Planeta Srbija

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Jedna od rečenica koju je verovatno svaki tinejdžer izgovorio (ili bar pomislio) tokom svog odrastanja je i “Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, što je i naslov romana koji je napisala Jasminka Petrović, u izdanju Kreativnog centra.

Čitala sam ovaj roman sa velikim zadovoljstvom i čestim smehom, uživajući u svim onim situacijama koje samo tinejdžere mogu da dovedu do očaja. Jedna od knjiga uz koju bi i oni koji nisu aktivni čitači mogli da zavole čitanje.

Topla preporuka svima, odraslima zbog dodatne energije koju smeh sam po sebi donosi a onima mlađima zbog “pokazne vežbe” da neke situacije koje se čine zastrašujućim nisu u stvarnosti toliko strašne ni nerešive, kako se to možda učini na prvi pogled.

Zanimljivo:

- Predviđamo da knjige ne moraju da imaju recenzenta, jer je to neka vrsta cenzure - smatra Vehovec i dodaje da je važno da se izdavači izbore da ne plaćaju katalogizaciju publikacije, niti pojedinačne ISBN brojeve, kao što je to običaj svuda u svetu, a kod nas je uvedeno kao veoma neobična praksa.

Reč je o izjavi Romana Vehovca, direktora izdavačke kuće Vega media, takođe i direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Govori se o predlogu novog Zakona o izdavaštvu koji će Poslovno udruženje podneti vladi.

U poplavi loših, piratizovanih, šljampavo priređenih i još šljampavije odštampanih izdanja, puka činjenica da neka knjiga ima CIP i ISBN, počela je da se uzima kao merilo koje knjigu i onoga ko ju je na svet dao, koliko-toliko legitimizuje. Trošak za izdavača nije veliki - par stotina dinara po izdanju. Pretpostavljam da samo po sebi pribavljanje CIPa i ISBNa nije sporno. Postojanje ta dva broja nije garancija da se između korica ne nalazi smeće, ali nepostojanje je skoro sigurni indikator smeća. Izdavačima nije problem da plate katalogizaciju, čak im i dobro dođe da njihova izdanja to imaju, samo traže da to bude besplatno. Ne mogu baš da kažem da razumem. Nije kvaka u parama. Pa u čemu je? U principu? Kojem? Ne bavim se izdavačkim poslom, ne znam kako je ta materija pravno rešena u svetu (znam samo da knjige imaju ta dva broja), pa nemam ni približnu predstavu o tome šta se iza brda valja.

Zato imam predstavu o predlogu da se relativizuje uloga recenzenata. Institucija recenzije je zaista mogla, u nekim drugim vremenima, da bude (i bila je) paravan za cenzuru. Danas i ovde ona to nije. Danas i ovde svako može da objavi šta god mu je volja. Nije ni skupo. Nije problem ni pribaviti recenziju - plaćenu, neplaćenu, ozbiljnu, šarlatansku, popustljivu ili strogu, kratku ili podužu - svejedno. Recenzije su, zapravo, postale besmislene. Ne garantuju nikakav kvalitet. Niti čuvaju izdavačke kuće i njihove urednike od promašaja, niti su putokaz čitaocu, on se povodi drugim razlozima. I - ukoliko se na to mislilo i to htelo - knjigama recenzenti zaista nisu potrebni. Kod ozbiljnih izdavača koji drže do sebe, postoje drugi mehanizmi kontrole kvaliteta, a kod neozbiljnih i onih koji na svet izdaju štampani papir a ne prave knjige, stvar neće spasiti ni recenzija nekog nobelovca.

Ali, možda - uvek ima neko ali i neko možda - ako nisu potrebni, to ne znači da recenzenti nisu poželjni. Naime, nije baš sasvim svejedno ima li ili nema neka knjiga recenziju, makar i u vidu pisanog mišljenja nadležnog urednika, kao što nije svejedno ni ko je potpisao recenziju. Izdavač će sam proceniti da li je to njegovim knjigama potrebno ili nije. Kad u rukama bude imao smeće koje mu se isplati da objavi, izdavač neće ni tražiti recenziju (kao što je mnogi ni sada ne traže, nego samo u impresumu potpišu ime nekog nepostojećeg čoveka). Kad u rukama bude imao potencijalni bestseler, izdavač će možda tražiti recenziju od autora čije ime može dodatno da doprinese prodaji, iz čisto marketinških pobuda. Recenzije će možda tražiti urednici stručnih edicija, ili pojedine izdavačke kuće za izdanja koja se budu štampala parama fondacija ili državnih agencija. Ili će fondacije i agencije za te stvari angažovati sopstvene recenzente, a da ne bi finansirali baš makar šta. Možda će se i država, unutar institucije otkupa za biblioteke, opredeliti da podrži samo recenzirana izdanja - mada je tu dobar filter i stručna komisija koju formira Ministarstvo.

