Planeta Srbija

Iako živim brzo, iako sam zatrpan brdom informacija, iako je sve na dohvat Google Search-a, ja se i dalje ne odričem sada već anahronih hobija: čitam knjige – raznih žanrova (sada su aktuelni sci-fi, horor, samo-unapređivanje i stručne programerske) i formata, na raznim mestima i u raznim prilikama (odlična opcija za gradski prevoz).

Naravno, volim i dobre tehnološke igračke (gadget-e) – one koji prosto olakšavaju život ili ga čine zabavnijim. Stoga je prosto bilo neizbežno da gornja dva spojim u jedno: Amazon Kindle.

Kindle je elektronski čitač knjiga; do skora je bio dostupan samo američkom tržištu, a sada ga je moguće naručiti i za Srbiju.

Kindle kupovina

Kindle je moguće kupiti (barem za sada) samo sa glavnog Amazon.Com sajta; cena je 259$, a možete kupiti i futrolu za 30$ (nije obavezno, ali je korisno). Poštarina je 27$, pa ukupan trošak izađe na 316$ ili nešto oko 210€ (po današnjem kursu).

Na žalost, Amazon isporučuje Kindle u Srbiju samo preko špediterskih krvopija UPS-a, pa ako se odlučite za isporuku na vašu srpsku kućnu adresu, troškovi koje možete da očekujete su:

Carina (10%): 21€ PDV (18%): (316€ + 21€)*0.18 = 61€ (jeste, PDV ide I na carinu) UPS krvopije: 46€

Svega: 128€ dodatnih troškova (”sitnih” 61% od cene proizvoda – zemljo Srbijo!).

Iz gore navedenog, jasno je što preporučujem metod: isporuči kod stranskog prijatelja, a onda kofer dostava, kada neko dolazi u Srbiju – drastično jevtinije

Knjige sa Amazona

Amazon ima veliku količinu knjiga koje je moguće kupiti u Kindle formatu. Cene za te knjige variraju, ali su obično za 30-ak posto niže od cene knjige u papirnom formatu; uobičajene cene su do 10$. Postoji i gomila besplatnih knjiga koje možete odmah preuzeti bez plaćanja.

Knjige se dostavljaju preko WhisperNet-a, Amazonove 3G GPRS (mobilne) mreže za prenos podataka; nije potrebno dokupljivati bilo kakvu SIM karticu ili slično: Kinde ima ugrađenu karticu a Amazon dogovor sa našim mobilnim operaterima. U Americi je moguće koristiti Kindle i za surfovanje, a kod nas samo za pregled Amazon prodavnice i Wikipedie (samo engleske).

Po kupovini, knjiga se nađe za 2 – 5 minuta u vašem Kindle uređaju, spremna za čitanje.

Vaše knjige

Pored knjiga koje naručite sa Amazona, Kinde možete koristiti i za čitanje vaših knjiga. Spisak formata koji Kindle podržava nije veliki, ali je za sada sasvim dovoljan:

Kindle (AZW) (originalni Kindle format) TXT (običan tekst) Audible – (knjige u govornom formatu) MP3 nezaštićene MOBI (PRC) knjige PDF*

*Od poslednje verzije softvera (firmware-a) za Kindle, PDF je podržan i direktno. No, kako se vrlo često u PDF-u zakucava format stranice, čitanje nije baš najudobnije za PDF-ove koji nisu predviđeni za ovakve uređaje. Toplo preporučujem konverziju u MOBI format da bi čitanje bilo što udobnije.

Kroz konverziju: HTML (web stranice), DOC (Word dokumenti), JPEG, GIF, PNG, BMP (slike).

Konverzija

Konverziju formata vam nudi i Amazon; pošaljete knjigu na određenu mail adresu (tipa: Ime@Kindle.Com – dobijate je kada kupite Kindle uređaj) i za kratko vreme stiže vam na uređaj konvertovana knjiga. Ovakva usluga nije besplatna: košta 1$ po megabajtu poslate knjige. Postoji i besplatna opcija (tada šaljete na Ime@Free.Kindle.Com) – umesto na uređaj, konvertovana knjiga stiže nazad na mail sa koje je poslat zahtev, a na vama je da prebacite knjigu na uređaj preko USB-a.

