Planeta Srbija

Britanski BBC kreirao je spacijalnu web lokaciju koja je namenjena za “čuvnje  sećanja” BBC Memoryshare i to od 1900-godine do danas. Ono što je zanimljivo je da je projekat otvoren, pa tako da krajnji korisnici mogu da dodaju i dele svoja sećanja i životna iskustva  sa drugima. A sve to zatim može da se pogleda kroz prizmu bliskih istorijskih događaja i u okviru vremenskog konteksta.

Naravno, sećanja mogu biti “multimedijalna” takoda sa drugima možete podeliti tekst, fotke i video zapise, a sve to pregledati kroz “vremensku spiralu”.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: BBC, istorija, Memoryshare, sećanja, vremenska linija

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?" Улаз слободан - прилози добродошли.Учесници:

Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett) Џејмс Џатрас (James Jatras) Проф. Сунил Рам Др Срђа Трифковић У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

Још један болан доказ моралне беде и квислиншког положаја данашње Србије је тренутна полемика око споменика на Везирцу. На том брежуљку је 1716. стајао шатор турског везира који је командовао битком против Аустрије под Петроварадином. После турског пораза, Аустрија је ослободила Срем, Бачку и Банат све до Темишвара, протеравши Османску царевину јужно од Дунава. Сада Република Турска хоће да подигне споменик османској војсци и у томе изгледа има подршку ”мултикултурних” власти Србије, а посебно оних што би да праве Републику Војводину.Изјава председника МЗ Петроварадин, Петра Мудрог, да је време ”да се сви окренемо будућности, да се људи, нације, државе окрену миру и што бољој сарадњи, па ће постављање споменика Турцима, на неки начин, представљати помирење међу народима”, тера ме на помисао да незаслужено носи ово презиме. По чему је то интерес данашњих Турака да подигну споменик Османлијама окретање будућности? Зар није Ататурк 1918. укинуо османску царевину и организовао Турску као секуларну републику, под претњом силе? А данас турска војска ”чува мир” по БиХ и на окупираном Косову и позива се на ”историјске и културне везе” са тамошњим становништвом, док Србију њени невладнички мучитељи прозивају за некакав ”клерофашизам” и опсесију прошлошћу...То да су Срби опседнути својом историјом ноторна је лаж. Могло би се чак рећи да су Срби своју историју, што намерно што под притиском, заборавили!Године 1683, Турци су подигли велику војску и кренули на Беч. У последњи час је опседнутом гарнизону стигла помоћ, у виду пољске коњице на челу са краљем Јаном Собјеским. Следећих 15 година су се водио велики рат између Турака и Свете Лиге, у којој су били хапсбуршка Аустрија, Венеција, Пољска и Русија (да, Русија!). Аустријски војсковођа Еуген Савојски чак је повео и војску на Босну, спаливши при томе Сарајево, да би на Косову изгубио од Турака. Тај аустријски пораз је покренуо и прву Велику сеобу Срба (1690). Еуген је касније потукао велику турску војску код Сенте (1697), тако да је 1699. закључен мир у Сремским Карловцима (Karlowitz) по којем је султан предао Аустрији данашњу Мађарску, Трансилванију и Славонију, а Далмација је припала Венецији. Током овог рата уништен је и Партенон у Атини, који су Турци користили као барутану.Турци су 1716. покренули нови рат како би вратили изгубљене територије, али су Пожаревачким миром 1718. изгубили и већи део данашње Србије (од Београда до Крушевца). Освојили су је поново 1739, у рату који је изазвао другу велику сеобу Срба. Ето шта недостаје у дискусији о споменику Османлијама под Петроварадином. Уосталом, баш у Србији већ постоји споменик који најбоље представља Османску царевину, а који су сами Турци подигли - и то пре двеста година. За коју недељу навршиће се двеста година од битке на Чегру, маја 1809, неуспелог покушаја српских устаника да ослободе Ниш. Суочени са турском војском која је кренула у помоћ гарнизону, устаници су се укопали на Чегру. Када су Турци ипак продрли у шанац, командант устаника Стеван Синђелић дигао је у ваздух складиште муниције и тако, жртвујући себе, успео да обезбеди одступницу преосталим Србима. Турски врховни командант, сераскер Хуршид Ахмед-паша, наредио је да му се донесу главе погинулих Срба. Платио је градским кожарима да их одеру и напуне ватом (као што се препарирају трофејне животиње) и пошаљу султану, а 952 лобање је узидао у ”ћеле-кулу” неких пет метара висине, а четири ширине и дужине.Испочетка су Турци држали стражу око куле, да би спречили породице и локално становништво да скину лобање и сахране их по православним обичајима. После су је, међутим, напустили и предали на милост сунцу, киши, снегу и ветру. Наводно је 1861. Мидхат-паша хтео да сруши кулу, али су га у томе спречили локални Турци.Када је кнежевина Србија 1878. добила Ниш, почела је изградња капеле која је штитила кулу од даљег урушавања. Капела је довршена 1938. године. Само 58 лобања је остало у зидовима. Синђелићева глава чува се одвојено, у витрини. Вреди споменути да је Хуршид Ахмед-паша био син свештеника, Черкез са Кавказа, који је као дете одведен у Јаничаре. За своје заслуге у сламању Србије постаће велики везир (1812-1815). Најпознатији запис о овој ”ћеле-кули” оставио је француски политичар, песник и државник Алфонс де Ламартин, који је на свом путовању у Свету земљу прошао је 1833. кроз Ниш: "Сунце је пржило. Једну лигу од града, видео сам велику кулу на пољани, белу попут паришког мермера. Кренуо сам путем који је водио према њој. Сео сам у сенци куле да се одморим на тренутак. Али тек што сам сео и подигао поглед, схватио сам да зидове, за које сам мислио да су од мермера или белог камена, чине редови људских лобања, избељених сунцем и усађених у зидове песком и малтером... Ту и тамо се још видео прамен косе који се лелујао попут лишћа или маховине са сваким дашком ветра. Свеж планински поветарац провлачио се кроз бројне рупе у лобањама и звучао као тужно уздисање.”У истом путопису, Ламартин каже и ово:”Нека Срби сачувају овај споменик! Заувек ће да учи њихову децу вредности слободе свог народа и цене коју су њихови очеви морали за њу да плате.”Од тада су прошла многа лета. И многе ствари које нису смеле, пале су у заборав. Данас осакаћеном Србијом владају људи који уче децу да је луксуз вреднији од слободе, ”добар живот” важнији од достојанства, а задовољство од части. Који би најрадије срушили Ћеле-кулу као симбол ”мрачне прошлости” који би, ето, могао да увреди народ пријатељске Турске.Ћеле-кула није само споменик који подсећа на цену слободе, већ и сведочанство о Османској царевини која ју је подигла. То је споменик, између осталог, и окрутној, одвратној робовској институцији девширме, ”данка у крви,” која је од десетина хиљада хришћанске деце направила окрутне психопате типа Хуршид Ахмед-паше. Толико о ”мултикултурном” и ”толерантном” Османском царству, којем наводно секуларни и у ”будућност” загледани савремени Турци хоће на Везирцу да дижу нови споменик. Све у сарадњи са Србима који нису достојни тог имена, а ни наслеђа борбе за слободу и правду које су им оставиле генерације предака.