Na kraju, ono u celoj priči najlepše: ne samo da neće više biti sramotnih recenzija u kojima se hvali nešto što ni autorova najbliža rodbina ne može da čita, a razlog tome nije nepismenost rodbine, nego neće više biti ni negativnih recenzija, koje bi autorima takvih dela stajale na putu! Paradoksalno? Pa, ne baš. Izdavaštvo je posao, a vrednovanje se odvija na nekoj drugoj instanci. Izdavaštvo treba, u većini aspekata, prepustiti samoregulaciji. Ne u svim, ali to je već neka druga priča, za neku drugu priliku.

Share This

A na promociji, pedesetak posvećenika. Sve mladi, mlađi od 30 godina. Došli zbog Marčela. A meni milo, što ih ima, i što su tako lepi i tako posvećeni. Došlo mi sve da ih vodim na ručak, ali ne mogu, ja sam samo izdavač. Da sam knjižar, lakše bi mi bilo s tom idejom - ne bi mi ni pala na pamet.

Ovako, dali smo im šargarepu. Em je bolja od štapa, em je dobra za vid, em kad imaš dobar vid možeš da čitaš, em kad čitaš - niko ne može da te pravi na majmuna (ovde opet dugouzlazni na mu i dužina na na).

Više o tome kad bude. Teofil Pančić je odlično govorio, ja sam po običaju imala tremu i uglavnom lupetala, Marko Šelić je premilo biće, divno je pričati i gledati u oči istomišljenike, mešano meso u Gradskoj kafani nije loše.

Nevreme mi je usralo šareni veš.

Koja iz Discipline kičme je novi Ambasador knjige a bilo me sramota da mu tražim autogram, jer sam u grupi Domaćin priredbe. A nije me bilo sramota da u sebi pevušim Ona puni osamnaest godina u junu, ne zna šta da radi kada položi maturski ispit.

will be right back

Retko pišem o poslu, tek onako i ponekad. Ipak, dve stvari iz mog poslovno-glavnouredničkog života (obožavam da imam funkciju, pa to ti je) zaslužuju moju pažnju, pa onda smatram da zaslužuje i vašu, pa vam sve to predstavljam u nefomalnom tonu, čisto za blogersku javnost:

1. Ove nedelje, taze i vruće, izlazi prvi roman Marka Šelića u (našem) izdanju VEGA medije u ediciji Y. Reč je o neobičnom romanu s razmeđe ovog i onog života, takoreći on the road štivo, sa intrigantnim naslovom Zajedno sami. Za one koji ne znaju, Marko Šelić je pretalentovani reper a.k.a Marčelo, jedan od onih mladih ljudi na koje bi valjalo da liči lice osvešćenog dela ove zemlje.

Za one koje u Marku Šeliću budu tražili Marčela, posao je zaludan. Za one koji su spremni za otkrivanje, sledi čudesna avantura. Za one koji potom u Marčelu budu tražili Marka Šelića, mrka kapa.

Toliko ću vam reći u ovoj neformalnoj profispovesti pod brojem 1.

2. Veoma brzo, u izdanju iste izdavačke kuće, u istoj ediciji, pojaviće se prva zbirka pripovedaka jednog svima nama poznatog blogera. Nemam mandat da se poverim, kao ni da obznanim o kome je reč. Ni zabranu nemam, ali čisto onako, nismo se još dogovorili kako ćemo i kada da nastupimo u javnosti.

U svakom slučaju, rad na ovoj zbirci je ponovno otkrivanje jednog snažnog prvog utiska i jako se radujem svemu tome. Kao urednica pre svega, ali ništa manje ni kao blogerka ili obična kokoška koja nema društveni život pa piše blog - kako vole da mi se obrate anonimusi ponekad u komentarima, radosna sam.

U svakom slučaju, direktor pomenute izdavačke kuće, koji je samo van radnog vremena i moj muž, kaže da to nije baš literatura koju bi voleo da čitaju njegova deca, ali da imam zeleno svetlo i da veruje u moj urednički odabir. Jebote, zeleno. Za odabir, bokte.

O svemu potanko kad bude vreme. Ko zna o kome je reč iz tačke dva, neka ćuti. Ovo se posebno odnosi na Peđu i etotako; Peđa je u toku od samog početka, etotako je zadužena za dizajn korice. Elem, ko zna neka ćuti, ko hoće da pretpostavlja, neka slobodno pretpostavlja.

Ja sad idem da radim množenje.

Da odmah bude jasno: “žensko pismo” sam stavio između znakova navoda, jer mislim da nešto ili jeste ili nije (dobra) književnost, i da rodna, klasna, rasna itd. pripadnost autorke/autora niti dodaje niti oduzima na tom osnovnom kvalitetu. Vasa Pavković u današnjem Politikinom Kulturnom dodatku objavljuje tekst pod naslovom “Žensko pero u senci“, u kojem primećuje da u književnokritičkim tekstovima, osvrtima, pregledima itd. ima upadljivo malo reči o delima savremenih književnica. U nagađanje o razlozima kojima bi se to moglo objasniti, Pavković se ne upušta, nego umesto toga daje svoju listu, često skoro sasvim prećutanih, po njegovom mišljenju najboljih knjiga pesama, pripovedaka i romana u 2007. Knjiga čiji su autori - autorke. Iako u nekim detaljima ne delim Pavkovićeve ocene (a u nekim drugim sam sa njim saglasan), mislim da je gest koji je učinio vredan pažnje i pohvale.

