Planeta Srbija

Odgledah juče film “Oklopnik” (Ironclad).  Doduše, bilo je planirano da gledamo “Zlatni kompas” ali šta da se radi.

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

 

У свом првом тексту о великим лажима жутократа, од 23. септембра, Жељко Цвијановић се посебно осврнуо на тезу да је процес цепања српских простора, а конкретно тренутно државе Србије, плод некакве Милошевићеве политике из деведесетих.То је, дабоме, ноторна лаж, у коју не верују ни Империја ни регионални српски непријатељи (иако се њом обилато користе). Јер све док је Милошевић крив за све, историја почиње 1989. и не постоје ни Маспок, ни НДХ, ни Хитлерова подела Југославије, ни Цветковић-Мачек, ни Дрезденски конгрес, ни аустроугарска измишљотина о „Великој Србији“. Не постоје ни Бали Комбетар, Скендербег и Ханџар дивизије, качаци, Азиз Кељменди и параћинска касарна, итд. Стварна историја антисрпског шовинизма међу Хрватима, Албанцима и босанским Муслиманима (преименованим у Бошњаке 1993.) се, дакле, сакрива фикцијом о Милошевићу као извору свег зла. Или, као што је резимирао покојни Брана Црнчевић: „Док је Слоба крив, Тачи је невин“.Али та теза исто тако служи да камуфлира политику западних центара моћи, која датира у далеки 19. век и са Милошевићем - па чак и самим Србима - једва да има везе. Како наводи Цвијановић:Како су САД после Првог светског рата на позицији глобалног лидера замениле Велику Британију, једнако је познато да је Вашингтон од Лондона готово преписао темељне поставке европске политике из 19. века. Дакле, држање Русије на дистанци од Европе, посебно од било каквог савеза са Немачком; затим опрезан и двосмилен однос према немачком континенталном вођству и контрола те земље најпре преко Француске, а у последњих 60 година непосредним ангажманом САД и НАТО а потом и преко бриселске бирократије; никад прекинуто фаворизовање Турске као руске препреке изласку на добро контролисани Медитеран - све су то биле константе британске политике 19. века, које је у 20. наследила америчкаполитка у Европи. У таквом геостратешком контексту, до краја дефинисаном код Дизраелија половином 19. века, православна Србија са снажним историјским везама са Русијом била је толерисана само на два начина. Или као безначајна држава расцепканог националног корпуса, као на Берлинском конгресу, или као део веће (рекао бих са предумишљајем привремене) целине, у којима је српски корпус у две Југославије био слабљен утицајем осталих партнера. После распада Југославије '90-тих година, Милошевићева СРЈ била је још увек озбиљан регионални фактор, бар за укусе англо-америчке политке. Упркос Милошевићевим грешкама - међу којима, наравно, није она да је могао да избегне распад државе и искушења којима је био изложен српски корпус - СРЈ је била кадра да задржи утицај и над српским делом Босне, да сачува какву-такву везу са Црном Гором и да макар на танкој правној нити сачува део суверенитета над Косовом. Чак и постоктобарска Србија са отетим Косовом и отцепљеном Црном Гором је сувише јак регионални фактор за укусе англо-америчке политике. Чак и марионетска сломљена Тадићева Србија је јача од мере која је, на пример, Србији одрезана на Берлинском конгресу. Актуелни приситсци - а само будале мисле да се они завршавају на томе да Србија напусти Косово и да ће ући у ЕУ - показују да распад Србије није завршен. А, ако распад није завршен, то значи да данашња српска политика није консолидација политике из 90-тих година, него је наставак једног историјског процеса који је 90-их обновљен а који своје корене вуче скоро 150 година пре тога. Мало ко је међу нама - само најмудрији и најпараноичнији - тога био свестан одувек, неки су постали свесни распадом Југославије, други бомбардовањем Срба у Босни, трећи агресијом из 1999. године, четврти проглашењем независности Косова, пети посетом Ангеле Меркел а неки неће бити свесни никад. Међутим, ако се то има у виду, онда се неисторичност Тадићеве искључиве прозападне политке показује у пуном светлу, и она ће, ако у било ком облику настави да се води, у будућности налагати територијалну институционализацију Рашке области као тампон зоне која ће спречити везу српског корупса са Црном Гором као и потискивања Србије на јужну обалу Дунава, на чему се у Војводини више него озбиљно ради.И ту на памет пада још један чувени Црнчевићев цитат, оно фамозно питање: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Идеални одговор за непријатеље је да је уопште нема, је ли. Империја би можда стала на Шумадији, а можда не. А за квислиншки култ, све што је изван круга двојке може комотно да не постоји.Ако вам је потребан доказ за тезу да је западни поглед на Србију условљен русофобијом из 19. века, ево вам визуелни доказ. Тражећи нешто неколико дана пре Цвијановићевог текста, наишао сам на следећу карикатуру из лондонских новина "Панч" (Punch), штампану 1876: „Пси рата“, Панч, 1876 Енглески полицајац преко тарабе упозорава Руса - који држи „псе рата": Херцеговину, Србију, Црну Гору и Босну - док испред њега корача Турчин: „Пажљиво, другар, могло би бити незгодно ако их пустиш“.Дакле, још далеке 1876. су Срби за Енглезе били тек руски пси рата. Посебна иронија је што су се тада Босна, Херцеговина и Црна Гора сматрале српским земљама таман колико и Србија, а данас се што Империја што њени локални квислинзи упињу свим силама да ту историјску чињеницу сакрију...