Тужна је последица орвеловских времена у којима живимо, да су многе речи кроз праксу попримиле потпуно супротно значење од почетног. Тако је појам "невладине организације" у новијој српској историји постао везан за разне фондове, комитете, институте, иницијативе и центре, наводно независне и невезане за владу, односно државу у којој делују. Међутим, те невладнике по Србији итекако финансирају и контролишу владе - али иностране. Уместо да се ради о организацијама које су израсле из народа, реч је о организацијама које народ мрзе и презиру, радећи превасходно са својим савезницима у политичком животу на примени политичких циљева својих послодаваца и идеолога.Све ово кажем како се не би стекао погрешан утисак када РАС опишем као "невладину организацију." Она то јесте управо у оном изворном, неисквареном смислу. Реч је о групи ентузијаста чији је циљ да "обнове, унапреде и прошире постигнућа и наслеђе српске цивилизације, те духовну и физичку добробит Срба широм света, у сарадњи са свим морално прихватљивим, привременим или сталним савезницима." (како стоји на сајту организације, додуше на енглеском).РАС је организовала прошлогодишње демонстрације у Вашингтону против проглашења "Независне државе Косово." Бави се хуманитарним радом, помажући народне кухиње на Космету. А ове недеље је на њену иницијативу градско веће области Колумбија (познатије као Вашингтон) усвојило резолуцију којом се 22. април проглашава Даном помена на Јасеновац. Српски текст резолуције објавио је колега Читалац. Енглески текст, скупа са фотографијом оригинала резолуције, можете видети на сајту РАС-а.Донекле је разумљиво непознавање на Западу усташког геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима у 2. светском рату, јер је режим који је владао Југославијом од 1945 до 1990 то сматрао унутрашњим питањем. То незнање је, међутим, омогућило да усташка емиграција, која је почетком деведесетих пружила огромну подршку стварању нове хрватске државе, лансира тезе о "српској агресији" и "српском геноциду" над Хрватима, па чак и објави пропагандну "историју" по којој су Срби у ствари истребљивали Јевреје горе него Немци! Овим "прањем" НДХ заменом теза се предупређују критике за Туђманов пројект стварања етнички чисте хрватске државе, који је у највећој мери и остварен у лето 1995, заслугама европских и америчких савезника. Истовремено је у Србији стваран анимус према Србима западно од Дрине и Дунава, који су проглашени кривцима за санкције и сатанизацију Србије, иако су управо они још једном највише страдали. Данас невладници у Србији имају исти став према усташким жртвама као Туђман или Павелићеви идеолошки наследници.Због свега овога, представљање истине у свету о страхотама усташког режима је од огромног значаја, не само да би се на одговарајући начин одала пошта жртвама, већ и да би се спречила манипулација историјом и да би се стало у крај злонамерним подметањима апологета усташког режима и његових епигона да тог геноцида у ствари није ни било, како би онда Срби могли бити оптужени за савремене, фиктивне "геноциде". РАС је овом резолуцијом, која је на први поглед тек симболична а у ствари од огромног моралног значаја, учинио више у борби за истину, слободу и правду него све српске владе од октобра 2000. наовамо (о оној претходној да се и не говори). А реч је о свега десетак људи, великог срца и пуних љубави према свом народу и својој земљи. Замислите колико би се могло постићи да је таквих људи више.

Pre 29 godina (Bože a ja se svega sećam!) umro je Josip Broz Tito. U 88. godini života. I to udobnih, naročito drugih 40 godina života.

Bez obzira što istoriju pišu pobednici, što više ne znam šta je sve o njemu tačno a šta nije, od svega onoga o čemu su nas učili u školi, on jeste i biće uvek deo naše istorije. Koliko god se gradski oci valjda svih gradova u Srbiji trudili da izbrišu njegovo ime sa imena ulica, škola i ko zna već čega, koliko se naši političari nadali da će moći da ga dostignu, bez obzira na sve ono loše što je sigurno uradio (jer svi rade i dobre i loše stvari) TITO je bio značajan deo, ako ničega drugog, onda školskog gradiva u mome detinjstvu i svakako ga treba pomenuti, bar danas.

Ako ništa drugo, umeo je da uživa u životu. Ili je bar umeo da nas ubedi da uživa.

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак ”истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета,” под називом Пројект Аладин.Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха ”Аладина” је да унапреди јевреско-исламски дијалог ”на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста.” Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.Церић је том приликом изјавио да је ”у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста.” Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али ”мировни муфтија” иде даље:”Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора.”Мустафа изоставља да су и његови ”Бошњаци” - тада ”хрватско цвијеће” били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од ”српских агресора”?Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у ”окупаторски” Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о ”заједничкој историји страдања”, прича приче о наводном ”српском геноциду” и агитује против ”исламофобије.” Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима. Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта "исламизације Муслимана". Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о "српском геноциду" и Изетбеговићу (односно Церићу) као "бранитељима" Муслимана од истог. Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су "насамарене" од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет "упецати"? На њима је да покажу.

