Planeta Srbija

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора. Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.”Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...”Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од фолозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао ”живот, слобода и имовина”). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији, ”...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.”У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноврности и мултикултурализма.А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи ”имају превише,” у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, ”нормално.” Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето ”сналазимо” из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

Najdraži Moji i Još Draže Moje, posle skoro dva meseca od Mog poslednjeg javljanja, mnogo toga se izdešavalo: kada čujete zašto Vam se nisam javljao za to vreme, sve će Vam biti jasno, Mili Moji, te će te mi stoga oprostiti. Naime, dan nakon Mog poslednjeg Unosa, u kome ste mogli Razumeti da sam započeo [...]

Из поговора "Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (подвукао С.С.):U traženju porekla ovog rešenja [Kosmeta kao autonomne oblasti - prim. S.S.] treba ce vratiti politici srpske socijaldemokratije uoči prvog svetskog rata, a preko ove - pogledima austrijskih socijalista i marksista. Pitanje Albanije razmatrao je u tom svetlu vodeći srpski socijalista, Dimitrije Tucović, čija je brošura Srbija i Arbanija [1914] predstavljala generalnu osudu nacionalne i oslobodilačke politike Srbije u balkanskim ratovima kao velikosrpske, hegemonističke i zavojevačke. Zanemarujući stvarni tragični položaj srpskog naroda pod turskom vlašću, koji je bio podvrgnut albanskom teroru na Kosovu, Tucović je pripremio teren za parolu o "zavojevačkom anektiranju albanske teritorije", te o pravu albanskog življa na otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj nacionalnoj državi, istina - u okviru jedna imaginarne i nikada potom ostvarene socijalističke balkanske federacije. Sud o "velikosrpskom hegemonizmu" nije vodio računa o bitnoj razlici koja postoji između nacionalne"svesti, identiteta i vitalnih potreba srpskog naroda, s jedne, i pogleda i prakse pojedinih srpskih političara i stranaka s druge strane. Uopštavanjem i zamenom teza stvarala ce jedna nepravedna i neosnovana hipoteka nad celim srpskim narodom, pri čemu, iza ukupne austro-marksističke fraze Srpske socijaldemokratske stranke, ne može a da ce ne vidi austrougarska podloga za argumentaciju protiv srpske nacionalne politike. U stvari, takvim sudom ce dovodio u pitanje program nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, čije je ostvarivanje započeto 1804. godine i koji je na jugoslovenskom planu formulisan konačno 1914; stavljale su ce u sumnju tekovine srpske revolucije i oslobodilačkih ratova. Koncept male i slabe Srbije, Srbije "beogradskog pašaluka i šest nahija", kojoj ce jedva priznalo čak i pravo na granice po Berlinskom ugovoru [1878], značio je identifikovanje sakate srpske državne teritorije sa nacionalnim područjem, preko čijih ce međa svaki pokret ka slobodi i ujedinjenju proglašava zavojevanjem. Pretpostavka je toga koncepta, 1914. godine, pristajanje na to da ce na srpski narod van Srbije Berlinskog kongresa, a to znači - na više od polovine tadašnjeg broja Srba, bez obzira koliko on bio kompaktan u etničkom smislu ili integrisan u duhovnom pogledu, ne može i ne sme