Ako imate knjigu u nekom od nepodržanih formata, najjednostavnije što možete da uradite je da knjigu konvertujete u MOBI format – format podržan od MobiPocket firme (naravno, sada u vlasništvu Amazona).

Uz besplatni MobiPocket Creator (Publisher Edition) konverzija je dosta laka (mada zahteva i neka ne-očigledna predznanja).

Tako konvertovane knjige (ili knjige koje imate u već podržanim formatima) možete prebaciti preko USB interfejsa na vaš Kindle.

Kindle za PC

Sve vaše Kindle knjige možete čitati i na računaru: Kinde for PC je besplatna aplikacija koja ima pristup svim knjigama koje ste kupili za Kindle. Takođe, obe aplikacije preko Amazon sajta se sinhronizuju – tako da ako krenete da čitate jednu knjigu na jednom uređaju, pa nastavite na drugom (a oba su na Mreži), nastavljate od pozicije gde ste stali – nije svemirska nauka, ali je definitivno zgodno

Čitanje / korišćenje

Kindle je lepo dizajniran, tanak i ne previše težak. Ekran Kinde uređaja koristi takozvanu e-Ink (e-Papir) tehnologiju – vrstu ekrana koji ima izuzetno malu potrošnju i najbliže je papiru što sam do sada imao prilike da vidim:

Vrlo čitljiv i prija očima Bez odsjaja, čak i na suncu Bez veštačkog osvetljenja (kao prava knjiga, treba da imate dovoljno svetla za čitanje)

Ako zanemarim (u početku blago iritirajući) “blesak” kod okretanja stranica (zbog prirode ekrana), udobnost i utisak u čitanju je vrlo, vrlo blizu “pravim” knjigama: nema onog mirisa stranica i šuškanja dok okrećete, ali je utisak tu.

Ima lep izbor veličina fontova, dobar rečnik (za engleske knjige), mogućnost za ostavljanje komentara (nije baš kao pisanje po marginama, ali dođe korisno ). Postoji i opcija za čitanje engleskih knjiga (i to zvuči iznenađujuće dobro), ali je ne koristim – čita sporo za moj ukus

Kindle se može puniti kako preko punjača koji dolazi uz njega (američki adapter, radi na 220 V) tako i preko micro USB kabla. Uz isključeni wireless (koji vam treba ako se sinhronizujete sa PC-om; kada kupite nove knjige; kada izađe nova verzija Kindle softvera) možete čitati preko dve nedelje.

Sve u svemu, fino sam zadovoljan mojom novom igračkom koja miri dva naizgled nepomirljiva koncepta – knjige i elektroniku. Čak je i non-techy okolina solidno zadovoljna izgledom i funkcijama ove igračke. Od techy okoline sam dobijao komentare tipa: “za te pare si mogao da kupiš Netbook i da čitaš i surfuješ i šta sve ne”, ove dve stvari nisu uporedive Ovo je specijalizovana spravica koja dobro radi ono čemu je namenjena, a računari su računari

Podelite sa drugima:

Iako tako nije bilo planirano, nova Milanova knjiga se pojavila za sajam knjiga. Mislim da sam jedan od prvih koji je kupio i pročitao. On za sebe kaže da je "naš čovek u njihovim redovima" (oni su high class ekipa iz Majamija). Ono što prvo pleni pažnju u knjizi je, naravno, opis tog istog društva. Verujem da je na prvu loptu masa ljudi ovaj aspekt knjige vidi kao glavni i u tome strašno greši

Milica Jakovljević bila je  književnica, učiteljica, novinar, sestra Stevana Jakovljevića (autora Srpske trilogije),  osporavana i hvaljena, kao uostalom i mnogi naši autori. Za one koji ne znaju, jedno vreme je živela i radila u Aranđelovcu, kasnije u Beogradu. Iako dobro prihvaćena kod čitalačke publike pre, jednostavno pala u zaborav i nestala iz javnog života neposredno posle II svetskog rata. Niko ne zna zašto.

