Planeta Srbija

Sigurno ste već čuli za Polovu fantastičnu priču “od trnja do zvezda”, ali ako je neko propustio, tekst iz Blica je prilično informativan i možete ga pročitati ovde. Snimak Polove audicije na Britain’s Got Talent sam videla odavno, ali svaki put me potrese do srži. Što glas, što kontekst. Neću taj veličanstveni osećaj koji pruža Polov glas kvariti pokušajima da opišem njegovu snagu. Poslušajte sami. I nikada ne odustajte od svoje strasti.

Audicija

Finale

Ova priča počinje 2004. godine a tek danas stiže do mene via Buda koji, nažalost, nema svoj blog. I budući da je strašno dirljiva, i da dolazi uz poruku : Spasite našu planetu, jer ovo je jedina planeta na kojoj ima čokolade! - prosto moram da je prenesem i vama. Ja stvarno jako volim čokoladu. Malo sam preturala po netu, i pronašla blog čoveka koji radi u parku o kom je reč, i koji je iscrpno izveštavao o svim događajima ovde. Čitajući njegov blog pronašla sam još puno zanimljivih detalja kojima upotpunjujem ovu priču. Blog je, inače, upravo od danas zvanično zatvoren ( ne i ugašen), ali za svakog ko voli životinje ostaje prava oaza prelepih fotografija i priča.

U decembru 2004 godine razorni cunami proizveo je gigantske talase u Indijskom okeanu, koji su opustošili obalu Kenije ostavljajući za sobom na stotine žrtava. Jedna beba nilskog konja (koja je kasnije dobila ime Oven) u sveopštem haosu odvojila se od majke koju je progutao okean, i nasukala na jedan koralni greben sa kog su je skinuli meštani, ribarskim mrežama. Oven je prebačen u konzervacioni Haller Park koji služi kao prihvatilište za napuštene i ugrožene životinje, budući da bi odraslim, nepoznatim nilskim konjima bio lak plen pa ga nisu mogli tek tako vratiti među njegovu vrstu. Kao istraumirana beba koja je upravo za dlaku izbegla smrt i izgubila roditelje, Oven je u Haller Parku, prirodno, težio da pronađe surogat-majku kako bi povratio izgubljeni osećaj sigurnosti. I pronašao ju je. U 130 godina staroj džinovskoj kornjači Mzee.

Tako počinje priča o jednom divnom, čudesnom prijateljstvu, zasnovanom na čistoj ljubavi jednog živog bića prema drugom, bez obzira na sve razlike i prepreke koje tu ljubav čine neshvatljivom i na izgled nemogućom.

Iako na površini parka slobodno žive i drugi nilski konji, druge džinovske kornjače i mnoge druge životinje, Mzee nikada nije hajala ni za jednu od njih, ali je pokazala nesumnjive simpatije prema bebi Ovenu, i posle malo predomišljanja, spremno prihvatila ulogu majke. Konzervacionisti smatraju da je Oven insistirao baš na njenom društvu zbog obline oklopa i sive boje, koja ga je podsećala na majku. I iako je Mzee u početku bila sumnjičava, Oven nije odustajao od namere da joj se približi. Njegova se upornost isplatila. Oven i Mzee uskoro su postali nerazdvojni i više od jedne godine živeli su u idili mogućoj samo tamo gde ne postoje predrasude. Mzee je Ovenu pokazala šta da jede, gde da spava i kako da se ponaša. Oven je uzvratio potpunim prilagođavanjem na kornjačin način života, usvojivši njene navike. Možete li zamisliti nilskog konja kako se kreće brzinom i sitnim koracima kornjače?

Izležavali su se zajedno

Brčkali se u bari zajedno

Zajedno išli u jutarnju šetnju

Spavali jedno pored drugog

Oven je usmeravao Mzee u odgovarajućem pravcu

I uživao da odmori svoju glavu na njenom oklopu

I uveče su voleli da prošetaju

I voleli su da budu fotografisani zajedno

Ukratko, Oven je pratio Mzee u stopu, isto kao što bi pratio svoju majku. Nilski konji su strašno društvene životinje, treba im blizina drugog, i nije za čuđenje što se Oven ovako jako vezao za Mzee, ali stručnjaci su bili više nego začuđeni ponašanjem kornjače koja inače nije baš toliko druželjubiva. Radnici u parku kažu da se Oven ponaša više kao kornjača a manje kao nilski konj. Jede istu hranu kao kornjače, spava noću a ne danju kao što to radi njegova vrsta, i ne odaziva se na zov nilskih konja. Mzee ga budi da idu zajedno u šetnju, istura vrat da bi se trljali nosevima i inicira razne druge akcije. I iako najviše voli da se sakrije iza Mzee kada im priđe nepoznata životinja, Oven je zaštitnički raspoložen u situacijama u kojima radnici parka pokušavaju da izvade Mzee iz njihovog zajedničkog staništa da bi joj popravili oklop ili dali lekove. Njih dvoje su razvili čak i sopstveni jezik, koji ne liči ni na vokalizaciju nilskih konja ni na vokalizaciju džinovske kornjače, već više na cviljenje koje jedno od njih započinje a drugo ga oponaša. Njih dvoje, naime, pričaju, a niko sa strane ne zna o čemu.

Priča o ovom neobičnom prijateljstvu privukla je na hiljade novih posetilaca. O Ovenu i Mzee pisale su se knjige, snimali filmovi i pravili crtaći. Kako je to lepo rekao jedan radnik parka - možda je, u nesrećnom svetu u kom živimo, ova nesvakidašnja priča dala ljudima nadu da ako džinovska kornjača i nilski konj mogu da se zavole i žive zajedno, onda će to jednog dana možda moći i zavađeni narodi.

Kada je 2006. Oven porastao u dovoljnoj meri da se zaposleni u parku zabrinu za bezbednost kornjače koja nije vična gruboj igri i mnogo je ranjivija od nilskog konja, doneta je odluka da se paru predstavi ženka nilskog konja, Cleo, kako bi se vremenom Oven i Mzee odvikli od ekskluzivnosti svog prijateljstva i lakse podneli neminovni razlaz, jer čak i za džinovsku kornjaču, par tona nilskog konja može biti previše. U početku je Cleo bila smeštena na parceli pored Ovena i Mzee, a odvajala ih je žičana ograda. Potom su u ogradi napravljene rupe da bi Oven mogao da prolazi kad želi, jer je počeo da pokazuje radoznalost u odnosu na Cleo. Na kraju je životinjama dozvoljeno da praktično žive na istoj parceli, bez pregrada. Cleo je starija i veća od Ovena, i prema Mzee se postavila sa neograničenom ljubopitljivošću. Videvši od Ovena kako liže stopala kornjači kada želi da je natera da hoda u određenom pravcu, Cleo je takođe usvojila ovu naviku. Mzee je jedno vreme bila preplašena, naročito kad bi Cleo pokušala da spusti svoju ogromnu glavu na njen oklop onako kako je to radio duplo manji Oven. Ali ubrzo su se Oven i Cleo zbližili i počeli da plivaju zajedno, a grupi je priključena još jedna džinovska kornjača, Toto, sa kojom je Mzee mogla da provodi vreme. Oven je prihvatio i Totoa, i sa uživanjem ponekad spavao između njih.

Kada je postalo očigledno da je duplo veća Cleo ipak opasna nakon što je u igri slučajno povredila Mzee, zaposleni u Haller Parku doneli su tešku ali neminovnu odluku o konačnom razdvajanju ovog neobičnog para. Cleo i Oven preseljeni su u odvojeni deo parka, a Toto i Mzee ostali su u onom delu gde je Mzee do nedavno srećno živela sa Ovenom. Rastanak sigurno nije bio lak, ali pažljivim postupcima uvođenja novih članova u tu malu, čudnovatu družinu, postignuto je to da danas i Oven i Mzee imaju prijatelja koji će popuniti praznine nastale razdvajanjem do kog je jednom moralo doći.

Danas, Cleo i Oven mogu do mile volje da se brčkaju u brlogu….

…a Mzee još uvek ima koga da čuva

Besplatna e-knjiga o Ovenu i Mzee, ilustrovana fotografijama i crtežima dece iz Mombase može se skinuti ovde.

Besplatan dokumentarac o ovom dirljivom prijateljstvu, televizijske emisije i animirani filmovi mogu da se vide na ovoj stranici.

I sad, recite vi meni, zar nije divna ova naša planeta, jedina u čitavom svemiru na kojoj ima čokolade i gde nilski konj dostojanstveno korača pored jedne prepotopske kornjače?

Kako je kolumbijska umetnica Doris Salcedo napravila 167 metara dug procep u betonskom podu Tate Modern muzeja u Londonu, pitanje je od milion dolara. Zašto - pitanje je nad kojim se treba zamisliti.

Procep počinje širinom vlasi ljudske kose, gotovo nevidljivo; napreduje neosetno, a završava širinom ljudskog stopala. Zla kob koja počinje neosetno, nesputano narastajući u veličinu u koju ljudska noga lako može kročiti. Slučajno ili namerno. Prouzrokujući povredu, ili potpuni pad.

Doris Salcedo za polaziste svojih skulptura po pravilu uzima istorijski dogadjaj ili ambijent. Ona skultpuru pretvara u političku izjavu, arheološki sadržaj, svedočanstvo o civilizacijskom stupnju svesti. Tako je i Shibboleth simboličan izraz imigrantskog iskustva, rasne mržnje, segregacije i barijera- mentalnih i geografskih. On nudi priliku svakom pojedincu da prati putanju narastajuće otuđenosti i mržnje, ne bi li na kraju puta spoznao njihovu istinsku opasnost.

Shibboleth - u hebrejskom jeziku reč koja potiče od oznake za deo biljke u kom se nalazi seme. Takođe, označava jezik karakterističan za grupu sličnih, reč koja označava nečiji društveni status ili poreklo, odnosno upotrebu jezika po kojoj se prepoznaju “svoji” i “tuđi”; neka vrsta lingvističke lozinke.

Direktor Tate muzeja Nicholas Serota tvrdi da pukotina u betonskom podu jedne od njegovih sala nije optička iluzija, ali da ne ugrožava strukturalnu stabilnost građevine. Doris Salcedo tvrdi da joj je trebalo godinu dana da napravi ovu skulpturu, i pet nedelja da je postavi u muzej.Na pitanje koliko je procep dubok, odgovara da je on bez dna.

Dok neki oduševljeno pozdravljaju inovativnu prirodu njenog rada, drugi tvrde da to ipak nije umetnost. Kao neko ko nema previše simpatija prema najmodernijoj modernoj umetnosti, moram da dozvolim da možda i nije. A, možda je, ipak, sasvim dovoljna umetnost potaknuti makar i jednog čoveka na razmišljanje o nečemu što mu je zapravo daleko i strano ili pred čim više voli da zatvori oči. Način na koji je pukotina stvorena ostaje tajna, za sada. Ionako je mnogo važnije odgonetnuti i razumeti njenu suštinu.

Dva snimka sa italijanskog festivala u Torontu. Nisam bila baš dobro pozicionirana, a i snimano je malim digitalnim foto-aparatom, pa kvalitet nije naročit.

Obratite pažnju na baku i deku u desnom donjem uglu.

Spontanost je divna osobina, zar ne?

