деведесетих ”хушкали” на злодела. Ваљда зато што су успешно привели правди Насера Орића, Агима Чекуа, Тачија, Харадинаја, кога ли већ?У томе ће им помагати ”стручна група” од пет ”новинара,” чији се идентитет крије. Будући да Тужилаштво има стопостотну подршку НВО која себе назива ”Независно удружење новинара Србије,” сасвим је могуће да се међу анонимним иследницима нађу перјанице невладничког ”новинарства” попут рецимо Петра Луковића или војвођанског сепаратисте Динка Грухоњића.Свашта се нешто може у Србији када си невладник, ”новинар”, тужилац... а шта када си Србин? Ово мислим да најбоље објашњава недавни коментар Миодрага Зарковића:”...у Србији 2009, у којој Тужилаштво за ратне злочине истражује српске медије, НУНС то поздравља, Зоран Остојић јавно тврди да је ЛДП поставио смену Тијанића као политички услов, Чеда Јовановић малтретира саобраћајну патролу и судски прогони дневне листове, косовско Поморавље нема струју, "Слободна Војводина" позива Бојана Пајтића на устанак против Београда, нико не одговара за смрт Ранка Панића, заменик министра културе не сме да коментарише нову поставку јасеновачког музеја јер је није видео уживо, а војни министар изјављује да у војни савез који нас је бомбардовао можемо да уђемо КАДА (а не АКО) будемо желели, Србин не може ништа!”Ово последње је можда мало непрецизно. Наиме, Србину ништа није дозвољено, али то не значи да нема избора. Невладници, који сваким даном сужавају дијапазон речи и дела којима човек може да им се супротстави, ваљда нису свесни да ако тој тихој и уморној већини Срба одузму све опције, увек остаје она последња: пушку, па у шуму. У ком случају неће бити ни тихи, ни уморни, а ни посебно толерантни.Убеђен сам да је ова свеопшта офанзива резултат панике у редовима невладника, јер су осетили да по први пут од ”октобарске револуције” постоји озбиљна и артикулисана опозиција њиховим намерама. Не говорим о политичкој опозицији - с њом лако могу да изађу на крај - већ о стварној, народној, органској, истински невладиној (тј. оној која не ради за рачун ниједне владе, а поготово не туђе) опозицији, оличеној у НСПМ, Видовдану, Дверима, Српској мрежи... Не жури се, дакле, само Империји већ и њеним агентима на терену. А не би им се журило да су заиста онолико сигурни у своју коначну и неопозиву победу колико ричу на сав глас кад год стигну.