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Obaveštavamo sve zainteresovane da je deveti broj eniaroyah eMagazina, besplatnog PDF magazina posvećenog književnosti, umetnosti i zabavi, dostupan za preuzimanje od pre nekoliko trenutaka. Kliknite ovde da preuzmete svoju kopiju.Šta sve ima unutra?Recenzije knjiga (Daywatch, Twilightwatch, Kad je Niče plakao), filmova (novi HP, Paranoja u las Vegasu), najave filmova za 2010. godinu, anime serijali (Berserk, Beck), gnu programi (gEdit, brasero), reč-dve o biografijama muzičara, pozadinskoj muzici u video igrama, dve horor priče sa nedavno završenog konkursa, i još ponešto zanimljivo za svakoga...Zvanična strana magazina br 9Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Na kraju prošle školske godine moji klinci su imali “obezbeđene” udžbenike za ovu jesen. Kada je letnji raspust prošao i oni se, kao, probudili ustanovili smo sledeće: Čeda nema udžbenik za geografiju (iz čega li je Jelica učila, pošto on godinama već nasleđuje njene knjige, nemamo pojma a ni ona ) a udžbenik hemije izdat 2008. je za 30% obimniji od Čedinog izdatog 2006. Da ne pominjem koliko udžbenika nedostaje Jelici iako ih je kupila “sve”, naravno polovne, od iste devojke kao i za prošlu godinu.

Ranije sam problem udžbenika rešavala tako što bih u junu, odmah po završetku školske godine, napravila spisak udžbenika za sledeći Jelicin razred, prosledila bratu koji radi blizu velike knjižere Zavoda za udžbenike i već u julu su knjige bile u radnom stolu.

Obzirom da znam kakve su sada gužve u knjižarama Zavoda za udžbenike, ja odlučim da sve lepo naručim preko interneta. I tako i bi. Još 5. septembra!!! Onda sam zvala jedan od telefona Zavoda, ljubazna teta mi dala tri broja koja treba da zovem, jedva dobijem neku drugu tetu na jednom od njih, koja mi kaže da je direktan telefon 011/30-51-950 (jedan od pomenuta tri) ali taj broj je ili zauzet ili se niko ne javlja. Ako mi ne verujete, probajte i ako se neko slučajno javi, pitajte šta bi sa mojom porudžbinom

Polako privodim kraju The Five Dysfunctions of a Team, pa čisto da zabeležim same probleme:

Odsustvo poverenja u ostale članove tima. Bez poverenja nema otvorenih rasprava, otvorenog priznanja kada se nešto dobro, ali i loše uradi / desi, priznavanja greške itd. U tom slučaju, tim je grupa stranaca koji samo gledaju kako da pokriju sopstveno dupe i odrade dovoljno da ne dobiju otkaz. Izbegavanje konflikta. Često se odluke donose bez učešća celog tima, nema diskusije i zajedničkog preispitivanja kako bi se došlo do najboljeg rešenja, a i kada ima, često se bitne stvari prećute kako bi se izbeglo suočavanje sa drugim članovima tima. Donete odluke tim ne gleda kao obavezujuće. Sve je super na sastancima i kada se dogovaramo, ali čim se raziđemo, opet svako vuče na svoju stranu i gledamo samo svoja posla. Zato sve treba detaljno pretresti, da svi iznesu svoje mišljenje i rezerve kako bi se našlo optimalno rešenje, nešto uz šta će svi stati i gurati, a ne biti u “Told you so!” fazonu kada se stvari ne razviju kako treba. Odsustvo odgovornosti (i cimanja po tom pitanju). Kada je odluka doneta i kada se tim nešto dogovori, onda svako ide svojim putem i radi svoj deo posla. Ukoliko nešto nije odrađeno, tim treba to jasno da naglasi i čak izvrši pritisak na osobu koja je “zatajila”. Odgovornost nije dovoljno samo prihvatiti, treba je i otvoreno očekivati od ostalih članova. Zapostavljanje rezultata. Tim je tu da bi ostvario neke rezultate. Ukoliko ti rezultati izostanu, ili pak članovi tima gledaju svoje lične rezultate i ego kao bitnije od zajedničkih, stvari nisu postavljene kako treba. Ono što tim rad i čemu teži treba da je veće od ličnih interesa.