Покушај покрајинских власти пре пар месеци да на мала врата прогурају ”статут” који би Војводини дао државне атрибуте није успео, али замало. Класични медији - штампа, ТВ и радио - углавном под конролом ЕУфоричарских власи или странаца, готово да нису приметили сепаратистички Статут. Тек је кампања коју је предводила Нова Српска Политичка Мисао (видети сајт Нема Шале) разбила медијску помрчину и као рефлектором ухватила аутономаше in flagranti.Многе су ствари тада постале видљиве. На пример, да Ненад Чанак није носилац аутономашког пројекта него му је задатак да својим испадима одвлачи пажњу од стварних актера. Или да су мађарске странке, колико год неки њихови вође и чланови сањали о васкрсењу Велике Угарске, ипак само путници у аутономашком аутобусу. Открило се и да је возач тог аутобуса нико други до први човек покрајинске ДС, Бојан Пајтић. Истраживачки извештаји Слободана Антонића и Душана Ковачева на светло дана изнели су праву природу аутономаша и њихове везе са страним спонзорима (који финансирају и остале невладнике у Србији).Аутономаши, као што је већ познато, нису успели да свој Статут прогурају кроз Скупштину Србије. Међутим, то не значи да су одустали од свог наума. Зато се борба против комадања Србије наставља; ево пре неки дан је проф. Коста Чавошки написао одличну правну анализу положаја Војводине према важећем Уставу, са освртом на аутономашке предлоге.Све су ово добре вести. Србима очигледно још увек није сломљен дух, упркос дводеценијском менталном терору кроз медијску сатанизацију, блокаду, па и физичко насиље (1999.) и завођење квислиншког режима. Али је занимљиво да ни борцима против аутономаштва (тј. сепаратизма) не пада на памет очигледно питање:Чему, уопште, служи Војводина? Односно, која је сврха институције "аутономне покрајине"?Историјске основе за ову покрајину апсолутно нема. Постојала је, додуше, ”Српска Војводина,” проглашена на нешто већој територији 1848, током револуционарних превирања која су потресала аустријску царевину. ”Захвалан” на помоћи Срба у сузбијању мађарске побуне, Беч је укинуо Српску Војводину и прогласио ”Српско војводство и Тамишки банат,” које је 1860. предао Угарској. Сврха ”Српске Војводине” била је аутономија српског становништва у хапсбуршкој царевини, за коју су се Срби борили још откад су на позив цара Леополда у 17. веку потражили уточиште од Турака преко Саве и Дунава. Припајањем Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији у новембру 1918. та сврха је испуњена.Међутим, ако је држава створена 1918. а касније названа Југославија била испуњење српског државотворног и ослободилачког пројекта из 19. века, држава коју је из њених рушевина васкрсао Јосип Броз Тито 1945. године била је нешто сасвим другачије.Није спорно да је КПЈ на Југославију гледала као на ”тамницу народа” и творевину ”великосрпске буржоазије,” и да је годинама радила на њеном разбијању, распирујући у ту сврху пламен национализма. Под изговором борбе против ”српске хегемоније,” комунисти током рата успостављају ”републике” по угледу на СССР: Словенија, Хрватска (у чији састав улазе Истра, цела Далмација, Дубровник, Славонија и Барања, тако да јој од усташке НДХ недостају само Срем и БиХ), Босна и Херцеговина, Црна Гора (где се потенцира ”црногорска” нација као одвојена од српске), Македонија.План да се Косово и Метохија припоје Албанији и тако ампутира колевка српске државности пропада само зато што се албански качаци и балисти супротстављају Титу, а онда 1948. долази до разлаза са Коминтерном (па самим тим и са режимом Енвера Хоџе). Зато се успоставља ”аутономна област Косово и Метохија,” која касније прераста у ”Социјалистичку аутономну покрајину Косово.” Исто то се чини на северу Србије, стварањем САП Војводине (само се из наводног ”историјског имена” брише оно ”Српска”, дабоме). Од свих република Титове Југославије, само Србија има две аутономне области. Остатак, такозвана ”ужа Србија” (УЖАС), границама неодољиво подсећа на територију којом је под немачком окупацијом председавао Милан Недић. Случајно? Нипошто.Више детаља о националној политици КПЈ можете наћи у одличној књизи Душана Батаковића, ”Косовска хроника” (ПЛАТО, Београд, 1992.), да сад овде не скрећем са теме.”Покрајине” су, значи, део комунистичког пројекта да се Србија разбије, ослаби и држи под контролом како би се створила вештачка равнотежа унутар ”федеративне” Југославије. То је постало кристално јасно када је Југославија конфедерализована Уставом из 1974, који је од покрајина направио републике у скоро сваком погледу осим имена.У некој нормалној држави, постојале би покрајине као носиоци регионалне управе, са јасно дефинисаним надлежностима у односу на државну власт. Или би постојала централна власт и локална самоуправа (у виду општина или срезова), исто тако са јасно разграниченим надлежностима. Србија, међутим, тешко да по било чему задовољава дефиницију нормалне државе.Западна пропаганда је годинама оптуживала Слободана Милошевића да је 1989. ”укинуо аутономију” Албанцима на Косову. Камо среће! Али Милошевић није укинуо покрајине из неколико разлога. Прво, зато што је и он сам био дете Титоизма, па није могао да појми концепт да су покрајине створене да би се разбила Србија. Он је доводио у питање само обим покрајинских надлежности, а не њихово постојање, које је a priori прихватао. Баш као и данашњи српски политичари, аналитичари, правници... Други разлог, не мање важан, је што је контрола над покрајинама давала Србији три гласа у савезном Председништву (уместо дотадашњег једног). Пријатељска власт у Црној Гори је значила још један глас. Нико се добровољно не одриче власти...Не знам у којој мери је српској јавности познато да су се спонзори шиптарских сепаратиста (у ретким тренуцима када су се и трудили да представе аргументе, ма колико бедне) позивали управо на Устав из 1974. као аргумент за ”независно Косово.” Јер, забога, тим уставом је Космет био скоро па република, а пошто су републике исто што и суверене државе одлуком Бадентерове комисије... закључак је јасан. Из тога следи и да се под неповредивошћу републичких граница у ствари сматра неповредивост граница свих других република и покрајина, док су легитимне границе Србије ”УЖАС.” А што, приметићете, значи имплицитну подршку ”држави Војводини.”Али зар Војводина по дефиницији није српска, још од 1848? Јесте, али и становници Црне Горе су се вековима сматрали Србима, док их комунисти нису прогласили за одвојену нацију. А савремени црногорски идентитет који производи некадашњи комуниста а данашњи клептократа Ђукановић не само да је одвојен од српског, већ је антисрпски. Тако је некад хрватски идентитет дефинисао Анте Старчевић. Сада се по истој матрици ствара ”војвођански идентитет.”Титове Југославије већ осамнаест година нема; уништили су је народи који су од ње највише добили, уз свесрдну помоћ страних сила. Они који су у њој највише изгубили, међутим, њеног се наслеђа грчевито држе. Да ли зато што их подсећа на ону претходну Југославију, онај сан који је стварност ”југословенског братства” прегазила много пре Хитлерових тенкова у априлу 1941? Или зато што после скоро шест деценија испирања мозга више не могу да појме да може и треба да буде другачије?Зашто је Србија република? Зашто су опстале антисрпске ”покрајине”? Зашто опстаје комунистички концепт апсолутне власти централизоване у Београду? Делом због инерције, делом због моћи коју тај систем пружа људима који су на власти. Да су анђели а не људи, да се руководе најплеменитијим побудама а не сировим људским страстима, овакав систем довео би их у искушење. Овако, није им пуно требало.”Лош је ветар који ником добро не дува,” вели једна стара енглеска пословица. Горка је иронија да су се баш Срби - којима је комунизам без сумње донео огромну штету - у протекле две деценије после пада комунизма нашли под најјачим ударом урагана историје. Али ветар се мења. Будућност није записана у камену. Америчка хегемонија, ЕУропска унија, чак ни околне државе створене преко српских леђа и одрживе једино уз помоћ са стране - не само да нису вечне, већ им је непосредна будућност итекако неизвесна.Нити су вечне и непромењиве неке ствари које Срби узимају здраво за готово: република, покрајине, социјализам, демократура, ЕУфорија, грађанизам. Проблеми се не могу решавати методама којима су и створени. Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије. Сваки покушај је унапред осуђен на неуспех, јер га већ у почетку имплицитно признаје.Ако хоћемо да скренемо са овог пута у пропаст на којем се налазимо већ двадесет година - или, могло би се рећи, већ скоро деведесет - онда треба почети ратосиљањем од окова, заблуда, грешака. Први симбол ток заокрета могао би да буде укидање Војводине.