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

Именовање Џозефа Бајдена за потпредседника Барака Обаме било је јасан сигнал о каквој ”промени” се ради у америчкој иностраној политици. Бајден је Обами оно што је Чејни био Бушу млађем: ратоборни глас старог естаблишмента. Као што су Чејни и његова екипа донели у наслеђе Бушу млађем опсесију Ираком са почетка деведесетих, тако су Бајден и нови-стари кадрови Стејт департмента у Обамину Белу кућу донели балкански пртљаг из деведесетих.Нема сумње да ће Бајдена срдачно дочекати у Приштини и Сарајеву. Он већ скоро две деценије веома отворено подржава како босанске Муслимане, тако и ”ОВК”. А што се Срба и Србије тиче, Бајден је током НАТО агресије 1999. био у гласној мањини која је позивала на општу инвазију и увођење ”окупације у немачко-јапанском стилу.” (ТВ емисија Meet the Press, 9. мај, 1999)Чињеница да је баш он изабран да буде гласник Империје у Сарајеву, Београду и Приштини је сама по себи једна врста поруке о природи и циљевима америчке политике.О чему се ради? Обама је изабран прошле јесени на крилима обећања о ”променама”. Али незадовољство Американаца Бушовим империјалистичким авантурама је протумачено као фрустрација неуспелим империјализмом. У међувремену је дошло и до економске кризе. Ситуација у Ираку је и даље очајна. Авганистанска интервенција је до те мере оманула да се сада воде борбе у Пакистану против Талибана који су наводно побеђени већ 2001. Обамини спољнополитички кадрови, листом из Клинтонове администрације (од Хилари надаље), одлучили су да опет заиграју на балканску карту.Америчка политика на Балкану коју је зацртао Клинтонов режим није се променила под Бушом, само је била на аутопилоту до пролећа 2005. Буш је тада активно кренуо у борбу за ”независну државу Косово”, централизацију БиХ и одвајање Црне Горе. Ово последње је завршено у мају 2006, без много протеста из Београда, и сигурно је охрабрило Вашингтон да још више инсистира на остатку платформе. Жилав отпор Београда је ометао америчке напоре по питању Косова све до прошлогодишњих избора у Србији. Једино још власти у РС и даље одолевају притисцима.Два су стратешка циља америчке балканске политике. Један је да добије поене у исламском свету за одбрану муслимана у БиХ и на Космету, како би ови отказали џихад против ”Великог Сатане” и поново постали савезници. Ово није теорија завере; на исламску карту се између осталих отворено позивао истакнути спонзор ОВК, конгресмен Том Лантош (који више није међу живима), па и сам Бајден у неколико наврата, као сенатор. Међутим, очекивана захвалност исламског света никако да дође, а у међувремену велики број заробљених терориста у својим биографијама има и ”босански џихад.” Зато политика Вашингтона у БиХ осцилује између притиска на Србе да би се угодило Муслиманима и притиска на Муслимане да би се сузбио радикални ислам. Није ни чудо што не успевају ни у једном.Други циљ Америке је да што је више могуће ослаби и подели Србе, јер су они још почетком деведесетих означени као ”реметилачки фактор.” Ово је у суштини доктрина преузета од КПЈ, познатија као ”слаба Србија, јака Југославија” - с тим што овде уместо Југославије фигурирају ”независне државе” којима су кумовали баш Американци, од Словеније до НДК. У ту сврху је пружена војна и техничка помоћ Туђмановом режиму за решавање ”српског питања” путем ”Олује”, инситирало се на независној БиХ и Македонији у авнојским границама, као и на одвајању Црне Горе и Косова. (Будући да и ”војвођанске” сепаратисте финансирају америчке и ЕУ фондације, пројект дробљења српских земаља вероватно још није завршен.)Зашто? Утицајна фигура вашингтонског спољнополитичког естаблишмента Строб Талбот је пре неколико година, у предговору књиге ”Путања судара,” образложио да се НАТО поход 1999 може објаснити ”отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца.” Дакле, пошто су се све земље бившег Источног блока утркивале ко ће да буде већи амерички вазал и да се што брже реформише и спроведе транзицију, Србија (СРЈ) је инсистирала на ”превазиђеним” концептима независности и суверености, одбијала да постане америчка сатрапија и да свира како Вашингтон диригује. (Нећу ни да чујем да је за ово крив Милошевић; овакво понашање је сасвим у карактеру Срба.)Наводно аутентична народна револуција 5. октобра 2000. у Србији је у ствари изведена по америчком рецепту специјално формулисаном баш у ту сврху, и плаћена америчким парама. После је идентичан рецепт примењен у Украјини и Грузији, а после и Белорусији (али без успеха). Али чак ни Зоран Ђинђић, који се сатрао од сарадње са Империјом, није био вољан да преда Косово. Од тада су Американци константно трагали за довољно ”демократском” (тј. послушном) владом, коју су коначно добили прошлог лета. На велику фрустрацију Вашингтона, међутим, и овај режим се противи отимачини Косова (макар и само вербално)!Ови који би да ”промене код” и ”реформишу” Србе да не буду то што јесу него нешто друго, кротко и послушно, знају можда боље од слободољубивих Срба да је Косово више од територије. Реч је о принципу. Није довољно да се Косово окупира, преда Шиптарима, да се Срби униште и њихова духовна баштина разори или присвоји. Да би америчка политика према Србима истински успела, не само привремено, потребно је да се сами Срби одрекну Косова.Косовски бој није никакав ”националистички мит.” Није српство почело од 1389. Али косовски еп представља дестилат историјских, културних и цивилизацијских вредности Срба: слободу, част и веру, и одбијање да се покори освајачу. За земљу која је у сопственом народу убила слободарски дух и затире га свуда по свету - у име ”слободе,” штавише - овакав дестилат је чисти отров. Косово се Србији отима не само да се угоди Албанцима (као лојалном савезнику сваке империје која је крочила на Балкан, па и ове најновије), већ да би се уништила та српска приврженост слободи. Узима се земља да би се отела душа.Иако ништа не би било драже постмодерним, постнационалним, постхришћанским ”грађанистима” који свој српски идентитет поричу, мрзе или презиру, Тадић и његова коалиција су свесни да за овај корак још нису спремни. Иако контролишу све аспекте власти и већину медија, знају да би се маса народа коју су забавили што сопственим јадом што ”културом” хедонизма ипак реаговала на овакву ампутацију. Зато се труде да до жељеног резултата дођу постепено и полако, све време покушавајући да анестетишу друштво причом о инвестицијама, ЕУроатлантским интеграцијама, белим шенгенима, Фијату, и бољем животу који ”само што није стигао” већ девет година.Бајденова посета им квари планове, јер се људи буне, почињу да се сећају и да сабирају два и два. Отуд толики напор да се ово представи као израз америчког задовољства српском ”сарадњом”, а не притиска да Србија прихвати сопствено силовање и још виче ”брже, јаче, још.”Да ли је Вашингтон послао баш Бајдена, осведоченог србомрсца, како би Србима мало јаче стао чизмом за врат и подсетио их да очекивана ”сарадња” није потпуна док се не испуни најважнији захтев - одрицање од Косова? Американци јесу свашта нешто, али нису суптилни. Шта год Бајден рекао у Београду, чињеница да је баш он дошао у посету, а да је пре тога у Сарајеву изјавио да је независно Косово ”од кључног значаја за стабилност и напредак региона” и да је то свршен чин који не може да се мења (а како би то показао, иде у Приштину где га чека Тачијев орден), говори довољно. Можда и превише.И док они којима је јасно чекају да се они којима није јасно пробуде из измаглице метафоричког опијума који им се свакодневно пумпа у мозак, остаје само да се присетимо да америчка политика коју Бајден представља почива на убеђењу да су они у стању да снагом воље диктирају реалност. А мада се с времена на време чини да им ово заиста полази за руком (бар на нашим просторима), ова врста коцке са судбином се ретко исплати. Реалност има врло незгодну навику да на крају ипак победи.

Нашим београдским и бањалучким читаоцима скрећем пажњу на две трибине које се у среду и четвртак одржавају у њиховим градовима, а на којима ће одлични познаваоци америчке политике на Балкану да представе своје виђење најновије администрације.Прву трибину, у Београду, организују Номоканон, Двери и Фондација лорд Бајрон. Учествују: бивши канадски амбасадор у СФРЈ Џејмс Бисет, директор Америчког савета за Косово Џејмс Џатрас, и др. Срђа Трифковић, аутор и аналитичар. Среда, 13. мај, амфитеатар V Правног факултета, 19:30 часова. Следеће вечери, у Бања Луци, амбасадору Бисету, г. Џатрасу и др. Трифковићу се придружује др. Дарко Танасковић, на трибини коју организију Фондација лорд Бајрон и Културни центар града. Четвртак, 14. мај, Мала сала Банског двора (Трг српских владара 2), 19 часова.Каква је позадина најављене намере Вашингтона да ”игра активнију улогу” на Балкану? Шта значе све гласнији захтеви америчких медија, конгресних одбора, ”невладиних” институција и академских личности да се изврши унитаризација БиХ ревизијом Дејтонског споразума, а Србија натера да призна самопроглашену државу у Приштини?Нешто се сигурно ”иза брда ваља.” Сазнајте шта!

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”Реприза ”Стаклене ноћи”Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!Злочин и наградаИако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?Замена тезаУ том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.Споменик злобној сујетиКада је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова. Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

Имао сам намеру да у колумни ове недеље представим читаоцима Antiwar.com слику данашње Србије кроз годишњице још увек нерасветљених погибија Слободана Милошевића (11.3.2006 у хашкој тамници) и Зорана Ђинђића (13.3.2003, пред зградом владе). Хтедох да споменем и последњи Ђинђићев интервју, и последње Милошевићево обраћање јавности, три дана пред октобарски преврат. Вреди подсетити, на пример, да је Ђинђић убијен недуго пошто је наговестио промену политике безусловне капитулације диктатима са Запада. Па и да је упозорење које је Милошевић изрекао у предвечерје другог круга избора до којег никада није дошло, колико год тада било мотивисано личним интересом, и данас више него актуелно.Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...? Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (1012) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона. Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће. О томе више речи ускоро.

