Planeta Srbija

Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „менаџмент перцепције“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте. Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Garmin uređaji su po pravilu višejezični. Oni koje možete kupiti od ovlašćenih distributera u Srbiji imaju i prevod na srpski jezik. Prevod se ne odnosi samo na grafičko korisničko okruženje već i na glasovne poruke koje navigacija izgovara u toku navigacije. Glasovne poruke su i najvažnije jer u toku vožnje se vrlo malo gleda u GPS, uglavnom se slušaju njegove sugestije.

Ako vaš GPS uređaj nema prevod na srpski paželite da ga napravite ili makar ako hoćete da napravite drugačije zvučne poruke od onih koje su već ugrađene u njega, na internetu možete naći nekoliko alata koji će vam to omogućiti.

Garmin […]

Ako imate potrebu da zabranite prevođenje svog bloga na druge jezike putem Google Translate, evo ga jednostavan dodatak koji će to obezbediti: Deny Google Translate.

U stvari bi bolje bilo da se može zabraniti prevođenje bloga samo na izabrane jezike, ali nisam uspeo da nađem način kako da iz skripta proverim šta Google Translate namerava da uradi sa tekstom, to jest na koji jezik namerava da ga prevede.

Instalirajte ga na uobičajeni način i stvar je rešena.

Ako se pitate zbog čega bi neko zabranjivao Google Translate pogledajte Mahlatin blog. Ona je primetila da Gugl nije baš korektan kada prevodi sa srpskog na hrvatski, mada, koliko uopšte ima logike takav prevod i raditi?

Probajte da svoj blog pogledate preveden na hrvatski jezik, pa ćete…

Ukoliko poželite da postavite podrazumevani jezik sučelja Mozila Fajerfoksa kako bi komponente koje su lokalizovane na srpski (ili neki drugi) jezik bile prikazane sa lokalizovanim sučeljem, neophodno je preduzeti „par klikova mišem“ u samom Fajerfoksu. Gde, kako i šta treba kliknitu i upisati, saznajte u ovom zapisu.

Potreban materijal:

1kg luka 500gr svinjske džigerice 1 svinjsko srce 1 svinjski jezik (ili pola junećeg) 500gr mesa od vrata 150gr dimljene slanine 6 čena belog luka mleveni biber aleva paprika svinjska mast so, začin C

Priprema:

Džigericu, srce, jezik i meso isecite na komade veličine pola zalogaja i ostavite sa strane. Luk očistite i sitno iseckajte, pa ostavite u posudu sa dve pune kašike masti. Posolite i pržite stalno mešajući dok luk ne omekša. Dodajte meso, slaninu i iznutrice, iseckani beli luk, kašiku bibera i dve kašičice aleve paprike. Dodajte malo soli i čašu vode i kuvajte poklopljeno, povremeno mešajući, dok meso ne omekša. Skinite poklopac i nastavite sa dinstanjem dok se ne ukuva. Dodajte začina po ukusu i skinite sa vatre.

Evo još jednog mog glasnog razmišljanja na temu srpskog jezika u informacionim tehnologijama. Čitam skriptu „Internet u službi novinara“ novinarsko-uredničke škole „Color Press Group“ i već na početku mi upade u oko detalj koji mi se od ranije vrzma po glavi — lokalizacija pojma button. Nekako u poslednje vreme u razgovorima na temu informacionih tehnologija (npr. objašnjavanje [...]

Sa zadovoljstvom prenosim radosnu vest da je kancelarijski paket OpenOffice.org u izdanju 3.0 kompletno lokalizovan na srpski jezik (ćirilicom i latinicom) i zvanično dostupan za preuzimanje (dostupni su paketi za Vindouz i Ubuntu, kao i paketi jezičkih proširenja). Ali, to nije sve! Uz lokalizaciju kompletnog sučelja programa dostupan je dodatak za proveru pisanja ćirilicom i [...]

Po gradu su se pojavili bilbordi, a evo sad i oglasa u novinama - otvara se Mercatorov supermarket na Starčevici. Drago mi je zbog konkurencije ovim postojećim marketima, nadam se većem izboru artikala, ali istovremeno ljuti me što im je kampanja sasvim neprilagođena tržištu. Postavili su natpis OTVORENJE i već vidim kako se ta riječ lagano uvlači u govor, kao što čujem da se kaže uposlenik, zaposlenik i slično. Na bilbordima je i slogan u kojem je riječ susjed (”Vaš novi susjed” ili tako nešto).

Na otvaranju im čestitam, ali na promotivnoj kampanji - ne.

Zloćka

Ubacio sam proširenje „Subscribe to Comments“ i istovremeno ga lokalizovao kako bi se uklopio u okruženje na Zapisima. Ovo proširenje omogućava čitaocima bloga da se pretplate na praćenje pojedinačnih članaka (zapisa) kako bi bili obavešteni putem e-poruke da je na članak pristigao novi komentar. Ono što je posebno dobro kod ovog proširenja je to što je [...]

Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.

Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo “Trajni PR Srbije”. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) - to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.

Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. “Klasika” je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.

Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).

Share This

Uključih, maločas, bez krupnijih namera, televizor, kad na Javnom servisu neko dvoje rukovodilaca, hvale se gledanošću, ulaganjem, naplatom… U najboljem, mislio sam davnoprošlom, maniru socrealističke propagande. Mutavo, drugim rečima. Ukrućeno, s lošim akcentom.

Naplata u Beogradu ovolika, u Vojvodini onolika, u Kragujevcu nešto preko pola - a na jugoistoku “imaju problema”, jer je narod sirot. Tu me dotakoše.

