Planeta Srbija

Šta? - Razgovor na temu iz naslova.

Gde? - Novi Sad, Sajam, 15. međunarodni salon knjiga, Hala “Master”, Bina “Dani Laze Kostića”

Kad? - Subota, 14. mart 2009, sa početkom u 17:00

Ko? - Vladislava Gordić, Mirjana Đurđević, Saša Radojčić i Slobodan Vladušić

Teze za razgovor (V. Gordić):

1) Više ne postoji dilema “knjiga ili ekran”, već pitanje: kada knjiga a kada ekran? 2) Kako, kada i zbog čega čitamo sa ekrana? 3) Sajberbiblioteka u kompjuteru - da ili ne, i šta sve ide u nju? 4) Savladavanje prostora: Internet kao “smrt daljine” a digitalizacija kao ušteda prostora? 5) Da li elektronsko izdavaštvo može izvesti neke književne žanrove iz izolacije i hermetičnosti? 6) Blog, čet, forum, fb: da li se više čita zahvaljujući novim oblicima komunikacije?

Moj osnovni problem:

Digitalizacija klasične knjige nije sporna, kao ni njeno pretvaranje u multimedijalni proizvod; nije sporna ni promena retorike koju iziskuje učešće u novim vidovima komunikacije; ali da li se priroda književnog diskursa zaista menja, ili se ovaj samo prilagođava novim tehnološkim mogućnostima i ovladava novom retorikom? Da li je moguća istinski nelinearna književnost, da li je čitanje hiperteksta zaista otvoreno čitanje? A njegovo pisanje?

Pod tim naslovom, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost 15. i 16. oktobra održaće se naučni skup na kojem je najavljeno učešće više od 20 istraživača savremenog srpskog pesništva. Skup se organizuje u okviru projekta “Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, a uz Institut, suorganizator je beogradski Učiteljski fakultet.

Moje izlaganje (”Senzualizam pogleda na svet u poeziji Jovana Hristića”) predviđeno je u popodnevnoj sesiji prvog dana skupa. U tom prilogu razmatram pitanje Hristićevog okretanja čulnim aspektima postojanja. Taj poslednji klasicist naše književnosti posedovao je retku i dragocenu sposobnost da nagovesti i ono čisto estetsko, neposredno, preddiskurzivno iskustvo. Aporetičan poduhvat, svakako: jer čim pokušamo da ga artikulišemo, mi to iskustvo podvrgavamo svome govoru i ono prestaje da bude neposredno. Možda poezija svojim sugestijama može da učini više nego filozofija radom pojma?

Napomena: Fotografija je preuzeta sa Wikipedie.)

Share This

Da odmah bude jasno: “žensko pismo” sam stavio između znakova navoda, jer mislim da nešto ili jeste ili nije (dobra) književnost, i da rodna, klasna, rasna itd. pripadnost autorke/autora niti dodaje niti oduzima na tom osnovnom kvalitetu. Vasa Pavković u današnjem Politikinom Kulturnom dodatku objavljuje tekst pod naslovom “Žensko pero u senci“, u kojem primećuje da u književnokritičkim tekstovima, osvrtima, pregledima itd. ima upadljivo malo reči o delima savremenih književnica. U nagađanje o razlozima kojima bi se to moglo objasniti, Pavković se ne upušta, nego umesto toga daje svoju listu, često skoro sasvim prećutanih, po njegovom mišljenju najboljih knjiga pesama, pripovedaka i romana u 2007. Knjiga čiji su autori - autorke. Iako u nekim detaljima ne delim Pavkovićeve ocene (a u nekim drugim sam sa njim saglasan), mislim da je gest koji je učinio vredan pažnje i pohvale.