© 2002 Patrick Lencioni

Sama knjiga je pitka i dosta se brzo prelazi. To ne znači da su informacije u njoj oskudne ili nebitne – samo da su upakovane u formu koja se lako “vari”.

Sličnom tematikom, ali iz malo drugačijih uglova se bave Egonomics (koliko ego igra ulogu u timovima i kakve sve probleme može da uzrokuje ako se otme kontroli) i First, Break All the Rules (uopšteno o ljudima i šta možete da očekujete od njih, a šta ne) pa pogledajte ako vas zanima.

PS: Svoj primerak “The Five Dysfunctions of a Team” sam nabavio sa Amazona, ali mislim da sam video prevedenu verziju u Mamutu (ex. IPS-u).

Obzirom da je sinoć oko 22h bilo 24 sata od kada je završen Drugi letnji festival knjige, a ja u to vreme nisam bila baš raspoložena za sedenje za računarom i kuckanje (pre za odmaranje) tek sad da opišem dešavanja trećeg dana.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Juče u podne, na nekih 33-4° Celzijusa otvoren je Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu. 18 izdavača plus aranđelovački izdavači (čitaj: Biblioteka, Muzej i Centar za kulturu).  Naravno, svi prisutni su (smo) zaključili da je pravo vreme za otvaranje 17 časova kad već bude podnošljivo. Ali to je za nauk za sledeću godinu.

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

U četvrtak 3. septembra 2009. u 12h svečano će biti otvoren Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu.  Ove godine Festival će trajati tri dana a učestvovaće 20 izdavača u tzv. sajamskom delu (ima ih mnogo za nabrajanje, ali da se niko ne oseti zapostavljenim): Stilos, Službeni glasnik, Gramatik, Laguna, Čarobna knjiga, Dereta, Srpska književna zadruga, Portalibris, Filip Višnjić, Legenda, Globosino, Clio, Arhipelag, Zavod za izdavanje udžbenika, Narodna knjiga, Evro-Giunti, Paideia, Kreativni centar, Beoknjiga i izdavači iz Aranđelovca.

Na Festivalu će biti predstavljen rad 17 autora, govoriće se o tri biblioteke, Muzej će imati izložbu keramike, a sve to začiniće Miša Janketić monodramom i grupe El rithmo i ansambl Renesans lepim zvucima.

Organizator, kao i prošle godine, je Centar za kulturu i obrazovanje, suorganizatori su: Narodna bilbioteka “Sveti Sava”, Narodni Muzej u Aranđelovcu i Turistička organizacija Aranđelovca.

Jedina mane je što se poklapa sa BlogOpenom a kao voditelj Festivala nikako ne mogu da odem u Niš

Razgovor sa poznanicom koja je došla u biblioteku i primena jedne poslovice me je podsetio na prvo izdanje knjige “Epruveto, srećan ti 8. mart” koje sam ja naravno kupila, davnih dana. Ko se seća, zna da je u pitanju zbirka izbranih poruka lične prirode (PLP), zvaih grafiti koje su talentovani ili trenutno inspirisani slušaoc, radio emisije “Ozon”, na popularnoj dvestadvojci, slali od petka do petka.

Najboljim je proglašen grafit koji je upotrebljen kao naslov za knjigu a oni kojih se ja često setim su:

Kad ja tamo a ono međutim. Najbolji epitaf za grob Džona Lenona: Lusi i ja smo na nebu, dijamanti su na sigurnom. Ko prvi devojci, sam u nju upada.

Naravno, moj primerak knjige je završio kod drugarice koja je htela “samo da prepiše neke grafite koji su dobra fora za sms poruke” i tome ima 7-8 godina. Možda mi se nekad i vrati.

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: „Čokolada se pojede, čarape se iznose“, a knjiga ostaje zauvek. Otkako [...]

Knjige Mrzim bilo kakve podele, ali … Knjige delim samo na dobre i one manje dobre. Znaci, lose apsolutno ne postoje. Ne retko cujem od nekih kako su im neke knjige dosadne, pa verovatno da tamo neko knjige deli na dosadne i manje dosadne ili jednostavno na interesantne i dosadne? Kad sam bio mali, knjige su za mene bile [...]

