Mumio
Mumio zovu starim tajnim oruzjem protiv bolesti, nazivaju ga jos i planinska krv, planinske suze…
Potice iz Sibira, pronalazi se u stenama i pecinama gde su pcele nekada imale svoja gnezda pre vise hiljada godina.
Najbolje moze da se opise ako kazemo da je mumio – fosolizovani med, vosak i mlec koji je pod dejstvom vremena postao mumio. Mumio sadrzi retke amino kiseline, posebne mineralei masne kiseline.
Izvoz iz rusije je do pre nekoliko godina bio zabranjen jer je tretiran kao nacionalno blago.
Mumio je dobar protiv starenja i koristi se kao balsam za mozak i telo, a pored toga mumio je anti inflamatoran, antibiotik, anti reumatik i moze da balansira hormone.
Pomaze kod lomova kostiju i deluje na leukocite i hemoglobin u krvi.
Recepti
Čuvanje
5 grama mumia u pola litre viskija ili votke sacuvace lekovito dejstvo mumia, vecno
3 grama mumia pomesati sa 250 grama meda i pola kafene kasikice staviti pod jezik pre spavanja je najbolji nacin da se uzima mumio.
Herbateka
Ovaj drevni eliksir prirodnog porekla do današnjeg dana skriva mnoge tajne. Odvajkada se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti, onda je pao u zaborav, da bi se interes za njega ponovo javio u naše vreme. Renesansa mumja kao eliksira započela je u afričkom i arapskom svetu i na Bliskom i Srednjem Istoku.
Njegovi nazivi su različiti, ali i vrlo indikativni. Arapi ga nazivaju “arakul-džaba”, odnosno “gorski znoj”, ili “mumion”. Takođe je prisutan i naziv “hariz-al-adžesu”, što znači “ono što čuva telo”, a zovu ga i jednostavno “tit” – vosak. U Persiji je oduvek preovladavalo ime “mumjo” sa značenjem “zaštitnim organizma”. Burmancima je izgledao kao “gorska krv” – “čao-tun”, Tibetancima kao “planinski sok”, ili “bragšun”, a starosedeocima Sibira kao “kameno ulje” ili “ulje iz kamena”. Uzbeci i Kazaci nazivu mumjo dodaju i obavezno “asil”, što znači pravi mumjo. Neki autori pokušali su da objasne ime mumjo rečima “mum”, što znači mek kao vosak i “oin” – naziv za iransko selo, gde je ovaj eliksir pronađen.
Klasična istočnjačka medicina deli mumjo na “mumjo saladžidi” – crnu, smolastu masu bez mirisa i “mumjo dorobi”, tamnokestenjaste boje i karakterističnog mirisa. Oba se mogu naći u srednjoj Aziji, na preko 2.800 metara nadmorske visine. Mumjo se nalazi u raselinama i naprslinama stena, u pećinama peščano-glinastih ili krečnjačkih stena. Najbogatija mumjom su mesta obrasla jelovom šumom.
U principu, mumjo se ne može naći ispod 1.500 metara nadmorske visine i uglavnom je “sakriven” na vrlo nepristupačnim mestima. Godišnja proizvodnja mumja u srednjoj Aziji je otprilike dve tone.
U narodnoj tradiciji mumjo se pominje kao balzam koji ima čudesnu isceljujuću moć, a pripisuje mu se i misteriozno poreklo. Nauka je potvrdila da je ono organsko, a materijal za njegovo obrazovanje mogu biti mikroorganizmi koji se nalaze na tlu, životinje i njihovi eksperimenti, kao i neke vrste biljaka.
Na velikim nadmorskim visinama, gde je vazduh siromašan kiseonikom, gde gospodare silni vetrovi, gde su temperaturne razlike drastične i gde se sreće pojačano elektromagnetno zračenje i povišen radioaktivni fon, kao i u suvim i žarkim predelima, mikroorganizmi koji razlažu organske ostatke nemaju veliko dejstvo. U takvim uslovima se biomase životinjskog ili biljnog porekla, nerazložene, vremenom mumificiraju i polimerizuju, stvrdnjavaju u nedostatku vlage ili, u njenom prisustvu, postaju tečne ili žitke. Najopštija definicija mumja bila bi da je to produkt koji nastaje pod uticajem fizičko-hemijskih prirodnih pojava.
Prema mestu nestanka i spoljašnjem izgledu razlikuje se nekoliko vrsta mumja. To su:
mumjo koji nastaje u procesu mumifikacije ili usporenom razlaganju tela životinja ili insekata,
mumjo koji nastaje kao proizvod nižih biljaka, prevashodno lišajeva,
mumjo obrazovan od smole koja se izdvaja iz korena i stabala četinara, koja se meša sa zemljom i taloži se po napuklim stenama, karakterističnog smolastog mirisa i izgleda,
žitka masa dobijena anaeronim razlaganjem biljaka,
mumjo obrazovan od stvrdnutih ekstremenata sitnih životinja i divokoza,
mumjo pčelinjeg porekla, nastao od meda i voska divljih pčela, polimerizovan dugim stajanjem i
mineralni mumjo, sa najviših planinskih grebena, gde nema ni biljaka ni životinja, formiran od minerala, uz dejstvo mikroorganizama.
Boja mumja varira od crne, preko tamnomrke do kestenjasto-mrke, miris mu je karakterističan i rezak, a ukus gorak ili nagorak. Delimično je rastvoriv u vodi.