Док сам писао коментар на преведени текст Данијела Гринфилда од пре неки дан, наишао сам на још један његов есеј, овај пут о организацији самомрзећих Јевреја („Јевреји кажу Не“) која отворено даје за право арапским терористима. Преносим део текста, који по мени савршено описује универзалне карактеристике самомрзећих група. Немам разлога да верујем да је Гринфилд упознат са невладницима у Жутији, али његов опис им свеједно савршено пристаје. Обратите пажњу да Гринфилд користи флоскуле типа „левице“ да опише ове групе. Ово не треба узети као осуду левице саме по себи, иако је чињеница је да су на нашим просторима групе које одговарају овом опису већином потекле од некадашње компартије, а данас се називају „либерали“, „демократе“, „прогресивни“ и томе слично. Бесловесности напретек има и на тзв. „десници“, али је нешто другачије природе. О томе је овде раније већ било речи, а биће и поново.Елем, из текста Данијела Гринфилда „Јевреји који кажу да“, 27. августа 2011 (оригинал):Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../  Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију. Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле.  /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?Па кад невладници говоре о „промени културне матрице“ и заклињу се да ће Србија ући у ЕУропство „са Србима или без њих“, помислите на ту полупразну чашу, и шта вас чека ако кажете „не“ или „можда“ сопственом опстанку. Напомена I (13. септембар): Извлачим ово из коментара, да би се боље видело.Јутрос је текст освануо на Новом Стандарду (хвала редакцији!), али већ видим да се људи каче на ово о „левици“, баш као и кад сам поставио цитат на енглеском.Левица, десница, шта то уопште значи данас? То је као фашизам и демократија: свак ће инстинктивно да каже да је прво апсолутно зло (што није далеко од истине), а друго апсолутно добро (таман посла), али питајте за дефиницију оба појма? Тајац.Нису битне етикете, већ наведена метафора. Годинама се већ воде јалове расправе ко ће најбрже да проспе воду; како чаша ипак није полупразна већ скоро сасвим празна - па ето шта смета то мало воде на дну; ко ли плаћа те што траже да се вода проспе; и томе слично. А нико да каже да ови што траже просипање, и страни и домаћи, па им није довољно шта год урадили да им удовољите, уопште немају право да то од вас траже. У томе је суштина приче.Напомена II (14. септембар): И још нешто. То што константно нападам ове и овакве невладнике не значи да друштву нису потребни самокритичари. Али постоји огромна и веома битна разлика између самокритике и самомржње. Док самокритика сагледава проблеме у друштву са становишта принципа и вредности тог друштва, самомржња те принципе ниподаштава и гази, а води се или туђим или никаквим (тј. властољубљем и похлепом).Самокритика је корисна, чак и неопходна (нпр. кад је покојни Патријарх рекао „будимо људи“). Самомржња је чисто зло.