A kad jednom kreneš, teško je stati…

Читава обала округа Мејо, прекривена је зеленим покривачем. Широке и простране висоравни обрасле су нечим што изгледа као трава, a овде то зову “turf”. Кад ходам по том зеленом тепиху стопала се утискују дубоко у тло. Танак слој земље преко стеновите подлоге влажан је. На таквој утрини расте једино некакво бусење и маховина… Бројна стада оваца пасу на утринима. Земља се “вади”, исушује, пресује и користи уместо угља. За огрев у каминима.

Док се у околини Вестпорта (Westport) и Њупорта (Newport) утрина полако спушта ка западу и тоне, мешајући се са водом, на северу, код Кејди Филдса, обала се нагло стрмоглављује у океан, остављајући утисак одломљеног парчета земље. Са тих литица, понегде високих и по више стотина метара, пружа се изванредан поглед на Атлантик.

И, баш ту, где се зелени прекривач нагло прекида, на месту којем би свакоме изгледало као крај света, пронађени су трагови насеља старог 5000 година. Осим гомиле камења, које очигледно не припада многобројним слојевима стеновитог тла, нема ничега. Никакви трагови културе нису пронађени. Ни скулптуре, ни знака уклесаног на камену. Поставка у музеју оставља утисак маштовитости аутора поставке, и ништа више. Моја нада да ћу овде да затекнем трагове цивилизације сличне оној у Лепенском виру није испуњена. Помало сам и разочан изгледом нове зграде музеја која својом силуетом (у облику пирамиде?) нарушава смирену линију крајолика пре него што се нагло обруши у океан.

Ипак, посматрајући океан на ивици литице, чини ми се да сам могао да осетим у исто време неку наглост природе над стенама, које изгледају тако дивље и одломљене у тренутку, а опет и некакву заглушујућу, ванвременску моћ океана испод благог плаветнила неба.

Сајт музејске поставке Кејди Филдс Интернет сајт музеја округа Мејо

Све фотографије снимљене су апаратом Nikon D80/14-70mm и 70-300mm

Залив Црне Утрине (Blacksod Bay)

Мапа покрајине Мејо (County Mayo map):

Nešto nisam za priču ovih dana. Započet tekst nikako da dovršim. Možda naredne nedelje. A možda nikad. Čitam interesantne stvari u blogosferi ovih dana, pa evo:

Podari nam, čiko sa bradom na oblacima, umeće da promenimo stvari koje su promenljive, snagu da istrpimo stvari koje ne možemo promeniti, i mudrost da prepoznamo razliku između ova dva. Mi, ovde, jesmo javno mnenje. Ne pomišljajte ni za sekund da je ono što mislimo i kažemo tek pucanj u prazno. Istorijski je trenutak, braćo i sestre, javno mnenje u Srbiji polako se formira. Kasnimo par stotina godina za ostatkom sveta, ali ne mari, bitno je učestvovati a ne pobediti, zar ne?

Valjda zbog toga što je srbo-marijama dozvoljeno da bez pardona u javnosti i na očigled sveta preziru ljude zbog boje kože i kose, nama se ovih dana događa i ovo. Ritam Nereda, na žalost, nije dovoljno konkretno odreagovao. I tako su se upisali u moju knjigu jajara. Očekivala bih, avaj, da kažu kako im ovakvi fanovi ne trebaju. Da se ograde od obožavalaca koji salutiraju u hitlerjugend maniru. Ali, biznis je to, brate. Ili prpa? Ne znam. Whatever. Another one bites the dust. Od ovog čoveka hoću zbirku pesama, sve potpisanu s ljubavlju i za sećanje dugo… Sa poezijom loše stojim, da tako kažem, nešto mi ne leži… uglavnom u mojoj glavi ne šumi kao pesma već prosto zveči, sem kada neko tako ume, kao Bane, da pretoči, prost i ljudski, život u reči.

Odabrali smo je zbog prirode. Zbog izolovanosti. Zbog hotela smeštenog na vrhu grebena koji nadgleda okean. Zbog skromnosti. Zbog tišine. Zbog toga što mahniti turisti više vole da se okupljaju u grandioznim hotelima koji su u poređenju sa prirodom kao zoo vrt - veštačka, pod konac uređena i poboljšana kopija, sa besprekornim travnjacima i ogromnim bazenima, odnegovanim cvetnim aranžmanima i geometrijski pravilnim kamenim puteljcima koji vode kroz brižljivo uređenu baštu na ograđenom posedu hotela.Sve je to zato da se ne bi moralo kročiti van kapija jer tamo, napolju, u nekontrolisanoj i divljoj sredini, zapadnog turistu vrebaju kojekakve opasnosti i neprijatnosti kroz koje on za svoje pare nema nameru da prolazi. Prići će vam invalid na štakama da traži neki pezos, deca će vas vući za rukav, oteće vam torbicu i strgnuti dijamantsku ogrlicu sa vrata banditi na motoru, dobićete žuticu ako ne budete pili i jeli isključivo u hotelu, a komarci, komarci su k’o rode u pravoj prirodi, i svi do jednog su malarični. Zato je priroda dovedena turisti pred noge, upristojena, usavršena, zaprašena i izdresirana da slučajno nekog ne uvredi. U samo par minuta iz privida prašume možeš se spustiti u ono što iskusni nazivaju “protočni bojler” - bar u bazenu, sa stolicama uronjenim u vodu. Tu po vasceli dan ljudi-rakovi sede i nalivaju se besplatnim (u cenu hotela uključenim) koktelima, pivima i tekilama, ne ustajući ni u jednom trenutku da bi svoje alkoholisane mešine ispraznili. Da nikom ne bude dosadno, potrudiće se animatori koji su tu da osmisle godišnji odmor onima bez trunke kreativnosti ili znatiželje - izvlačiće bingo brojeve, organizovati karaoke i grupne plesove, časove ovog i onog u kojima zdušno učestvuju sredovečne neudate žene samo zato što ih drže mladi, perfektno građeni momci crne kože koja se presijava na suncu, improvizovaće skečeve i imitirati Las Vegas zabavljače, sa lošim uspehom ali odličnom prođom. Uveče, oprženim, sagorelim, alkoholisanim dvonogim rakovima na raspolaganju stoje brojne diskoteke u kojima vrebaju sankies - lokalci i zabavljači kojima je jedini cilj da zavrte mozak turistkinjama i prokrče sebi put u Ameriku ili Kanadu. Za one koji su odavno izgubili iluzije o večnoj ljubavi, tu su jeftine muške i ženske prostitutke kod kojih ništa nije prikriveno, zna se tačno šta pružaju i koliko to košta- oni su jedini razlog za odlazak u egzotične krajeve u slučaju mnogih sredovečnih, usamljenih ljudi ili onih sa nastranim sklonostima. Muzika trešti do jutra, kada se sa prvim zracima sunca iznureni, dobro zabavljeni ljudi pušteni sa lanca vuku u svoje grandiozne hotele načičkane duž kilometarske plaže, u jednu od hiljadu-i-nešto soba nekog od tih X zdanja, da bi oko podne ponovo zauzeli svoju poziciju u protočnoom bojleru i tako dalje, i tako dalje. ITD.

Zato smo odabrali Samanu. Tri hotela u celom zalivu, nenašminkana prašuma, neprokrčeni putevi, neizmanikirane plaže i gosti koji, iako pomalo podložni “zabavi miliona”, ipak još uvek dolaze uglavnom na odmor a ne na razulareno, otrovima svih vrsta stimulisano iživljavanje. Animatori i zabavljači su još uvek nenametljivi i malobrojni, nema diskoteka, nema mortus pijanih gostiju.

I, dobro smo odabrali. Ustvari, pošto je samo pitanje vremena kada će se i aerodromom preporođena Samana preobraziti u jedan ogroman all-inclusive hotel u kom je sve toliko perfektno da više nema blage veze sa stvarnošću, pre nego što uopšte nastavim reći ću vam : ako ikako možete, idite sada, ovog meseca, ove godine, posle će biti kasno. Brad Pitt kupuje nekretnine u Samani, to je sasvim dovoljan znak da ovaj raj polako pada u pakao.

***

Nosim foto-aparat sa sobom pa taman da idem i samo u obližnje selo. Kažu - objektiv nas uči načinu na koji bi trebalo posmatrati svet bez objektiva. To je sasvim tačno. Tako sam naučila da uglavnom posmatram stvari kroz neku vrstu očnog zuma, i da u ružnom kontekstu pronađem lep “kadar”. Ali ponekad nije moguće zaustaviti u vremenu i prostoru jednu sliku salivenu od niza isprepletenih utisaka i doživljaja, mirisa, šumova i boja, emocija koje u tebi rastu iz časa u čas. Zbog toga pribegavam mentalnim slikama. Kada se u meni nakupi dovoljno utisaka koji odjednom postanu povezani u doživljaj pogledom na neko drvo, neki kamen, nasmešeno lice ili drvo banane, ja uokvirim tu sliku prstima, evo ovako, kružno, i zagledam se kroz taj krug duboko i daleko, pa kažiprstom “kliknem” imitirajući pri tom zvuk okidača, k-klik; i tada ta slika i sve što se steklo u njoj zauvek ostanu zabeleženi u mom sećanju; ništa se ne zaustavlja, sve nastavlja da traje dok trajem i ja, palma se njiše, talasi naviru, dete se smeje, miris se širi, baš suprotno fotografiji na kojoj sve stane i utihne. Pokretne, mentalne slike, od kojih neke delim sa vama.

***

1 - Palma na dohvat ruke

Soba 116 nema balkon. Obećali su nam da će koliko sutra da nas premeste na bolje mesto, ali eto da se strpimo jedan dan. Soba je mala i mračna, ali ima veliki, rezbarijama ukrašen prozor koji se otvara kao “kod kuće”. Raširim prozorska krila i u sobu istog trena uđu svetlost i miris mora. Sa njima i listovi palme, bez najave. Jedno tanko, graciozno drvce raste tik ispod našeg prozora i svoju raskošnu krošnju uzanih listova pruža prema nama, kao ruku prilikom prvog susreta: dobro veče,moje lišće večeras šušti za vas. Vetar duva kroz nju; taj zvuk ima neku papirnu dubinu i podseća na resko slovo Š. Kasnije te večeri, kada u polusnu već ležimo u mirisnom krevetu sa prozirnim baldahinima, počinje da pada tropska kiša. Tropske kiše su iznenadni, moćni, kratki pljuskovi tokom kojih ti se čini da će nebo potopiti svet a samo malo kasnije zemlja je skoro potpuno suva. Kroz poluotvoren prozor čujem glasno, oštro, kao zvuk zvona, dobovanje kapi po listovima naše palme. Ustanem i priđem prozoru; nalet prohladnog vetra mi strese telo. Ispružim ruku. Dotaknem mokar palmin list optočen mesečinom: ovo je prvi put u životu da dotičem krošnju palme. Prisetim se visoke, tanušne palme u Vela Luci sa krošnjom visoko iznad svake građevine u tom gradiću, i onih zdepastih, debeljuškastih palmi uz rivu, koje nisam mogla da dohvatim prosto jer sam bila još suviše mala. Zato je ovo iskustvo blizine potpuno jedinstveno. Šakom obuhvatim čitav jedan snop i povučem ka sebi; voda klizi niz moj dlan, na podlakticu; potom kaplje na mermerne pločice na podu. Tup. Tup. Tutup. Tako. Puštam da kaplje sve dok se ne nađem u barici vode. Promrdam nožne prste ne bih li bolje zapamtila taj osećaj stajanja na hladnom,vlažnom mermeru. Vazduh miriši na rastrešenu zemlju i mokru mahovinu. Prisetim se mirisa korčulanskih borova, i pitam se zašto ovde ne miriši na moje more. Onda pomislim da niko nema sve. Objasnim sebi da Korčula ima miris borova, a Samana ima zvuk vetra i kiše među listovima palmi. I zadovoljna sam tim objašnjenjem. Jednako mogu da uživam u tome. Udahnem dugačko i duboko, sve dok mi se nozdrve sasvim ne napune mirisom kiše, protkanim dubokom, zelenom bojom. Zapamtim tu čudnu, zanosnu mešavinu zelenog, mokrog, srebrnog i papirnog, da bih lakše mogla da je se prisetim nekad, evo baš sada. Širom otvorim prozor i razgrnem zavesu, a onda se vratim u krevet, tap tap, preko hladnog mermera, ostavljajući mokre tragove za sobom. Beli čaršav miriše, baš kao i jastuk. Na so, na kamen i na kišu. Tabani su mi još uvek mokri, ali ne mari. Sutra ću spavati u drugoj sobi. Sutra, palma više neće biti moja.