da gleda drukčije do kao na bilo koju nacionalnu manjinu i dijasporu, bez svoga prava na samoopredeljenje do otcepljenja i pripajanja matičnoj nacionalnoj državi.Politika KPJ prema nacionalnom pitanju bila je određena, s jedne strane, nasleđem heterogenog socijalističkog pokreta jugoslovenskih naroda, a c druge strane, bar do 1935, stavovima i odlukama Komunističke internacionale [Kominterne]. Kao "sekcija Kominterne", kako ce jedno vreme zvanično nazivala, obavezna da u svemu sledi liniju ove internacionalne organizacije pod isključivom kontrolom SSSR-a, KPJ je bila u situaciji da za srazmerno kratko vreme između dva svetska rata bitno menja svoju politiku prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Na svom drugom, Vukovarskom kongresu [1920], kao svoj glavni cilj KPJ je proklamovala stvaranje sovjetskog Balkana, tj. Sovjetske Republike Jugoslavije u sklopu sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, a ove u sastavu međunarodne federacije sovjetskih republika. Ideju o "troplemenom narodu", o jedinstvu jugoslovenskih "plemena" i njihove težnje da ce ujedine - zamenila je već 1923. godine tezom o Jugoslaviji kao plodu imperijalističkog rata i "versajskog sistema", prema stavovima Kominterne i Balkanske federacije, filijale KI u kojoj su glavnu reč imali bugarski komunisti. Treća zemaljska konferencija KPJ formuliše već tada, ni punih pet godina od stvaranja Jugoslavije, sasvim određeno tezu o "srpskom hegemonizmu" kao unutrašnjoj imperijalističkoj osnovi i suštini jugoslovenske države, gde su sve nesrpske narodnosti [i albanska je spomenuta među njima] potlačene i uništene. Ističući pravo na samoopredeljenje, načelno ce priznalo i pravo na "prisajedinjenje svojoj nacionalnoj državi". Peti kongres Kominterne [1924] donosi odluku o likvidaciji Jugoslavije kao države, a protiv njene eventualne ustavne revizije ili preuređenja, pri čemu polazi od ocene da je Jugoslavija uopšte jedan od glavnih nosilaca antisovjetizma i kontrarevolucije. Rešenje je, zato, prema odluci Kominterne, u otcepljenju i formiranju nezavisnih država [Hrvatske, Slovenije i Makedonije]. Na unutarpartijskom planu oko toga ce u KPJ, istina, razvio spor, ali on ni u jednoj frakciji nije doveo u pitanje neke polazne ocene, a pogotovu ne ocenu o srpskoj "ugnjetačkoj naciji". U odlukama Kominterne mogu ce naći i pozivi na taktičko razlikovanje nacionalizama "ugnjetavanih" naroda u odnosu na nacionalizam jedinoga "ugnjetačkog" naroda, tako da je borba protiv "srpskog nacionalizma" imala da bude glavni zadatak KPJ, naročito srpskih komunista u Srbiji. Uporedo s tim trebalo je pomagati svaki separatistički, antijugoslovenski i antisrpski nacionalistički pokret u Jugoslaviji [Peti prošireni plenum IK KI. 1925].Do kraja je koncept likvidacije Jugoslavije razrađen u odlukama IV kongresa KPJ [Drezden, 1928]. Jugoslavije je imala da ce raspadne na posebne nezavisne države - Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju; Srbija ce i ne pominje, dok će ce mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju, navodno, "anektirala" srpska buržoazija; tražila ce saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom [kao što ce na drugoj strani pružala podrška hrvatskim ustašama u Lici, 1932]. Kombinacije o broju "nezavisnih" država i uopšte o načinu i rezultatu raspada Jugoslavije stalno su ce potom menjale, ali se i 1934. godine još gleda na Srbe u Jugoslaviji van Srbije [a izričito i na Kosovu] kao na "okupatore" koje treba "prognati".(оригинал овде)