Имао сам намеру да у колумни ове недеље представим читаоцима Antiwar.com слику данашње Србије кроз годишњице још увек нерасветљених погибија Слободана Милошевића (11.3.2006 у хашкој тамници) и Зорана Ђинђића (13.3.2003, пред зградом владе). Хтедох да споменем и последњи Ђинђићев интервју, и последње Милошевићево обраћање јавности, три дана пред октобарски преврат. Вреди подсетити, на пример, да је Ђинђић убијен недуго пошто је наговестио промену политике безусловне капитулације диктатима са Запада. Па и да је упозорење које је Милошевић изрекао у предвечерје другог круга избора до којег никада није дошло, колико год тада било мотивисано личним интересом, и данас више него актуелно.Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...? Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (1012) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона. Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће. О томе више речи ускоро.

Читаоцима овог блога је већ познато име Фред Рид, мудра старина из старе Вирџиније који годинама срећно живи у Мексику и отуд коментарише лудило које се шири Америком. Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:Почео сам да пишем прво да бих испробао да ли колумна на интернету може да опстане. Друго, да бих побегао од окова политичке коректности. Трећи разлог, вероватно заједнички свим колумнистима, је била нада да колико год мали мој глас био, у комбинацији са хиљадама других можда може да успори пад наше цивилизације у високотехнолошко мрачно доба. Сад ми је јасно да је ово донкихотовски подухват. Процес који је захватио цивилизацију се отео контроли и неизлечив је. Примитивизација и лажни сјај друштва, распрострањена мржња према сувислом размишљању, надирућа тиранија и одбојност према пристојном понашању су већ свуда. Не знам куда све то води, али јасно је да ћемо сигурно тамо и стићи. Нема смисла да се човек због тога нервира.Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.

Prođe i ova julijanska, Srpska ili Cezarova Nova godina. Tradicionalno svake godine u to vreme negde napišem neki tekst o kalendarima ili istoriji računanja vremena. Ove godine oosnovama i istoriji kalendara možete da čitate na mom blogu na Sajtu mreže kreativnih ljudi. Iz teksta: Rimski imperator Gaj Julije Cezar (100 – 44 god. pre nove ere) uvideo [...]

Zanimljiva mi je bila ideja da se setim u nazad do januara 2008. gde sam trošio svoj novac i na čega. Planiram da ovo praktikujem od sada svake godine.

Nisam od ljudi koji vole - mogu da štede, kod mene je gotovo sva lova uvek isplanirana i potrošena i pre nego što je fizički imama. Možda zbog toga jer mi je malo, ili se jednostavno uvek nađe nešto za kupiti. Nadam se da ću saznati uskoro

Dosta ljudi koje pratim na netu već planiraju o štednji, ulaganju, ja nažalost nisam došao do tog nivoa JOŠ. Pa da krenem…

Redovno održavanje mog bajsa, ove godine je počašćen novim sicem, lancem, slik gumama, spremne su za ugradnju nove ručice kočnica i pakne, a kupio sam i multifunkcionalni Kellys ključ.

Na sobnim vratima se sada nalazi šipka za zgibove, pazario sam nov računar i monitor, i napravio još jednu kamenu baštu sa potokom i jezercetom. Letos sam posetio subotički festival Trenchtown.

Okrečili smo sobu, dodali stolicu-fotelju, novi luster i ormarić sa fiokama. Obnovio sam kućni alat, čekić, libela, metar, napravio novu ulaznu kapiju i izbetonirao prilaz.

Kum nije dugme pa je i na svadbu otišlo dosta love. Pazario sam USB sitck, Canon digitalca, i redovno obnovio Flickr nalog. Svakog meseca deo para je otišao na ADSL i RapidShare.

Poklon zvučnici mom šogoru, domaće konjske kobasice za nadolazeću zimu/proleće. Od tehnike je tu još aparat za brijanje Philips i tajmer koji u definisano vreme pali/gasi struju. Moguće da sam nešto izostavio ali je to to za sada.

Na čega ste Vi potrošili svoje krvlju zarađene novce ?