Share This

Još uvek sam preumoran od juče održanog BlogOpena ali i oduševljen celim dešavanjem. Gledajući šta se sve dešavalo pre, oko, tokom i posle zvaničnog dela, jasno mi je da se Tanja pošteno polomila organizujući sve… Obezbedila je da u Novi Sad dođu vrlo zanimljivi ljudi i većinu prisutnih (nadam se) oduševe.

Sve je počelo Tanjinim obraćanjem i zahvaljivanjem saradnicima, potom se prisutnima obratila blog-konzumentkinja Aleksandra Kolar (najpoznatija kao nekadašnji PR festivala Exit), a za kraj svečanog otvaranja se prisutnima obratila i predstavnica (loše pamtim imena pa ne bih da lupim) iz Sigurne ženske kuće u Novom Sadu i zahvalila blogerima za pomoć da sajt Centra za socijalni rad bude vidljiviji na internetu.

Usledio je glavni program jesenjeg BlogOpena a započeli su ga Gregor i Ervin iz Blogorole od kojih sam očekivao uobičajeno dosadno predstavljanje još jednog agregatora a dobio najavu potpuno nove verzije sajta (biće puštena u rad 15.11.) i predstavljanje štampane verzije Blogorole u saradnji sa izdavačkom kućom Večer. Kako i dalje više volim papir od ekrana, to me oduševilo a i korisno je - blog priče, autori i adrese doći će do publike koja blogosferu inače ne prati. Štampana Blogorola će se u Sloveniji pojaviti za Dan republike (29.11.) a izlaziće sedmično.

Potom je Dejan Bizinger predstavio nekoliko projekata u kojima angažovan - B92 blog, Humanost.org, Razgovori, a osvrnuo se i na Twitter kao najnoviji web hype (kojem sam u petak i ja podlegao). Na žalost, od Dejana nisam čuo ništa novo ali ko mi je kriv kad previše revnosno pratim dešavanja na domaćem netu. Priča Vladislave Gordić Petković o književnoj kritici u elektrosferi mi je super legla. Uporedila je “klasičnu” književnu kritiku sa blogovima o knjigama, a vrlo je lepo primetila da se oko subjektivnih stavova autora bloga potom razvijaju objektivni stavovi o nekom delu tako što se posetioci bloga prepoznaju u onome što pročitaju. (Barem sam ja to tako shvatio.)

Poslednje predavanja glavnog programa održala je Stephanie Booth (Climb to the Stars). Nju sam upoznao dan ranije kad sam je dočekao na aerodromu. Na prvi pogled je jasno da je Stefanija vrlo pozitivna lujka koja demonstrira savremeni trend da neko ko ima znanje ne mora da izgleda ozbiljno; to govore plava kosa sa roze pramenovima, drečavo roze iBook, Moo kartice… Njena priča o tome kako izgleda biti blog konsultant je bila veoma inspirativna i verovatno mnoge naterala da razmisle o sopstvenim karijerama (ne moramo svi postati blog konsultanti) te pokušaju da se redefinišu.

Tokom pauze za ručak nisam klopao, naleteo sam na Sinišu i otišli smo na pivo. Taman da se malo ispričamo a ja i opustim za učešće na panelu kojim je uspešno kormilario Miloje Sekulić. Nas petoro učesnika je pokušalo (i uspelo) da makar otvori priču o tome kada i da li blogovanje može biti novinarstvo (i obratno). Goran Aničić i ja smo tu bili kao predstavnici geek novinara/blogera, Dušan Belić kao autor bloga o Symbian uređajima koji je “to dobro naplatio”, a Nebojša Spaić i Zoran Stanojević (poznat po kolumni Navigator u Vremenu) su kao predstavnici “stare garde” pokazali da još uvek ne shvataju blog do kraja. Ovoj temu ću posvetiti jedan poseban post da se ne bih sada raspisao…

Kraj zvaničnog dela - blog aktivizam. Učesnici su bili Zoran Stanković iz borske organizacije BITNO i Željko Peratović iz Hrvatske. Na žalost, svi smo bili preumorni da bismo potpuno pažljivo slušali njihove priče, ali je bitno da je Zoran pokazao da internet i blog mogu omogućiti građanima da kažu ono što drugačije ne mogu, te da preko bloga i dobiju publiku koju to što imaju da kažu zanima. Peratović je na najbolji način ličnim primerom pokazao da blogovanje može biti novinarstvo, te da može biti forma u kojoj novinari koje niko ne želi objavlji(va)ti mogu doći do javnosti, kao i da to zaista ima odjeka. To je Željko osetio na svojoj koži tako što je bio priveden/uhapšen zbog onoga što je pisao na blogu. Kako je zbog toga što se bavi razotkrivanjem sprege tajnih službi, medija i organizovanog kriminala, interesantan upravo tim službama po kraju njegove priče šalili smo se da sada treba da se predstave prisutni pripadnici DB-a. I ko zna, možda je zaista bilo nekog dobro prerušenog u amfiteatru SPENS-a.