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - без да је уопште био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

Гаврило Принцип на муралу, негде у Србији

4. маја 1980, умрла је Југославија.Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем. Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“. После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп! Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води. Јер комунисти не верују у рај.

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама. Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:Радосав Стевановић:Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта. Признајем да је се тога тешко ослободити.Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали. Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Пре тачно 50 година, 12. априла 1961, Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први космонаут, симболичним кругом око планете у капсули Восток. Све што се дашава с нама и око нас данас уклапа се у оно што је давно записао библијски краљ Соломон, да „нема ничега новог под сунцем“. Тог пролећног дана пре педесет година, ипак се десило нешто ново. Човечанство се касније окренуло себи и својим пороцима: похлепи, зависти, властољубљу, сујети. Али шездесетих година прошлог века чинило се да ћемо кренути путем до звезда. Можда и хоћемо, једнога дана.

(или „исто, само судбоносно другачије“)Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе). Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу. Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност. Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији. Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава. Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима. Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“. Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана? Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389. Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ... Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима: Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.Тандара-броћ.

Ово је веродостојан превод енглеског превода Хитлеровог наређења дана од 6. априла 1941, које је преко радија прочитао министар пропаганде Рајха Јозеф Гебелс. Текст се налази у Хитлеровом историјском музеју. По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:Војници Југоисточног Фронта:Од раног јутра немачки народ у рату је са превратничком владом у Београду. Оставићемо оружје тек када ова банда разбојника буде коначно и одлучно елиминисана а последњи Британац оде са овог дела европског континента. Ови залуђени народи могу за своју ситуацију да захвале Британији, морају да захвале Енглезима, највећим хушкачима на рат свих времена.Немачки народ улази у ову борбу задовољан у души да су његове вође учиниле све да дође до мирног решења.Молимо се Богу да води наше војнике на правом путу и благослови их као што је и досад.У складу са политиком да други воде њене битке, као што је било са Пољском, Британија је опет покушала да Немачку уплете у сукоб за који се надала да ће докрајчити немачки народ једном заувек, добити рат и по могућности уништити немачку Армију.За само неколико недеља, пре дуго времена, немачки војници Источног фронта су помели Пољску, тај инструмент Британске политике. Деветог априла 1940. Британија је поново покушала да оствари свој циљ нападом на Норвешку, немачко северно крило. У незаборавној борби, немачки војници у Норвешкој елиминисали су Британце за неколико недеља.Немачки војници су остварили оно што је целом свету изгледало немогуће. Само неколико недеља касније, Черчил је мислио да је настао прави тренутак за напад на немачку регију Рур (ово је ноторна лаж; никаквог напада на Немачку из Француске није било - прев.) преко британских савезника Француске и Белгије. Тако је отпочео победоносни поход наше војске на Западном фронту.Већ је записано у историји како су немачке армије победиле легије капитализма и плутократије. Кампања на западу је окончана победоносно после 45 дана.Тада је Черчил концентрисао снагу своје Империје против нашег савезника Италије, у Африци. Сада је опасност отклоњена и на афричком ратишту, сарадњом италијанских и немачких јединица.Нови циљ британских хушкача рата сада се огледа у плановима скројеним још на почетку сукоба, и само одложеним дивовским победама немачке Армије. Успомена на искрцавање британских трупа у Солуну током првог Светског рата сада је у мрежу британских интрига уплело и малу Грчку.Више путам сам упозоравао на покушаје британског искрцавања у Југоисточној Европи и рекао да то представља претњу за немачки Рајх. Нажалост, ово упозорење Југославија није испоштовала. Покушао сам надаље, увек стрпљиво, да убедим југословенске лидере да је за поновно успостављање трајног мира и реда унутар Југославије неопходна сарадња са немачким Рајхом.После дугих напора коначно смо успели да обезбедимо сарадњу Југославије, њеним приступањем Тројном пакту, без да смо од народа Југославије тражили било шта осим да узме учешћа у изградњи новог поретка у Европи. (Шта се тачно под овим подразумева, СС-легије? - прев.)У том тренутку су злочиначки узурпатори нове београдске власти на себе преузели овлаштења државе, зато што су плаћеници у служби Черчила и Британије. Као што је урадила Пољска, ова нова влада у Београду је одмах мобилисала старе и неспособне у свој састав. У тим околностима био сам присиљен да одмах опозовем немачку народну колонију на територији Југославије.Делегати и официри немачке амбасаде, радници наших конзулата у Југославији, свакодневно су били изложени понижавајућим нападима. Баш као у Пољској, немачке школе су напали и порушили бандити. Југословени су отели и напали небројене Немце, а неке чак и убили. (Испаде да је Југославија напала Немачку! - прев.)Надаље, Југославија већ недељама планира општу мобилизацију своје војске у великој тајности. Ово је, дакле, одговор на мој осмогодишњи напор да са југословенским народом обезбедим блиску сарадњу и пријатељство, задатак на којем сам предано радио.Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и за време Светског рата, Срби су помислили да је дошао прави час за нови атентат на Немачку и њене савезнике. (Овде се први пут спомињу „Срби” а „атентат” је јасна алузија на 1914. - прев.)Војници Југоистичног фронта: Куцнио је ваш час. Сада ћете да узмете у заштиту интересе немачког Рајха као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Успећете као они и на Југоисточном фронту.У испуњавању ове своје дужности нећете бити ништа мање храбри од победоносних немачких дивизија које су се на истом балканском тлу бориле 1915. Будите човечни само онда када је непријатељ човечан према вама. На сваку бруталност непријатеља, одговорите на исти начин.Борба на грчком тлу није против грчког народа, већ против архинепријатеља Енглеза, који поново покушавају да рат прошире на Балкан, као што су покушали пре годину дана у Норвешкој. Из тог разлога, борићемо се раме уз раме са нашим савезницима на Балкану док и последњи Британац не доживи свој Денкерк у Грчкој.Ко год од Грка подржи ову британску пустоловину, пашће у исти час када и Британци.Када се немачки војник докаже да је способан да победи Британце на Балкану, у планинама и снегу, онда ће доказати да може да победи Британце у пустињској врелини Африке.Међутим, наш циљ је само да извојујемо слободу за наш немачки народу и обезбедимо простор за живот немачкој породици. Сваки немачки војник поново у срцу носи мисли и молитве, сам живот свих Немаца. (Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)

