Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас
прочитао есеј Николе Танасића на НСПМ ”О венцу,” који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору, ”О венцу,” Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле ”Боље гроб него роб,” то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да ”Срби славе
поразе,” то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у ”бољи живот” као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, ”Бошњака,” или новокомпонованих Црногораца?Сетите се сцене (
видео) из Шотриног ”Боја на Косову” из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са ”Србином Хамзом” (Бата Живојиновић):Обилић: ”Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.”Хамза: ”Какву границу?”Обилић: ”Између мене и тебе!”Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју ”реалност” освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-угарска је кренула у рат 1914. са паролом ”Serbien muss sterben” (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби ”народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је ”доказао своју државотворну снагу,” а то Немачка ”не сме никад допустити.” (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор ”целом свету” деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо ”клепили ушима” и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар
ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам
разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа ”паметнији” или ”прагматичнији” или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај ”етнички код,” било да се зове ”инат,” тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да ”сила бога не моли” ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ ”невине жртве.” Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже ”права” (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали ”да, али” логиком ”ево, и ми смо страдали” и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.Такво понашање није у српском карактеру.За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом ”јао, убише нас!” је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили ”индустрију” зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему
лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били ”угњетачи” у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило
робове и слуге којима је ”бољи живот” био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим ”доброчинитељима” да смо, ето, коњи. Да Србија ”никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани” и ”наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе” (како
вели Врховни Кукач Борис Гмизави).Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од ”нико не сме да вас бије” до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике,
признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ
Милошевића због Србије.Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било ”боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се ”џабе” гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погивију, већ отпор. Не зато што је то било ”паметно”, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији?
Не би се рекло.