Paralelno sa panelom i pričom o aktivizmu, Dragan i Peđa su održali dve radionice koje su bile izuzetno dobro posećene. To me dovodi i do najvećeg razočarenja drugim BlogOpenom - veliko interesovanje blogosfere i brzo popunjavanje kapaciteta, a potom nepojavljivanje oko polovine (moja slobodna procena) prijavljenih. Vrlo mali deo onih koji nisu došli je i otkazao učešće, a neki su čak i potvrdili dolazak a potom se nisu pojavili…

Zaključiću ovaj predugi osvrt na BlogOpen pominjanjem geekovske majce koju je Peđa nosio (detektovao je i najsuptilije promene u Wi-Fi signalu) i koji je pomoću BlogTV-a uživo prenosio sve što je stigao, knjige blog zapisa Blogopedija i podsećanjem na humanitarni karakter BlogOpena - ovaj put pomoći Sigurnoj ženskoj kući.

Malo duže od 48h provedoh van dometa interneta i dočeka me zanimljiv mejl od Moošeme, a u mejlu informacija o zanimljivom konkursu i eto prilike da pomenem predstojeći BlogOpen u čijoj organizaciji opet imam nekog udela

Pominjanje festivala i nema mnogo svrhe. Kapaciteti za učešće/prisustvo su popunjeni, ostalo je samo da svi organizujemo svoje obaveze tako da nas ništa ne iznenadi u pred 10. novembar!

Konkurs predstavlja veoma zanimljivu ideju sakupljanja postova sa regionalnih blogova objavljenih do 26. oktobra tekuće godine i njihovo štampanje u publikaciji/zbirci. Rok za slanje predloga je sutra uveče (ima nešto malo više od 24h) i želim da se priključim slanjem nekoliko svojih postova žiriju na razmatranje, a u odabir želim da uključim i posetitelje ovog bloga. Ako vas ne mrzi da pogledate šta sam sve ovde objavljivao ili vam je nešto ostalo u sećanju, napišite mi to u komentarima A ako i vi pišete blog, pogledajte uslove konkursa i priključite se.

A video traka više nema. Zamenili ih CD-ovi i DVD-ovi, ali biće video zapisa sa predstojećeg festivala…

Vremena se menjaju, pa i neke stvari na koje smo navikli. Tako je ove godine, Sajam knjiga otvoren u ponedeljak 22.10.2007, za razliku od prethodnih kada je otvaran utorkom. Nisam baš najbolje razumela poentu pomeranja otvaranja/zatvaranja, ali zašto da ne?

Kao i svake godine, po prirodi posla, otišla sam na Sajam. Ovoga puta sam imala mnogo više posla nego inače (dve koleginice manje u timu i odmah više štandova po osobi…), ali šta da se radi?

Obišla sam parter i prvi nivo hale 1 i halu 14 (nju sam više protrčala jer se vreme polaska bližilo) i bilo je tu puno lepih stvari. Na žalost, zbog već objašnjenih detalja, nisam imala puno vremena da razgledam knjige zadovoljstva radi, ali sam, uz posao, uspela da pogledam po nešto.

Omiljeni štandovi su mi štandovi sa dečijim knjigama, naročito Ružno pače u mnogome zapostavljen štand, bar što se medija tiče. Junaci koji žive na stranicama njihovih knjiga su neodoljiva Caca, Cica, Sara B. Savić i nova družina 4 1/2 prijatelja

Tu su nezaobilazni Kreativni centar (www.kreativnicentar.co.yu), Evro-Giunti, Laguna (www.laguna.co.yu), Samizdat B92, Solaris (www.solaris-ns.com), Bookland, Portalibris (www.portalibris.co.yu), Mono i Manjana (www.monoimanjana.co.yu), JRJ, Mali Nemo, Legenda i još mnogo, mnogo drugih, da ne nabrajam.

Iako nije bio tzv. “školski dan” bilo je mnogo dece koja nisu bila baš  zainteresovana za knjige koliko za grickalice, sokove i razgovore mobilnim telefonima.

Dakle, standardno, puno knjiga, puno ljudi, veliki izbor, a cene, kako za koga. Pa, ako imate vremena, živaca i određene fondove, svakako prošetajte sajmom.

Dobro, nisu baš boys ali je ovaj momak opet sa vama. Haos u kojem sam napustio Beograd omeo me u pisanju pozdravne poruke kada sam odlazio, a ponovno navikavanje na gradski život mi već skoro 7 dana ne dozvoljava da objavim svoj povratak.