У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико. Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак. И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.

Само без разумевања суштине карактера Срба као народа може се заступати теза да су реаговање народа на потписивање Тројног пакта (25. март 1941.) и пуч два дана касније били глупи, непотребни, катастрофални, и томе слично.Они што оспоравају 27. март тврде да без пуча не би било Хитлерове Unternehmen Straftgericht, уништења краљевине Југославије - па самим тим ни Јасеновца, Јадовна, Броза, комунизма... Лепа је то помисао, али је нажалост заблуда. Једнака оној да је за све што се дешавало деведесетих у ствари крив Милошевић, јер наводно није урадио шта год је требало да уради да одобровољи Империју. То могу да тврде само они што из анегдоте о неисписаној хартији у Дејтону ништа нису научили.Као, да није било 27. марта, не би било априлског рата. Нико да се упита зашто је онда Југославија уопште била занимљива Хитлеру. Много се прича о припремама за напад на СССР, али у марту 1941. рат се углавном водио на Медитерану, у северној Африци и Грчкој. Операција освајања Грчке - Unternehmen Marita - планирана је још од новембра 1940 и почела је истог дана када и напад на Југославију. Дакле, јасно је да је Хитлеров притисак на режим кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек имао циљ да обезбеди сарадњу Југославије при нападу на Грчку. Далеко вероватније од претпоставке да би Пакт спасао Југославију од страдања је сценарио да Хитлер није имао никакву намеру да поштује југословенску неутралност, већ да или пошаље војне конвоје преко њене територије, или је нападне онако успут током операције Марита - као што је напао Холандију и Данску током похода на Француску и Норвешку.Притом треба имати на уму и Хитлерову опсесију реваншизмом за 1. светски рат, у којем су посебно место у аустро-немачкој психи заузимали Срби. Хитлер је Србе видео (према мемоарима његовог изасланика Хермана Нојбахера) као „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је „доказао своју државотворну снагу”, а то Немачка „не сме никад допустити”. Само неко ко уопште не познаје историју може да замисли Хитлера како држи реч и оставља Југославију и омражене Србе на миру. Немци су без икакве провокације окупирали Чешку и напали Пољску. Напали су СССР, иако је Стаљин до последње секунде слао испоруке сировина договорене споразумом Молотов-Рибентроп. Зашто би поштедели Југославију, поготово када су њеном деобом могли да награде своје савезнике: Италију, Мађарску и Бугарску? Када су српском земљом и животима могли на своју страну да придобију Хрвате, Албанце и муслимане? А од Срба никада нису могли да добију ништа више од заслуженог презира, јер Срби нису поданички народ. Или макар нису били ономад.Свашта може и треба да се каже о срамотном третману Краља Петра II и владе у избеглиштву од стране Черчила и Енглеза. Постоји брдо докумената који сведоче да је Лондон искористио па издао краљевску владу и војску генерала Михаиловића, те подршком Титу и комунистима „купио” интересну зону у Грчкој. Али Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Опет, само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.Али онима што би данас да уђу у НАТО и сматрају да је ЕУропство врхунац постојања, онима који би да Србију окрече у жуто а саме Србе укину, да од некадашње Југославије направе „југоисточну ЕУропу” граница које све више личе на оне Хитлерове - е, њима смета 27. март. Њима је у интересу да се за то оптужују Енглези, или „јудеомасонске завере”, или нека српска глупа тврдоглавост и „чачкање јачег”. И док се ми о томе крвимо, жутократија траје већ скоро хиљаду дана. А што дуже траје, то је мање Срба и Србије. Хитлер би био поносан.Додатак (28.3.2011) За оне који су овај текст прочитали у Новом Стандарду, хтео бих да препоручим текст Питање карактера, у којем сам објаснио зашто је прича о „мудром пактирању” беспредметна. Ако се тај аргумент узме озбиљно, онда се поставља питање зашто Срби нису избегли 1. светски рат предајом Аустрији, Ћеле-кулу предајом Хуршид-паши, Бој на Косову предајом Мурату, или 1999. предајом НАТО агресорима. Они који су кроз историју пактирали са освајачима су данас то што јесу. А ми још увек постојимо као народ баш зато што смо увек бирали част пре „мудрости”. Па зар не видите колико је више штете нанела „мека” окупација у последњој деценији од ратова који су јој претходили? А ако не видите, онда вам бадава све ово причам.