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Zanimljive činjenice i informacije. Pogledao sam domaći “Kako je propala Jugoslavija” i sad ovaj strani (ima prevod). Definitivno savetujem generaciji koja nije bila svesna sebe i okoline kada se ovo sve dešavalo i šta su početci sukoba i raspada. Preporuka i za one starije kojima je izvor informisanja bio RTS1. [...]

Dragi Moji, umesto da Vas danas obaveštavam o Mojim Napornim Aktivnostima vršenim po Volji Njegove Nepogrešivosti, rešio sam da Vam ispričam Jednu Dogodovštinu iz Moje i Prošlosti Mog Dobrog Prijatelja – Jednog Funkcionera Vladajuće stranke Srbije. Mislim da će Vam se prilično dopasti i mislim da ćete iz Ove Priče izvući Brojne Pouke. [...]

Можда је претерано рећи да је било какав аргумент са Србофобима на Западу бескористан; ако ништа друго, ћутање док се слободно износе најцрње лажи, обмане, подметачине и измишљотине је грех против дужности и савести. Али не треба очекивати да се тиме много постигне; они који политику кроје су се већ давно определили, а с њима и медији, који су средство контроле становништва (не слажем се у много чему са Ноамом Чомским, али је његова синтагма "производња пристанка" савршен опис улоге медија на Западу). Представљање било какве алтернативне перспективе стандардној причи - о агресорским геноцидним Србима и њиховим невиним, немоћним жртвама које је окрутни Запад издао нечињењем па сад има према њима обавезу - је готово немогућ задатак. Они који кажу "па требало је да лобирамо" немају појма до које мере је Србофобија постала институција у англосфери. Сама антисрпска пропаганда је постављена тако да довођење у питање било којег детаља (а рупе у причи су довољно велике да се кроз њих провуче конвој теретних бродова) повлачи оптужбе за "негирање геноцида" и "српску пропаганду." Доказане измишљотине, клевете и лажи се третирају као службена истина, а њихово оспоравање као пропаганда и клевета. Отприлике по истом принципу по коме су границе БиХ или "Косова" недодирљиве, али границе Србије може да гази ко год хоће. Или када је напад на америчку амбасаду најгрубље кршење међународног права, али окупација и одвајање Космета није. Ево типичног примера. Британски "Гардијан" (који у интернет-секцији "Коментар је слободан" објављује и понеки поглед који се не слаже са званичном причом) је 26. фебруара одлучио да на паролу са једног плаката српских демонстраната - "Косово је Србија, питајте било ког историчара" - одговори тако што је питао "историчара" Ноела Малколма.Малколм, сарадник професионално србождерског "Босанског института", аутор је "Кратке историје Босне" и "Кратке историје Косова," малтене службених памфлета који се могу наћи у свим књижарама на Западу, а по којима су Срби у БиХ и на Космету увек били уљези, разбојници и убице, а невини добронамерни анђеоски "Бошњаци" и "Косовари" њихове жртве. Српски историчари и академици, у дијапазону од Срђе Трифковића до Алексе Ђиласа, осудили су Малколмову "историју" као најцрњи фалсификат, измишљотине и малициозну пропаганду.Дабоме, Малколм тврди да је Косово било под "српском окупацијом" само пар векова, да су Срби ту увек били мањина, и да је ова покрајина била једнака републикама у бившој СФРЈ, па је тако њено отцепљење легално и легитимно. Неколико дана касније, Малколму "одговара" извесни Дејан Ђокић, историчар на универзитету у Лондону. Каже, "није да се не слаже са Малколмовим оспоравањем српских националистичких митова," али ето, Малколм није у праву што се тиче неких детаља... и онда оспорава скоро сваки Малколмов навод! Ево у чему је проблем. Ако је Ђокић у праву, и чињенице оспоравају Малколмову "историју," зашто се онда слаже са Малколмовим "оспоравањем националистичких митова" (српских, али не албанских - њих Малколм у потпуности подржава)? Ето, бива, човек лаже, али у најбољој намери, је ли...