”Срби су уморни од борбе.”То сам чуо већ небројено пута, како у пропаганди на Западу тако и од људи из Србије. Уморни? Од борбе за опстанак, земљу, животе, част? Може ли се бити уморан од живота?!Ево, већ скоро десет година се држава Србија уби од покушаја да се преда Империји, да је ова остави на миру, па макар и у блату ропства. И ништа. Не зато што се Србија недовољно труди (што је аргумент не толико империјалиста колико невладника који им служе) већ зато што је то немогуће.Империји је потребан негативац како би се представила - како свету тако и самој себи - као витез на белом коњу. Улога тог негативца је додељена Србима још почетком деведесетих, и на Западу и међу исламским џихадистима, који су управо завршили рат у Авганистану и нису знали где и шта даље. Да сад не препричавам одличну анализу Брендана О’Нила (види овде). Међутим, колико год Срби били потребни Империји као ”фантомска опасност,” толико је Империји у интересу било и остало да не буду стварна претња. Од увођења санкција до медијске сатанизације, октобарске револуције, финансирања разних невладника и ”боркиња за људска права,” све се ради како би се српско друштво и држава поткопали, ослабили, сморили. Тај умор није само природна појава, већ је пажљиво и систематски култивисан, у класичној примени принципа ратовања да се уништењем морала непријатеља остварује победа и без борбе.Не спорим да се многи с правом осећају уморно. Двадесет и кусур година је дуго време да се живи у кризи, под притиском. Иако људска психа може да издржи свашта, то је ипак превелик временски оквир. Ево, ја већ десет година пишем без икаквог видљивог ефекта, без скоро икакве финансијске користи, без признања. Има дана кад сам уморан од тога - али ми је незамисливо да одустанем! Уосталом, погледајте ствари из мало другачије перспективе. Како ли се чине санкције и неимаштина, па чак и 78 дана бомбардовања 1999. са становишта крајишких и славонских Срба који су протерани са своје прадедовине; или Срба у БиХ који су скоро четири године ратовали за опстанак против џихадистичког режима; или косовских Срба који су или протерани или опстају и данас у лављој јами шиптарске терористичке ”државе”?А шта би тек рекли они који су пешке прешли Албанију 1915? С правом су могли да кажу да су уморни док су на Крфу умирали од глади и болести. Али су у јесен 1918. ослобађајући своју земљу трчали брже од француске коњице.Пре две недеље су ”уморни” Срби - односно, властодршци који свим силама гурају ”уморну” причу и сатраше државу и народ трудећи се да буду ”нормални” - славили годишњицу Првог српског устанка. Јесу ли можда патње и понижења тих Срба биле лакше од ових данас? Је ли ико од њих размишљао како је ”уморан” од своје вере и традиције, уморан од вековног ропства, уморан од слободе? Јесте. И онда су се такви ”интегрисали” и престали да буду Срби. Да цитирам Ђорћа Вукадиновића, ”нису нарочито процветали. И нису далеко одмакли.”Ко не би био уморан од свега што нам се издешавало! Али морамо да схватимо да је великим делом тај умор који осећамо створен са циљем да нас натера да се одрекнемо себе, да престанемо са отпором, да не напустимо само принципе већ и чисти нагона за опстанком. Да од људи постанемо ствари, објекти за иживљавање.Исто тако треба да спознамо да, без обзира шта Србија и Срби чинили, Империја неће променити своју политику, неће престати са расрбљавањем и србождерством у свако време и на сваком месту. Спознајом те истине ослобађамо се терета немогућег. Можемо да престанемо да узалуд трошимо време и труд доказујући да смо ето демократе, цивилизовани, нормални, послушни, добри.Можемо да будемо то што јесмо, а што хоће да нам одузму.Видећете, кад вам то постане јасно нећете бити толико уморни. Напротив.

Читаоцима овог блога је већ познато име Фред Рид, мудра старина из старе Вирџиније који годинама срећно живи у Мексику и отуд коментарише лудило које се шири Америком. Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:Почео сам да пишем прво да бих испробао да ли колумна на интернету може да опстане. Друго, да бих побегао од окова политичке коректности. Трећи разлог, вероватно заједнички свим колумнистима, је била нада да колико год мали мој глас био, у комбинацији са хиљадама других можда може да успори пад наше цивилизације у високотехнолошко мрачно доба. Сад ми је јасно да је ово донкихотовски подухват. Процес који је захватио цивилизацију се отео контроли и неизлечив је. Примитивизација и лажни сјај друштва, распрострањена мржња према сувислом размишљању, надирућа тиранија и одбојност према пристојном понашању су већ свуда. Не знам куда све то води, али јасно је да ћемо сигурно тамо и стићи. Нема смисла да се човек због тога нервира.Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.