У свеопштем галиматијасу у којем се данас, десет година после прве империјалне „обојене револуције“ (ако лаже коза, не лаже рог) налази Србија, много је питања. Шта нема алтернативу, Косово или ЕУ? Влада или геј парада? Четници или партизани? Национализам или мондијализам? Али ако погледате мало боље, сва та питања су у ствари лажне дихотомије. На њих нема правог одговора, јер су потпуно бесмислена. Сврха им је једино и искључиво да одрже контекст у којем се постављају: једну квази-дражву, лишену идентитета и територије, у којој живи народ лишен свести и смисла. Намерно и систематски.Наводни процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је медијски циркус, који открива једино да се „у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно“. Али то нипошто није мало откриће. Јер, Србија је данас земља којом још увек влада комунизам - упркос чињеници да је званично пропао 1990, а да је његов, наводно последњи, остатак оборен петооктобарским пучем.Како сад, комунизам? Па зар ово није либерална демократија, слободно тржиште, најзападнији „неолиберални“ капитализам, гори чак и од америчког? Јок. Економски, Србија је негде између феудализма, клептократије и фашизма (система у којем приватна својина постоји, али свима и свиме управља држава). Политички, међутим, то је земља којом у потпуности влада дух некадашње КПЈ.То што на српском грбу и застави стоји орао Обреновића са све круном је оптичка варка; монархизам заступају карикатуре попут Вука Драшковића и бедне сенке славних предака попут „старешине краљевског дома“. Србија је суштински и даље авнојевска република, а национално питање се и данас решава по формули „братства и јединства“. Само се то данас зове „толеранција и људска права“. Ова коалициона влада представља помирење завађених фракција са Осме седнице. Управо су тада поражени комунисти Србије први оптужили Слободана Милошевића за „национализам“. То је за комунисте био највећи грех. Отуд и инсистирање некадашњих комесара а данас боркиња за људска права на „денацификацији“ Срба; под тиме они не подразумевају лечење Срба од њиховог наводног национал-социјализма, већ ампутирање националне свести, колективну лоботомију, привођење крају посла који траје не десет, не двадесет, већ преко шездесет година.Некадашњи демократа а сада ројалиста, историчар Чедомир Антић пре неки дан пише о национализму, наводећи анегдоту о сукобу Срба комуниста и Хрвата комуниста пре неких четрдесет година. Притом хвали Хрвате, који су успели „упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве... Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност“.То важи данас, важило је пре четрдесет година, а вероватно и пре седамдесет, када је Влатко Мачек признао Павелићеву НДХ као легитимну државу хрватског народа. Али не могу да верујем да Антић пореди овај стварни хрватски национализам са српским, који - баш захваљујући Југославији - малтене уопште и не постоји! Није ваљда да хоће да каже како би Срби требало да се понашају као Хрвати?То је, наиме, просто неизводљиво. Темељ хрватског идентитета је непријатељство према Србима. То је једино што, осим католичке вере, повезује становнике Загорја (историјске Хрватске), Истре, Далмације и Славоније. Они чак не говоре ни истим језиком, а званични језик им је - српски. Феномен хрватске опседнутости Србима најбоље је илустрован у сада већ легендарном есеју Јурице Павичића „Срби су нама као чаша коњака“.То што се хрватски идентитет градио на антисрпској матрици није само по себи толико проблематично колико следеће чињенице:- да су се на истој основи градили одвојени идентитети за Црногорце, Македонце, и „Бошњаке“;- да је тај процес јачања антисрпског идентитета група које су се (у историјским појмовима) још јуче сматрале Србима био могућ једино захваљујући постојању федеративне, комунистичке Југославије;- да су истовремено Срби свој идентитет губили; и- да се тај процес неометано наставља и данас (нпр. стварањем „војвођанског“ идентитета).