Ово је чувена "Да, али..." одбрана, која је у ствари гора од саме пропаганде коју наводно напада. Није Ђокић једини који овако греши; исту причу причају и "демократски" пост-петооктобарски владари Србије, па и глобалистички оријентисани новинари и коментатори у којима је још остала клица достојанства па не могу да у потпуности сваре Малколмову верзију историје. Сви они верују да је неопходно да се успостави кредибилитет у очима Запада тако што ће се пристати на суштину србождерске тезе, а онда се критикују детаљи.На пример, "јесте да је Милошевић био крволок, беспризорни диктатор, масовни убица, агресор и тлачитељ Албанаца, али ето, Србија ипак није заслужила да буде бомбардована." Парафразирам сада, али то је то. Па какав је то аргумент, побогу?! Кад га чује неко ко о Балкану појма нема, не само да не мисли да Србија није заслужила бомбардовање, већ је у искушењу да мисли - попут Соње Бисерко - да је Србија требало да се окупира и "денацификује"!Слични примери су: "Али Срби су збацили злог геноцидног Милошевића са власти, ми смо сада демократија, отимање Косова само помаже Радикалима, зашто нам то радите?" и "Јесте да су на Косову српске снаге починиле етничко чишћење и грозне злочине против Албанаца, али шта се десило Србима, црквама, резолуцији 1244..."Оваква врста "аргумента" је сама по себи апсурдна, јер прихватање тезе ("да") унапред дезавуише критику ("али"). Одговор који се малтене сваки пут упућује оваквој "одбрани" је предвидив и у суштини логичан: "Ако и сами признајете да сте злочинци, убице, итд. онда сте ово и заслужили, и немате право да се сад жалите. Како вас није срамота!" Интернет-коментатор Џеред Израел је пре неколико година писао о овом феномену "обавезне увреде," у контексту западних коментатора који обавезно садрже неку лаж, клевету или критику на рачун Срба, чак и када се на први поглед чине благонаклони. Ово је до те мере укорењено да се обавезна увреда налази чак и у извештајима који немају везе са политиком. Кад се пише о тенисерима, на пример, увек се провуче прича о злом Милошевићу који је почео четири рата и присилио доброћудну и правдољубиву међународну заједницу да Србију бомбардује. Успут буди речено, санкције се никад не спомињу - за економску и социјалну кризу је једино и искључиво крив Милошевић.Е сад, једно је што тако пишу о нама они којима хлеб зависи од подршке "хуманитарним интервенцијама," или које издашно дотирају разне "албанске лиге," или који су уложили позамашан политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице, па не могу да га повуку чак и да хоће. Али кад ми сами прихватамо суштинске неистине о нама, и тиме унапред губимо сваки аргумент против лажи, клевета и најгоре пропаганде виђене на свету од четрдесетих година прошлог века, онда је то заиста срамотно и тужно.Једно је рећи "Ми саосећамо са страдањем албанских цивила на Космету; они су, као и ми, били жртве НАТО бомби - сетите се само избегличких колона код Ђаковице и у Кориши - и манипулације и насиља ОВК." Ништа у томе није неистина. Али кад се каже "Српска војска и полиција су чиниле злочине над албанским цивилима" (као шта, на пример, "масакр" у Рачку?) онда после тога ништа не може да се каже. Присетимо се да је сам рат злочин (ту су онда ОВК и НАТО јасни кривци). Скоро сваки сукоб између државних власти и терориста у свету има за последицу невине цивилне жртве; терористи управо на то и рачунају. Зато тероризам и јесте тако гнусна појава. Небулозном изјавом оваквог типа - којом се оставља утисак да су ти (наводни) злочини били уобичајени, распрострањени, малтене систематски, а управо то потенцира како албанска тако империјална пропаганда - амнестира се НАТО, ОВК, и све што се десило на Косову од 1999. наовамо: спаљене цркве, разорене манастире, стотине хиљада избеглих и хиљаде убијених и масакрираних Срба, окупацију, противзаконито отимање Космета..."Да, али" одбрана у ствари и није одбрана, већ медвеђа услуга свакоме ко се бори за истину о трагичним и суровим сукобима деведесетих. Једино што се њом брани је лаж.

