Planeta Srbija

Radio sam i teže i besmislenije stvari u životu, ali ne sećam se bizarnije. Sud me je angažovao kao veštaka u sporu u kojem jedna pesnikinja tuži drugu zbog - plagijata!

Stvar nije baš jednostavna: radi se, konkretno, o preuzimanju nekoliko fragmenata nejednake dužine (najmanje 3-4 cela stiha). Nesporno je, dakle, da je reč o (doslovnom) korišćenju tuđeg teksta, ali pitanje je da li se slučaj može podvesti pod situacije u kojima je takvo korišćenje legitimno.

Mogu da zamislim tri tipa takvih situacija: 1. tuđi tekst (citat ili parafraza) kao autoritet kojim se podržava sopstveni tekst, 2. tuđi tekst (opet citat ili parafraza), kao meta kritičko-ironijskog zahvata, 3. tuđi tekst u sklopu neke varijante montažnog postupka.

Prva i druga mogućnost otpadaju jer osnovni tekst nije autoritet, niti se sa njim polemiše; treća mogućnost bi dolazila u obzir samo ukoliko bi se moglo dokazati da su na sličan način upotrebljeni i neki drugi tekstovi. Takođe, za takav jedan zahtev bilo bi potrebno malo više poetičke samosvesti nego što je u ovom sporu u igri, na obe strane.

Zapravo, mogu da pretpostavim šta se najverovatnije dogodilo. Pesnikinja B je čitala knjigu pesnikinje A i zapisivala neke stihove koji su na nju ostavili utisak. Prošlo je neko vreme, ona je našla te stihove među svojim beleškama, nije se više sećala da ih je zapisala kao citate, već je pomislila da ih je sama smislila i - eto… Samo, pitanje je da li to, iako je vrlo verovatno, mogu da stavim u svoj izveštaj. Jer ne radi se o književno-kritičkoj ili teorijskoj verovatnoći, nego o psihološkoj.

A ima i ono: pozajmica iz jednog teksta = plagijat; iz dva teksta = esej; iz tri = kompilacija; iz četiri = disertacija.

(Ilustracija pozajmljena sa: www.armel-gaulme.com/artblog.)

Share This

Posle godinu dana pauze, ponovo sam bio član žirija za jednu književnu nagradu. Da odmah razjasnim - nagrada nosi ime Đure Jakšića, a nagradili smo Vojislava Karanovića za knjigu Naše nebo. Ozbiljan autor i ozbiljna knjiga. Ali nije mi namera da hvalim Karanovića; to sam činio više puta, i ponovo ću kada se ukaže prilika - nego bih da iznesem jedno zapažanje koje se možda manje tiče književnosti, a više ekologije.

Štreberski duh kakav već jesam, prošao sam kroz doslovno sve knjige pristigle na javni konkurs za nagradu. Više nikada neću reći da je sloboda objavljivanja na internetu krivac za pad estetskih standarda. Verovao sam da je ogromna poezije koje se objavljuje po raznim forumima, blogovima pa i online časopisima, manje ili više, bezvredna. Ali tako je u stvari i sa štampanim izdanjima. Šteta grdnih šuma posečenih za papir za pečatnju!

Strašnije od manjka talenta i književne veštine u nekim od tih knjiga je višak sujete. Zastrašujuće su izjave pisaca pogovora i recenzija, koji nemilice tuku superlativima, valjda po načelu “što grđe, to luđe”, ali su ubedljivo najstrašnije pojedine biografije. Znate, ono, beleška o autoru ili slično (u jednoj knjizi čak stoji “Biografija o autoru” - u knjizi koju otvara 13 - da, trinaest predgovora, a u impresumu piše da ima i lektora).

Svet je velik, moram da zaključim čitajući te beleške. Jer kako bi se inače dogodilo da nikada nisam ni čuo za pesnika koji je “zastupljen u preko 100 zbornika, zajedničkih knjiga i antologija u zemlji i inostranstvu”. Ili za pesnikinju koja je “dobitnica više nagrada, od kojih se izdvaja druga nagrada publike…” - ili za pesnika koji je “dobitnik preko 60 književnih nagrada”… Papir trpi sve. A čitalac? Ne znam kako drugi, ja sam se osećao kao izboksovan. Ekološki zloupotrebljen.