Често се залетим па кажем "нигде на свету се не би толерисале ствари које раде" невладници, властодршци и самозвани новинари у Србији. Где то има да влада разбија земљу, да су тзв. борци за људска права у ствари агентура која за циљ има да прогласи свој (условно речено) народ геноцидним, а новинари вређају, пљују и безочно лажу, да би на најмању критику заурлали како су жртве репресије? Не могу да се одлучим да ли је добро или лоше што овај проблем изгледа није ендемски у Србији. Убеђења и деловање грађанистичких талибана произилази из такозваног транснационалног напредњаштва, идеологије која дели порекло са комунизмом (што објашњава зашто су се некадашњи "другови и другарице" на њу толико лако примили) а данас се представља као западни либерализам. Из овог есеја британског либертаријанца Шона Геба, јасно се види да су и Енглези у раљама "трансиста." Док британски властодршци предњаче у разбијању Србије, ширењу и одржавању србофобије, финансирању антисрпских установа и медија, то исто раде и код куће, против Енглеза. Геб наводи неколико случајева из само протеклих месец дана:- Керол Тачер, кћерка Маргарет Тачер, отпуштена је са Би-би-сија јер је у приватном разговору употребила термин "голивог" (gollywog) за црнопутог тенисера. - Џереми Кларксон, водитељ Би-би-сија, налази се под истрагом јер је премијера Брауна назвао "једнооким шкотским идиотом." Побунили се Шкоти; за слабовидне се још не зна.- Млађи син принца Чарлса, Хари (који је тренутно у војсци и недавно је био у Ираку) нашао се на мети контролора вербалног деликта јер је једног од војника из чете назвао "Паки". Иако је овај стварно Пакистанац...А онда имамо случај Џо Бренд, која отворено подржава Лабуристе; она се недавно обрадовала крађи чланске листе Националне партије (БНП) и на телевизији изјавила: "Ура! Сад знамо коме да шаљемо говна поштом." БНП ју је пријавила полицији због "говора мржње" - али је полиција јасно дала до знања, после обавезног увиђаја, да нема никакве намере да подноси пријаву против Брендове. То је као она назови-истрага коју је хашка Инквизиција повела против НАТО 1999, да би је завршила за само пар дана закључком да НАТО a priori није способан да чини злочине јер су то рекли званичници Алијансе а Трибунал им верује на реч.Како оно Орвел рече, "сви су једнаки, али су неки једнакији"?Ко се још сећа - а требало би - варварског испада посланика ЛДП Весне Пешић на телевизији, у априлу 2007, када је извређала режисера Кустурицу по верској и националној основи? И ено је, седи у скупштини и бибери Србији памет.За оне којима још није јасно (у Британији, али и у Србији), Геб објашњава: Циљ селективне употребе закона о говору мржње није пристојност, већ власт. Британска владајућа класа се позива на толеранцију, али оно што стварно хоће је неограничена власт, како би нас контролисала и пљачкала... Пошто у свакој тиранији има далеко више потлачених него тлачитеља, потлачене је потребно држати под котролом. То се ради тако што се све речи и мисли које омогућавају отпор прогласе за "мржњу".[...]Не толерише се ништа што би могло да иде у прилог енглеском идентитету. Кажем енглеском - јер ово правило не важи за Шкоте, Ирце или Велшане. Њих не сматрају опасним по тоталитарни пројект владајуће класе, јер их контролишу кроз субвенције. Уосталом, њихов национализам је анти-енглески. Исто тако се толеришу или охрабрују други национализми и идентитети (нпр. исламски)... Енглески идентитет, међутим, мора бити сузбијен по сваку цену. Енглези су још увек већина на острвима...То објашњава заштo се речи и мисли готово насумице проглашавају за "мржњу" и зашто се никад не зна шта се тачно сматра увредом, за кога, и кад. Јер сврха није да се мањине заштите од увреде... већ да се ограничи свако испољавање енглеског идентитета. Да се речи и мисли које човеку у први мах падну на памет учине неупотребљивим, или употребљивим само уз објашњење и извињење, одузевши им тако могућност да изразе неслагање. Па чак и да се људи натерају да питају своје политичке противнике које речи смеју да користе - а онај ко контролише оквир расправе најчешће у њој и побеђује.Да илуструјем: реч "издајник" је постала страховито излизана прекомерном и често непримереном употребом, до те мере да данас ствари које по малтене свим дефиницијама представљају издају нико није у стању да тако обележи. Издаја тако постаје норма, а издајници само још један вид политичара. Последице су више него очигледне. Други пример је чувена "да, али" одбрана, где се на безочне лажи, измишљотине и обмане о Србима одговара тако што се прво пристане на оквир расправе у ком су Срби геноцидни злочинци, националисти, агресори, клерофашисти и шта већ, али ето, није то баш сасвим тако... Гебов есеј је индикатор да нису само Срби жртве систематског испирања мозга, већ да се тај процес одвија и у западним земљама које са нескривеном задовољством комадају Србију и сатанизују Србе. Идеолошки вирус трансизма није само погубан по колонизоване, већ и по колонизаторе, јер убија организам-домаћина скоро идентичном брзином. Сад се само поставља питање да ли је трансизам код нас у довољној мери успостављен да преживи пропаст својих иностраних спонзора, односно да ли је оздрављење нашег друштва могуће када престане да буде изложено сталној зарази. Нас ради, надам се да јесте. Видећемо.

Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...? Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.” Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици. Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно. Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује? Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије. Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.

Један сам од ретких у Америци (а изгледа и уопште) који није пао на шарм Барака Обаме. Да његов евентуални долазак на власт неће значити ама баш ништа добро за нас било ми је јасно већ у раној фази изборне кампање. Али овде није реч само о нама, већ и о свеукупном отклону Америке према свету. Обама заиста делује као радикална промена у односу на Буша Мањег, али само ако се посматра искључиво форма. Супстанца, међутим, остаје алармантно иста. Избором Барака Обаме за императора (а то он недвосмислено јесте), Америка није превазишла ама баш ништа, већ се само вратила у деведесете.С тим у виду преносим коментар Ричарда Сејмора, енглеског блогера познатијег као "лењин", објављеног 27. јануара у Гардијану (оригинал овде; превод Сиви соко):Обама, империјалистаПромена? Не у иностраној политици. Нови председник је класични либерални интервенционистаНа задовољство неоконзевативаца и ратоборних либерала, први демократа новијег доба изабран на антиратној платформи је ипак јастреб. Поред већ обећане ескалације у Авганистану, његова инострана политика најављује непријатељство и према Судану и Ирану. Током првих седам дана председниковања, одобрио је два ракетна напада на Пакистан; мећу 22 страдалих су биле жене и деца. Обамин став о Гази је веома близак приступу бивше власти. Питање је само како ће Обама да убеди своју базу да такав став подржи. Буш је барем могао да се ослони на базу чији је интерес за мир и људска права био у најмању руку дубиозан. Обама тај луксуз не поседује, и мораће да се окрене "либералним јастребовима" који су тако отворено подржавали Буша.Треба одолети искушењу да се "про-ратна левица" отпише као маргинални скуп отпадника и НАТО-либерала. Јесте да се њихови сурови еуфемизми за крваво освајање чине посебно превазиђени у светлу преко милион ирачких жртава. Али њихови аргументи, од патерналистичке одбране "хуманитарне интервенције" до залагања за "западне вредности" вуку курене из традиције либералног империјализма чија дуговечност упозорава да се преко њега не може баш тако лако прећи. У свакој земљи која је изабрала пут империје, међу интелектуалцима је настајао снажан империјалистички консензус, а најјачи његови браниоци били би управо либерали и левичари .Либерални империјалисти се клоне отворено расистичких аргумената, представљајући империјалну интервенцију као хуманитарни пут напретка. Али и овакав став имплицитно види друге народе као инфериорне. Џон Стјуарт Мил је тврдио да је деспотизам "легитиман облик власти када се има посла са варварима" под условом да је "крајњи циљ њихова добробит," док су Фабијанци сматрали да је самоуправа "домородачким расама" корисна "колико и динамо становнику Кариба." Интелектуалци Друге интернационале попут Едуарда Бернштајна сматрали су колонизоване народе неспособним за самоуправу. За многе либерале и социјалисте тог доба питање је било само да ли су домороци у стању да стекну довољно дисциплине за аутономију. Домородачки отпор је сматран "фанатизмом" који је требало сломити европским туторством.