2 - Un cafe, por favor

Sunce tek izlazi, a već je veoma toplo. Sati - 5:50. Iskradam se iz sobe da ne probudim njega, na prstima tapkam do izlaznih vrata, duž hodnika, niz stepenice, pa desno prema kafeu iznad plaže. Kada smo doputovali, rekli su nam da je to jedino mesto gde bi pre 8 ujutro ponekad mogli dobiti kafu, ako je jutarnja smena stigla da je skuva. Čini mi se da sam jedina koja je već spremna za novi dan, osim gospodina pored kog sam prošla u holu za prijeme. Učinilo mi se, pri tom, da sam nehotično, u par koraka zavirila u njegov život, onaj koji nije očigledan dok sedi ovde, u pletenoj fotelji, obučen u bele pantalone, belu košulju i bele mokasine, kao da samo što nije krenuo u elegantnu šetnju gradom - čitajući New York Times. Na zvuk mojih koraka izdigao je obrve i preko gornjeg ruba novina osmotrio da vidi ko dolazi. Gospodski je klimnuo glavom kada sam prošla pored njega, a onda je nastavio da čita, usamljen, elegantan i beo, kao snežna pahulja u afričkoj pustinji. Videla sam ga,na trenutak, u besprekorno pospremljenom montrealskom stanu na drugom spratu oniže zgrade, negde u blizini McGill Univerziteta. Živi sam, udovac već 8 dugih godina; vreme za penziju je došlo i prošlo ali njemu više prija da i dalje radi: predaje doduše samo još jedan predmet, Pedagošku etiku, ostale je prepustio mlađem kolegi, sa zadovoljstvom, odavno je,uostalom, zaključio da je moral zapravo jedina stvar na kojoj još vredi insistirati - bez njega, sve drugo je potpuno besmisleno. Živi uglavnom u spokojnoj tišini, osim nedeljom, kada mu na kućni prag stiže vikend izdanje lokalnih novina. Tada u pidžami i papučama otvara vrata svog stana da sa praga podigne smotuljak uvezan vrpcom, učtivo pozdravlja komšiju koji, tačan kao sat, u 5 ujutro svake nedelje dolazi kući iz noćne smene; uključi radio, tu prevaziđenu i zaboravljenu formu zabave, i uz šolju čaja od šipka - običaj koji je stekao u dvadesetogodišnjem braku i koji potpuno nesvesno održava već 8 godina iako je sam - počinje da lista novine od poslednje stranice, polako napredujući prema prvoj. Iskustvo ga je naučilo da se istinski važne vesti nikada ne nalaze na prvim stranama, naročito ne onda kada bi mogle pokrenuti lavinu javnog negodovanja. Drugačijih vesti, uostalom, odavno i nema. Par koraka kasnije, stojim u natkriljenom, otvorenom kafeu blizu plaže, pogledom tražeći nešto nalik na bokal sa kafom. Nema. Topao vetar duva kroz rupičaste naslone pletenih stolica, blago podižući rubove stoljnjaka. Kafe je potpuno prazan, ulickan i spreman da sat-dva kasnije primi prve jutarnje goste. Pomislim da ću morati da pričekam sa kafom do doručka, ali mi tada priđe jedna vitka dominikanka, ošišana kratko, kao dečak. Hola, kaže. Buenas dias, kažem. Cafe? smejuljim se upitno. Aaaaa! - kaže - Uno momento! Rukama mi pokaže da sednem za sto i da pričekam. Onda nestane iza pulta i kuhinjskih vrata, i malo kasnije izađe sa belim termosom tek skuvane kafe. Miris ispuni prostor oko nas, a moje lice poprimi izraz olakšanja. Osmehne se široko: niz prevelikih zuba, izraslih jedan preko drugog, bljesne na jutarnjem suncu. Dominikanci su siromašan narod. Većina ih još uvek živi u nedovršenim, sklepanim kućicama u senci banana. Moja nova prijateljica živi u obližnjem seocetu Los Cacaos, to saznajem tokom nevešte priče na 12 različitih jezika, od svakog po malo. Možda smo, ne znajući, pričale Esperanto. Zubna nega rezervisana je za bogate i slavne, pa svejedno, zubi su im beli, iako često nepravilni, kao izlomljeni pirinač gusto nanizan na konac. Zamišljam je kako nedeljom, upravo u ono vreme kada profesor otvara vrata svog stana i sa poda diže vikend izdanje lokalnih novina, budi svog dvanaestogodišnjeg sina koji u luci prodaje pletene šešire i ogrlice od školjki. Za doručak prži plantane, umiva se u lavoru, a onda dolazi na posao, da prerano probuđenom gostu koji se vrzma po praznom kafeu, skuva jaku dominikansku kafu. Ne prestaje da se smeši, radosno prihvata kesicu bombona, kutijicu šarenih automobila i komplet školskog pribora , koje trčeći donosim iz sobe ( česti putnici na karibe posavetovali su me da ponesem sitnice za decu); moli me da se potpišem na parčetu papira potvrđujući da je ovo poklon za nju, kako joj ga ne bi oduzeli na kapiji na kojoj ih pretresaju svakog dana na kraju smene. Svakog sledećeg jutra, dočekuje me sa osmehom, Ruth, moja nova prijateljica u Samani: ” Sasha! Cafe?”.

3- …Y un pina colada, si?

Spiralne kamene stepenice na samom kraju plaže vode ka veličanstvenoj vili kojom završava hotelski posed i počinje privatni. Tu, sakriven od hotelskih službenika iza gustih palmi ali taman dovoljno vidljiv da ga gosti slabi na suvenire ugledaju, na ogradi strpljivo sedi prodavac slika. Radoznalost me naterala da se popnem do ove improvizovane izložbe ulja na platnu. Na platnima se šepure plaže, tirkizna mora, palme i zalasci sunca, suviše napadno za moj ukus. Pogled mi zastane na jednoj slici: nije to remek delo, daleko od toga, ali nešto iz nje isijava u mom pravcu i tera me da pitam za cenu.Uokvireni bojom čokolade, na zagasito crvenoj podlozi, bronzani simboli u Taino stilu, kojima ne znam značenje ali su mi jako graciozni i lepi. Dvadeset američkih dolara; nikada nisam imala smisla za cenkanje, dobro, kažem, svratiću opet kasnije. Dok odlazim, zagledam se u jednu veliku ružičastu školjku na ogradi, i prodavac mi je spremno pokloni za uspomenu i dugo sećanje. Gacajući po plićaku, instinktivno prislanjam školjku na uho i to me vrati gotovo dvadeset godina u prošlost, kada nam je mama na gradinskoj plaži prislanjala mokre školjke na uho i govorila : U svakoj školjci huči sakriveni talas mora. Poželim da sam ponovo tamo. Da imam 12 godina, da sa Tončijem lovim ježeve i cičim kada moj brat ponosno iz vode izvadi smežurani morski krastavac, to nesrećno,besprizorno morsko stvorenje, sve mlateći njime levo-desno oko moje glave. Kasnije pošaljem muža da vidi da li mu se sviđa ta slika, da li bi mu smetalo da je gleda svaki dan na nekom zidu, jer meni ne bi. Vraća se, sa novom cenom: 15 dolara i mali ručni termos koji je poneo da bi na plaži mogao da pije hladno pivo. Primopredaja je poslednjeg dana kada mu termos više ne bude trebao. Sutradan, međutim, prodavac se došunja do našeg mesta na plaži, sakrivajući se i izvirujući iza stabala palmi kao u crtanom filmu. Senor! - šapatom doziva mog muža, pa nastavlja na izlomljenom engleskom - Specialni popust danas. U pesku crta broj 13 i dodaje uz nesigurni osmeh, dižući kažiprst jedne ruke da označi broj: Y un pina colada, si? Pogođen ovom srdačnom molbom za čašu pića koje je gostima hotela besplatno a uljezima strogo zabranjeno baš kao i zadržavanje na plaži, muž, koji će sada, iz estetskih razloga, čitaocu biti predstavljen kao Juga, hitro ustaje sa svoje ležaljke, rukuje se sa prodavcem da utanači dogovor, i odlazi u hotel po novac i pina coladu. Prodavac ga čeka sakriven iza palmi, na stepenicama koje vode prema vili; posle dugo gustira žućkasti napitak, krckajući zubima komadiće leda, misleći o ko zna čemu, možda o današnjoj zaradi ili o tome kako je do pre par minuta bio strašno žedan.

4- Nikad više, najviše, zauvek….

