Planeta Srbija

Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.

Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo “Trajni PR Srbije”. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) - to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.

Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. “Klasika” je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.

Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).

Share This

Uključih, maločas, bez krupnijih namera, televizor, kad na Javnom servisu neko dvoje rukovodilaca, hvale se gledanošću, ulaganjem, naplatom… U najboljem, mislio sam davnoprošlom, maniru socrealističke propagande. Mutavo, drugim rečima. Ukrućeno, s lošim akcentom.

Naplata u Beogradu ovolika, u Vojvodini onolika, u Kragujevcu nešto preko pola - a na jugoistoku “imaju problema”, jer je narod sirot. Tu me dotakoše.

Moje iskustvo je ovakvo: kad za javni servis nešto, ne daj bože, iz nekog razloga radiš, radiš za svoje zadovoljstvo. Za opštu stvar. Da se, zelen si još, afirmišeš. Za dž., dakle. Jer sirota je javna kuća. Nema ni da angažuje umivene i glagoljive, nego se samoreklamira.

Share This

Obično ovakve stvarčice zapamtim dok ih prepričam a onda zaboravim, ali ovu (dobijenu u vidu SMS poruke) moram da objavim jer me je baš nasmejala.

“Specifičnosti srpskog jezika su brojne, ali ovo su tri najegzotičnije:

Na 3. mestu je prošlo neodređeno vreme - predstavnik je “nomad“, npr. “Nomad sam išla na pijacu da kupim jaja.”

2. mesto zauzima buduće neodređeno vreme koga predstavlja “jakom“, npr. “Stojane, ka’ ćemo beremo kukuruz?” - “Jakom ćemo, Milenija ima vremena!”

1. mesto kako i priliči drži najoriginalnija tvorevina - prošlo vreme u budućnosti . Često se susreće u situaciji kada npr. seljak juri prase po šljiviku. Prase skiči, beži, seljak ga juri, kliza se po blatu, pada, nervira se, i u trenutku kad ga je skoro uhvatio za zadnje noge, prase skikne i šmugne kroz ogradu u komšijino dvorište. Tada seljak baci šajkaču, pljune i skuje jezičku paradoksalnu konstrukciju prošlog vremena u budućnosti: “*ebo sam te kad te budem uhvatio!”"

Eto

U pojedinim momentima sam mislio - baš me briga što Srbija ima Ustav kojim je definisana kao “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”… Mislim, zabole me šta piše tamo negde ako to nema uticaja na moj život, ali u trenucima kada se patriotizam svodi na repetitivno ponavljanje ograničenog broja fraza i sve što se u njih neuklapa proglašava neprijateljskim… tada je bitno i šta piše tamo negde, kao i na koji način mnogi shvataju reč Srbin (ne)svesno joj proširujući značenje.

Ilustracija ovoga što sam tako nezgrapno definisao su članci na portamu MTS Mondo. Tako iz tekstova Srbi vredni kao pola Evrope! i Novi album R.E.M. prvo u Srbiji! može da se zaključi da su Srbi i građani Srbije isto. Što nije istina. Svako ko ne živi u svojoj verziji realnosti zna da ovu državu nastanjuje veliki broj pripadnika različitih naroda, a svakako i određeni broj onih koji ne pripadaju niti jednoj od nacionalnih manjina. To pokazuje i popis sproveden 2002. godine.

Po njemu, oko 82,86% stanovništva Srbije (mislim da popis nije rađen na teritoriji Kosova) su Srbi, a preostali 17,14% su pripadnici različitih manjina. Kad bih se hteo sprdati, mogao bih pomislim da novinari Monda smatraju da taj ostatak nije vredan kao pola Evropa ili nije mogao da kupi novi album REM-a 4 dana pre kupaca u ostatku sveta. Ali neću, jer je problem naizgled bezazlen (uostalom ilustrovao sam ga temama koji ne dospevaju do većeg broja čitalaca) a u stvari ozbiljan jer pokazuje da se o tome da nisu samo Srbi građani Srbije sve manje razmišlja.

Ja mogu odlučiti da me bude baš briga, kao što me ponekad bilo baš briga što me Ustav svrstava u “sve građane” koji dolaze posle “srpskog naroda”, ali neću. Ne mogu da menjam tekstove koje su drugi ljudi napisali, neki urednici proveravali i na kraju objavili, ali mogu da apelujem da ubuduće bar malo razmišljaju o onome što je napisano…

Pri slučajnom susretu i višku vremena, a u Bačkoj vremena ima napretek, jedan poznanik i ja se dotakosmo nedavne TV emisije u kojoj su se eksperti i predstavnici naroda prepirali oko raznih tema, među kojima i: kakve su implikacije ruske podrške Srbiji. Neću o politici, već o jeziku. Jedan ekspert, koji zna koliko naš narod voli retoričke figure, reče da, kada se slonovi tuku, miševi treba da se sklone (ili već nešto u tom smislu); na to mu narodni predstavnik odgovori da ponekad miš može da uplaši slona.

Ne želim da idem dalje tragom poređenja i zamišljam na šta posle nekog takvog plašenja miš može da liči, niti da poričem da je ova dosetka utemeljena na shvatanju država kao živih organizama sa jedne, i percepcije međunarodnog položaja Srbije sa druge strane, već samo da se zapitam o smislenosti javnog ratovanja dosetkama u okolnostima koje nisu estetskog karaktera. U slučaju narodnog predstavnika, takvo ponašanje bi još i moglo da prođe: u kući gde takvi sede, sve prolazi. Ali ekspert! Od njega očekujemo nešto više od stilskih vežbi. Ili ne?

U svakome od nas čuči pesnik, sam Omir, ništa manje. Pa tu i tamo iskoči na videlo…

Krajem februara 2007. naš najstariji dnevni list još jednom je pokazao da nije samo medij, već i ustanova od znatnog društvenog značaja. Uz sve primedbe koje se mogu postaviti na njegovu unekoliko konzervativnu uređivačku politiku, iz ovog lista dolaze inicijative važne za kulturu u celini (npr. nagrada za likovnu umetnost, za dečju književnost, itd). To važi i za novu rubriku Jezički prozor, u kojoj će članovi “Politikinog” Jezičkog saveta komentarisati jezičke nedoumice i odgovarati na pitanja i komentare čitalaca. Jezički prozor se objavljuje i u štampanom izdanju i na internetu, a internet verzija je zanimljivija zbog mogućnosti komentarisanja.