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију "Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба" и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили "уједињењу" из 1918.На пример, није ми било познато да су то "Народно вијеће" чинили посланици "угарског парламента у Пешти и Царевинског већа у Бечу, који су тамо гласали и за ратне кредите и рат са Србијом." Нити сам знао да је изасланик регента Александра том већу био Душан Симовић, тада пуковник, који ће 27. марта 1941. бити вођа пучиста. Симовић је члановима Вијећа објаснио да могу или да се уједине са Србијом, и у том случају буду на победничкој страни, или да оснују сопствену државу па шта им буде:„Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић... припада следећа територија: Банат до линије Оршава – Карансебеш – Марош – Арад – испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош – Суботица – Баја; Барања до линије Батасек – Печуј – Барч, и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек – Ђаково – Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом или да формирате засебну државу.”Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, реаговао је на ово напуштањем Вијећа. Остали су, међутим, мислили другачије. Јер, италијанска војска се упутила у Далмацију, која им је обећана Лондонским уговором као награда за улазак у рат против Аустрије. Војне формација лојалне новим аустријским и мађарским властима су исто тако деловале на заокруживању својих територија. Јасно је онда зашто је већина у Вијећу била за уједињење.Овде бих да цитирам два аргумента, наведена у НИН-овом чланку. Прво Мату Дринковића:„Морамо ипак гласно признати да је српска Краљевина изашла у овом рату побједницом, а ми да смо побијеђени. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора, и тако би дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству... Стојимо пред дилемом, или да прихватимо самосталну републику, која би обухватила 4 жупаније, или да прионемо уз Србију. Ту нема више дилеме...”После њега је говорио стоматолог Анте Павелић (не будући усташки поглавник, него човек случајно истог имена):„Стварање државне заједнице са Србијом биће више у интересу угрожене Хрватске него Србије, која своју државу већ има. Штавише, кад Србија не би хтјела сједињење, ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем интересу. Тко погледа географску карту, видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Сједињењем са Србијом, Хрватска се више не сматра непријатељском територијом и поштеђена је плаћања ратне штете. Ми нисмо побијеђени, који ће морати платити ратне трошкове, изградити порушено и поправљено, издржавати побједитељеве инвалиде и сиротињу, него смо и ми, братством са Србијом, доспјели међу побједитеље.”Јасно је, дакле, зашто је уједињење са Србијом било тако лак избор за хрватске и словеначке прваке. Ако је избор био да буду подељени између Италије, Аустрије и Мађарске, онда се државна заједница са "православним Хрватима" чинила као мање зло. А шта је то донело Србији? Поврх овога што је навео др. Павелић - издржавање инвалида, обнова и ратни трошкови - Србија се борбом за Далмацију и Истру замерила Италији, а преко ње и осталим земљама Антанте, којима сигурно није било право што нису могле да испуне одредбе Лондонског уговора. Вредело би да се истражи у којој мери је талијанска фрустрација Далмацијом допринела Мусолинијевом успону и приближавању Рима и Берлина. Да све буде још горе, Србија у стари није била чланица Антанте, већ је у то друштво ушла тек посредно као савезник Русије. Руском револуцијом из 1917, после које је потписан сепаратни мир са Немачком, та спона између Србије и остатка Антанте је нестала. Замислите сада енглеске и француске министре, који покушавају да у Версају намире своје милионске жртве, и сад морају да трпе талијанску кукњаву због тамо неке Србије, а зар није баш Србин убио Фердинанда и тиме дао Аустрији повод за рат, и зар Срби нису били савезник Русије, која је издала Антанту кад су на власт дошли Бољшевици...? Нико не може да зна шта би се десило да властодршци у Београду нису инсистирали на уједињењу, већ да су успоставили границе Србије по споразуму који је војвода Мишић потписао са Мађарима (уз корекције ту и тамо на конференцији у Тријанону). Можемо само да претпостављамо и спекулишемо. Али погледајте шта се заиста десило: Србија је утопила своју државност у творевину коју ни Словенци ни Хрвати (а о неким другим групама и народима да и не говорим) нису никад доживљавали као своју, чак ни кад су у њој били доминантни. Како би помогла "сабраћи" која то нису била, замерила се Италији и осталим савезницима и протраћила дипломатски капитал од победе који је због судбине Русије ионако био мали. Онако порушена, опустошена и опљачкана преузела је на себе терет бриге о милионима дојучерашњих непријатеља, који није могла да издржи. Територије које су у састав Србије ушле победом у балканским ратовима (1912-13) никада нису на одговарајући начин интегрисане, јер је у Југославији сва пажња била усмерена на запад и изградњу некаквог заједничког идентитета са Хрватима и Словенцима. Само пар година после уједињења, када је непосредна опасност од Аустрије, Мађарске и Италије прошла, они који су били за придруживање Србији нашли су се на маргинама хрватске политике, а Радић у њеном центру. Хрватско незадовољство "српском хегемонијом" експлоатисале су како Усташе тако и комунисти, са стравичним резултатима. Да будемо сасвим фер према српским политичарима, врло је дискутабилно да ли је неко те 1918. године могао да предвиди Усташе, Јасеновац и НДХ. Али све остало - од сукоба са савезницима до трошкова интеграције са "сабраћом" је било јасно и тада. Шта је то спопало српске политичаре и интелектуалце? Намеће се закључак да су стварно били "замлате," како вели историчар Драгољуб Живојиновић.Деценије псеудо-историје која је писана у функцији марксистичке дијалектике и у сврху дневне политике гурнуле су у заборав детаље ове судбоносне епохе. Сада ти детаљи поново излазе на светло дана. Обавеза нам је да из њих извучемо наук, како не бисмо градили будућност на грешкама из прошлости, већ покушали да их, колико је то у нашој моћи, исправимо. Спознаја да је ”уједињење” из 1918. било не тријумф српске борбе за слободу већ њен највећи пораз први је и неопходан корак на том путу.