Beograd sam napustio 2.7. oko 23h. Moj budući školarac je krenuo sa mnom. Najpre autobusom do Mostara, a potom presedanje za Dubrovnik u koji smo stigli oko 14:30 sledećeg dana. Sačekali smo brod u 16h i na Šipan smo kročili oko sat vremena kasnije. Brod je pristao u Suđurađ, odakle nas je mini bus odvezao do Šipanske luke. To je put dugačak 5 kilometara preko polja, obradive površine dugačke koliko i put, a široke oko 1,5 km. Oko 17:30 smo ušli u kuću i dok je Kosta jedva čekao trenutak da baci u more, ja sam skupljao živce za čišćenje onoga što se nakupilo u prethodnih 10 meseci.

Prvih sedam dana protekli su u vrlo dosadnom rasporedu aktivnosti. Ustajanje oko 8, doručak, odlazak na kupanje i povratak kući između 10 i 11. Ja se bacam na sređivanje soba, pranje posteljina itd. dok se Kosta zabavlja igranjem, crtanjem… Pauze i ja provodim igrajući se (laptop je putovao sa nama) ili čitajući knjige (iz Beograda sam poneo Historijsku čitanku 1 Miljenka Jergovića i Na putu Džeka Keruaka; Valjarevićev Komo i Hemonov Nowhere Man, iako su kupljeni za dane odmora ostaju pročitani u Beogradu).

Onda 10.7. dolaze Nikša i Petar. Njihovo putovanje je obuhvatilo četiri zemlje, oko 900 kilometara i 16h puta. Ritam svakodnevice se menja. Ustajanje postaje kasnije, čitanje knjiga sve duže, a posle jednog odlaska na plažu Čerovići (15ak minuta hoda) premeštamo se ispred kuće. Tako da svaki dan počinjem knjigom, kada se ostali probude odlazimo u more, 15ak minuta se zezamo i onda nazad, knjige u ruke. Osnovali smo i maleni book club koji je čitao istovremeno na tri/četiri jezika (engleski, makedonski, hrvatski/srpski).

Tih dana je Kosta najavio svoj šoumenski talenat. Pričao je o tome šta znači reč peder, koju je najverovatnije čuo u Nišu pre našeg puta ka moru. Na sreću, naslutili smo na šta će to da ispadne i snimili smo ga. Dva klima, ukupno 6-7 minuta, pogledajte na YouTubeu.

U petak 13. odlazim do Dubrovnika da se pozabavim birokratskim pitanjima, a završavam kupujući još jednu knjigu (Nik Hornbi - Duži put do dna) te se nalazim sa Leom i Markom koji su upravo stigli iz Beograda. Zajedno odlazimo do Konzuma u nabavku, te brodom na Šipan.

U kući postaje gužva, ali tu nije kraj. Istog dana dolazi i Kostin drug Roberto iz Rijeke. Možda upravo tada počinje pravi odmor za mene. Kosta može na kupanje i sam (sa Robertom naravno), a i uveče ostaje duže napolju. Lea, Marko, Nikša i Petar mogu raditi šta oni žele - ja sam slobodan, kuća je prilično čista i knjige mi prosto cure kroz ruke. Prelazim na Pisma Matveju Aleksandra Ajzinberga i shvatam da moram što pre opet do grada.

Prilika se ukazuje već 16.7. Nikša i Petar kreću nazad ka Makedoniji (ovaj put kroz Crnu Goru i Albaniju), a ja odlazim sa njima do Dubrovnika i pravac Algoritmova knjižara u Starom gradu. Rezultat akcije: Frederic Beigbeder - 129,90 kn, Hornbijeva Kako biti dobar i Muškarci su iz birtije, žene su s placa Igora Kokoruša Lebowskog. Ovu potonju pročitam više od pola na povratku do Šipana, a narednih par dana završavam ih sve pa i jednu koju je Lea donela (Janet Evanovich - Metro Girl).

Poslednjih sedam dana i plivam više nego što sam navikao. Jednom prilikom sam oko 2 sata u vodi i prelazim 2,5 kilometra od kuće do Čerovića i nazad. Tih dana se trudim da nabacim malo kondicije koju ću pokušati da u Beogradu poboljšam. Samo da se spuste prosečne temperature, nabavim patike za trčanje i eto! Istovremeno, uživam u društvu mačaka koje nam slobodno šetaju kućom mada se uglavnom ne daju maziti. Na slikanje su otporne! Na Šipanu sam čitao i letnja izdanja Buga i PC Chipa. Ovaj drugi me oduševio novim dizajnom, a i za čitanje je sadržajniji. Posebno rubrika ITertainment (valjda sam je dobro napisao).