Данашњи либерални империјалисти нису потпуне копије својих претеча из 19. века. Потребе хладног рата, између осталог и да се у антикомунистички фронт укључе и леви елементи, преобразиле су културу империјализма. Када је "анти-тоталитарна" левица подржавала америчку експанзију, чинила је то најчешће правдајући се антиколонијализмом. Деколонизација и борба за грађанска права потиснуле су расизам из аргумената за војну интервенцију.

То се није десило преко ноћи. И Ајзенхауерова и Кенедијева власт са ужасом су гледале на "преурањену независност" колонизованих народа. Стејт департмент је сматрао да је "примитивним друштвима" за увођење у модерни свет била потребна чврста рука. Ирвинг Кристол, хладноратовски либерал који је касније постао "кум неоконзервативизма," правдао је вијетнамски рат делимично и аргументом да је "та земља једва способна за пристојну самоуправу и под најбољим условима," па да јој је због тога диктатура коју су наметнули Американци била неопходна. Такви аргументи се данас чују само на ободу неоконзервативне деснице.

Међутим, од пропасти СССР-а, неки патерналистички стубови либералног империјализма су васкрсли у облику "хуманитарне интервенције." Баш као што се у викторијанско доба империја сматрала примереном за избављење потлачених, деведесетих се америчка војна сила призивала да спасе Сомалијце, Босанце и Косованце (sic) - иако је управо америчка интервенција у сваком од тих случајева била деструктивна.

Шта угрожени мисле и желе је у овом контексту сасвим одсутно. А као што истиче Стивен Холмс са Њујорк универзитета, "Критиковањем САД због неделовања када се у иностранству десе страхоте, ови добронамерни либерали су помогли оживљавању идеје Америке као добронамерне империје."

Катастрофа у Ираку је произвела реакцију против хуманитарног империјализма чак и међу некадашњим интервенционистима попут Дејвида Рифа, који сад упозорава на "повратак империјализма који маршира у име људских права." Упркос томе, међу либералним интелектуалцима постоји широка коалиција склона интервенцији у Дарфуру, иако се хуманитарне организације томе противе. Нема отпора ни ескалацији у Авганистану, где је непријатељ опет "домородачки фанатизам." Либерални империјализам је жив и здрав; његове жртве су, међутим, у смртној опасности.

Пошто живим у САД, немам могућност да гледам вести Гласа Америке. Видите, ГА је службена пропаганда Вашингтона, и њено приказивање унутар Америке је забрањено. Могло би да засмета прању мозга за које су задужени Си-ен-ен, Пи-би-ес, Фокс и остали, шта ли. Нисам у стању, дакле, да лично проверим шта је то амбасадор Роберт Гелбард рекао за ГА, па ћу да верујем на реч агенцијама како је јуче изјавио да ”Вашингтон мора да помогне Србији да напредује и консолидује демократију и стабилност.”Побогу, Бобе, зар Америка није довољно ”помогла” до сада? Прво је помогла да нестане земље која је коштала живота преко два милиона Срба, а притом је преко милион Срба или протерано или су постали грађани другог реда (ако су имали среће, је ли). Онда је и сама Србија дивљачки нападнута и један њен део окупиран, па је после на њему проглашена некаква ”независна држава.” Вашингтон је Србију искористио као експеримент за тзв. ”народну револуцију” која је после извезена у Грузију, Украјину и (неуспешно) Белорусију. У свем свом труду да ”помогне” Србији, Вашингтон помаже не само људе које је и сам Боб Гелбард назвао терористима, већ и најгори квислиншки шљам у самој Србији, како у власти тако и међу невладницима. “Балкан је врло значајна регија и САД би требало да блиско сарађују са ЕУ и Русијом како би сачувале напредак који је остварен током протекле деценије,” Гелбард је наводно изјавио за ГА.Напредак? Да, Вашингтон овај кошмар који сам управо описао зове напретком. Комбинацијом физичког и психичког насиља, коначно је остварио потпуну контролу над ”најзначајнијом земљом на Балкану која има утицаја на целу регију” (како је Србију описао Гелбард). Али ето, да буду сасвим сигурни, ускоро ће да је сведу на још прихватљивије границе...Некада изасланик Вашингтона за Балкан, док због напада искрености на тему ОВК није ”унапређен” у Индонезију, Гелбард је сада у Обаминој спољнополитичкој екипи. У том својству је критиковао сада већ бившег Императора који је ”потпуно игнорисао Балкан прве четири године” а онда се искључиво бавио Косовом.Али зар вашингтонски империјалисти и њихове преститутке у Србији не говоре већ годинама да је отимачина Косова требало да буде помоћ Србији да превазиђе стравичне болести зване култура, историја и традиција, које су јој сметале да постане истински члан међународне заједнице - лоботомисано посмодерно друштво које беспоговорно извршава налоге Империје? Из тог угла, Буш Мали је значи помагао Србији, баш као што је Клинтон пре њега бомбардовао из најбољих демократских намера. Свестан сам да сарказам некад није очигледан, па га ето наносим лопатом; ако сте заиста поверовали у овакву ”логику”, имам за вас дивно имање на плажи у Канзасу... Него, где смо стали? Е, да, Гелбард је стигао и да похвали ”веома добру власт са председником Тадићем на челу.” А зашто и не би? Тадић лојално извршава њихове налоге, а у међувремену глуми бригу за Србе и Србију. Смешка се док им ставља букагије и говори да је то у ствари цвеће. Дабоме да су у Вашингтону срећни и поносни. Зато живели, Срби - Ујка Барак долази да вам ”помогне”, баш као што су то пре њега радили Џорџ и Бил. Између пријатељске љубави братског америчког народа (представљеног кроз продуховљену политику његове демократски изабране власти) и апсолутне генијалности, поштења и способности (исто тако демократски изабраних, демократски демократујућих) српских власти, стиже вам боља будућности. Ускоро. Врло ускоро. Ма само што није. Него, да не заборавим, оно имање на плажи у Канзасу...

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене. И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли. За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.