On je sa tatom i mlađim bratom doputovao iz Berlina, na tri nedelje. Ona je doputovala sa mamom i tatom, iz Kanade, na sedam dana. Posmatram ih prvo veče u restoranu, kako se zgledaju preko ramena svojih roditelja, sve krijući pogled jedno od drugog. Ujutro, na plaži, ona igra odbojku sa lokalcima. On posmatra iz prikrajka, suviše je stidljiv da bi se pridružio. Imaju 16 , najviše 17 godina. Ona je lepa onoliko koliko mladost jednom prosečnom licu uokvirenom kovrdžavom dugom kosom može da podari lepotu. Svaki nedostatak na njenom licu, međutim, nadomešten je gracioznošću tela. Ona se bavi sportom, plivanjem i odbojkom, ponosno objašnjava tata nekom od gostiju koji primećuje da joj odbojka odlično ide. Nemac je, međutim, nesrećno izdužen pubertetom. Ima lepo lice i žive oči, ali dok hoda njegove se duguljaste, mršave ruke i noge klate oko trupa kao na marioneti. Ta disproporcionalnost navodi ga da se spotiče i posrće kao neki smotanko, i on je vidno uznemiren zbog toga. Šta ako ga ona baš sada gleda? Nije lepo gurati nos u tuđu intimu, a zaljubljivanje na moru strašno je intimna stvar. Međutim, nemoguće ih je ne videti kako igraju svako svoju ulogu u ovom malom hotelu, na maloj plaži, u jednom jedinom, malecnom Piano barupri dnu poseda. Upoznavanje mi je promaklo. Desilo se ko zna gde, verovatno drugog dana. Trećeg su Nemci večeru završili upravo kada su Kanađani ulazili u restoran, i on joj je na izlazu šapnuo nešto, a ona je rekla Ako ne bude suviše kasno. Četvrte večeri, većina gostiju sedi u pletenim stolicama ispred Piano bara, jer napolju duva prijatan vetar a bend je ionako suviše glasan da bi se sedelo unutra. Kada uđem da naručim piće, vidim kako tata Nemac, brat Nemac i zaljubljeni Nemac sede za jednim stolom, potpuno sami ako se izuzmu bend, barmen i Kanađanka. Ona sedi za njihovim stolom,uspravljenih leđa i prekrštenih nogu preko kojih pada plisirana bela suknja, u očiglednoj neprijatnosti, ali učtivo klima glavom na nešto što je tata Nemac rekao. Zaljubljeni Nemac prevrće očima, iziritiran prisustvom svoje porodice na ljubavnom sastanku. Moralo je proći više od pola sata, jer sam do tada već popila svoje piće, kada su tata i brat konačno izašli iz bara i seli u baštu. Od tog se dana više nisu razdvajali, Nemac i Kanađanka. Preko dana bi se na plaži izdvojili u ćošak pri dnu stepeništa. Uveče bi, oboje obučeni u najbolje odelo, sedeli na balkonu restorana držeći se za ruke, ili bi se iskrali u dvorište i šćućureni u drvenoj senici grlili kao da je neće dočekati sutra. Ponekad su pričali, ali češće su ćutali, zaljubljeno se gledajući i misleći pri tom, sasvim je izvesno, da nikada više u životu nikoga neće voleti na ovakav način, da im se nikada više neće desiti da od samog početka osećaju kao da nekog poznaju celog života iako su ga tek sreli; zaklinjući se na večnu ljubav, obećavajući jedno drugom da će pisati, da će se sledeće godine ponovo ovde videti, da neće zaboraviti, da…. Mogli bi sada ovu idilu sprati mlazom realnosti u kojoj, na žalost, pisma vremenom postaju ređa i kraća, on pronalazi devojku u školi a ona momka u plivačkom timu, još neko vreme se trude da održe privid čežnje i ljubavi a onda, neminovno, taman pred sledeće letovanje, nestaju jedno drugom iz života bez doviđenja, bez vidimo se, možda uz jedno neiskreno Hajde da budemo drugovi…. Mogli bi, ali to ne bi bilo ni malo lepo sa naše strane, mi smo već imali svoje letnje, prve i večne ljubavi, svoja nikad više, najviše i zauvek. Ostavimo ih, zato, da uživaju u ovom kratkom letnjem zanosu, u svojim neobuzdanim osećanjima, da pate na rastanku, da se krišom drže za ruke u gužvi ispred autobusa kojim će ona otputovati kući i ostaviti njega na milost i nemilost tati i bratu koji će imati bezbroj pitanja, koji će sve hteti da znaju, dok će on tvrdoglavo čuvati svaki detalj samo za sebe, nemarno odmahivati rukom na njihove šale i u internet kafeu proveravati poštu trideset puta dnevno, grozničavo odmeravajući svaku reč u njenim pismima, tražeći skrivene znake da joj nedostaje i nalazeći ih u ponekom naizgled banalnom “samo” ili “i”. Ostavimo ih i da mnogo godina kasnije sa olakšanjem zaključe da mladost ne prolazi, kako nam se to često pogrešno čini, ona je uvek tu samo se, ponekad na žalost, a ponekad na sreću, dešava nekom drugom.

5- Ovako zamišljam Kumevavu

Sa taksistom smo se pogodili da nas za 20 američkih dolara odveze u Santa Barbara de Samanu, i da nas vrati u hotel u dogovoreno vreme. Stigli smo u grad oko podne. Sunce je vrelo i prži sve pod sobom, veoma brzo shvatamo da smo trebali doći ili ranije ili kasnije, ali nikako u ovaj pakleni čas. El Malecon, priobalno šetalište, vrvi od čamdžija, motociklista i taksista, sluđenih turista i uličnih prodavaca suvenira, putnika koji se ukrcavaju i iskrcavaju sa malih i velikih čamaca pridržavajući se za stubove zakovane za mol, meštanki sa viklerima u kosi koje prodaju sveže narezane komadiće šećerne trske. Ovaj slatkiš je drvenast i pun slatke vode koja ti se sliva niz grlo dok je,parče po parče, isisavaš iz trske sve dok ne ostane potpuno sažvakana i suva. Pored nas promiču minijaturni kamioneti, motocikli sa zapregom koji voze turiste od jednog do drugog odredišta, neosedlani konji i upregnuti magarci. Juga upre prstom u Most za nikud koji se pruža levo od nas i kaže - Idemo tamo! Cenim da je predaleko i da nemamo dovoljno vremena za tu avanturu, ali moje ubeđivanje ne pomaže, pa tako krećemo na put, prateći priobalno šetalište na kom nas starac bez noge, crn kao ugalj, sustiže i traži da mu u ruku iscedim malo kreme za sunčanje koju držim u ruci. Odbijamo nekoliko ponuda za vožnju čamcem, motorom ili taksijem, Gracias, no. Mi idemo peške! Čitalac već sada naslućuje da je po sredi nepromišljena odluka, tako reći očigledna greška, ali, čitalac ima prednost distance, dok smo mi sasvim obuzeti avanturističkim duhom i puni entuzijazma, čak i kada nas put navede na prašnjavu, pustu stazu na kojoj nema nikog osim nas, zalutale rage koja samo što nije krepala na suncu sa naše leve strane, nekoliko napuštenih automehaničarskih radnji i deponije smeća. Temena su nam se usijala, zaslepljeni svetlošću škiljimo, rukama štiteći oči, sada smo već odmakli prilično daleko, a dug put ispred nas sve više liči na stranputicu. Da, most je nedostupan sa ove strane, treba se popeti na brdo pa se spustiti do mosta, okolo, samo mi više nemamo snage ni vremena za to - izmoreni žegom i prašnjavi, poraženo se okrećemo i krećemo natrag. Pored nas prozuji jedna porodica na motoru, a potom ugledamo i dve Dominikanke koje hodaju u našem pravcu noseći peškir iznad glave ne bi li se zaštitile od nemilosrdnog sunca. Zbog čega ja u torbi imam veliki peškir ostaće nepoznato i meni i vama, tek, prisetim se da ga imam. Ubrzano koračamo natrag, prema Maleconu, prema bilo kakvom hladu, držeći peškir u visini, kao nadstrešnicu, svako po jednom rukom. Kasnije te večeri, oboje imamo po jednu izgorenu, pocrvenelu ruku koja boli, i sećanje na začuđene poglede meštana dok gotovo trčimo prašnjavim putem, natrag, prema gradu. Karipsko sunce je nemilosrdno i mnogo drugačije od bilo kog drugog, dovoljno je samo par minuta da na njemu potpuno izgoriš čak i kroz oblake, a kamoli u podne vedrog dana. Posle sedimo pod malekonskom palmom, polivamo se vodom i hukćemo, probijamo se kroz vrevu pristaništa i prelazimo put, gde u prozračnom, beličastom kafeu Le France pijemo espreso. Tu nam prilazi prodavac dominikanske muzike iza kog kaska jedno zbunjeno dete. Odaberem Merengue, tradicionalnu dominikansku muziku za tradicionalni dominikanski ples, prodavac odlazi, a dete, ispostavlja se, nije njegovo. Ono i dalje stoji, gledajući u nas, tiho i stidljivo govoreći nešto što ne razumem. Iz njegovog blagog, nasmešenog lica vrca razoružavajuća, prostodušna dobrota i ja ga odjednom volim kao da je moj. Pružam mu novčanicu od 100 pezosa jer ne znam šta bih drugo mogla, a on nekako zbunjeno priđe bliže, uzme novčanicu ali i dalje stoji tu do nas, gleda u mene, spušta pogled dole, valjda razočaran što ga ne razumem. Tada čujem Jugu, koji je shvatio što ja nisam: Saša, pa hoće da ti očisti cipele. Tek tada vidim kutiju, prepunu četaka i vikse, kako mu visi o ramenu, tako velika kutija na tako malom dečaku. I rastužim se što on čisti cipele, a mi smo u japankama, o bože, kakva strašna nepravda! Dominikanci su dostojanstveni i ponosni ljudi i retko kad šetaju ulicom u šorcevima ili bosi, i po najvećoj vrućini videćete ih u dugim, tankim pantalonama, košuljama i cipelama; osim toga vole da zarade, na neki način već, novac koji dobiju od tebe. Zato on stoji, ne odlazi, iako u ruci drži novčanicu od 100 pezosa, gleda me nekako milo i njegovo mi se kruškasto lice nežno smeši. Nikada ga više neću videti ali ću sasvim sigurno zauvek da ga pamtim. Pitam ga da li bi hteo da se slika samnom, pokazujem mu foto aparat, a on radosno i spremno staje pored mene i dopusti mi da mu položim ruku na leđa. Taj me osećaj pod prstima trgne, dok aparat škljoca imam osećaj da dodirujem sitnu, toplu i preplašenu životinju - tako je mršavo i tanano ovo malo telo ispod široke sive košulje. Blago ga potapšem po ramenu i kažem Gracias, a on mi klimne glavom, smejuljeći se, i nesigurno potapše mene. Onda nam mahne u znak pozdrava i ode, a meni, sasvim neočekivano, pada na pamet Kumevava, sin prašume. Dok zamišljeno otpijam gutljaj kafe, Juga već zna da u meni buja neobjašnjiva tuga, onakva kakvu osećamo obično onda kada se zauvek rastajemo sa nekim koga smo znali čitavog života. Uz uzdah, kojim se uvek vraćam iz dubokih lutanja, pomislim : Sada i ja imam Kumevavu. I to me učini ponovo srećnom.

Neki ljudi prekraćuju vreme gledanjem filmova. Razgovorom sa saputnicima. Spavanjem. Ispijanjem besplatnih vina i piva. Kod mene se let avionom svodi na čekanje. Ne radim ništa drugo. Samo čekam. Satima. Nije to zbog straha. Ne plašim se letenja, samo sam tokom celog putovanja jednako spremna da najefikasnijim, unapred sračunatim potezima : otkopčam kaiš, izvadim svoj prtljag iz ormarića iznad sedišta, i provučem se kroz metež tek probuđenih, pripitih, usporenih, onih što još uvek prikupljaju svoje magazine i jastučiće sa poda, upasuju potkošulje i tragaju za kesama iz free-shopa; da među prvima stignem do izlaznih vrata, preko mosta, po svoj prtljag, preko carine i u susret nekom ko me iza vrata sa zamućenim staklima čeka. Ne mogu da spavam, tokom leta, jer ne mogu da pronađem udoban položaj. Ne mogu da gledam film jer me zaboli vrat dok ga krivim ka ekranu koji je ili predaleko, ili preblizu, ili suviše u stranu. Ponekad čitam. Ali uglavnom gledam kroz prozor, u mrak ili u svetlost. Osim kada nas nateraju da spustimo zaštitna okna.

