Ако Вам није јасно шта је ово, прочитајте први пост из овог низа,
Креативно писање 01. Ако желите да видите шта је Ранко написао до овог трена (почели смо у понедељак званично) погледајте
ово и
ово.А сад, оно што сам ја написао (користећи
AbiWord, најбољи брзопотезни "еволвер" за сваког писца):Na početku beše mrak. Gadan, crn, neproziran mrak početka. Ništa drugo nije ni postojalo, ili se bar nije videlo. A ona je krenulo da sviće...Da bi se razumelo kakav je zapravo ovaj mrak bio, morate da shvatite kako je to videti mrak očima gavrana. Usamljenog crnog komadića mraka izgubljenog u rukama olujnog vetra iznad snegom zavejanih vrhova kamen-doma, smrznutog, očajnog, i nadasve iznerviranog što su ga iz kreveta javne kuće izbacili pre zore, onako mrtvog pijanog i potpuno dezorjentisanog. Neko vreme je samo treptao izgubljeno, ne razlikujući početak sebe od kraja mraka, a onda su se vrata iza njega otvorila i toplota iznutra, pomešana sa mirisom masnog pretopa koji je kapao iz lepinje sa komadičima mesa koju je neka mušterija stiskala u promrzlim šakama, udarila ga je pravo u leđa zajedno sa njegovim otrcanim koferom koji je mala Mjurijel bacila za njim. "Sledeći put kad ne budeš mogao da platiš Antone, završićeš u lepinji!", prosiktala je, dok je njena bela koža u ljubavnom zanosu sa uvek mladim vetrom ubrzano rumenela od stida pred zavodnikom, a onda ogrnula pleteni ogrtač, pljunula sušičavu krv u sneg koji je zameo vrata, i nestala uz tresak vrata koji je oborio nanose sa krova pravo na našeg malog junaka. Negde ispod sve te beline, on je opsovao na sav glas, ali niko ga nije čuo osim snega, i možda vetra, ali vetar se samo ludački smejao urličući iznad krovova malog sela ugnežđenog na Prevoju četiri žene, između dve palisade od visokih drvenih greda, istesanih ko zna kad i od kakvog drveta, i premazanih katranom pri vrhu neravnomerno, kao da je onaj koji je taj posao obavljao za kuću, više virio odozgo kroz prozore nego pazio šta radi. Anton se polako iskobeljao iz snega, otresao perje i pokušao da ga namesti kljunom, uzeo svoj kofer i dogegao do ivice klisure, popularne "terase" kako su je zvali iako niko nikad nije sedeo na njoj pod suncobranom sa nogama u lavoru, ili uopšte niko nikad nije sedeo, a onda pogledao dole u mrak i više za sebe promrmljao kako samo budale lete po ovakvom vremenu. Okrenuo se još jednom i sa tihim bolom u grudima pogledao zamandaljene prozore između čijih dasaka je probijala svetlost i sa njom toplota, a onda otpuhnuo pobeđeno i bacio se dole. Posle dva zamaha krila se vratio, i pljunuo jednom na kuću, čisto da ne ode dužan.Nije Anton bio jedina mušterija koja nije plaćala baš svaki put, mnogi hrabri patuljci su dolazili "na crtu", jer kuća je bila opšte poznato mesto za grejanje u hladnim zimskim danima u snežnim bespućima kamen-doma, pogotovo gornjih krajeva, kud je prolazio stari drum za istok. Mala Mjurijel je razvila lep posao tu na raskršću, jer je svaki putnik morao proći kroz prevoj četiri žene, nazvan tako po njenim devojkama koje su sa osmehom dočekivale i one koji nikakvog posla istočnije od kuće nisu imali. Važno je samo da džep zveči, ona bi govorila svojim devojkama, a baš tako je i Anton nekoliko puta omrstio brk za džabe - džep zveči, ali kad dođe vreme da se plati, ispostavi se da ne zveče parice već ključevi. Ovo mu je doduše prvi put da je završio u snegu, i to taman kad je onako ugrejan i sanjiv, tek sklopio oči na tren, ni zaspati stigao nije. Vratiće se on. To je sigurno. Svi šverceri se uvek vraćaju u kamen-dom, pa i u malu kuću na zavejanom