Moje iskustvo je ovakvo: kad za javni servis nešto, ne daj bože, iz nekog razloga radiš, radiš za svoje zadovoljstvo. Za opštu stvar. Da se, zelen si još, afirmišeš. Za dž., dakle. Jer sirota je javna kuća. Nema ni da angažuje umivene i glagoljive, nego se samoreklamira.

Share This

Obično ovakve stvarčice zapamtim dok ih prepričam a onda zaboravim, ali ovu (dobijenu u vidu SMS poruke) moram da objavim jer me je baš nasmejala.

“Specifičnosti srpskog jezika su brojne, ali ovo su tri najegzotičnije:

Na 3. mestu je prošlo neodređeno vreme - predstavnik je “nomad“, npr. “Nomad sam išla na pijacu da kupim jaja.”

2. mesto zauzima buduće neodređeno vreme koga predstavlja “jakom“, npr. “Stojane, ka’ ćemo beremo kukuruz?” - “Jakom ćemo, Milenija ima vremena!”

1. mesto kako i priliči drži najoriginalnija tvorevina - prošlo vreme u budućnosti . Često se susreće u situaciji kada npr. seljak juri prase po šljiviku. Prase skiči, beži, seljak ga juri, kliza se po blatu, pada, nervira se, i u trenutku kad ga je skoro uhvatio za zadnje noge, prase skikne i šmugne kroz ogradu u komšijino dvorište. Tada seljak baci šajkaču, pljune i skuje jezičku paradoksalnu konstrukciju prošlog vremena u budućnosti: “*ebo sam te kad te budem uhvatio!”"

Eto

U pojedinim momentima sam mislio - baš me briga što Srbija ima Ustav kojim je definisana kao “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”… Mislim, zabole me šta piše tamo negde ako to nema uticaja na moj život, ali u trenucima kada se patriotizam svodi na repetitivno ponavljanje ograničenog broja fraza i sve što se u njih neuklapa proglašava neprijateljskim… tada je bitno i šta piše tamo negde, kao i na koji način mnogi shvataju reč Srbin (ne)svesno joj proširujući značenje.

Ilustracija ovoga što sam tako nezgrapno definisao su članci na portamu MTS Mondo. Tako iz tekstova Srbi vredni kao pola Evrope! i Novi album R.E.M. prvo u Srbiji! može da se zaključi da su Srbi i građani Srbije isto. Što nije istina. Svako ko ne živi u svojoj verziji realnosti zna da ovu državu nastanjuje veliki broj pripadnika različitih naroda, a svakako i određeni broj onih koji ne pripadaju niti jednoj od nacionalnih manjina. To pokazuje i popis sproveden 2002. godine.

Po njemu, oko 82,86% stanovništva Srbije (mislim da popis nije rađen na teritoriji Kosova) su Srbi, a preostali 17,14% su pripadnici različitih manjina. Kad bih se hteo sprdati, mogao bih pomislim da novinari Monda smatraju da taj ostatak nije vredan kao pola Evropa ili nije mogao da kupi novi album REM-a 4 dana pre kupaca u ostatku sveta. Ali neću, jer je problem naizgled bezazlen (uostalom ilustrovao sam ga temama koji ne dospevaju do većeg broja čitalaca) a u stvari ozbiljan jer pokazuje da se o tome da nisu samo Srbi građani Srbije sve manje razmišlja.

Ja mogu odlučiti da me bude baš briga, kao što me ponekad bilo baš briga što me Ustav svrstava u “sve građane” koji dolaze posle “srpskog naroda”, ali neću. Ne mogu da menjam tekstove koje su drugi ljudi napisali, neki urednici proveravali i na kraju objavili, ali mogu da apelujem da ubuduće bar malo razmišljaju o onome što je napisano…

Pri slučajnom susretu i višku vremena, a u Bačkoj vremena ima napretek, jedan poznanik i ja se dotakosmo nedavne TV emisije u kojoj su se eksperti i predstavnici naroda prepirali oko raznih tema, među kojima i: kakve su implikacije ruske podrške Srbiji. Neću o politici, već o jeziku. Jedan ekspert, koji zna koliko naš narod voli retoričke figure, reče da, kada se slonovi tuku, miševi treba da se sklone (ili već nešto u tom smislu); na to mu narodni predstavnik odgovori da ponekad miš može da uplaši slona.

Ne želim da idem dalje tragom poređenja i zamišljam na šta posle nekog takvog plašenja miš može da liči, niti da poričem da je ova dosetka utemeljena na shvatanju država kao živih organizama sa jedne, i percepcije međunarodnog položaja Srbije sa druge strane, već samo da se zapitam o smislenosti javnog ratovanja dosetkama u okolnostima koje nisu estetskog karaktera. U slučaju narodnog predstavnika, takvo ponašanje bi još i moglo da prođe: u kući gde takvi sede, sve prolazi. Ali ekspert! Od njega očekujemo nešto više od stilskih vežbi. Ili ne?

U svakome od nas čuči pesnik, sam Omir, ništa manje. Pa tu i tamo iskoči na videlo…

Krajem februara 2007. naš najstariji dnevni list još jednom je pokazao da nije samo medij, već i ustanova od znatnog društvenog značaja. Uz sve primedbe koje se mogu postaviti na njegovu unekoliko konzervativnu uređivačku politiku, iz ovog lista dolaze inicijative važne za kulturu u celini (npr. nagrada za likovnu umetnost, za dečju književnost, itd). To važi i za novu rubriku Jezički prozor, u kojoj će članovi “Politikinog” Jezičkog saveta komentarisati jezičke nedoumice i odgovarati na pitanja i komentare čitalaca. Jezički prozor se objavljuje i u štampanom izdanju i na internetu, a internet verzija je zanimljivija zbog mogućnosti komentarisanja.