Ovu knjigu sam dobio od svoje škole po završetku prošle školske godine kao nagradu za angažovanje u vannastavnim aktivnostima. Verovatno je ne bih ni pronašao, niti bih je pročitao da je nisam dobio, a trenutno sam veoma oduševljen njome.Radnja knjige smeštena je u Nemačkoj, 1964. godine; postoji samo jedna razlika u odnosu na realnost: Hitler je pobedio u Drugom svetskom ratu. Priča govori o Ksavijeru Martu, koji je inače istražitelj u odeljenju za ubistva, a sve se zakuvava kada on dobija da reši čudan slučaj ubistva (koje država u isto vreme želi da zataška).Dalje verovatno ne bih ni smeo da napišem - sa više informacija bih verovatno pokvario uživanje u slučaju da se odlučite da je pročitate. Knjiga predstavlja zaista interesantno štivo, iako je prvi put izdata 1992. godine. Otadžbina na Wikipedia-iOtadžbina na Readernaut-u

A unutra, na punih 25 strana: Radionica kreativnog pisanja, recenzija knjige Shaman's Crossing, igre Final Cut i King's Bounty: Legend, zatim anime Last Exile i Fruits Basket, utisci sa EXIT festivala, anime soundtracks, pa filmovi Coraline i Star trek XI, stripovi Blacksad i Banga Manga, te na kraju opisi programa Inkscape i Wine. Al' to nije sve, samo je i ovako previše nabrajanja za jedan post... Overite novi broj ovde.Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Svi znamo onu staru: “Pare ljude kvare” ili blažu preformulaciju da bilo koji oblik moći nad grupom ljudi kvari osobu koja je ima. Čak je toliko ponavljana da je mnogi ljudi uzimaju kao istinu bez nekog preteranog razmišljanja.

Jedna zanimljiva perspektiva na koju sam naleteo (ne sećam se tačno gde) je to da novac ne kvari ljude, već da samo pokazuje kakvi su stvarno kada više ne moraju da budu fini. Zanimljiva perspektiva u svakom slučaju koja potvrđuje ideju na koju sam nailazio na niz mesta, a to je da su skromnost i zdrav odnos prema ljudima koji te okružuju značajniji nego novac i moć. Šupak sa parama je i dalje samo šupak, a ljudi ih baš i ne vole.

Neke od knjiga koje sam nedavno pročitao, a da se kroz njih provlače ideje o značaju veza koje gradimo sa ljudima, kao i o skromnosti: Egonomics, How to Win Friends and Influence People, First Things First, Good to Great i Plain Talk.

Knjiga “Ljubav u doba kolere” bila je jako dugo na “čitanju” i kada smo konačno uspeli da je iščupamo iz ruku vrlog čitaoca, počela je da ide iz ruke u ruku (bukvalno, čak sam je jednom odvojila za sebe i na kraju je dala čitateljki samo da prestane da se dvoumi i ode) pa nisam stigla da je pročitam pre nego što sam odgledala film (kako obično volim da uradim). I pošto sam odgledala film mi je krivo što je nisam ipak pročitala, možda bih imala neki drugačiji utisak.  A možda i ne. Ovako, ništa naročito.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Roman “Lemurova ljubav” je jedan od onih romana koje čitateljke preporučuju jedna drugoj, koji se dugo zadržava jer ga pročitaju i sve bliske prijateljice one koja je član biblioteke, pa sam onda odlučila da pročitam da vidim o čemu se to radi.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Dragi naši, vaši i svi ostali ljubitelji književnosti, daje se na znanje da je danas 25. april, što znači šta? Znači da sam poslednji post na ovom blogu objavio pre okruglo 36 dana. Sramim se svoje lenjosti, ali stvari tako stoje. Ono što je takođe značajno, a ima veze sa ovim datumom je sledeće: novi [...]