Jednom prilikom sam par sati posmatrala kako se približavamo jutru. Leteli smo iz noći u dan. Nebo, razmekšano ranim suncem. Oko mene su svi spavali. Bio je decembar. Badnje veče. U Torontu je tog dana padao sneg, duvao je strašan vetar, i bilo je oblačno već nekoliko dana. A Beograd su opkolili teški kišni oblaci, nije se mogao videti ni kada je avion nešto kasnije počeo da ponire ka aerodromu. Gore, međutim, je sijalo sunce, kao i uvek, kao i svakog dana. Gore, stvari stoje drugačije. Gore je ona perspektiva koju brzo gubimo iz vida pritisnuti donjom. Gore je odgovor na pitanje o kom ne volimo da razmišljamo predugo, jer nas podseća na neprijatnu činjenicu da bi se svet jednako okretao i bez nas u njemu. Gore je odgovor na pitanje veličine. Bezvremeni muk nemerljiv ritmom metronoma ili časovnika. Svet kakav je postojao, bez svesti o trajanju, mnogo pre nas. Onakav kakav će ostati i kada odavno više ne budemo bili tu.

Valjda iz dosade, tom sam prilikom došla do zaključka da bi baš ono što nas podseća na prolaznost sopstvene malenkosti moglo da bude lek za mnoge boljke umišljene veličine. One od kojih se razbolimo kada se do te mere zapetljamo u dešavanja u svom minijaturnom univerzumu, da nam svaka nepovoljna sitnica u njemu deluje kao kosmička zavera. Od tada se protiv neraspoloženja izazvanog lošim vremenom borim prisećanjem na činjenicu da je iznad oblaka uvek sunčano. Da naši oblaci ništa ne menjaju u opštem poretku stvari. Da su samo maska. Da je sve stvar percepcije. Da to što ja ne vidim Sunce, ne znači da ono ne sija. Ovo zvuči kao apsolutni komonsens, ali, ako smo iskreni prema sebi priznaćemo da prečesto svoju perspektivu smatramo konačnom, a konačnost, to bar stoji, ima ukus i miris tragedije. Retko svesno istupamo van okvira ličnog sveta, retko se bavimo mišlju o svemu što postoji van nas.

Kako bilo, moja taktika donosi pozitivne rezultate. Za tren oka se oraspoložim kada zažmurim i prisetim se kako je van mog vidokruga divan, sunčan dan. Jednom smo na času filozofije raspravljali na ovu temu: ako se drvo sruši u sred šume, da li će proizvesti zvuk ako niko nije tamo da ga čuje? Ako zanemarimo definiciju zvuka, ovo se pitanje ustvari bavi odnosom stvarnosti i ljudskog iskustva . Da li svet postoji nezavisno od nas? Ili je, pak, samo skup naših opažaja koji, bez nas koji ih opažamo i tumačimo, ne bi bili to što jesu, nikome ne bi značili ništa?

Iako je kraj maja, leto još nije stiglo u Toronto, a i proleće hoće-neće. U utorak uživamo na 25 sunčanih stepeni, a sreda nas kišom, vetrom i oblacima vrati u novembar. U četvrtak vetar utihne ali kiša ne prestaje da pada. U petak prestane kiša, ali se vrati vetar. I tako od aprila.

A ja se protiv zimskog bluza borim ovako: prisetim se Sunca nad oblacima, i prisetim se Samane. Zatvorim oči i zamislim da sam na plaži. Čujem šuštanje palmi i talase koji zapljuskuju vreo pesak i crvenim algama obložene stene. Kažem sebi kako sam samo tri avionska sata udaljena od toplog, tihog i slanog. Samo tri sata. Mogla bih, evo sada, da se vratim tamo, ako bih baš htela. Ali neću sada, možda neki drugi put. Opet flertujem. Važno mi je samo da znam da mogućnost postoji. Ako postoji, nikada i ne moram da je iskoristim da bi mi bilo lakše. Najgore je osećati se osuđen na nešto . Kada si osuđen, i prijatne stvari počnu da smetaju. Takav je, eto, čovek. Nezahvalno biće. A i sam privid izbora neprijatne stvari čini podnošljivim. Nije samo nezahvalan. Čovek je uz to i prilično naivan. Lako ga je nasamariti. Da. Dovoljno je da sebe samo podsetim da je sve što je na ovom svetu lepo ustvari strašno blizu, praktično na dohvat ruke. Naročito ako posmatraš stvari u kosmičkim okvirima. Toliko je blizu, da je smešno biti nezadovoljan što nije bliže. Zapravo, veoma je korisno biti naivan. Naivnost, u neku ruku, ima adaptivnu vrednost. M-hm.

Samana je, dakle, strašno blizu. Šta je to - samo tri sata čekanja da se unapred sračunatim pokretima otkopča kaiš, izvadi prtljag iz ormarića iznad sedišta, i provuče kroz metež tek probuđenih, pripitih, usporenih, onih što još uvek prikupljaju svoje magazine i jastučiće sa poda, upasuju potkošulje i tragaju za kesama iz free-shopa; da se među prvima stigne do izlaznih vrata, preko mosta, po svoj prtljag, preko carine. Samanski aerodrom, doduše, nema vrata sa zamagljenim staklima, pa taj deo otpada. Vrata su neprozirna i siva, a iza njih je ogromna otvorena dvorana sa klupama na kojima se odmaraju putnici koji se vraćaju kućama - u kišni Sijetl, vetroviti San Francisko, oblačni Čikago ili, kao što će biti naš slučaj osam dana kasnije, Toronto koji je u aprilu sve to zajedno. Ali sada, dok se vrzmamo po dvorani kroz koju struji vruć vetar, vukući kofer ka autobusu kojim ćemo se naredni sat truckati do hotela po krivudavim, uskim putevima na kojima su motociklisti arogantniji od kamiondžija - uopšte ne mislimo o Torontu, o kiši ili o oblacima. Uopšte ne mislimo. Ni o čemu. Samo posmatramo šumu palmi koja se prostire u nedogled, iza aerodromske kapije.

Samana je poluostrvo i provincija na severoistoku Dominikanske republike. Od tipičnih dominikanskih letovališta razlikuje se po tome što je do nedavno bila teško dostupna. Najbliži aerodrom bio je udaljen više od četiri sata vožnje, i ova nepogodnost omogućila je da samanska priroda dugo ostane netaknuta vrtoglavim razvojem turizma zbog kog su kilometarske peščane plaže postale ekskluzivno vlasništvo gigantskih hotela koji niču kao pečurke duž severne i južne obale. Zbog izuzetno pogodnog položaja koji garantuje zaštitu od uragana, mirnu luku i laku odbranu zaliva od neprijateljskih brodova - Samana je imala više nego burnu istoriju. Kada je Kolumbo u potrazi za vodenim putem do Kine i Japana slučajno naišao na ostrvo u blizini Kube koje će kasnije nazvati Hispanjola, njegov brod ukotvio se u samanskom zalivu. Kolumbo ga je, prigodno, nazvao Zalivom strela, zatečen agresivnim napadom sa kopna, odakle su Taino indijanci strelama zasuli njegov brod. Istorija kaže da je ovo bio prvi oružani otpor ddevropskim kolonizatorima. Španija je, nakon prilično mučne i neuspešne kolonizacije Samanu prepustila Francuzima u zamenu za sopstveno, pokoreno zemljište. Tamo je Napoleon napravio veličanstvene nacrte za glavni grad Novog Sveta, ali mu se taj san nikad nije ispunio - osujetile su ga haićanske revolucije, britanske invazije i građanski ratovi. Dva puta, Samana je skoro pripala Americi. Prvo je general Pedro Santana potpisao sporazum o aneksiji, ali su Haićani srušili njegovu vladu pa do pripojenja nije došlo. Potom je njegov naslednik, Buenaventura Baez, pokušao Samanu da proda za 150 hiljada dolara Amerikancima koji su je želeli za svoju glavnu karipsku luku, ali američki senat nije ratifikovao ovaj sporazum. Zato je Samana ponuđena privatnim američkim investitorima na stogodišnji zajam koji bi Baezu garantovao potpunu političku kontrolu nad provincijom. Pre nego što je sporazum sproveden u delo, Baez je, međutim,bio smenjen sa vlasti a ugovor poništen.

Tragovi ove burne istorije danas podsećaju na nikad ostvaren san o veličanstvenoj Samani. Glavni grad provincije, Santa Barbara de Samana, dom je čuvenom Mostu za nikud. Most je, po Napoleonovim nacrtima, trebao da spoji obalu samanskog zaliva sa dva pusta ostrva u blizini. Kada je 70-ih godina Joaquin Balaguer došao na vlast, poželeo je da u delo sprovede sve Napoelonove nacrte i od uspavane, siromašne Samane napravi najveće i najlepše letovalište na svetu. Započeo je izgradnjom tankog, dugačkog mosta koji je pristanište spojio sa minijaturnim ostrvcima, i na kraju tog puta otpočeo izgradnju restorana. Kada je, par godina kasnije, izgubio vlast, izgradnja je stala i nikada nije dovršena, ostrvca su ostala napuštena, a most je još uvek tamo, i gotovo trideset godina kasnije poznat je po tome što vodi u - ništa.

Uzgred, glavni grad Dominikanske republike, Santo Domingo, smatra se prvom ozbiljnom evropskom kolonijom u Novom svetu. Ovaj grad osnovao je Kolumbov brat, Bartholomew Colombo, a Kolumbov sin, Don Diego, bio je prvi guverner Santo Dominga. Kako su Kolumbovi posmrtni ostaci tokom vekova putovali iz Španije, preko Dominikanske republike, u Havanu i natrag u Španiju, dominikanska tvrdnja da se u Santo Domingu nalaze Kolumbove kosti prilično je verovatna. O debati povodom Kolumbovog porekla i konačnog počivališta, možete pročitati ovde.

A manje poznatu Samanu posebnom čine još i ove stvari:

1. Cayo Levantado - originalno Bakardi ostrvce ovekovečeno promotivnom fotografijom ‘70-ih godina. Ostrvo je okruženo koralnim grebenom koji štiti samanski zaliv od snažnih okeanskih struja i talasa.

2. Omiljeno mesto za parenje grbavih kitova koji prevaljuju put od Njufaundlenda i Grenlanda svake zime da bi se u mirnoj vodi samanskog zaliva nesmetano voleli.

3. Najvažnije karpisko stanište mangrova, drveća koje ne krije svoje korenje.

4. Mnoštvo pećina čija unutrašnjos čuva rane indijanske petroglife i piktografe.

U sledećem postu: samanske mentalne slike i po koja fotografija iz lične kolekcije

(Kites, Dublin)

Toksični, obični i lekoviti ljudi. Ako ima jedna podela koju treba u životu rigorozno vršiti u odnosu na druge ljude, bez osecanja krivice, to je ta. U korist mentalnog zdravlja. Sopstvenog, naravno.

Srećem ih svaki dan. Neki ljudi su mlaki , obitavaju tu negde na ničijoj zemlji, niti prijaju niti škode. Moj svet bi se jednako okretao i bez njih u njemu.