Антић кривицу за губитак српског идентитета тражи у „великодржавној мегаломанији“ и „хегемонским а потом гордим – метрополским погледима на свет српске политичке, економске и културне елите“. Ово као да је преписано из неког памфлета Коминтерне из двадесетих година прошлог века. Великосрпски хегемонизам? Стварно? Док је свако од Југославије узимао шта је стигао, Срби су веровали у „један народ са три имена“ (Краљ Александар је својој деци дао имена Петар, Томислав, Андреј) и „брат је мио, које вере био“, а после у „братство и јединство“. Док сада слушамо да су Срби наводно одбацили своје саплеменике који су прешли на католичанство и ислам, истина је управо супротна: они који су напуштали православље убрзо би постајали већи католици од Папе и већи муслимани од Турака.Колико Срба данас зна за закључке Другог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928? Тада је одлучено да се Југославија уништи као „великосрпска империја“, да се створе независна Хрватска, Црна Гора, Словенија, Македонија, и да се Косово припоји Албанији. Овај програм је (не знајући) испунио лично Адолф Хитлер, средином априла 1941.Погледајте карту поделе Југославије из тог времена. Упоредите је са картом „република и покрајина“ какве су нацртане после 1945. Неке границе се преклапају, неке не - али је принцип исти. Немци су искасапили прву Југославију. Броз је те делове додатно исекао, а онда од њих сашио нову државу. Уместо муње, оживео ју је духом „братства и јединства“ и „самоуправног социјализма“. Управо у тој држави су систематски одгајане генерације „малих слабих Срба“ у убеђењу да баш они „носе некакву древну кривицу“ (Антић). И не само то, већ су ту исту „истину“ о Србима учили Словенци, Македонци, Црногорци, „Бошњаци“ и Хрвати. Држава у коју су Срби генерацијама веровали, коју су деведесетих узалудно бранили, које се и данас сећају као времена када се „добро живело“ - била је у ствари један монструозни инкубатор, који је деценијама систематски трошио српско национално биће како би од њега створио прегршт нових нација.Људи који данас владају Србијом нису Срби, већ другови. У некадашњем режиму, који их је и произвео, то се звало номенклатура, или „нова класа“ (М. Ђилас). Они себе сматрају бољим, паметнији, културнијим, супериорнијим од Срба, које сматрају примитивном стоком. Само то објашњава њихову стравичну мржњу према народу којем именом припадају; посвећеност разбијању Србије и подршку сваком национализму који се развија на рачун Срба (од „Војвођана“ до „Санџака“, а сутра Бог драги зна чега већ). То објашњава и зашто се такозвани националиста из Антићеве приче позивао на Јасеновац као аргумент за очување Југославије - иако управо то највеће (али нипошто једино!) место злочина „Независне државе Хрватске“ представља главни аргумент против Брозове мртве државе.Стварањем Краљевине Југославије, Срби су у име братств фактички амнестирали поданике некадашње црно-жуте монархије за започињање рата 1914-18 и злодела почињена у њему. Онда је 1945. учињено исто са виновницима геноцида у НДХ. Од логора смрти, места мучеништва и симбола геноцидног страдања једног народа, комунисти су направили политичку полугу контроле, и тако га релативизовали до заборава. Данас се са тим геноцидом идентично коцкају жутократе, још једном показујући чију традицију и вредности заиста баштине.ЕУропство које толико потенцира жутократија није ништа друго него носталгија за Брозовим временом. За њих је ЕУ реинкарнација СФРЈ, свемоћна мегадржава у којој ће довека живети као владајућа каста. А помоћу бриселске бирократије хоће да заврше посао који траје већ скоро цео један век. После свеопштег физичког затирања Срба, сада се ради на уништењу самог српског идентитета, „промени кода“ и коначном уништењу распамећеног народа, који би једног дана требало, је ли, да престану да буду Срби и постану нешто друго. Баш као што су се Истрани, Далматинци, Загорци, Славонци и Херцеговци утопили у Хрвате; следбеници Мухамеда у „Бошњаке“; од Његошеве „српске Спарте“ постао Монтенегро, а житељи некадашње Душанове престонице сада маштају да су потомци Александра Великог.Да ли је овакав развој догађаја неминован? Нипошто. Али је известан ако нам визија „боље будућности“ остане повратак у франкенштајновски кошмар из којег у ствари никада нисмо ни изашли. Срби су данас нација ждерача лотоса - распамећени, сморени и у очај утерани. Такви ако остану, немају будућност. Она припада само народима који су за њу спремни да се боре.