Share This

Ne mogu da odolim a da ne dodam i ovaj citat:

Umetnost kao ona koja priziva mrtve. – Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život, kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu, ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kome ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 147)

Uz danas pristiglo obaveštenje o pripremi tematskog broja časopisa “Nasleđe” (Univerzitet u Kragujevcu), posvećenog Ničeovoj filozofiji:

Pesnik kao onaj koji olakšava život. – Pesnici, ukoliko i oni žele da olakšaju život ljudi, ili odvraćaju pogled od tegobne sadašnjice, ili pomažu sadašnjosti svetlom kome pomažu da u novim bojama baci svoje zrake iz prošlosti. Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo načina bića koja se osvrću unazad: tako da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumirućim ili izumrlim religijama i kulturama. Oni su u stvari uvek i nužno epigoni. Svakako, o njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva koje nagone na delanje.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 148)

U novom broju Betona, internet časopisa poznatog po kritici bez dlake na jeziku, Boško Tomašević, filozof i pesnik, objavljuje izuzetno oštar tekst protiv pesnika D.J.Danilova i njegovih kritičara. Tekst je, za razliku od pretežnog broja priloga u “Betonu”, utemeljen izvan ideologije. Pokazuje se da tekstovi pesnika i prevodioca Dejana Ilića neće ostati (po tome) usamljeni. I to je dobro.

Tomašević je negde u tekstu, pletući po pesnicima i kritičarima, opleo i mene - rekao bih, otprilike onoliko koliko sam i zaslužio. I na tome sam mu zahvalan, jer i to je za neko dobro.

Pri slučajnom susretu i višku vremena, a u Bačkoj vremena ima napretek, jedan poznanik i ja se dotakosmo nedavne TV emisije u kojoj su se eksperti i predstavnici naroda prepirali oko raznih tema, među kojima i: kakve su implikacije ruske podrške Srbiji. Neću o politici, već o jeziku. Jedan ekspert, koji zna koliko naš narod voli retoričke figure, reče da, kada se slonovi tuku, miševi treba da se sklone (ili već nešto u tom smislu); na to mu narodni predstavnik odgovori da ponekad miš može da uplaši slona.

Ne želim da idem dalje tragom poređenja i zamišljam na šta posle nekog takvog plašenja miš može da liči, niti da poričem da je ova dosetka utemeljena na shvatanju država kao živih organizama sa jedne, i percepcije međunarodnog položaja Srbije sa druge strane, već samo da se zapitam o smislenosti javnog ratovanja dosetkama u okolnostima koje nisu estetskog karaktera. U slučaju narodnog predstavnika, takvo ponašanje bi još i moglo da prođe: u kući gde takvi sede, sve prolazi. Ali ekspert! Od njega očekujemo nešto više od stilskih vežbi. Ili ne?

U svakome od nas čuči pesnik, sam Omir, ništa manje. Pa tu i tamo iskoči na videlo…

Juče je objavljeno da je dobitnik nagrade Drugog programa Radio Beograda za najbolju teorijsku knjigu Slobodan Grubačić za delo “Aleksandrijski svetionik”. Knjiga se bavi istorijom tumačenja književnosti i pisana je kao problemska istorija. Visoka erudicija i sjajan stil, prisno poznavanje problema. Knjiga bi predstavljala događaj i u kulturama većim i bogatijim (ne mislim na materijalno bogatstvo) nego što je naša.

Knjigu sam čitao letos, i uživao u njoj, iako sam povremeno osećao kao nedostatak odsustvo obimnije prateće naučne aparature. Ne pristupa svaki čitalac sa podjednako velikim rezervoarom prethodnih znanja. Toga sam se setio sinoć, čitajući knjigu Žana Grondena “Einführung in die philosophische Hermeneutik”, čiji tematski okvir je manje-više srodan okviru Grubačićeve knjige. Delo našeg autora je neuporedivo bolje napisano, ali kod Grondena sam već posle pedesete strane našao nekoliko napomena, ukazivanja (i, konačno, fusnota), koje mogu da posluže - koje će mi najverovatnije poslužiti - kao putokaz. To samo pokazuje da dela jedne vrste, ma kako bila monumentalna (u tom pogledu sam saglasan sa ocenom izdavača “Aleksandrijskog svetionika”, Zorana Stojanovića, zaslužnog za tolike dragocene knjige), ne mogu bez dela druge vrste. Erudicija ima najmanje dva lika. Jedan se ispoljava u širokim zahvatima i praćenju transformacija problema, drugi u prepuštanju detalju i, ponekad i sitničavoj, preciznosti.