A onda, postoje oni retki ali moćni, koji truju. Sve oko sebe. Sve sa čim dođu u kontakt. Uvek su nezadovoljni, uvek besni, uvek im nešto nije pravo. Sve najbolje znaju. Isisavaju životnu energiju iz drugih u dugim, požudnim cugovima. Laprdaju bez prestanka. Prave gnusne grimase dok se obračunavaju sa svetom i sprovode svoju volju. Manipulišu. Smatraju da ceo svet treba da se vrti oko njih , sa njim i vi. Ako ne uskočite spremno u to kolo, biraju jedno od dva sredstva da vam daju do znanja da vam neće oprostiti: ulaze u otvoreni sukob potežući pri tom najniža sredstva i upošljavajući najgnusnije metode strane svakom trezvenom čoveku, ili pak teatralno ćute, grimasama daju do znanja da vas preziru, čim okrenete leđa počinju da truju okolinu novom pričom - o vama. U očima im često vidite autentičnu mržnju. U pokretima agresivnost i, neretko, samouverenost bez pokrića. Ako imaju problem, pa pogrešite i dopustite im da vas njime opterete, to će trajati satima, iscrpeće svu radost i energiju iz vas. Ponekad će pak biti samo pasivno agresivni. Podbadaće, provociraće, namerno raditi stvari koje okolini smetaju, bacaće seme svađe sa velikom radošću i uživati u prizoru koji sledi. Spletkariće. Kovaće razne zavere. Ili će, što je slučaj kod najumilnijih primeraka, tražiti od vas neku pomoć a onda se dosledno truditi da vas osujete u pokušaju da im zaista pomognete. U Bernovoj knjizi “Koju igru igraš” ovaj tip spada u one koji sve što kažete dočekuju sa “da, ali”. Više se ne sećam kako se ta igra zvala.

Ima mnogo drugih iritirajućih ponašanja i ima mnogo ljudi koji nam na neki način već ne prijaju, ali nisu toksični. Nerviraju, smetaju, ometaju, zamaraju,ne zaklapaju - ali ne truju. A trovači su jedinstveni po svojoj potrebi da svoj jed i gorčinu prenose na druge ljude. Najnezadovoljniji su kad nema šta da im smeta, i tako se večito vrte u začaranom krugu samorazdraženja. Kada te zapljunu oker šlajmom iz dubine duše, oni se osećaju bolje. Žive od tuđe energije, hrane se iscrpljujući tuđe raspoloženje, dobijaju neki osećaj uzvišene vrednosti vežbajući svoj maligni uticaj na okolinu, traćeći joj dragoceno vreme.

Trovači su uglavnom veoma ograničeni. Njihova se argumentacija svodi na površne i često irelevantne zaključke, njihova plitkost ogleda se u potpunoj nesposobnosti da uvide zašto su ti zaključci pogrešni, uskost njihovih pogleda na svet evidentna je u nemogućnosti da vide dalje od svog trenutnog cilja, a cilj je samo jedan - otrovati okolinu i onda likovati nad svojim uspehom do sledeće prilike.

Simptomatično je da ovi ljudi misle da su više u pravu ako glasnije pričaju. Zbog opsesivne potrebe da budu apsolutno u pravu, oni tako uglavnom urlaju dok iznose svoje stavove ili optužbe ili jadikovke. Dramatizuju. Prave scene. Teatralno demonstriraju silu. Vole da deluju opasno. Iskreno veruju da im ponašajna agresivnost daje na intelektualnoj snazi. Gledaće da te po svaku cenu uvuku u tu destruktivnu komunikaciju, jer angažovana publika je jedino što im daje razlog da postoje. Kada ne bi imali sa kim da se “ćeraju”, njihov život ne bi imao smisla. Tu se treba prisetiti jedne izreke koja kaže: never argue with a fool- they’ll drag you down to their level and beat you with experience. Odnosno- ne svađaj se sa budalom, jer će te spustiti na svoj nivo i dotući iskustvom.

Zaključila sam, najbolji način da se suočiš sa ovakvim ljudima je da ih ignorišeš. Potpuno, bez pardona, sasvim nekulturno. Naravno, ako si čovek, ni ignorisanje ne jamči da ćeš ostati totalno neoštećen. Ali makar nećeš biti izložen onoj dozi koja bi ti skratila život za par dana. U situacijama u kojima može da se bira, trovače jednostavno treba isključiti iz svog života. A pošto su kao pijavice, to znači da ponekad treba biti bespoštedan i neuviđavan do mere koja ti inače nije po ukusu.

Ali!

Svi toksični ljudi sveta da se skupe na istom mestu (ima neko bombu?) ne mogu naneti štetu po intenzitetu uporedivu sa lekovitošću jednog jedinog osmeha one druge, suprotne vrste.

To su oni ljudi koji na svoju okolinu deluju kao lek. Njihova pojava leči sve što boli, što fali, što nije na svom mestu. Oni se jednom osmehnu i nebo se razvedri. Kada se od srca nasmeju, ti se smeješ sa njima. Kada uđu u prostoriju,unesu sa sobom taj čudesni entuzijazam, i svima se popravlja raspoloženje. Često, oni ne moraju ništa da kažu i ništa da urade, njihova vesela dispozicija jednostavno varniči i potpaljuje okolinu. Moj brat je jedan od njih. Zato ga volim još više.

A htela sam nešto o ovome da kažem zato što….

Posle užasnog dana na poslu, gde sam morala u timu od četiri čoveka (gde ignorisanje nije bilo opcija budući da projekat mora biti završen do kraja dana) da nađem način da neutrališem razorno dejstvo trovača koji se našao među nama i čija se toksična slina sručila na nas kao nuklearna bomba od 50 megatona, a onda još i da se suzdržim pa ne razbijem glavu iz čijih je usta i očiju ta gadost kuljala ( što je bilo neuporedivo teže)…. posle takvog dana dakle, dolazim kući potpuno iscrpljena, smoždena, isceđena,dotučena, kako god vam drago, nema te reči koja može adekvatno opisati to stanje. Želim samo da se istuširam ( ne znam zašto imam utisak da voda pomaže), i da legnem, da se pokrijem preko glave i spavam do prekosutra i možda, samo možda, uspem da zaboravim psihičko nasilje izvršeno nad svima nama tog dana.

I onda se događa ovo:

U hodniku zgrade, kod lifta, neka gužva. Jedni izlaze, drugi ulaze, neki čovek prolazi između njih, i posred tog haotičnog kretanja stoji jedan čovečuljak u pidžami na štrafte i papučama, proćelav, sa gotovo začuđenim izrazom na licu i malo dignutih ramena kao u nekom pitanju. Znam ga, komšija sa petog sprata, vidim ga jednom u par meseci jer uglavnom ne izlazi iz stana. Još uvek ne obraćam mnogo pažnje na njega. Lift se zatvori pre nego što smo svi stigli da uđemo, dvoje iznervirano krenu peške, jedan čovek krene napolje (?), a dedica u pidžami vidim sve bi nešto hteo ali ne bi da se nameće, krene za ovima što su krenuli peške ali ih ne stigne, pa krene za čovekom koji je krenuo napolje ali ovaj izađe i zamakne iza vrata, pa krene natrag do lifta , i nekako pomirljivo uzdahne spuštajući ramena i nasmeši mi se. Još uvek prebiram po mislima i u sebi polemišem o tome da se sve dobro i završilo, kako je moglo da bude. To sa poslom. Ali mi njegov nenametljiv osmeh i žmirkanje polako spuštaju pritisak. Dobar dan, dobar dan. Da li je jako hladno napolju, jeste, jako. Pritiskam dugme za peti i osmi sprat, vrata se zatvaraju, u liftu deda i ja. Smeška se onako kako to obično čine stari, dobroćudni ljudi pomireni sa životom i smrću i svim što ih u međuvremenu može zadesiti. Blago, baš kao da se nikada ne ljuti, nikome ne zamera, ništa ne shvata suviše ozbiljno jer već je dovoljno video a suviše malo vremena mu je preostalo da bi pridavao važnost nepopravljivim stvarima. Smeška se iza svojih velikih naočara i žmirka.

Onda nenametljivo uzdahne, i izdigne malo to što drži u rukama a ja tek sad primećujem. Teglicu pirea od kuvanih jabuka. Drži je pažljivo kao jaje iz kog samo što se nije izleglo neko dragoceno pile, jednom rukom obuhvatajući dno a drugom poklopac. Prsti su mu grguravi, koža suva i bela. Pridigne je nesigurno i kaže: “Eto išao sam da zamolim Frenka da mi otvori, ali nije tamo. Ja sam sad suviše slab, ne mogu.” - i onda ruku koja je pokrivala poklopac usporeno usmeri ka srcu pa doda kao da mi poverava tajnu, pri tom se smeškajući i žmirkajući kao da se izvinjava što opterećuje svojim problemima “Znate, imao sam operaciju”. Lift staje na petom spratu, i ja se, konačno, kao podbodena, prenem iz svog unutrašnjeg monologa, uzmem teglu iz njegove ruke, okrenem je naopačke pa je malo lupnem po dnu, i na dedicino oduševljenje - otvorim. Bio je toliko iskreno zatečen iznenadnim rešenjem svog problema, da pričajući o teglici verovatno nije ni pomišljao da me pita da mu pomognem. Lice mu se ozarilo kao obradovanom detetu. Samo što nije poskočio od radosti. Možda su mu se mnogo jele jabuke a ne može da žvaće pa je pire odlično rešenje. Šta god da je razlog, otvorena teglica na njega je delovala kao eliksir mladosti. Licem mu se razlio osmeh pun zahvalnosti, koraknuo je ka meni kao da bi me zagrlio ali je ustuknuo, pomislivši valjda da bi to bilo neprilično, pa je par puta zbunjeno žmirnuo i izašao napolje. Stojeći na hodniku pre nego što su se vrata zatvorila, zagledao u mene i kaže: “Ako ja nekad mogu nešto da učinim za Vas, samo recite!” . Pritom sleže ramenima opet se izvinjavajući, valjda za činjenicu da je slab i star i da zapravo neće moći da uzvrati ogromnu uslugu koju sam mu učinila. Meni se neka toplina razlila telom, svi mišići u licu zagolicali, sve mi nekako lepo oko srca. ” Dogovoreno” -kažem kroz procep između zida i vrata koji se upravo sasvim zatvorio, i uhvatim sebe gde se smeškam kao ono isto obradovano dete.

I, kakav je bio dan na poslu?

Ma,nebitan. Bitno je ovo osećanje koje je na mene prešlo kao neka umilna zaraza, prosto jer mi se neko toliko iskreno i toplo osmehnuo, da sam mogla da osetim kako taj osmeh miluje moju dušu i leči je.

Za to osećanje, srećom, ne postoji antidot.

Зграда осигуравајуће компаније Лојд, архитекта Ричард Роџерс, Лондон-Сити.

У околини ситија, после радног времена нема нигде никог. А тешко је видети и небо:

А и кад се види, више је него драматично:

(St. Patric’s Parade, Dublin) 17. март 2007.

Овај мали град је једна од највећих лука на југу Ирске. Последња станица некадашњег Титаника. Никакве палате, ни замка. Само катедрала на једној узвишици. Визуелна доминанта над живописно обојеним кућерцима. И поред тога, тешко је пронаћи пут до катедрале.