У коментару који је јутрос објављен у Лос Анћелес Тајмсу, харвардски професор Ендру Бачевић (Andrew Bacevich), одраније познат по критици Империје, тврди: ”Доба тријимфализма је готово.” Као повод за ту изјаву Бачевић узима чињеницу да је Вашингтон скинуо Северну Кореју са списка држава спонзора тероризма, иако је ономад Буш Мањи ту земљу убрајао у ”Осовину Зла” (скупа са Ираком и Ираном). Амерички народ то није ни приметио. Некада убеђени у сопствену супериорност и право да владају светом, Американци за то више нису заинтересовани. Бачевић наводи три историјска примера утицаја духа времена на амерчку политику. Председник Полк је 1845. артикулисао доктрину ”Очигледне судбине” у успешни рат против Мексика (који је Америци припојио територију од Калифорније до Тексаса). Мекинли је 1898. повео рат за колоније под плаштом ослобађања Кубе, Порторика и Филипина. Вилсон је 1917. повео ”рат за одбрану демократије.” Али, Вилсона је после рата народ напрасно напустио, уморан од крсташких похода, и окренуо се себи. Исто се то сад дешава Бушу. ”Кад је Буш дошао на власт 2001, статус Америке као једине суперсиле био је очигледан и наизглед неприкосновен. Као неопходна нација, САД су контролисале једнополарни светски поредак. Турпија глобализације је полако уклањала оштре ивице света и обликовала га по америчком укусу. У потрази за одговарајућом историјском аналогијом, коментатори су се сложили да је Америка нови Рим, само далеко јачи.[...]Откривши да са статусом новог Рима долазе и жртве а не само привилегије, Американци су се предомислили. Иако се Бушови ратови у Ираку и Авганистану настављају, Џо Водоинсталатер нема никакве жеље да ослобађа Блиски Исток или улази у сукоб са тиранином типа Ким Џонг-ила. Американци више нису расположени да буду светски полицајац. Стало им је до посла, енергије коју могу да приуште, пристојне медицинске неге и пензија. Да иду по свету и исправљају неправде? Не хвала, бар док не поправимо оно што не ваља код куће.”Иако и Обама и Мекејн тврде да желе промену у Вашингтону, Бачевић каже да се та промена - промена у духу времена - већ десила, и да Американци више не желе Империју. Закључује: ”И пре изласка на изборе, народ је одлучио. Доба тријумфализма је готово. Доба спасавања шта се спасити може почиње.”Сад је питање јесу ли и један и други претендент на 44. место председника САД свесни ове промене у народу, која ће њихову причу (занимљиво је да се и Обама и Мекејн слажу око свега овога) о наставку борбе за ”слободу и демократију” и ”супротстављању руској агресији” и ”иранској опасности” обесмислити пре него што закораче у Белу кућу.Нажалост, мислим да ће требати доста времена, крви и зулума док то постане јасно како империјалистима тако и њиховим домаћим слугама.

Џон Лафленд, британски историчар тренутно ангажован у руском Институту за демократију и сарадњу у Паризу, недавно је посетио Београд. О својим утисцима писао је за Бриселски Журнал и РИА Новости. Каже Лафленд:”Разарање Југославије спонзорисано са Запада дешава се већ шеснаест дугих година (од 1992) и већина Срба је сада већ толико исцрпљена и деморалисана да није у стању да пружа даљи отпор.”Кињени и гажени и кад су се борили против Запада (1992-2000) и кад су му служили (2000-данас), није ни чудо да Срби који се још боре гледају у Русију као спаситеља. Међутим:”Москва можда држи у рукама судбину Косова својим ветом у Савету безбедности, и можда зато представља трачак наде родољубивим Србима, али ни Русија ништа не може да учини ако је Београд већ одлучио да све пусти низ воду.”Најстрашнија ствар није што је Империја организовала отимачину Косова. У поређењу са злочином који је НАТО починио 1999, све после тога су ситнице. Проблем је што је Империја у међувремену, у ових осам година, упорним радом пара и бургија успела да ”поклопи” Србију.Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких ”буџована,” без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић). Опозиције нема; Коштуничини ”народњаци,” који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада, класична диверзија, власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко ”неподобан” ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста ”нема алтернативу.”Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге ”туђих звезда.” Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе. Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе ”као сав нормалан свет.” Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи. Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:“Постоји већи мрак од овог против којег се боримо. То је мрак душе која је изгубила пут. Борба коју водимо није против сила и владара, већ против хаоса и безнађа. Тежа од смрти телесне је смрт наде, смрт снова. Њој никад не смемо да се предамо.”Хаос, безнађе, мрак изгубљених душа. Опис одговара. Али да ли је проблем у народу? Не мислим. Народ јесте смушен, збуњен, излуђен и измрцварен, али одбијам да помислим како је потпуно изгубио памет. Политичарима је најлакше је кривити народ за сопствене недостатке, иако је управо на њима највећа кривица. Јер њихова је највећа одговорност. Народ не може сам. Никад у људској историји није могао. Зато увек постоје вође (са малим ”в”), да буду глас, инспирација, пример, водичи. Има их који воде у зло - тих смо се, је ли, већ нагледали и још их гледамо. Али има их који воде у добро. Руси, на пример, великом већином мисле да је Владимир Путин такав човек. После разних Лењина, Стаљина и Јељцина, ваљда знају.А ми?