Читам данас текст Бранка Радуна на НСПМ у коме се испитује феномен "Обамиста" у Србији и како се магла коју медији продају о наводној промени америчког курса на Балкану (које нема и неће бити) користи за прикривање катастрофе која пристиже под плаштом ЕУлекса.Та мисија ЕУ, чији је задатак био и остао да спроведе у стварност Независну Државу Косово, сада се представља као нешто добро и пожељно, а тих некаквих шест тачака због којих Шиптари дижу дреку наводно су "победа српске дипломатије." Па ко је овде луд? Може ЕУ свашта нешто да потпише и обећа, кад једном има на папиру да је Србија прихватила ЕУлекс, онда има одрешене руке да гради НДК. На папиру је и Кумановски споразум био победа у односу на Рамбује - али никада није примењен, јер је НАТО једноставно рекао "то се нас не тиче, ми смо ту и имамо војску." Они исти који су сипали дрвље и камење по Милошевићу због "предаје" у Куманову сада се хвале сопственом предајом ЕУлексу!Са оваквим победама, коме требају порази?Баш ме то натерало на размишљање. Новија српска историја пуна је "победа" типа ЕУлекса и Куманова. Пре пар месеци се десила још једна блистава победа дипломатије, када је у УН подржана молба Србије да упути захтев за мишљење међународном суду правде о тзв. независности Косова. То је онај исти суд који проглашава да Србија нема статус да подноси тужбу против НАТО, али зато има статус када је туже Хрватска или једна политичка струја у БиХ (илегално, у име целе државе). Тај исти суд главни спонзор сепаратиста на Косову, САД, не признају и одбијају да му се повинују. Шта их се онда тиче што су у УН добиле подршку само пет џепних државица, кад све остале свеједно поступају по наређењу? За земље које су кумовале НДК важнија од тог гласања је била чињеница да је Београд вратио све амбасадоре повучене у фебруару. Другим речима, мало ћемо да се љутимо за домаћу употребу, а чим будемо могли наставићемо да лижемо чизму.Признавање ЕУлекса, фарсично гласање у УН, некаква "сарадња" са Империјом која Србију беспоштедно понижава на начин без преседана у новијој светској историји (али који, захваљујући одсуству српског отпора, постаје преседан за остатак света), све су то "победе" проистекле из Петооктобарске револуције. Прослављани као тријумф демократије, догађаји од 5. октобра 2000. су у ствари били победа једино за домаћу клептократију и Империју. Није то била револуција, већ више пуч по моделу 27. марта 1941.Да будем сасвим фер, српске "победе" нису почеле тек после Петооктобарске револуције. Цели двадесети век је прича о победама које су биле све само не то. Споменуо сам већ Куманово, које је НАТО претворио у безусловну капитулацију, а 1244 је остала мртво слово на папиру. А зар није Милошевић тријумфално потписао Дејтон, несвесан (или му је можда било свједно?) да му је цели процес намештен како би Србија могла да се оптужи за директно учешће у босанском рату? Од тог Дејтона није остало готово ништа после 13 година "високих представника" који су по самопроглашеном мандату прекрајали БиХ. То је, иначе, заједничка одлика свих споразума потписаних од 1990 наовамо - сви испотписују, а онда Империја ради по своме. Нешто као што је радила са својим урођеницима пре 150 година.Кад већ споменух 27. март, и то је тада сматрано победом. Али 26. марта су Срби још увек имали краља, државу, слободу... да би већ 6. априла све то изгубили. Могло би се чак рећи да ништа од тога нису повратили ни до данас. У рату који је наступио је страдало преко милион Срба: западно од Дрине су клале усташе, по Србији стрељали Немци, по Космету харали балисти, на југу и истоку Бугари. За то времен, четници и партизани се убијали међусобно, оно српске интелигенције што је преживело 1. светски рат је после или протерано или побијено... После "победе" у том рату, Србија је подељена и стављена под управу "сабраће" са запада. Не кажем да је одбацивање пакта са Хитлером било морално погрешно - таман посла! - али су последице тога биле апсолутно катастрофалне. Деценијама већ други балкански народи, иначе традиционални клијенти великих сила, пребацују Србима империјализам и експанзионизам због Гарашанина и никад оствареног "Начертанија". Прича о Гарашанину као духовном оцу "Велике Србије" је за србофобе, професионалце и аматере, оно што су за антисемите ”Протоколи сионских мудраца." Али стварни "источни грех" српске политике, одлука из које су произашле малтене све недаће двадесетог века и садашње катастрофално стање српства (физички, духовно, политички, морално, територијално - изаберите) је одлука да се створи Краљевина СХС, касније познатија као Југославија. А гле чуда, и то се сматра победом - плаћеном са преко милион и по српских живота, албанском голготом и аустро-немачком окупацијом.Сав хероизам и жртве које су поднели српски народ и војска у епској одбрани од аустријске, па потом и немачке агресије 1914-15, а онда страдањем, што под окупацијом што током повлачења преко Албаније, обезвређен је одлуком да се прави заједничка држава са народима који никада нису прежалили пораз својих хапсбуршких (или османских) господара. Узмимо само за пример Словенце. Између новембра 1918. и октобра 1920, када је плебисцитом решено питање северне границе будуће Југославије, управо су јединице српске војске и одреди формирани од ослобођених српских заробљеника ратовали са аустријским и мађарским трупама да за "словенску браћу" изборе територију... коју су ти исти Словенци онда на плебисциту вратили Аустрији!Иако је више од 70 одсто становништва у том делу аустријске Корушке било словеначке народности, на плебисциту је 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, а 15.272 (41 одсто) за прикључење Југославији. Мада су се Словенци сами одлучили да највећи део Корушке, ослобођене у рату у коме је пало и на стотине српских војника – припадне Аустрији, данас словеначки уџбеници историје уче подмладак да Београд није одговорио на молбе Љубљане да благовремено пошаље трупе, чиме је Србима натоварена кривица за губитак (словеначког) дела територије и раздвојеност националног бића. (НИН)Својим понашањем у Југославији и после, Словенци су показали да су били и остали у аустро-угарској орбити, и да су у ствари жестоко замерили Србима што су их из те "западне, ЕУропске и цивилизиране" орбите извели на "примитивни балкански југ." Ни Хрвати нису хтели да буду ослобођени Аустрије - то се видело већ њиховим политичким деловањем унутар краљевине, а свака сумња је требало да буде отклоњена у црним годинама НДХ. Само што је то, је ли, потиснуто причом о "братству и јединству" током друге Југославије, којом су (гле чуда!) управљали махом Хрвати и Словенци... па је онда срушили и за то окривили Србе. Част свим изузецима, али они изгледа само потврђују правило.Због Југославије су Срби оптужени за "империјализам." Због Југославије су изгубили своју државност и круну (док су истовремено унутар Југославије настајали нови народи и нове "хиљадугодишње историје"). Југословенство и "братсво-јединство" су омогућили албанизацију Косова, расрбљавање Црне Горе и Македоније, етничко чишћење Хрватске и исламизацију БиХ. И дан-данас југословенски менталитет осигурава да Срби пасивно посматрају како се оно Србије што је остало и даље распарчава по сценарију који је у афекту ономад открио немачки амбасадор Цобел (и због од "српске" власти није добио чак ни вербални прекор).Када је у 3. веку пре нове ере епирски краљ Пирос ратовао са античким Римљанима око грчких колонија у јужној Италији, после битке код Аскула је наводно изјавио: "Још једна оваква победа и пропадох." (Ἂν ἔτι μίαν μάχην νικήσωμεν, ἀπολώλαμεν.) Отуд потиче израз "Пирова победа." Али Пирос и његове битке су ситница у поређењу са правом катастрофом која је због свих "победа" у 20. веку и потом задесила Србе. Ко зна, можда ће будући историчари да користе израз "српска победа" за привидне тријумфе који у себи носе семе катастрофе. Неко ће упитати, шта је са Косовом 1389? Зар није то први велики пораз прослављен као победа, та прва заблуда која прати Србе кроз историју? Напротив. Нема сумње да је на Косову поражена српска војска, али то је за Турке била Пирова победа. Тек средином 15. века се Османлије враћају на Балкан и освајају српску деспотовину и Босну. Њихов поход на запад је на Косову макар привремено заустављен, док је прича о отпору и борби за веру и част међу Србима обезбедила опстанак верског и културног идентитета кроз мрачне векове ропства. Косовски бој је био фактички пораз који је у себи носио семе победе, док су разне "победе" после 1918. биле фактички порази. Зато кад зли језици кажу да Срби славе поразе, греше кад под тиме подразумевају Косово - али су у праву (сасвим ненамерно), када су у питању такозване победе из новијег доба. Двадесети век - историјски, не хронолошки - је, међутим, на измаку. Почео је сударом великих европских царевина, а завршава крахом америчке империје која их је наследила. У времену које наступа, пред Србима је избор. Или ћемо смоћи снаге да се ослободимо убитачних идеја које су нас у протеклих 90 година довеле на руб физичког и духовног нестанка, или ћемо наставити да "побеђујемо" док не доживимо судбину Пироса и његове војске.Доста је било самоубилачких "победа". Време је за оне стварне.

Не дешава ми се често да наиђем на текст од кога не само да ми памет стане, већ ми буде невиђено криво што га и сам нисам написао. Али ево, нађох есеј Игора Ивановића, "Легенда о младом слабом српском човеку", објављен у понедељак на НСПМ. Намерно нећу да цитирам изводе, јер је то немогуће. Овај текст треба читати у целини, од почетка до краја, јер је у њему објашњен у потпуности zeitgeist који третнутно преовладава у Србији. Све је ту: од губитка идентитета, личног и колективног заборава, до самомржње и метаморфозе (или метастазе?) југоносталгије у фанатичну фасцинацију Европском унијом. Ко год хоће да разуме тренутно ментално стање српског човека не само да треба, већ мора да прочита овај текст. Што пре то учините, тим пре ће вам много штошта бити јасно. Шта чекате?

Nacionalni javni servis za informisanje, ozloglašeni RTS (kome plaćamo globu), posle mnogo vremena napravio je nešto zbog čega mu možemo oprostiti pretplatu za par meseci. Milan Mladenović, osnivač i glava jedne od najuticajnijih grupa s kraja prošlog veka, Ekaterina velika, u nedelju, 21. septembra napunio bi 50 godina, da je živ. N ažalost, umro je u [...]

Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на "споредном и неважном" балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као "највећој српској победи."Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. "Краљевине СХС"). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску ”Монтенегро” или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу звану ”република Косово” да и не спомињем, је ли.Колико су српска ”браћа” била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.Зато се не треба чудити неким коментарима на есеј о Солунској победи у Политици, људима који пљују по тој победи, по српској војсци и круни, историји, традицији... Тако су их учили у држави коју смо сматрали својом, а то није била.Не могу да се љутим на новокомпонованог Дукљанина што клепеће како је Србија ”окупирала” Црну Гору и како је Мојковачка битка у ствари била српска завера да се уништи црногорска војска. Нити на имбецила који тврди да је Србија требало да приђе Централним силама, јер јој је Немачка нудила Солун и Скадар. Не зна, ваљда, да је рат избио управо зато што је Аустро-Угарска, наоружана немачким ”бланко чеком,” објавила рат Србији? Та будала ваљда мисли и да је Империја пријатељ и савезник Србије, к’о кад је то лепо рекао амерички амбасадор на Б92. Незналице могу да науче, чак се и глупаци могу научити да не верују у глупости. Али кад човек изгуби душу, онда му спаса више нема. Ево једног типичног квислиншког коментара, који не само да нема везе са животом, него ни са елементарним моралом: "Niki" из Љубљане: "Srbi su 1914 trebali da predaju Nikolu Pašića i da prestanu sa provokacijama Austro-Ugarske, oko pripajanja južne braće, Slovenije i Hrvatske, i time izbegnu istorijsku krivicu da su počeli drugi svetski rat. Da je tada na čelu Srbije kakvom vremenskom igrom bio Miloš Obrenović, koji bi znao austrijskom caru da poljubi skute a posle da uradi kako hoće, danas bi Srbija imala 50 miliona stanovnika i imala duplo veću teritoriju nego sada. To bi bila prava politika."Испаде да је Никола Пашић еквивалент Радована Караџића, да су мирољубиви Аустријанци ето морали да се бране од српске агресије, да је Београд пре 1914. агитовао за припајање Словенаца и Хрвата... а о другом (?!) светском рату да и не говорим.”Ники” је стереотип истих оних људи који данас тврде, без трунке доказа, да је распад Југославије деведесетих могао да се деси потпуно другачије (па чак и да се не би догодио!) да је само у Србији на власти био неко други осим Милошевића. Као да је све што се десило, од сепаратизма дојучерашње ”јединствене браће” до интервенције са стране, било реакција на деловање Срба. Апсурдно, сумануто, сулудо. Патолошки, могло би се рећи.Још један коментатор после ”Никија” је писао о томе како је Бугарска одлично прошла иако је била савезник Централних сила, па после Осовине. Као, није јој отета територија, и ето је сад у ЕУ (што је, је ли, врхунац историје и после тога ништа не постоји?). И његова импликација је да би Србима и Србији било боље да су били нечије слуге. Чак и да је у праву (а није), када су то Срби имали луксуз таквог избора? Спутана Немачком на северу, Италијом на западу и Русијом на североистоку, црно-жута монархија није имала куд него на југ. А ту су јој на путу стајали Срби, од којих није тражила ни сарадњу ни ”партнерство,” већ да цркну.Неки ће рећи да је 1941. постојао избор, и да је само требало остати у Тројном Пакту. Истина, можда не би толико људи настрадало од усташке каме или братоубилачког рата четника и партизана, али зато би гинули под Стаљинградом или где већ. О моралном суноврату сарадње са геноцидним Хитлеровим пројектом да и не расправљамо.Каквог ли је то избора било деведесетих? Је ли ико на Западу, у тој фамозној ”међународној заједници” и једног тренутка понудио прихватљиво решење за два милиона Срба западно од Дрине? Јесу ли то Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић били миротворци, или су хтели рат како би остварили свој сан (и то ни мање ни више него јавно признали)? Је ли то ико на Западу испоштовао и један једини договор који је потписан? Ни Венсов план, ни Дејтон, ни Куманово, ни 1244. Уосталом, зар није управо ЕУ пресудила да је Југославија, ето, спонтано престала да постоји, и да Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија нису сепаратисти, него легитимне наследнице СФРЈ? Ко је овде луд?Квислиншки менталитет данас влада Србијом. Људи који би продали и рођену мајку за грош сада су на власти, контролишу скоро све аспекте друштва, и служење Империји сматрају најсветијом идејом, одмах изнад пуњења сопствених џепова свиме што могу да заграбе. Тешко је замислити нешто физички и духовно даље од војника који су преживели голготу повлачења преко Албаније да би три године касније трчали да ослободе своју земљу брже од француске коњице и енглеских камиона.Потомци народа који је пет векова пружао отпор османским завојевачима, повео борбу балканских народа за слободу, и увек слободу ценио више од сопственог живота данас веле да је подрепашво врлина, улизиштво мудрост, а подаништво слобода. Тужно. Сетим се речи једног мог колеге од пре пар година, који је говорио о Албанцима. ”Кад постане неопходно да се љуби чизма Империје, они који немају самопоштовање и не цене слободу увек изађу као победници. Некада је боље изгубити.”Тачно је да се патриотизам не једе. Али од хране се преживљава. Од достојанства се живи. Ко не зна разлику, подаништво као судбину и заслужује.

Бранко Радун данас на НСПМ пише о четири епохе модерне Србије, од Милошевића до Тадића. Има ту много чега занимљивог и поучног. Наводим само неколико кључних одломака.О Милошевићу:У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом.... Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено. После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице: Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба: Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.

Share/Save a2a_linkname="Kosmologija kroz vekove"; a2a_linkurl="http://www.mmilan.com/kosmologija-kroz-vekove/";

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора. Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.”Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...”Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од фолозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао ”живот, слобода и имовина”). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији, ”...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.”У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноврности и мултикултурализма.А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи ”имају превише,” у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, ”нормално.” Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето ”сналазимо” из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

Najdraži Moji i Još Draže Moje, posle skoro dva meseca od Mog poslednjeg javljanja, mnogo toga se izdešavalo: kada čujete zašto Vam se nisam javljao za to vreme, sve će Vam biti jasno, Mili Moji, te će te mi stoga oprostiti. Naime, dan nakon Mog poslednjeg Unosa, u kome ste mogli Razumeti da sam započeo [...]