Можда зато, иако нема ама баш никакаве везе са Кафком, атмосфера и топос подсећају ме на замишљене призоре из његовог недовршеног романа. Замак. У граду без замка.

Abdandon thought and let the dream descend…

Jedva sam čekala! Za rođendan mi je ove godine upriličen odlazak u pozorište o specijalnoj prilici- povratak Fantoma na scenu u Torontu - na samo četiri meseca!

Fantom u operi je roman Gastona Leroa iz 1909 godine. Od objavljivanja, roman je nebrojeno puta adaptiran i pretvaran u filmove, opere, mjuzikle. Najpoznatija pozorišna produkcija je naravno Njujorška (Andrew Lloyd Webber), ujedno predstava sa najdužom postavkom na Brodveju ( od 1988) baš kao i na pozorišnoj sceni Toronta ( od 1989). Svetska premijera održana je 1986 godine u Londonu,sa Sarom Brightman u glavnoj ženskoj ulozi.

Priča je smeštena na sam kraj 19-og veka i govori o Eriku, genijalnom kompozitoru deformisanog lica sakrivenog maskom, koji živi u lavirintskom podzemlju operske kuće u Parizu (Opera Garnier ili Palais Garnier), i svojim prisustvom teroriše opersku trupu. Erik je ceo život proveo sakrivajući se od ljudi koje njegova nakazna pojava plaši i nikada nije osetio bliskost i ljubav. U operskoj trupi je Kristina u koju se Erik zaljubljuje i u potaji joj daje časove pevanja kako bi nadmašila dotadašnju primadonu i dobila glavnu ulogu u predstavi. Erik uspeva da ubedi Kristinu da je on “anđeo muzike” kog je njen otac poslao sa neba da joj pomogne i ona se prepušta njegovom učenju, i uticaju. Za vreme predstave u publici je Raoul, Kristinin drug iz detinjstva, koji je očaran njenim glasom i njih dvoje ubrzo postaju verenici. Međutim, Kristina je još uvek devojčica na raskršću, čijim osećanjima manipulišu tri muškarca: Fantom, Raoul i otac kog više nema. Njeno putovanje kroz lavirint podzemnih katakombi kroz koji je vodi Fantom, simboliše spoznaju skrivenih komora sopstvene duše, i ustvari je inicijacija u svet odraslih žena, svojevrstan rite de passage koji će devojčicu učiniti ženom. Kristina je rastrzana između tajanstvenog čoveka pod maskom i svog verenika, iako je svesna Erikove mračne naravi i posesivnosti, i dok Raul pokušava da je spase Erikovog uticaja i da joj otvori oči, Eriku ipak povremeno uspeva da je “hipnotiše”. Njena svest zamagljena je verovatnjem u andjele i demone, zajednička opsednutost muzikom stvara nevidljivu sponu između nje i “učitelja”, njeni postupci su još uvek pod kontrolom afekta, i sve to stvara poprište za žestoki sukob svetle i mračne strane ljubavi. Da bi pobedila, ona mora da nauči da veruje sebi, i na tom putu naučiće da voli, mrzi, saoseća, prezire, strahuje i gubi.Lero, međutim, nije napisao Fantoma kao puku “lepotica i zver” priču. Fantom je mnogo više od toga. Radnja je smeštena u istorijom toliko bogatu opersku kuću, i u takav period, da se teme poput političkih intriga među kompozitorima, glumcima, i društvenom elitom onog doba prosto nameću ( prisetite se Salijerija koji je upravo u Francuskoj, početkom 19-og veka, izvodio svoja najpoznatija dela, dok je Mocart istovremeno bio strogo zabranjen a kasnije izvođen samo u osakaćenoj formi). Dakle, Fantom obiluje slojevima i obrađuje više od jedne društveno značajne teme. Ono što je posebno interesantno, a što verovatno nije svima poznato je upravo istorija Opere Garnier o kojoj bih želela da kažem koju reč, kao i o poreklu Leroove inspiracije za knjigu o Fantomu.

Ova veličanstvena građevina smatra se biserom barokne umetnosti, koja je, zbog grandioznosti i eklektičnosti utemeljila praktično novi stil gradnje: Napoleon III. Sagrađena je po nacrtima arhitekte Šarla Garniera, na zahtev Napoleona, koji je želeo gradu da udahne dimenziju grandioznosti, a uzane, isprepletene ulice Pariza učini širim i lakšim za oružano suzbijanje nereda. Izgradnja je započela 1861 i trajala 14 godina - usporena ratovima, uličnim neredima i požarima kao i političkim previranjima. Završetak radova doveden je u pitanje kada je otkrivena katastrofalna činjenica da temelji treba da se smeste usred nekada močvarnog zemljišta. Kopanje je dovodilo do punjenja bazena vodom, onemogućavajući postavljanje čelične konstrukcije i betoniranje temelja, što je bila ključna stvar za potporu masivne, ambiciozno zamišljene građevine. Arhitektonska ekstravagancija je, kažu, išla ruku pod ruku sa hirovitošću tadašnjih kompozitora, egoističnih primadona i uglednih buržuja, i prosto se podrazumevala. Da bi rešio ovaj problem, Garnier je upotrebio ogromne pumpe za odvodnjavanje koje su radile bez prekida osam meseci, koliko je trajalo postavljanje temelja. Bilo je jasno da će, čim se pumpe isključe, voda obgrliti zabetonirane temelje koji će lako popustiti pod pristiskom. Rešenje: napuniti unutrašnjost podzemnih katakombi vodom, kako bi se izjednačio pritisak na zidove temelja. Većina onih koji su gledali Fantoma u operi pogrešno smatra da je podzemno jezero samo proizvod Leroove mašte. Jezero pod zgradom opere je sasvim stvarno, iako je Fantom “malo” diskutabilan.

Na samom početku 20-og veka, raskošna istorija Opere Garnier narušena je morbidnim otkrićem stotine leševa u podzemnom jezeru. Tokom sukoba 1871 godine, poznatijeg kao Pariska komuna, u kojem je poginulo više od 80 hiljada ljudi, mnogi pobunjenici su streljani i njihova tela pohranjena u korito jezera pod Operom koja tada još nije bila završena. Kako to obično biva, u Operu su se sjatili silni novinari . Među njima, i dramski kritičar Gaston Lero. Jeziva tama podzemnog jezera i katakombi, osvetljena tek po kojom žandarskom bakljom, poslužiće Lerou kao inspiracija za Fantomovo tajno skrovište.

Prošlog vikenda sam, dakle, posle mnogo godina planiranja kako ću to učiniti sledećeg meseca, konačno odgledala Fantoma u Operi u Princess of Wales Theatre. Tamo sam stigla čak i Gospodara prstena da odgledam, ali Fantoma nikako. Tokom 17 godina, 9 izvođača smenilo se u Erikovoj ulozi, i sa žaljenjem moram da kažem da me John Cudia kog sam imala priliku da gledam, ni malo nije impresionirao. Čini mi se da nije ni dotakao Fantomovu srž. Nije uspeo da prenese emocije, strast i unutrašnju torturu, tako da je njegova opsesija Kristinom bila neubedljiva, njegova hipnotička moć nad njom slabašna a njegova podvojena ličnost ( jak pod maskom, slab bez nje) nedovoljno iskontrastrirana. Svejedno, iskustvo je vredno vremena . Predstava je spektakularno osmišljena od početka do kraja. Kompozicije su zaista moćne naročito u kombinaciji sa živopisnom kostimografijom, scenske izmene impresivne, u egzibicionističkom stilu čak je i centralni luster “zamalo” pao u publiku, baš kao u knjizi. Marni Raab savršeno je tumačila Kristinu. Fenomenalna masovna scena, Mascarade, bila je bez premca.

Ono što nisam znala je da postoji čitav jedan “kult” sagrađen oko Fantoma, to jest da veliki, jako veliki broj ljudi dosledno prati menjanje glumaca u predstavi i različite produkcije - žena do mene gledala je Fantoma 12 puta - 9 puta u Torontu, jednom na Menhetnu, i dva puta u Londonu ( i potvrdila moj stav o nepodobnosti trenutnog protagoniste, iako je igrao i na Brodveju). Posle sam malo tražila na netu, i uvidela da tamo negde, među obožavaocima Fantoma, postoji čitav jedan poseban svet posvećen isključivo njemu, koji naseljavaju ljudi spremni da potegnu na drugi kraj planete da bi odgledali novog glumca, u novoj produkciji….Malo ekscentrično, da. Ali budući da se radi o mjuziklu čija snaga zavisi isključivo od glumačke interpretacije, i koji, kada je dobro izveden doslovno zaslepljuje - donekle razumljivo. Ne čudi onda što je Fantom pobio sve pozorišne rekorde vezane za zaradu i dužinu davanja predstave ( zaradio je preko 3 biliona dolara širom sveta, a na Brodveju se prikazuje punih 19 godina)

Predpostavljam da su mnogi gledali film iz 2004, u režiji Džoela Šumahera. O Holivudskim filmovima možemo da mislimo šta hoćemo, ali jedno je sigurno, Džerard Batler je savršen Fantom. Poseduje pravu harizmu, pokrete,stas i glas, i bez greške rasplamsava bol i bes, ljubav i mržnju, podjednako. Proverite sami, uostalom. Sekvenca koju vam dajem zove se Point of no return, događa se na samom kraju, i, čini mi se, savršeno oslikava dinamiku prepuštanja. Predhodi joj Kristinin pristanak na Raulovu ideju da tokom predstave namame Fantoma na scenu njenim prisustvom, dok naoružani žandarmi čekaju u zasedi, da ga opkole. Ali kako to obično biva kad đavo odnese šalu, nije svaki plan predodređen da uspe…

Uživajte.

Tekst možete pogledati ovde.

Sve su prilike da ime Bruno Šulc mnogima ipak nije poznato. A budući da, lično, najveće zadovoljstvo nalazim u slučajnom otkrivanju malo poznatih stvari/događaja/ljudi tamo gde im se najmanje nadam, nudim vam kratku priču o Šulcu u nadi da će neko, negde, doživeti sličnu radost.

Bruno Šulc rođen je 1892 u Drohobiču - Ukrajina, a ubijen je 1942 u jevrejskom getu gde je, zbog svog likovnog talenta bio pod (slabašnom i kažu umišljenom) protekcijom gestapovca Feliksa Landaua. Bio je (nedoškolovani) nastavnik crtanja u srednjoj školi koju je i sam pohađao, i samouki stolar i grafičar. Bez obzira na priznanja u sferi likovnih umetnosti , danas je poznatiji (iako još uvek nedovoljno poznat) kao slučajni književni fenomen, specifičan po unikatnom narativnom stilu koji je izvršio snažan uticaj na mnoge čitalačkoj publici daleko poznatije pisce.

Moglo bi se reći da je svaki detalj Šulcovog života i dela svojevrsna ekskluziva.