Šta vas čeka unutra?Naši saradnici su se potrudili da vam predstave Salmana Ruždija, knjige Strvinarska uteha Dena Simonsa, Haunted kontraverznog Čaka Palnika, te Senka vetra Karlosa Ruisa Safona. Saznaćete o putu koji je Witcher Andžeja Sapkovskog prešao od kratke priče, preko serijala knjiga i pokretnih slika, do komercijalno najuspešnije cRPG igre prošle godine. Nova rubrika o anime filmovima opisuje Claymore i Karas, a muzička sekcija pored biografije Bobija McFerrina donosi reportažu sa Guitar Art Festivala u Beogradu. Moći ćete da pročitate intervju sa Dragoljubom Igrošincem, pokretačem sajta Art-Anima i izabrana prozna dela sa našeg matičnog sajta eniaroyah.com. Saznaćete kako je Pračetov Disksvet prenet na mali ekran, ko nadzire nadzirače, ali i kakvu metamorfozu proživljava strip evoluirajući na novi medij. Ranije smo već najavili tekst o OpenOffice.org kancelarijskom paketu, ali uz njega GNU rubrika donosi i tekst o virtuelizaciji pomoću VBoxa. Kao i svaki put, na samom kraju ali nikako najmanje važna - nalazi se radionica kreativnog pisanja.Mislite da je to sve? Posetite zvaničnu download stranu...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Posle književne večeri na kojoj me Marija Jovanović osvojila svojom ličnoću, htela sam da pročitam još neki njen roman (koje nisam čitala jer mi se “Spletkarenje” nešto nije dopalo) ali nekako mi nije išlo. Imala sam druge knjige u blizini i nikako.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

$('view_container').style.width = view_container_width + 'px'; var analytics = new Analytics(); var seo_query = null, seo_keywords = null; if (analytics.isSearchEngineVisitor()) { seo_query = analytics.getSearchEngineQuery(); seo_keywords = analytics.getSearchEngineKeywords(); } if (seo_query && $('disable_highlighting')) {

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” objavila je još jednu knjigu Saše Simonovića, čiji rad pratim od trenutka kada se pojavio na aranđelovačkoj književnoj sceni . Posle romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i “Ptica nad Bosforom” publici se nudi treći roman, “Laku noć Nina” iz čijeg naslova ne može da se pretpostavi sadržaj.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Knjiga počinje sa pričom o večeri gde je autorov prijatelj prokomentarisao njegovu prethodnu knjigu (Built to Last) kao neupotrebljivu zato što su kompanije kojima se ta knjiga bavi od samog početka bile vođene tako da postanu sjajne, pa samim tim ne može da se koristi za postojeće kompanije koje su prosečne, ali žele da se promene na bolje. Taj komentar je bio direktan povod za Good to Great - knjigu u kojoj se opisuje proces kroz koji su prošle kompanije koje su se 15 godina vrtele oko tržišnog proseka da bi u jednom momentu jednostavno prelomile i u periodu od 15 godina davale bar 3 puta bolje rezultate od tržišnog proseka.

Ukratko, ova knjiga se bavi transformacijom kompanije koja je 15 godina bila prosečna u kompaniju koja 15 godina daje sjajne rezultate. Na osnovu istorije kompanija koje zadovoljavaju navedeni uslov (njih ukupno 11), a u poređenju sa kompanijama koje su bile u istoj grani industrije i sličnoj poziciji pre transformacije, ali nisu uspele da postanu sjajne, autor izvlači niz zapažanja:

1. Liderstvo petog nivoa

Sve sjajne kompanije su imale lidera petog nivoa. Ovakav lider je osoba koja kombinuje ličnu skromnost i profesionalnu odlučnost, a fokusirana je pre na interese kompanije, nego na svoje lične interese. Ovi ljudi su ambiciozni, uporni i vredni, a svoju energiju troše na to da bi kompanija napredovala i pravila sjajne rezultate.

S druge strane, lideri poredbenih kompanija su često imali egoistične ciljeve, nisu bili sposobni da izaberu dobrog naslednika, često su bili zvezde, ali nisu davali rezultate koja organizaciji trebaju da bi zabeležile dobre rezultate u peridu od 15 godina itd.