O mumju su pisali mnogi srednjovekovni lekari i svaki od njih je imao svoju hipotezu o njegovom poreklu i sastavu. Ni do danas nisu potpuno rasvetljene njegova priroda i nastanak, što otežava njegovo obimnije uvođenje u oficijelnu medicinu i farmakologiju. Spektralna analiza otkrila je mumju, zavisno od vrste, između 18 i 25 mikroelemenata, u njemu ima još i aminokiselina, belančevinastih jedinjenja i mnogih drugih tvari.
Upravo zahvaljujući prisustvu brojnih tvari mineralnog i organskog porekla u ovom prirodnom čudu, mumjo se od praistorijskih vremena koristi kod najtežih preloma kostiju i drugih oboljenja.
Zanimljiv je način na koji su stari narodi ispitivali kvalitet mumja (jer se i u prošlosti, kao i danas, dešavalo da se pojave falsifikati). Evo šta je zabeležio jedan istraživač sa puta po prednjoj Aziji.
“Petlu ili kokoši se prelomila bi se noga; zatim se uzima 0,5 grama mumja i pomeša se sa uljem crvene ruže. Da bi se ono dobilo, ružine latice se namaču u vodi, odaje im se ulje i sve se pusti da provri. Voda isparava, ostaje ulje koje se procedi kroz gazu. Deo ove smese se nakapa petlu u grlo, a nevelikim delom se premazuje mesto preloma pre nego što se stavi mek povez. Ako petlu prelomljene kosti srastu za 24 sata, mumjo se smatra dobrim, čistim i kvalitetnim. Ponekad se desi da kod živine kost zaraste i za 16-17 sati.”
Osim u svrhu zarastanja kostiju, gde se smatra neprevaziđenim sredstvom mumjo se koristio i za lečenje slabosti želuca i bubrega, srčanih oboljenja, tuberkoloze, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šećerne bolesti, rana, čireva i opekotina. O tome svedoče rukopisi iz drevnih vremena koji su do nas došli iz Indije, srednje Azije, Kine i drugih zemalja. O mumju su se najpohvalnije izrazili Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i drugi mislioci i lekari koje istorija pamti po velikoj mudrosti i obrazovanju.
Pesnici su mumjo preporučivali i u najdelikatnijoj od svih bolesti – ljubavnoj patnji, a drevna istočnjačka poslovica kaže da “samo mumjo spasava od smrti”.
Bogati putnici i hadžije, kao i trgovci, nikada nisu kretali na put ako pre toga nisu obezbedili krupicu mumja za zaštitu od mogućih bolesti. Mumjo je u prošlosti korišćen i za ubrzavanje regenerativnih procesa u organizmu, za opšte jačanje i obnavljanje oslabljenje funkcije perifernih nervnih stabala.
Posle detaljnih i temeljnih analiza, savremena medicina je potvrdila da prelomi kostiju srastaju u proseku dva puta brže ukoliko se uzima mumjo. Osim toga, brojne studije i istraživanja u poslednjih tridesetak godina govore u prilog pozitivnog dejstva mumja u lečenju bolesti perifernog nervnog sistema, radikulita, neuralgija, teških slučajeva neuralgije nerva trigeminusa, kao i nekih oboljenja centralnog nervnog sistema.
Potvrđeno je i antikoagulativno dejstvo mumja, kao i njegovi pozitivni efekti na funkciju kardio-vaskularnog sistema. Ima dokaza da mumjo stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarada, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, koštanih i nervnih tkiva i krvi.
U vidu dopune banjskom lečenju, mumjo se odlično pokazao i u terapiji čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se u eksperimentalne svrhe mumjo u količini 0,3 grama jednom u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi oboljenja nestajali u potpunosti posle 8 do 10 dana. Odlični rezultati su postignuti u lečenju paradontoze uz pomoć rastvora mumja.
Iz podataka dobijenih sa Moskovskog medicinskog stomatološkog instituta vidi se da mumjo potpomaže korekciju imunog statusa čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Bolesnici od infekciono-alergijske bronhijalne astme, kod kojih je otkriven deficit T-sistema imuniteta, dobijali su po 0,15 g mumja dva puta na dan, tokom 15-20 dana. Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T-ćelije u krvi približile normalnim vrednostima.
Mada je pred naučnicima još dug proces potpunog izučavanja osobina i svojstva mumja, ono što se o njemu može reći je da spada u eliksire, odnosno biostimulatore prvoga reda. Preporučuje se većini ljudi, ali i pored njegove relativne bezopasnosti, ne savetuje se osobama koje su sklone krvarenju, hemofiličarima i onima koji imaju povišen krvni pritisak. Predoziranje može dovesti do psihičkog rastrojstva!
Nikome se ne savetuje samodijagnostikovanje i samolečenje; neophodno je da se pre svakog uzimanja eliksira posavetujete sa svojim lekarom ili lekarom specijalistom za određenu bolest.
Takođe je neophodno da preparat koji budete koristili ima oznaku kvaliteta i ispravnosti, s obzirom da se i u ovom slučaju, kao i uvek kada je reč o eliksirima i balzamima, mogu pojaviti razni surogati i falsifikati.
Izvor: Glas Javnosti
Slični tekstovi:
Kombuha protiv astmeLukom protiv alergije i astmeNarodni saveti protiv astme i alergijaBomba protiv astme!Laičko objašnjenje i osnovni saveti u borbi protiv astme