prevoju. To je pre običaj nego želja. Uostalom, gde bi pre pošten švercer saznao ko, šta, gde, kada i kako, ako ne baš tu.Vetar ga je više nosio nego što je leteo, i kljun nije mogao da otvori poslednjih pet minuta najmanje, ali nije odustajao, i mislio je da maše krilima, iako nije mogao biti siguran. Negde u podsvesti je osetio da se sa istoka širi mrljica nadolazećeg jutra, i to ga je podsetilo da treba da skrene desno, iako u mraku desno nije postojalo, ali nekud je morao da skrene i desno je zvučalo dobro koliko i bilo šta drugo, pa je počeo da mlati jednim krilom brže nego drugim i da se sav uvija kao zmija kakva, ili je bar on tako mislio dok zapravo nije radio ništa. Onda se probudio i shvatio da je još uvek u snegu, tamo ispred vrata, i nije imao pojma koliko dugo leži tu zatrpan i je li već umro, ali odlučio je da je previše dangubio. ustao je, otresao sneg, uzeo svoj kofer i oteturao se, posrćući mnogo više nego u snu, do ivice stene, opsovao tiho i bacio se dole. Dva zamaha krilima kasnije, preleteo je iznad krova i pljunuo odozgo na kuću. Taj deo sna mu se svideo.Nešto niže niz surovo stenje kud se stidljivo migoljio rukom usečen put ni izbliza još nije smrdelo na zoru, i samo treperava svetlost sveća na malim, okruglim prozorima niskih kamenih kuća u selu Sač, nazvanom tako zbog oblika krovova na tim istim kućama koje su bile arhitektosnki ponos njegovih stanovnika, odavala je putniku namerniku da tu negde ima života, i možda toplote. Bilo je, ali samo unutra, gde su u zidanim kaminima gorele hrastova klade uz veselo pucketanje i patuljačka deca spavala u krug uz zidove. Većina stanovnika sela je zapravo spavala, ali ne svi, nikad svi. Tu ne računamo stražare, koji nikad nisu spavali, osim kad su mrtvi pijani, ili stvarno mrtvi, ali onda su više mrtvi nego što spavaju, a u zavisnosti od sopstvene filozofije, svaki će čitalac sam odlučiti da li mrtav stražar spava ili ne, već na retke mrljice u mraku koje je samo pokret odavao izoštrenom oku. Kroz sneg koji je vejao tiho u mrklom mraku jedna nejasna silueta se približavala sporo jednoj većoj, reklo bi se najvećoj kući u selu, ali više duguljastoj nego okrugloj, i previsokoj da bi uopšte bila kuća. Onda se začula tiha psovka, pa još jedna, i nakon dve varnice, i "ispade, mater mu...", te nekog čudnog zvuka koji je podsećao na mlinski točak u kakvoj vodenici, planula je baklja, stidljivo, i silueta preraste u nabijenog patuljka ogrnutog u kožni mantil sa dosta vunenih džempera ispod. Podigao je baklju u vazduh i omirisao hladnoću, namrštio lice i odmahnuo glavom, a onda se okrenuo i bacio pogled na duguljastu senku iza sebe. Pred titravom svetlošću ukazalo se tamno obličje ogromnog stilizovanog vrabca, neprirodno izduženog i sa krilima zabačenim unazad, sa nekakvim propelerima ispod njih, a gore, iznad drvenog trupa, sinulo je platno bakarne boje, premazano zaštitnim smolama i prepuno lakih gasova iz Smrdljive klisure. Iz mraka na svetlo izbi nečujno još jedna figura, skoro pa ratnu sekiru* u visoka i pola toga široka, sa ogromnim drvenim sandukom na ramenima, i jedva primetnim geganjem u hodu. "Hajde dete", reče prva prilika "utovari to na Vrabca... A gde su ti braća?", upita. Drugi patuljak samo mahnu glavom nekud iza, i iz mraka se pojaviše još dva slična njemu, svaki sa po jednim sandukom na leđima. On je već bio spustio male merdevine i gurnuo svoj sanduk na drvene daske, a onda i sam uskočio za njim i uzeo se posla da prihvati sanduke od braće i smesti ih i uveže. *) Око 1 метар висинеTekst preuzet sa http://www.walkersblog.info