Jedan direktor sjajne kompanije koga autor navodi kao lideara petog nivoa je izjavio da je on zaprežni, ne paradni konj - dosta slikovit opis razlike između zvezde sa naslovnih strana poslovnih časopisa, a koja bez obzira na svoj celebrity status ne mora da donese dobre rezultate i lidera koji ćuti i gura napred bez previše eksponiranja.

10 od 11 lidera petog nivoa u sjajnim kompanijama dolaze iz samih kompanija i nisu “zvezda spolja”. Ovaj podatak se poklapa sa principom #9 u “The Toyota Way” koji kaže da lidere treba razvijati unutar kompanije, ne uvoziti.

2. Prvo ko, a zatim šta

Ovaj deo knjige se bavi ljudima. Zaključak knjige je da je pre strategije, taktike i sličnog (šta) prvo potrebno okupiti prave ljude (ko). Pravi igrači treba da ostanu u igri, a one koji to nisu zamoliti da je napuste, pa tek onda gledati šta će da se radi. O tome da li je neko pravi ili ne zavisi više od njegovih karakternih osobina i urođenih sposobnosti, nego od znanja i veština.

Autor nudi tri saveta u radu sa ljudima u firmi:

Treba zaposliti samo osobu za koju je kompanija sigurna da je prava. Ako postoji bar malo sumnje i neodlučnosti, treba tražiti dalje. Ako se pokaže da neko mora da bude zamenjen, onda to treba uradite odmah, bez čekanja. Najbolji ljudi treba da rade na najboljim projektima, a ne da krpe rupe i gase požare.

Takođe je zanimljiva pojava kod poredbenih kompanija kada na na čelo kompanije dođe genije koji tako složi priču da ima mnogo pomoćnika, ali da sve odluke idu kroz njega. Ovaj sistem može da radi, ali često se raspada onog trenutka kada takav direktor napusti firmu jer pomoćnici nisu naviknuti da donose odluke.

3. Pogledajte istini u oči

Nemoguće je doneti dobre i trajne odluke bez spremnosti da se otvoreno sagleda situacija u kojoj se kompanija nalazi. Ukoliko kompanije nije spreman da pogleda istini u oči, ništa konkretno ne može da se uradi. Zato je bitno da rukovodstvo napravi takvu atmosferu gde istina može da se čuje. Par saveta koje autor nudi:

Umesto da dajete odgovore, postavljajte pitanja. Podstičite dijalog i debata, ne nametanje ideja. Dobro analizirajte svoje greške i iskustva, ali nikada ne upirite prstom ni u koga. Omogućite ljudima da zaustave sistem i istaknu mesto gde misle da postoji problem (red flag) kako se isti ne bi ignorisao, već rešio ako postoji.

Sjajne kompanije su na probleme kroz koje su prolazile gledale kao na nešto što će ih u budućnosti učiniti jačim, a ne kao na nešto što je razlog da budu obeshrabrene. Samu situaciju treba sagledati u poptunosti i realno, a opet imati veru da će na kraju biti bolje, bez obzira na trenutne poteškoće.

4. Koncept ježa

Naći koncept ježa je naći ono u čemu možete biti najbolji na svetu i držati se toga ignorišući ostale prilike koje nisu u skladu sa time bez obzira koliko one primamljive bile. Koncept leži u preseku tri kruga:

Pored toga bitno je prepoznati i stvari u kojima kompanija ne može da bude najbolja i zanemariti ih, pa makar to bio i njen core business u tom trenutku.

Do koncepta ježa se dolazi vremenom, kroz niz iteracija, a sjajne kompanije ga baziraju na razumevanju, ne na razmetanju.

Pod “ekonomskim motorom” se podrazumeva ekonomska realnost u kojoj firma posluje i dobro razumevanje iste. Autor daje jedan zanimljiv savet - kada bi kompanija morala da izabere jedan X od svih “profit po X” brojeva koji su deo njene ekonomske realnost, koji X bi imao najbolji i najstabilniji uticaj na samu kompaniju? Taj X je ekonomski imenilac.

5. Kultura discipline

Ukoliko kompanija odabere prave ljude i dobro definiše svoj koncept ježa neće imati problema sa disciplinom i motivacijom. Potreba za motivisanjem i disciplinovanjem ljudi obično pokazuje da su pogrešni ljudi u kompaniji ili da kompanija nije dovoljno fokusirana i šeta van svoja tri kruga.