Zbog jevrejskog porekla , i istorije grada u kom je rođen, a koji je prelazio iz ruke u ruku sve do kraja II svetskog rata, Šulca danas podjednako samouvereno prisvajaju Izrael, Poljska, Ukrajina i Austrija. Uglavnom se, međutim, definiše kao najznačajniji pisac na poljskom jeziku između dva svetska rata. Pravilnije bi bilo reći da je bio slučajni literarni glas, jer Šulc nije pisao sa namerom da njegova dela budu objavljena i nije sebe smatrao piscem. Većina Šulcovih tekstova su ustvari pisma koja je pisao prijateljima, a na nagovor prijateljice iz Varšave koja je bila impresionirana Šulcovom maštom, ta su pisma kasnije sakupljena i objavljena kao kratke priče. Bez obzira na Šulcovu žestoku samokritičnost i skromnost u odnosu na sopstveni umetnički izraz ( i likovni, i književni), on je još za života stekao posvećene sledbenike, a post-humno i širu slavu u krugovima ozbiljnih književnika, književnih kritičara i knjiških moljaca. Poslednjih godina obnovljeno je interesovanje za Šulcovo književno delo, mahom zahvaljujući nekolicini pisaca koji su samog Šulca stavili u centar svojih romana ili priča ( Cynthia Ozick “The Messiah of Stockholm” , David Grossman “See Under: Love” ), pa su njegove knjige doživele nova izdanja i prevode, a neka od neobjavljenih pisama prikupljena su i objavljena kao zasebno izdanje.

Po čemu je, dakle, Šulcova umetnost toliko jedinstvena?

Likovni kritičari često ga svrstavaju u “demonologe”, naravno, ne u smislu obožavanja demona već zbog insistiranja na mračnoj strani ljudske duše, kroz čiju prizmu, kako je smatrao, dolaze do izražaja najdublje, primordijalne ljudske emocije. Serijalom grafika pod nazivom “Knjiga idolatrije”, koja se sastoji od pomalo grotesknih prizora koji slikaju potčinjeni odnos muškarca prema nepristupačnoj ženi , izazvao je podeljene i dijametralno suprotne reakcije u javnosti, od obožavanja do zgražavanja. Ova zbirka radova karakteristična je i po tome što je koristio, između ostalih, u svom okruženju tada gotovo neupotrebljavanu tehniku staklopisa (cliche verre) koja otisku daje nadrealističan ton i mističnu atmosferu. Takođe, ilustrovao je jednu knjigu Vitolda Gombroviča, kao i svoju knjigu Sanatorijum pod klepsidrom, i ostavio za sobom mnoge auto-portrete i radove inspirisane motivima koje srećemo u njegovim pričama.

Šulc je proveo ceo život u Drohobiču, napuštajući ga nevoljko i izuzetno retko. Drohobič je za njega bio centar sveta, čije su mračne ulice i zgrade skrivale sve umetniku neophodne Muze. Kada se kroz njegova malobrojna pisana dela sagleda bujna perceptivnost i nesvakidašnja sposobnost da i od najmanjih događaja izgradi kompleksne magične svetove, postaje jasno da je za maštu stimulisanu čak i onim događajima i prizorima koje većina ljudi uopšte ne primećuje, i soba sa četiri gola zida mogla biti nepresušni izvor inspiracije. Osnovna tema Šulcovih priča su detalji njegovog detinjstva i ulice i stanovnici Drohobiča, mikrouniverzumi čija unutrašnja, skoro magična dinamika, ostaje zauvek nepoznata većini učesnika i posmatrača ali se prosto nameće maštovitom hroničaru kao što je Šulc.

Šulcov literarni opus je izuzetno štur, i sastoji se od dve zbirke priča : Ulica krokodila (Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijum pod klepsidrom. Ulica krokodila je u stvari zbirka pisama pisanih Zofiji Nalkovskoj, u kojima Šulc, iz razloga koji se samo mogu naslutiti, varšavskoj prijateljici otvara svoju osećajnu dušu otkrivajući pri tom neverovatno bujnu maštu i sposobnost da isplete priču iz najtrivijalnijih detalja svakodnevnog života. Šulcovo opažanje je detaljno i dalekosežno, njegov jezik je bogat a izražavanje neintuitivno - često se služi metaforama potpuno stranim racionalnoj perspektivi. Najveći broj Šulcovih dela ustvari su pisma pisana prijateljima, i tako ih treba i čitati, jer očekivanje koje tipično imamo dok čitamo priče pisane sa namerom da čine celinu, pri čitanju Šulcovih dela neminovno dovodi do razočarenja. Dinamika njegovih priča je fantazmagorična, iako su utemeljene u stvarnim događajima i ličnostima. One nisu tek maštovito prepričani događaji i radnje,vrlo često su to upravo događaji koji samo počinju u stvarnosti i u njoj ostaju nedovršeni, nelogični ili banalni, a svoj krajnji oblik, značenje i dimenziju dubine dobijaju tek kroz Šulcovo opažanje. Zbog toga što njegovo tumačenje opaženog ima izrazito mističan karakter, Šulc je u svojim delima Drohobič uzdigao do statusa mitskog mesta , na sličan način kao što je Arakataka kroz Markesova dela postala Makondo. Drohobič je svet unutar sveta, svaka pojedinačna priča je svet unutar sveta unutar sveta, svaki detalj svake priče je svet za sebe, pa se tako ovaj kompleksni sistem mikrosvetova niže kao beskrajni, pomalo haotični, skup majstorski oslikanih minijatura.

Čitanje teksta u kom je doslovno svaka rečenica završeno umetničko delo i mogla bi stajati sama za sebe predstavlja, ipak, svojevrstan problem. Zbog toga sam Ulicu krokodila čitala tri puta. Prvi put u teškim mukama, uporno nastojeći da je čitam kao tipičnu zbirku priča sastavljenu od većih celina. Šulcovo insistiranje na raznobojnim detaljima i produbljivanje svake,običnom oku nevidljive, dimenzije svakog događaja do neslućenih granica, dovode do toga da se nakon nekoliko stranica slojevi i celine unutar celina toliko namnože da je tekst izuzetno teško pratiti u ritmu kratke priče, a sasvim nemoguće pratiti linearno. Njegove priče odišu iracionalnošću snova, i poseduju jednaku dozu detalja koji unutar same priče (sna) imaju svoju ulogu i smisao, dok van nje predstavljaju neshvatljivu apstrakciju. I kako odmičeš dalje, tako se svet u koji si zagazio sve više raslojava. Postaje preteško održavati sve te lopte najraznovrsnijih boja, veličina i težina u vazduhu, a istovremeno biti skoncentrisan na nit koja ih spaja. Znači, potreban je drugačiji pristup.

Drugi put, ovu knjigu čitala sam kao pisma u kojima se prepliću sećanja na detinjstvo i snovi - ne očekujući ništa što tipična kompozicija kratke priče obično nudi. Efekat je bio sasvim drugačiji, mnoge stvari su dobile novi smisao ili su ga dobile po prvi put. Zbog toga mi se čini da je za pravu spoznaju Šulcovog dela neophodno čitati ga na način sasvim drugačiji od onog na koji smo navikli. Usled neočekivane kompleksnosti, sleđenje detalja onemogućiće nas da nesmetano doživimo priču, a sleđenje priče ostaviće nas uskraćene za fenomenalne detalje.

Treći put, čitam je kao udžbenik stilske figure i metaforičkog izražavanja. I tek kada si predhodno spoznao celinu, pa se nesmetano udubiš u svaku rečenicu pojedinačno, uočavaš veličinu Šulcovog neminovnog genija. Pred tobom se otvore čitavi novi svetovi u kojima figuriraju osećanja, mitovi, groteske, snovi, sećanja, minijature, slike u rečima, naivnost, nevinost, značenja, simbolizmi, ukratko - svi znani i neznani pojavni oblici bogate ljudske duše gde se svesno i nesvesno, san i java pretaču jedno u drugo, opirući se kategorizaciji i tumačenju.

Mislim da se u lavirintskom stilu naracije krije i razlog Šulcove slave u književnim ali ne i širim čitalačkim krugovima. Po prirodi stvari, želju za bespoštednim i višedimenzionalnim udubljivanjem imaju oni koji u tome vide korist a ne smetnju, i logično je da ljudi od pisma to spremnije čine. A tek kada potpuno uroniš u čarobni, snoliki svet Bruna Šulca, bez rezervi, očekivanja i ishitrenog prosuđivanja, možeš zaista da doživiš i ceniš njegovu posebnost. U svakom drugom slučaju, njegova pisana dela biće doživljena kao opterećenje i besomučno nadgrađivanje nadgrađenog, komplikovanje komplikovanog i razgrađivanje razgrađenog.

Zato bih Šulca najiskrenije preporučila onima koji imaju osećaj za detalje i potrebu za njima, onima koji streme da obogate svoj izražajni stil, bez obzira koji medijum praktikuju i onima koji žele da se oprobaju u drugačijem načinu čitanja.

Literarni kritičari Šulca najčešće ( i samo donekle) porede sa Kafkom i Prustom. Sam Šulc bio je impresioniran delima Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča. Među poznatim obožavaocima Šulcovog literarnog dela su Džon Apdajk, Danilo Kiš i od novije generacije pisaca Aleksandar Hemon ( naslov Hemonove prve knjige je Pitanje Bruna). I zaista, izgleda da je Šulcov uticaj bio izuzetno jak , budući da kroz njihova dela zaista provejava dosta šulcovskog senzibiliteta i stila.

Ako se složimo sa Hemonom da je dobra knjiga ona koja nas uči da čitamo na novi, drugačiji način, onda sasvim sigurno vredi čitati Bruna Šulca.

******** ODLOMCI

Ptice, Ulica krokodila

“U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.”

Avgust, Ulica krokodila

“U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.”

PREVODI:

Na žalost, ne postoji noviji prevod obe knjige na srpski jezik. Prevod iz 1961 ( u Nolitovom izdanju) je arhaičan i nezgrapan. Ako možete, radije pročitajte engleski, francuski, nemački ili neki drugi, aktuelniji prevod. Ima ih dosta na internetu, besplatno.

Noviji prevod tri priče ( 2001) Stariji prevod Ulice krokodila ( Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijuma pod klepsidrom (1961)Trenutno kod nas u prodaji može da se nađe zbirka odabranih eseja i pripovedaka pod nazivom Republika snova.

Par interesantnih podataka:

****Dugo je detalj jedne od Šulcovih priča u Sanatorijumu pod klepsidrom smatran plodom njegove mašte, ali je 1980 godine u jednoj biblioteci pronađen originalan Austro-Ugarski oglas koji počinje istom rečenicom: “Ja, Ana Čilag, sa svojom kosom dugom 185 cm….”

****Nije poznato da li je Šulc zaista napisao, ili počeo da piše novelu “Mesija” , koju je često spominjao u privatnim pismima. Sve do danas, ovaj rukopis ostaje bez traga.

****2001 godine pronađena je poslednja serija Šulcovih murala koja je predhodnih 50 godina smatrana izgubljenom. U skladu sa internacionalnim nesporazumom oko prisvajanja Šulcovog lika i dela , predstavnici Yad Vashem instituta deo radova tajno i bespravno preneli u Izrael, pa je 2003 u Drohobiču pod nazivom “Republika snova” predstavljena samo okrnjena zbirka.

**** Ako se u u skorije vreme zateknete u Njujorku a Šulc vas se dojmio, imaćete priliku da pogledate predstavu “Republika snova” Double Eedge teatra, inspirisanu Šulcovim životom i umetnošću.