Што више Србија клечи, то је више газе.Не слажете се? Па шта да вам кажем. Насера Орића, сребреничког господара рата који се хвалио клањем српских сељана и неузимањем заробљеника током ”рација” из његове ”заштићене зоне,” прво је Хашка инквизиција осудила на већ одслужено време, а онда у жалбеном поступку ослободила у потпуности. Исто се десило Рамушу Харадинају, крвнику терористичке УЧК. Колико је то Срба ослободила Инквизиција? А колико осудила на апсурдно високе казне за некакво ”саучесништво” у наводном ”удруженом злочиначком подухвату” јер су били на функцијама где је наводно требало да знају да би неко, негде могао да почини злодело? Колико видео-снимака постоји на којима ратни вођа БХ Муслимана, Алија Изетбеговић, срдачно дочекује муџахедине из Африке и Азије, који су клали, секли главе, пекли људе на ражњу и набијали их на колац у име ”мултиетничке демократије” у БиХ? А Изетбеговића не само да нико није дирао, већ су његовог војног команданта, Расима Делића, осудили на три године затвора. Као обичног џепароша. Али зато Србији нема ни помисли о уласку у ЕУ док се сваки Србин оптужен у Хагу не ухапси и изручи. Није вам доста?Само пар дана пре него што је иницијатива Србије у Генералној Скупштини УН да се Светски суд правде изјасни о легалности отимачине Косова коначно и изгласана, председник Тадић изјављује да би Србија могла да прихвати и поделу. Враћени су и амбасадори у земље које су признале косовску наказу од ”државе”. Резултат? Независну државу Косово (НДК) признају Португал, Македонија и Црна Гора. Још један бриљантан успех ”наше” дипломатије - ако јој је циљ да од Србије не остане ни Београдски пашалук.Још нисте убеђени?Марти Ахтисари, бивши фински председник и ”посредник” УН за ”преговоре” о Косову који је ономад изразио своје убеђење у српску историјску кривицу, добио је данас Нобелову награду за мир. За мир, еј! Као, преговарао је седамдесетих у Намибији, па у Индонезији за област Аће (где и дање муслимани кољу хришћане - звучи познато?), па онда у Ираку (коментар сувишан), али то је све шупља прича. Зна се за шта је Марти добио Нобела - за овогодишње ”животно дело”, стварање тзв. независног Косова. Оно јесте, чињеница је да никоме није пошло за руком као што је њему, да један противзаконити, нелегитимни предлог ”коначног решења” једне окупације пропадне у УН, али да свеједно буде примењен до последњег слова на терену. Али није то урадио Ахтисари, већ Империја којој он служи. Уз издашну помоћ послушних власти у Србији, које се томе нису противиле аман ни вербално, а камоли физички.Могао бих сад да кажем да је Нобел за Ахтисарија срамота Запада, али то нема сврхе. Запад више не зна за срамоту. То је традиционална вредност, а самим тим политички неподобна. Стидети се једино може за званичне грехе - расизам, исламофобију, итд. (Намерно не користим наводнике, досадило ми да их стављам на сваку трећу реч. И језик су, ето, до те мере силовали.) За мржњу и злодела према Србима никако; то је врлина!Само ме једно занима. Шта је потребно да људи у Србији прогледају? Шта још треба да се деси да би постало јасно како нас виде на том наводно ”пријатељском” Западу (са таквим пријатељима, ко нам је онда непријатељ, побогу!?), још једно бомбардовање? Мало ли су биле 1944 и 1999? Можда још једна окупација, типа аустроугарске из 1915, или немачке из 1941, онакве какву нам прижељкује Обамин посилни Бајден? И да ли у Србији још увек метафорички љубе Обамин скут иако је овај јасно рекао да подржава НДК? Не бих се чудио.Не верујем да на кугли земаљској тренутно постоји народ који толико ради у корист властите штете. Свакога дана, у сваком погледу, Србија се све више сагиње. И свакога дана је само још више ударају, пљују, понижавају. Где је крај? Колико Србија треба да буде мала да не би била ”велика”? Да ли уопште треба да постоји? Знам да има оних који мисле да не треба - и то не само у свету, већ и у самој Србији. Они су недодирљиви, нико им ништане може, јер иза њих стоји Империја, је ли.Разумем, дакле, зашто се Запад не стиди. Али зашто Србију није стид? Како је није срамота да се овако понаша? Да тражи још! Је ли сасвим скренула памећу, онако колективно? Намерно кажем Србију; Српска се понаша сасвим другачије - оног тренутка кад је престала да се савија и клања пред Империјом и њеним намесницима, њихова апсолутна власт и моћ се сасвим истопила, а РС је јача него икад. Када ће Србији постати јасно да Империја нема никакву моћ ако њене жртве одбију да у њу поверују? Хоће ли мођжда доћи до освешћења када се спозна права размера финансијског краха, када се америчка привреда и коначно удави у септичкој јами сопственог дужничког отпада? Или ће се и тада причати о ”ЕУроатлантским интеграцијама” и ”да живимо као сав нормалан свет”, а - што је још страшније - људи ће и даље падати на ту причу?Једно је кад се човек труди да пре испловљавања добије карту на Титанику, па макар и сред потпалубља. Велики је то брод, непотопив, је ли, а Америка има посла за све, улицама теку мед и млеко. Свако има право на илузије. Али да неко покушава да се укрца на Титаник док овај већ увелико тоне а људи се даве у леденој води... за такву глупост једноставно нема речи.

Добро је кад се мало промени амбијент, перспектива, ритам живота, па макар само и на пар недеља. Лоше је кад је недостатак интернета део те промене. Видим да Империја пропада по возном реду. Мала ми је утеха што сам то предвидео још давно.Писаћу више следеће недеље, кад опет будем код куће (таква каква је).

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође. Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама. ПИТ БУЛ И ИРВАСИФред Рид, 24. август 2008. (оригинал)Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви. Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују. Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја. То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља. Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова. ... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе. Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада. Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност. Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење. У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.” Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују. Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије. Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји. Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.” Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.” Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.(превео Сиви Соко, август 2008.)

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.Браво!

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види "Запад и медијски Караџић"). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју "Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма", објављеном јуче на Antiwar.com.О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским "хуманитарним милитаристима" са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као "борца за слободу."... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске "мишићаве левице." Под насловом "Лекције из прошлости", Бунглавала пише: "Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем." Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета "Када напредни сарађују са назаднима", у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, "екстремистичком" организацијом.О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници "на исти начин на који уче о Аушвицу", да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија "смртоносне мржње" Срба којој је претходила "немилосдрна сатанизација целих заједница" (Муслимана и Хрвата, ваљда).Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи "архинепријатељи" су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као "једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена." Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани "не би преживели" без помоћи бораца Ал Каиде.Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су "хуманитарци" у Вашингтону.Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као "највећег спонзора тероризма на свету," Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.Вашингтон је такође допустио "исламским хуманитарним организацијама" - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани "симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје" саветовали су другим западним функционерима да се "не мешају" и "држе даље" од ових испорука радикалних исламиста. Једна од "хуманитарних" група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге "Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа."Другим речима Америка је наоружавала војску чија су "ударна песница" били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је "директно снабдевала (муслиманска Армија)." Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као "једноставну борбу добра и зла." Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у "јасну разлику између добра и зла" и сукоб посматрали у светлу "апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника." Зашадни новинари су Србе називали "дивљацима" и "разбојницима"; лист Индепендент је чак пбјацио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали "псима" и "неверницима".Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су "видели извештаје америчких медија о логорима за силовање" или читали о "геноциду" у БиХ и "логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки". Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.У својој књизи "Пејсажи Џихада," Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад "више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа." Џихад у БиХ је умногоме био "производ медија" – многе муџахедине су инспирисале "слике у медијима" и своју насилну реакцију су испољили на "стереотипу" - злим Србима.Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи "Подељена Европа": "Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва."Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску "ствар" јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да "међународна заједница" мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата "нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла" постали глобални ратници против "зла", који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против "злих" Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике "добра" који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле "хуманитарне" ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи "морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици "добра против зла" створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...(крај текста)Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули. Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