Dobitna kombinacija su disciplinovani ljudi koji disciplinovano razmišljaju pre nego što preduzmu (disciplinovanu) akciju, a sve unutar tri kruga, ne van njih.

Birokratija je pokazatelj nestručnosti i nedostatka discipline.

Ne treba poistovećivati okruženje u kome postoji tiranin koji disciplinuje ljude oko sebe sa disciplinovanom kompanijom pošto nisu ista stvar. Kompanija koja je prigrlila disciplinu kao organizacija može da izgradi sistem koji donosi održive rezultate za razliku od kompanije koja ima “dresera”.

6. Tehnološki akceleratori

Tehnologija pomaže, ali ne pokreće transformaciju od dobrog do sjajnog. Ni jedna kompanija nije počela transformaciju tako što je prihvatila određenu tehnologiju, već tako što su pravi ljudi odredili pravac kojim kompanija treba da se kreće i onda pažljivo birala tehnologiju u skladu sa njim.

Ukoliko se tehnologija uklapa u tri kruga, sjajne kompanije su je brzo usvajale i postajale pioniri u njenoj primeni, a ako se pak nije uklapala onda su je ignorisali ili usvajali taman u tolikoj meri koliko je potrebno.

Autor takođe navodi jedno zanimljivo zapažanje - sjajne kompanije su usvajale tehnologiju u skladu sa svojim ciljevima, dok su poredbene kompanije lutale i usvajale tehnologije iz straha da ih konkurencija ne prestigne.

Druga zanimljiva stvar je podatak da su obe grupe imale pristup istim tehnologijama što jasno govori da same tehnologije nisu uslov za uspeh, već samo nešto što pomaže dobrom timu okupljenom oko dobro definisanog cilja.

7. Priča o zamajcu - akumulacija i proboj

Knjiga opisuje momenat kada kompanija postane toliko dobra da ljudi napokon počnu da obraćaju pažnju nju. Taj moment autor naziva probojem.

Iako se proboj čini dramatičnim i naglim za ljude koji ga posmatraju sa strane, on nikada nije uzrokovan jednom odlukom, srećnim momentom, revolucionarnim programom u kompaniji, akvizicijom ili nečim sličnim, već je proizvod dugogodišnjeg rada i laganog, ali konstantnog napretka.

Ceo ovaj proces akumulacije autor poredi sa pokretanjem ogromnog zamajca - u početku je sporo i teško, ali vremenom, kako se zamajac kreće i kako njegova masa počinje da radi za kompaniju, stvari postaju lakše sve do trenutka kada se zamajac kreće toliko brzo da ga je gotovo nemoguće zaustaviti.

Poredbene kompanije su često tražile quick fix rešenja (akvizicije, dovođenje zvezde na čelo kompanije, usvajanje nekog revolucionarnog programa ili tehnologije itd) kako bi preskočile period akumulacije i odmah došle do proboja. Kada ta rešenja ne bi urodila plodom, često su u razočarenju lutala nasumično i gubile svaki pravac.

* * *

Iako se knjiga pre svega bavi velikim kompanijama koje su već dugo vremena prisutne na tržištu i njihovom transformacijom od prosečnih do sjajnih, mnoga zapažanja su opšta i važe i za mnogo manje firme. Evo samo par koje ja lično smatram bitnim:

Naći u čemu si najjači i tome se posvetiti, ostalo ignorisati i prepustiti drugima Fokus i disciplina Pravi ljudi Lagan, ali konstantan napredak i rast Izbegavanje korišćenja novih i vrućih tehnologija iz straha ili samo zato što su nove i vruće

i tako dalje.

Treba imati na umu da su mnogi koncepti dosta uopšteni (drugačije nije moglo) i da su bazirani na istraživanju velikih američkih kompanija koje su na berzi tako da ne važe nužno svugde. I pored toga, Good to Great nudi dosta zanimljivih informacija i ideja, lako se čita i zanimljiva je.

Built to Last poručujem u sledećoj turi definitivno