20.7. dolazi još ljudi iz Beograda - Gorazd (moj otac), baka Cirila i bivša tašta (valjda da brine o Kosti), a ja obavljam poslednje pripreme za evakuaciju. Već 21.7. u 11:15 hvatam mini bus do Suđurđa. Potom brod u 11:55 do Dubrovnika i od 17:15 autobus za Mostar i potom presedanje za Beograd. Za put sam si kupio časopise Enter i Mreža, kao i knjige Djevojačka večer (Karen McCullah Lutz) što je jedna od onih koje nikada ne morate pročitati i Che Guevarin Bolivijski dnevnik. (Tad sam kupio i jednu knjigu iz serijala Fear Street R.L. Stinea kao poklon ljubitelju horora Dr. Kuncu.) Nisam ih pročitao usput pošto sam, dok sam bio sposoban komunicirati, imao zanimljivo društvo.

Beograd me dočeo pun novih poslovnih ideja - trenutno vagam nekoliko interesantnih - i mogućnosti da koristim internet, ali odvikao sam se. Ne mogu da proveravam mejl non-stop - treba čitati još knjiga (ovde su me dočekale Sabatov Abadon, anđeo uništenja i Kratka istorija traktora na ukrajinskom Marine Levicke), pisati, družiti se… Odvikao sam se i od TV-a ali njemu ću se opirati, internet je ipak mnogo više od jeftinog načina za gubljenje vremena. A kako bih vas podstakao da sledećeg leta obiđete lepote Dubrovnika i Elafitskih otoka, planiram da narednih dana za Gdestinaciju napišem lep prilog upravo o Šipanu…

Odavno ne pratim sport sa nekom posebnom radošću, ali ispratim neka takmičenja… makar da mi nešto malo odvlači pažnju dok kuckam za kompom. I nekako sam tokom godina praćenja fudbalskih takmičenja stekao utisak da Italijani igraju loše, grubo, dosadno… i tako uvek navijam protiv njihovih timova i reprezentacije.

U tom kontekstu mi se dopao jedan pasus koji je Miljenko Jergović napisao kao predgovor zbirci Najbolje hrvatske priče 2006, a Balkanski književni glasnik preneo u svom 3. broju ove godine…

“2006. obilježilo je Svjetsko prvenstvo u Njemačkoj. Italija je ponovo postala prvak, i ponovo nas je to ispunjavalo nekom nelagodom, bolje rečeno – dosadom, koja je već postala dio naših kulturnih identiteta kada je o talijanskoj reprezentaciji riječ jer smo takvu dosadu, i zabrinjavajuću mržnju prema nogometu, prvi put osjetili još davne 1982., u eri Paola Rossija i Dina Zoffa, koji je s napunjene četrdeset i dvije mogao primiti gol samo iz daljine, i skoro nikako drukčije. Pucali su tada, ali Talijane, kao ni 2006., nisu mogli upucati. Gledajući iz svoje fotelje finale Svjetskoga prvenstva u Španjolskoj 1982., između Italije i Savezne Republike Njemačke, zaspao je i više se nije probudio Meša Selimović. Rezultat je bio 3:1.”

Eto… meni je zato žao što je Liverpool večeras igrao prilično loše i na kraju izgubio…

Protestanska etika i duh kapitalizma…Ima nekih knjiga kojima vreme nikada ne prolazi. Sada ce mi zameriti mnogi koji misle da je vreme samo sada - a nije -nije. Svaki preduzetnik koji se upustio u trazenje novih poslova a pogotovo rad sa ljudima trebalo bi da prelista ovu knjigu. Pisem ovo zbog mog nedavnog puta za Beograd. Volim taj grad iznad svega, doduse najvise drage ljude i okruzenje moga doma ali da li nas okruzenje uci da idemo napred ili nazad, da li je okruzenje podsticajno, kako vaspitavamo decu, i na kraju kakve veze ima weber sa Beogradom, vaspitanjem i protestanskom etikom….meni se cini da ima.

Odvela sam moje dete na Novogodisnju predstavu. Meni je bilo odlicno jer sam videla puno svojih poznanika i njihovu decu….To je uvek OK. U pozoristu nevidjena guzva. Mnogi kasne pa pretrcavaju i gaze me da bi dosli do svoje stolice. Zanemarljivo.

Ipak u jednom trenutku dok se deca deru i navijaju da pobedi Deda Mraz a ne zla vestica koja je odnela poklone od dece se trazi da izaberu carobnu rec kako bi oterali duha! E tu mom iznenadjenju nije bilo kraja. Ponudise deci da biraju izmedju SIBICA I UPALJAC. Moj brat se toliko smejao pa je rekao da su mogli da im nude i LM i BOND da biraju.

Dakle zasto smo ponudiili deci UPALJAC ILI SIBICU zar nismo mogli LJUBAV ili SRECA. OK, razumem ja da je potreban izvesan pirotehnicki momenat u reci da bi se oterao duh, ali, sibica ili upaljac…..

Hocu zaprav da kazem da je sve stvar izbora. Da mozemo da navedemo jedno dete da misli da je pusenje na primer uobicajena pojava, a nije. Da mozemo da ga ubedimo da je nerad i kukanje uobicajna stvar, da su prljave ulice uobicajena stvar.