Ево да и ово дочекам... Иан Банкрофт критикује у Гардијану оне који за све недаће у БиХ криве Србе!Повод за текст ”Свет после Караџића” му даје некадашњи вицекраљ Ешдаун, који је на истом форуму Гардијана само дан раније оптужио европске престонице за ”удобни дремеж” док ето зли Срби опет прете да униште Босну и Херцеговину. Вели Банкрофт:”Прописујући проблеме који стоје пред Босном и Херцеговином деловању босанских Срба, лорд Ешдаун превиђа, свесно или несвесно, неколико већих питања која подривају одрживост те земље. Од фискалне болести Федерације, једног од ентитета у БиХ, до незадовољства међу Хрватима, Босна и Херцеговина пати од бројних структурних проблема за које се не могу кривити Срби. Слабост међународне заједнице није у приступу Републици Српској, као што то тврди лорд Ешдаун, већ у немогућности да реши нестабилност у Федерацији, и стане у крај реторици која позива на укидање РС, што је кршење Дејтона једна као и прича о отцепљењу.”Већ замишљам Ешдауна, Марка Атилу Хоара, Еда Вулијамија, Брендана Симса, Ноела Малколма и десетине других британских ”бошњакиста” који читајући ово црвене од беса а на уста им извире пена. Ово је први пут колико ја знам да се неко у британској штампи усуђује да спомене да Срби за нешто нису криви и да постоје проблеми у Федерацији! Шок!Банкрофт наставља:Супротно тврдњи лорда Ешдауна да премије РС Милорад Додик ”сада агресивно преокреће деценију реформи”, Република Српска је спровела низ друштвено-економских реформи како би унапредила пословну климу у ентитету кроз смањење бирократије и пореза. Као резултат, добила је велику корист од приватизационих пројеката, охрабрила директно улагање из иностранства, и има здрав вишак средстава у буџету. Са друге стране, издашна давања ветеранима рата су малтене банкротирала Федерацију. У федералној каси је крајем маја било само двестотињак евра. Буџетска примања су испод очекиваних због недостатка ликвидности, по процени ММФ-а. Финансијска нестабилност у Федерацији има реперкусије на привредну будућност целе БиХ, јер одбија инвеститоре у већ тешкој ситуацији. Већ пролетос сам знао да је РС у економски далеко бољој ситуацији. То се могло и очекивати, јер РС не издржава десет мини-државица на својој територији! У разговору за Политику од 26. јуна, Додик износи конкретне детаље:Сада у Републици Српској има око 130.000 незапослених, а пре неколико година било их је нешто мање од 200.000. Имамо суфицит буџета, на рачуну за развој имамо 1,3 милијарди марака. Тај новац користимо за дугорочни развој. Из буџета за јавну потрошњу трошимо 36,7 одсто, иако смо знатно повећали примања јавних службеника. Повећавамо обим бруто друштвеног производа и он ће ове године бити преко осам процената. У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.Да се вратимо сада Банкрофту:Финансијски и политички проблеми у Федерацији су додатно дестабилизовали статус босанских Хрвата. Хрватски премијер Иво Санадер је недавно описао статус Хрвата као главни проблем БиХ. Велики део Хрвата жели ”трећи ентитет” као начин да обезбеди равноправност унутар БиХ. Хрватско питање ће изаћи на површину ове јесени, када је најављен наставак процеса уставних реформи. Ја већ годинама тврдим да је рат у БиХ избио јер Срби и Хрвати нису хтели да живе у држави где би им стално претила мајоризација од стране Муслимана. Гле чуда, Хрвати нису задовољни јер живе у ентитету где Муслимани имају малтене апсолутну већину! Ко би рекао? Али када је о овоме пре пар година говорио Маркус Танер, кривио је Србе (!). Банкрофт се не либи да каже шта је шта. Исто тако, по први пут износи критику реторике муслиманског руководства према РС:Хапшење Караџића послужило је као повод реторици која још више потенцира осећај раскола у БиХ - који је постао очигледан када је Странка за БиХ Хариса Силајџића одбила пакет америчких уставних реформи пре две године. Сада председних БХ-председништва, Силајџић опет доводи у питање опстанак РС. Сулејман Тихић, председник СДА, нада се да ће процес Караџићу отворити питање даљег постојања Републике Српске. Лорд Ешдаун неискрено инсистира да је Додик ”искористио аутономију дату Дејтоном да поткопа Босну какву је Дејтон замисио.” Стубови Дејтона су колективна права и аутономија, а не централизација и унитаризација. Професор Сумантра Босе (Босна после Дејтона: Националистичка подела и Међународна интервенција, Оксфорд, 2002) пише: ”Визија 'мултиетничке' и 'грађанске' интеграције у послератној БиХ је покушај одређених бошњачких политичких сегмената да привуку пажњу Запада и прикажу се као 'либерали'." Мада су реформе у Бих неопходне, поготово у сферама економије и државне управе, искуства широм Европе показују да централизација одлучивања није ни потребна ни увек одржива. Принцип да се питања решавају на најнижој могућој инстанци власти, уобичајен широм Европе, треба да се примени и на БиХ.Ово је апсолутно анатема филозофији Сарајева да апсолутно све у БиХ треба да буде подређено централним властима. Све би да контролишу, а не могу ни властити ентитет да заведу у ред... Банкрофт закључује:Лорд Ешдаун је у праву кад каже да је ”увек теже, поготово на Балкану, бранити мултиетнички простор и супротстављати се стварању моноетничког”. Али идеју мултиетничких простора је поткопала унилатерална декларација независности Косова - и њено признање од стране бројних чланица ЕУ. Став међународне заједнице да је Косово јединствен случај без преседана не деле критичари селективне и насумичне примене права на самоопредељење широм регије. Да би Босна и Херцеговина имала одрживу и успешну будућности, мора се позабавити сопственим структурним недостацима, а не ширењем страха о Републици Српској Лорда Ешдауна. Све док Република Српска не буде прихваћена - ма колико невољко - као интегрални део БиХ, центрифугалне политичке силе ће наставити да надјачавају компромис, уступке и помирење. И тек онда, уз неопходне реформе Федерације, БиХ може да се нада остварељу свог циља о чланству у ЕУ.”Ето, да и то дочекам, да овако логичан, разуман и надасве тачан текст осване у мочвари медијске србомржње и ”мита о БиХ” коју свакодневно имам прилику да видим у англофонској штампи. Још само да људи у самој БиХ, посебно у Федерацији, прочитају ово и из тога нешто науче. Мада ја лично сумњам у то.