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? Наиме, у том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.Будимо људи, онда. Мржња уништава.

Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

Danas je uprkos kalendaru, pravi jesenji dan. A meni se sve češće vidi da mi je najbolja drugarica profesor istorije. I još svašta nešto

Pre 69 godina bombardovan je Beograd. Na sajtu RTS-a postoji snimak, pa koga zanima može da pogleda.

Opet ne ulazim u dublju analizu, samo da kažem da sam se setila. Rade bati bubrezi

Pogubljena u vremenu, kakva znam da budem vikendom, jutros sam ustanovila da je danas 27. mart. Sagledani sa druge strane, brojni podaci su i ovde.

Bez ikakve želje da ulazim u dublju analizu (istorija mi nije jača strana) samo sam htela da kažem da sam se setila.  Toliko.

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

- Sta smo to onda mi? Lude? Nesrecnici? - Najzamrseniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu salu kao s nama. Do juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nesto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne mozemo vise nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaceni. Kao rukavac sto ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema vise toka ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjecanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadnistva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadrzavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rjesenja. Preziru nas i braca i dosljaci, a mi se branimo ponosom i mrznjom. Htjeli smo da se sacuvamo, a tako smo se izgubili da vise ne znamo ni sta smo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje. A sve se placa, pa i ova ljubav. Zar smo mi slucajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznjezeni i tvrdi, veseli i tuzni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe! Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti? Zar bez razloga pustamo da zivot prelazi preko nas, zar se bez razloga unistavamo, ali isto tako sigurno? A zasto to cinimo? Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti!