Што нам је усуд, па имамо занимљиву историју. Није нам ђаво дао мира после 1912, кад се после пет векова српска труба с Косова чула, већ очас ударише Бугари, па Аустрија, па онда краља Александра спопаде идеја ”Југославије” (што смо се с тим усрећили...). Ништа од те земље не би до јада и чемера; чак је и на јадан начин скончала, кад је Хитлер избрисао с мапе 1941. Е да би нам од 1945. надаље Титова СФРЈ било исто толико срећна и благородна. (Да не буде забуне, ово је најцрњи сарказам). Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.

Pun Partiotskog Zanosa nakon golemog uspeha Jednog Našeg Tenisera, rešila je Moja Ličnost da danas Svoje Velike Prijatelje, to jest – Vas, obraduje i počasti Jednom Važnom Lekcijom iz Naše Istorije koju niste bili u prilici da učite u Školi, a koje se prisetila dok je gledala završne trenutke Jutrošnjeg Velikog Meča. Bila je [...]

Deo istorije koji je malo poznat.

Godine 70. pre hrista je postojao ambiciozni mali političar, a ekstremno bogat, Markus Licinius Krasus, koji je želeo da vlada Rimom.

Da biste imali ideju o kakvom čoveku se radilo, znajte da je on izmislio vatrogasce. Ali u Krasusovoj verziji, njegovi robovi vatrogasci bi jurili do zapaljene zgrade gde bi Krasus na licu mesta ponudio da je kupi za mali deo njene vrednosti. Ukoliko bi vlasnik pristao na prodaju, Krasusovi robovi bi ugasili vatru. Ukoliko bi vlasnik odbio, Krasus bi dozvolio da zgrada izgori do temelja.

Pomoću ovako stečenog bogatstva, Krasus je postao najveći zemljovlasnik u Rimu, koristeći svoje bogatstvo da bi pomogao Juliju Cezaru protiv Cicera.

Izvor

Колега кога сваког дана све више поштујем, Witch-King of Angmar, објавио је пети и завршни део свог есеја о узроцима и последицама европског одрицања од хришћанске цивилизације. Не само да је успео да објасни шта се данас дешава на западу Европе (али и у њеним прекоокеанским "кћерима" Америци и Аустралији), већ и како се то одражава на "транзицију" некада комунистичких друштава:I | II | III | IV | VМорам да признам да сам по питању опстанка Европе фаталиста. Ако се не освесте, и то брзо, постаће "ЕУрабија," како се ономад изразила Бат-Јеор. Ако ишта преостане од америчке традиције, то ће вероватно бити у парчићима САД који ће некако да преживе неминовну имплозију Империје. Највише ме занима шта ће бити са "транзиционим" друштвима, у којима народ распамећен деценијском марксистичком догмом сад слуђују нео-марксисти (вешто се заогрћући "слободним тржиштем" и "капитализмом," с којима немају никакве везе). Пред Истоком је избор, "веру за вечеру." С тим што ако прихвате вечеру, пре или касније ће добити и веру. Ислам.

Posle ratova sa Turskom 1876-1877. i 1878. Srbija je postala Nezavisna Kneževina uvećana za 15% i sa četiri nova okruga: Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim (Pred-Kumanovska Srbija).To nije išlo lako, jer smo imali veće probleme sa Rusijom na diplomatskom, nego sa Turskom na bojnom polju. Rusija je htela da Sanstefanskim mirom te krajeve, koje smo mi oslobodili, ustupi novostvorenoj Kneževini Bugarskoj, koju su oni oslobodili.Tada je knez Milan odveo ruskog konzula na Čegar, pred Ćele-kulu, i rekao mu:“Evo ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, onda će tek Bugari dobiti Niš”

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

Upravo gledam veoma popularno ostvarenje Loose Change koje je izazvalo dosta kontroverzi i rasprava, naročito u Americi. Razlog za podizanje tolike prašinu se nalazi u tvrdnjama autora da su teroristički napadi od 11. septembra smišljeni i izvedeni kako bi se javno mnjenje uverilo u neophodnost napada na Avganistan i (kasnije) Irak. Dakle, još jedna teorija zavere koja se trudi da dokaže da udara aviona u Pentagon uopšte nije ni bilo, kao i to da je rušenje Kula bliznakinja pre rezultat unutrašnjih ekspozija nego stravičnog požara koji ih je zahvatio.

Zašto pišem o ovome? Svakako ne zbog dokaza koji se u filmu iznose (i krajnje neupućeni gledaoci će odmah primetiti dosta nelogičnosti i nedoslednosti, kao i insistiranje na nekim ne-baš-pozdanim izvorima; za detalje pogledajte ovde), kao ni zbog umetničkog dojma koji film ostavlja (jasno je da se radi o grupi entuzijasta kojima režija baš i nije jača strana). Ono što me je impresioniralo u vezi sa ovim dokumentarcem je zaista velika količina video materijala koje do sada nisam imao prilike da vidim. Scene komentatora koji priča dok mu se iza glave ruše zgrade, ili vatrogasaca koji uleću u oblake dima i prašine su zaista nešto što se dugo pamti …

Dakle, ako ste ljubitelj teorija zavere, ili samo želite da se uverite u prave razmere i strahote ove nesreće, preporučujem Vam da nabavite Loose Change a nakon toga obavezno pročitate šta o svemu tome misli legendarni Maddox.