Из поговора "Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (подвукао С.С.):U traženju porekla ovog rešenja [Kosmeta kao autonomne oblasti - prim. S.S.] treba ce vratiti politici srpske socijaldemokratije uoči prvog svetskog rata, a preko ove - pogledima austrijskih socijalista i marksista. Pitanje Albanije razmatrao je u tom svetlu vodeći srpski socijalista, Dimitrije Tucović, čija je brošura Srbija i Arbanija [1914] predstavljala generalnu osudu nacionalne i oslobodilačke politike Srbije u balkanskim ratovima kao velikosrpske, hegemonističke i zavojevačke. Zanemarujući stvarni tragični položaj srpskog naroda pod turskom vlašću, koji je bio podvrgnut albanskom teroru na Kosovu, Tucović je pripremio teren za parolu o "zavojevačkom anektiranju albanske teritorije", te o pravu albanskog življa na otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj nacionalnoj državi, istina - u okviru jedna imaginarne i nikada potom ostvarene socijalističke balkanske federacije. Sud o "velikosrpskom hegemonizmu" nije vodio računa o bitnoj razlici koja postoji između nacionalne"svesti, identiteta i vitalnih potreba srpskog naroda, s jedne, i pogleda i prakse pojedinih srpskih političara i stranaka s druge strane. Uopštavanjem i zamenom teza stvarala ce jedna nepravedna i neosnovana hipoteka nad celim srpskim narodom, pri čemu, iza ukupne austro-marksističke fraze Srpske socijaldemokratske stranke, ne može a da ce ne vidi austrougarska podloga za argumentaciju protiv srpske nacionalne politike. U stvari, takvim sudom ce dovodio u pitanje program nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, čije je ostvarivanje započeto 1804. godine i koji je na jugoslovenskom planu formulisan konačno 1914; stavljale su ce u sumnju tekovine srpske revolucije i oslobodilačkih ratova. Koncept male i slabe Srbije, Srbije "beogradskog pašaluka i šest nahija", kojoj ce jedva priznalo čak i pravo na granice po Berlinskom ugovoru [1878], značio je identifikovanje sakate srpske državne teritorije sa nacionalnim područjem, preko čijih ce međa svaki pokret ka slobodi i ujedinjenju proglašava zavojevanjem. Pretpostavka je toga koncepta, 1914. godine, pristajanje na to da ce na srpski narod van Srbije Berlinskog kongresa, a to znači - na više od polovine tadašnjeg broja Srba, bez obzira koliko on bio kompaktan u etničkom smislu ili integrisan u duhovnom pogledu, ne može i ne sme da gleda drukčije do kao na bilo koju nacionalnu manjinu i dijasporu, bez svoga prava na samoopredeljenje do otcepljenja i pripajanja matičnoj nacionalnoj državi.Politika KPJ prema nacionalnom pitanju bila je određena, s jedne strane, nasleđem heterogenog socijalističkog pokreta jugoslovenskih naroda, a c druge strane, bar do 1935, stavovima i odlukama Komunističke internacionale [Kominterne]. Kao "sekcija Kominterne", kako ce jedno vreme zvanično nazivala, obavezna da u svemu sledi liniju ove internacionalne organizacije pod isključivom kontrolom SSSR-a, KPJ je bila u situaciji da za srazmerno kratko vreme između dva svetska rata bitno menja svoju politiku prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Na svom drugom, Vukovarskom kongresu [1920], kao svoj glavni cilj KPJ je proklamovala stvaranje sovjetskog Balkana, tj. Sovjetske Republike Jugoslavije u sklopu sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, a ove u sastavu međunarodne federacije sovjetskih republika. Ideju o "troplemenom narodu", o jedinstvu jugoslovenskih "plemena" i njihove težnje da ce ujedine - zamenila je već 1923. godine tezom o Jugoslaviji kao plodu imperijalističkog rata i "versajskog sistema", prema stavovima Kominterne i Balkanske federacije, filijale KI u kojoj su glavnu reč imali bugarski komunisti. Treća zemaljska konferencija KPJ formuliše već tada, ni punih pet godina od stvaranja Jugoslavije, sasvim određeno tezu o "srpskom hegemonizmu" kao unutrašnjoj imperijalističkoj osnovi i suštini jugoslovenske države, gde su sve nesrpske narodnosti [i albanska je spomenuta među njima] potlačene i uništene. Ističući pravo na samoopredeljenje, načelno ce priznalo i pravo na "prisajedinjenje svojoj nacionalnoj državi". Peti kongres Kominterne [1924] donosi odluku o likvidaciji Jugoslavije kao države, a protiv njene eventualne ustavne revizije ili preuređenja, pri čemu polazi od ocene da je Jugoslavija uopšte jedan od glavnih nosilaca antisovjetizma i kontrarevolucije. Rešenje je, zato, prema odluci Kominterne, u otcepljenju i formiranju nezavisnih država [Hrvatske, Slovenije i Makedonije]. Na unutarpartijskom planu oko toga ce u KPJ, istina, razvio spor, ali on ni u jednoj frakciji nije doveo u pitanje neke polazne ocene, a pogotovu ne ocenu o srpskoj "ugnjetačkoj naciji". U odlukama Kominterne mogu ce naći i pozivi na taktičko razlikovanje nacionalizama "ugnjetavanih" naroda u odnosu na nacionalizam jedinoga "ugnjetačkog" naroda, tako da je borba protiv "srpskog nacionalizma" imala da bude glavni zadatak KPJ, naročito srpskih komunista u Srbiji. Uporedo s tim trebalo je pomagati svaki separatistički, antijugoslovenski i antisrpski nacionalistički pokret u Jugoslaviji [Peti prošireni plenum IK KI. 1925].Do kraja je koncept likvidacije Jugoslavije razrađen u odlukama IV kongresa KPJ [Drezden, 1928]. Jugoslavije je imala da ce raspadne na posebne nezavisne države - Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju; Srbija ce i ne pominje, dok će ce mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju, navodno, "anektirala" srpska buržoazija; tražila ce saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom [kao što ce na drugoj strani pružala podrška hrvatskim ustašama u Lici, 1932]. Kombinacije o broju "nezavisnih" država i uopšte o načinu i rezultatu raspada Jugoslavije stalno su ce potom menjale, ali se i 1934. godine još gleda na Srbe u Jugoslaviji van Srbije [a izričito i na Kosovu] kao na "okupatore" koje treba "prognati".(оригинал овде)

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Zanimljive činjenice i informacije. Pogledao sam domaći “Kako je propala Jugoslavija” i sad ovaj strani (ima prevod). Definitivno savetujem generaciji koja nije bila svesna sebe i okoline kada se ovo sve dešavalo i šta su početci sukoba i raspada. Preporuka i za one starije kojima je izvor informisanja bio RTS1. [...]

Dragi Moji, umesto da Vas danas obaveštavam o Mojim Napornim Aktivnostima vršenim po Volji Njegove Nepogrešivosti, rešio sam da Vam ispričam Jednu Dogodovštinu iz Moje i Prošlosti Mog Dobrog Prijatelja – Jednog Funkcionera Vladajuće stranke Srbije. Mislim da će Vam se prilično dopasti i mislim da ćete iz Ove Priče izvući Brojne Pouke. [...]