M. Selimovic

Related posts:

Mi smo ničiji.A ko si onda ti?Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family". - "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

Са задовољством сам прочитао текст Бошка Обрадовића (Двери) објављен у Печату 24. јула, који сажето, јасно и проницљиво идентификује не само проблеме с којима се суочавамо већ и пут изласка из ових смутних времена:...историјски умор и занемоћалост читавог једног народа који је чинио велика дела у прошлости, делује застрашујуће и више него забрињавајуће, иако није прво такво искушење у нашој историји, док ово друго, психолошко „време илузија” у којима живимо чини се много опаснијим и трагичнијим по својим последицама, можда управо зато што га заправо нисмо ни свесни.Тај умор и занемоћалост (за које и даље мислим да су систематски култивисани изнтура и извана) се онда претачу у идиотске илузије, које Обрадовић крсти "неотитоизам" и "евроунијатство," с тим да је ово друго у ствари варијанта првог, и представља чежњу за временом (наводно изгубљеним, а у ствари непостојећим) када се могло имати све а да се не ништа не ради. Али та размажена времена титоизма скупо су и крваво плаћена - прво огромним жртвовањем у првим послератним годинама, а затим економском кризом осамдесетих, када је стигао рачун од ММФ-а и Светске банке.Још већа вредност Обрадовићевог текста је што се не зауставља на дијагнози, већ нуди и терапију за постојеће стање:Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа. Потом би морали да уследе потпуно други погледи на свет и живот, потпуно нове радне навике и социјални идеали, сасвим другачија организација личног, породичног, друштвеног и државног живота.Ово можда звучи као превелик изазов за мале-слабе-уморне Србе, али није све тако страшно. Наиме, све ово "ново" је у ствари већ у нашој традицији. Потиснуто, оклеветано, отерано у заборав, убијено и кришом закопано, све у име мамутског друштвеног експеримента стварања "Новог совјетског (југословенског?) човека" - али не и искорењено, нити бесповратно уништено. Ми по карактеру нисмо овакви какви смо данас. Нема разлога да измишљамо топлу воду, нити градимо некакав "нови народ"; то је опсесија тзв. Друге Србије. Потребан нам је препород, а не некаква "промена кода."Према томе, излаз из ћорсокака уопште није сакривен у магли, већ је врло јасан. Ако смо залутали на свом историјском путу - а да се не лажемо, јесмо и то доста - онда је најприроднија могућа ствар повратак на извориште, да опет пронађемо себе.

Знам да ризикујем да постанем досадан са причом о комунизму као корену великог дела савремених проблема не само Срба, већ и осталих народа на простору некадашње Југославије, али мислим да је апсолутно неопходно да појмимо друштвени, политички и интелектуални оквир у који смо систематски сатерани почевши од четрдесетих година ХХ века. И данас, у свим аспектима живота - од породице и рада до организације друштва и државе - још увек се крећемо у границама које је наметнуо самоуправни социјализам, иако је он званично укинут 1990. Само су старе флоскуле о социјализму, револуцији, радничкој класи и томе слично замењене другим - о демократији, људским правима, транзицији, итд.Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни "експерти" трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.Као што сам већ раније објаснио:Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије.("Укините Војводину!" 8. април 2009)Да би било савршено јасно на шта се ово односи, цитираћу део књиге историчара Душана Т. Батаковића, Косово и Метохија: Историја и идеологија, а који се тичу приступа КПЈ националном питању и Југославији. Нагласио сам делове текста од посебног значаја. Прочитајте, па одлучите сами.(почетак цитата)Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну ”заблуделу омладину”, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије ”народног јединства” (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка (”вишеплеменска”), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.( стр. 130-131)Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.( стр. 131-132)По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама ”од великосрпске опасности” - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била ”тамница народа” у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о ”великосрпској хегемонији” и о ”великосрпској буржоазији” као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је ”великосрпску опасност” сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку ”одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији” и подстицала отпор хрватске опозиције ”због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа.”На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.(стр. 133-134)(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)