Weber je govorio kako je u religiskom kodu protestanata utkana zelja za radom, stvaranjm i odricanjem. Koji je nas kod?

Sibica ili upaljac? Sta smo dobro uradili da bi smo pokazali kako je trud, rad i vrednoca pozitivan izbor. Sport, porodica i zdravlje.

Probajte da pronadjete Weberovu knjigu!

Malo zbog sebe a malo više zbog posla, provela sam dva dana na sajmu knjiga. Da nesreća bude veća, zbog neobaveštenosti smo otišli baš u četvrtak kada je bio čuveni „Školski dan“ i kada je bilo, više hiljada dece, kako mi se na momente činilo. Nikako ne shvatam taj školski dan u sred radne nedelje, kada 98% učenika ide na sajam samo da bi izbeglo nastavu. Kad bi se poseta sajmu organizovala samo vikendom ne bi ih bilo ni približno toliko. Dokaz da sam u pravu je veći broj njih napolju nego unutra već posle prvog sata posete sajmu.

Sve u svemu, standardna slika: gužva i mnogo knjiga. Ja sam obilazila štandove izdavačkih kuća koje imaju dečiju literaturu i našla sam mnogo toga lepog. Kreativni centar, Bookland, Evro….prave stvari za decu različitih uzrasta. Što se tiče nekih drugih knjiga, pažnju mi je privukao „Leksikon stranih reči izraza“ Radomira Jovanovića u izdanju izdavačke kuće Alnari, prvi veliki projekat te vrste posle Vujaklijinog leksikona. Naravno, ne smem da zaboravim izdavačku kuću „Mono i Manana“ sa njihovim enciklopedijskim geografskim i istorijskim atlasom. Na štandu izdavačke kuće „Legenda“ iz Gornjeg Milanovca ponuda nekoliko knjiga sa temama iz opšte i dečije psihologije („Bolje biti vetar nego list“, odlična knjiga, sa primerima i vežbama), prilično novih romana i ponovna izdanja nekih romana koji su svojevremeno bili jako popularni („Kopča“, „Stršljen“ Zorana Popovića,…) a vrlo interesantnu ponudu imala je i izdavačka kuća JRJ (pre par godina izdala novu Larusovu enciklopediju) sa rečnicima po izuzetno povoljnim cenama (petojezični rečnik (srpski, engleski, španski, nemački i francuski jezik) u slikama za početnike sa frazama, uobičajenim pitanjima i odgovorima bio je 400,00 din što je jako povoljno).

Hala 14, kao i uvek, sasvim druga priča. Ne mnogo velika gužva a ponuda baš dobra, stručne knjige, knjige za učenje stranih jezika i još dosta toga interesantnog.

Meni bude jako naporno dok sam na sajmu, ali mislim da vredi otići, jer ima se šta videti a i kupovina je svakako povoljnija nego inače.

Den Braun je autor koji je napravio bum u svetu svojom (trećom po redu pisanja, mislim) knjigom „Da Vinčijev kod“. Po meni je mnogo bolje izvedena priča u romanu „Anđeli i demoni“ ali tu knjigu nije anatemisala Katolička crkva, pa je shodno tome i bila nešto manje poznata i čitana. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, kod nas se pojavila još jedna knjiga ovog autora dobrih teorija zavere „Tačka prevare“ u izdanju izdavačke kuće SOLARIS. Priroda moga posla (radim u biblioteci ) mi dozvoljava da do interesantnih naslova dođem malo pre svih ostalih i tako sam počela da čitam ovu knjigu čim je bila spremna za silazak među ljude. Možda zbog dobrih utisaka koje sam imala o već pomenutim romanima (njegov prvi objavljeni roman „Digitalna tvrđava“ nije loš, ali ni blizu „Anđelima“ i „Da Vinčiju“) očekivala sam puno više. Radnja se događa po proverenom scenariju: na dva udaljena dela sveta (ovoga puta Amerike) na Aljasci i u Vašingtonu, akteri su dve grupe ljudi nekako povezani rodbinskim ili poslovnim vezama. Sve se dešava u vreme izborne trke za predsednika SAD gde je svaki dan, gest i govor važan. NASA ima epohalno otkriće zbog koga ljudi polako, ali sigurno, počinju da ginu a koje može da odluči predsedničku trku. Mislim da je dovoljno da bi ste imali predstavu kako to izgleda. Meni je bilo prilično neinteresantno, pomalo poznato iz prethodnih romana, i ponekad teško da čitam jer opisi obiluju stručnim izrazima vezanim za starost Zemlje, leda, određene vrste životinja, hemijske elemente i NASA-ine projekte. Ko voli neka izvoli, ili još bolje, neka pročita nešto drugo, ima puno lepih knjiga (od kojih neke i nisu baš nova izdanja ).

Den Braun je autor koji je napravio bum u svetu svojom (trećom po redu pisanja, mislim) knjigom „Da Vinčijev kod“. Po meni je mnogo bolje izvedena priča u romanu „Anđeli i demoni“ ali tu knjigu nije anatemisala Katolička crkva, pa je shodno tome i bila nešto manje poznata i čitana. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, kod nas se pojavila još jedna knjiga ovog autora dobrih teorija zavere „Tačka prevare“ u izdanju izdavačke kuće SOLARIS. Priroda moga posla (radim u biblioteci ) mi dozvoljava da do interesantnih naslova dođem malo pre svih ostalih i tako sam počela da čitam ovu knjigu čim je bila spremna za silazak među ljude. Možda zbog dobrih utisaka koje sam imala o već pomenutim romanima (njegov prvi objavljeni roman „Digitalna tvrđava“ nije loš, ali ni blizu „Anđelima“ i „Da Vinčiju“) očekivala sam puno više. Radnja se događa po proverenom scenariju: na dva udaljena dela sveta (ovoga puta Amerike) na Aljasci i u Vašingtonu, akteri su dve grupe ljudi nekako povezani rodbinskim ili poslovnim vezama. Sve se dešava u vreme izborne trke za predsednika SAD gde je svaki dan, gest i govor važan. NASA ima epohalno otkriće zbog koga ljudi polako, ali sigurno, počinju da ginu a koje može da odluči predsedničku trku. Mislim da je dovoljno da bi ste imali predstavu kako to izgleda. Meni je bilo prilično neinteresantno, pomalo poznato iz prethodnih romana, i ponekad teško da čitam jer opisi obiluju stručnim izrazima vezanim za starost Zemlje, leda, određene vrste životinja, hemijske elemente i NASA-ine projekte. Ko voli neka izvoli, ili još bolje, neka pročita nešto drugo, ima puno lepih knjiga (od kojih neke i nisu baš nova izdanja ).

Nova izdavačka kuća „EVOLUTA“ je počela sa radom taman na vreme da se na Sajmu knjiga pojavi sa dva naslova. Onaj koji je meni privukao pažnju je „PARMENION – Lav Makedonski“ koji je napisao Dejvid Gemel, prilično plodan engleski pisac koji je sada prvi put (regularno, sa svim otkupljenim pravima – živela borba protiv piraterije!!!) preveden kod nas. Radnja počinje 859 god. p.n.e. jednim od mnogobrojnih sukoba Parmeniona sa gomilom spartanskih dečaka sa kojima je bio na vojnoj obuci. Svakodnevna borba za priznavanje njegove spartanske polovine (otac mu je bio jedan od junaka Sparte ali je majka bila iz Makedonije) od njega stvara ogorčenog usamljenika, koji igrom slučaja i ponekim uplitanjem vidovite žene Tanis postaje jedan od najboljih vojnih stratega tog vremena čiji je jedini cilj da uništi Spartu. “Koliko svako od nas, izborima koje pravi, stvarno utiče na događaje u budućnosti?” i “Da li iko ima prava da prava izbore umesto drugih ljudi?” su neka od pitanja koja se svo vreme provlače kroz radnju ovog romana. Čitava knjiga je napisana (ali i prevedena) tako da se vrlo lako čita i svaka strana prosto traži okretanje sledeće. Ko voli istorijske romane, jer je dobar deo događaja opisanih u knjizi istinit, ne treba da preskoči ovaj roman. Nastavak „Mračni princ“ je u pripremi i treba da stigne do Nove godine.

Nova izdavačka kuća „EVOLUTA“ je počela sa radom taman na vreme da se na Sajmu knjiga pojavi sa dva naslova. Onaj koji je meni privukao pažnju je „PARMENION – Lav Makedonski“ koji je napisao Dejvid Gemel, prilično plodan engleski pisac koji je sada prvi put (regularno, sa svim otkupljenim pravima – živela borba protiv piraterije!!!) preveden kod nas. Radnja počinje 859 god. p.n.e. jednim od mnogobrojnih sukoba Parmeniona sa gomilom spartanskih dečaka sa kojima je bio na vojnoj obuci. Svakodnevna borba za priznavanje njegove spartanske polovine (otac mu je bio jedan od junaka Sparte ali je majka bila iz Makedonije) od njega stvara ogorčenog usamljenika, koji igrom slučaja i ponekim uplitanjem vidovite žene Tanis postaje jedan od najboljih vojnih stratega tog vremena čiji je jedini cilj da uništi Spartu. “Koliko svako od nas, izborima koje pravi, stvarno utiče na događaje u budućnosti?” i “Da li iko ima prava da prava izbore umesto drugih ljudi?” su neka od pitanja koja se svo vreme provlače kroz radnju ovog romana. Čitava knjiga je napisana (ali i prevedena) tako da se vrlo lako čita i svaka strana prosto traži okretanje sledeće. Ko voli istorijske romane, jer je dobar deo događaja opisanih u knjizi istinit, ne treba da preskoči ovaj roman. Nastavak „Mračni princ“ je u pripremi i treba da stigne do Nove godine.