Ili što bi rekao pesnik, “…naših gora požalih bor”.

Share This

Šta? - Predstavljanje knjige izabranih pesama Dragana Stojanovića “Nije to sve” (Dosije, Beograd, 2007).

Gde? - Biblioteka Grada Beograda, Rimska dvorana.

Kad? - U četvrtak, 17. aprila, u 19 sati.

Ko? - Dragan Stojanović, Ivan Negrišorac, Saša Radojčić

Share This

Zanimljivo:

- Predviđamo da knjige ne moraju da imaju recenzenta, jer je to neka vrsta cenzure - smatra Vehovec i dodaje da je važno da se izdavači izbore da ne plaćaju katalogizaciju publikacije, niti pojedinačne ISBN brojeve, kao što je to običaj svuda u svetu, a kod nas je uvedeno kao veoma neobična praksa.

Reč je o izjavi Romana Vehovca, direktora izdavačke kuće Vega media, takođe i direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Govori se o predlogu novog Zakona o izdavaštvu koji će Poslovno udruženje podneti vladi.

U poplavi loših, piratizovanih, šljampavo priređenih i još šljampavije odštampanih izdanja, puka činjenica da neka knjiga ima CIP i ISBN, počela je da se uzima kao merilo koje knjigu i onoga ko ju je na svet dao, koliko-toliko legitimizuje. Trošak za izdavača nije veliki - par stotina dinara po izdanju. Pretpostavljam da samo po sebi pribavljanje CIPa i ISBNa nije sporno. Postojanje ta dva broja nije garancija da se između korica ne nalazi smeće, ali nepostojanje je skoro sigurni indikator smeća. Izdavačima nije problem da plate katalogizaciju, čak im i dobro dođe da njihova izdanja to imaju, samo traže da to bude besplatno. Ne mogu baš da kažem da razumem. Nije kvaka u parama. Pa u čemu je? U principu? Kojem? Ne bavim se izdavačkim poslom, ne znam kako je ta materija pravno rešena u svetu (znam samo da knjige imaju ta dva broja), pa nemam ni približnu predstavu o tome šta se iza brda valja.

Zato imam predstavu o predlogu da se relativizuje uloga recenzenata. Institucija recenzije je zaista mogla, u nekim drugim vremenima, da bude (i bila je) paravan za cenzuru. Danas i ovde ona to nije. Danas i ovde svako može da objavi šta god mu je volja. Nije ni skupo. Nije problem ni pribaviti recenziju - plaćenu, neplaćenu, ozbiljnu, šarlatansku, popustljivu ili strogu, kratku ili podužu - svejedno. Recenzije su, zapravo, postale besmislene. Ne garantuju nikakav kvalitet. Niti čuvaju izdavačke kuće i njihove urednike od promašaja, niti su putokaz čitaocu, on se povodi drugim razlozima. I - ukoliko se na to mislilo i to htelo - knjigama recenzenti zaista nisu potrebni. Kod ozbiljnih izdavača koji drže do sebe, postoje drugi mehanizmi kontrole kvaliteta, a kod neozbiljnih i onih koji na svet izdaju štampani papir a ne prave knjige, stvar neće spasiti ni recenzija nekog nobelovca.

Ali, možda - uvek ima neko ali i neko možda - ako nisu potrebni, to ne znači da recenzenti nisu poželjni. Naime, nije baš sasvim svejedno ima li ili nema neka knjiga recenziju, makar i u vidu pisanog mišljenja nadležnog urednika, kao što nije svejedno ni ko je potpisao recenziju. Izdavač će sam proceniti da li je to njegovim knjigama potrebno ili nije. Kad u rukama bude imao smeće koje mu se isplati da objavi, izdavač neće ni tražiti recenziju (kao što je mnogi ni sada ne traže, nego samo u impresumu potpišu ime nekog nepostojećeg čoveka). Kad u rukama bude imao potencijalni bestseler, izdavač će možda tražiti recenziju od autora čije ime može dodatno da doprinese prodaji, iz čisto marketinških pobuda. Recenzije će možda tražiti urednici stručnih edicija, ili pojedine izdavačke kuće za izdanja koja se budu štampala parama fondacija ili državnih agencija. Ili će fondacije i agencije za te stvari angažovati sopstvene recenzente, a da ne bi finansirali baš makar šta. Možda će se i država, unutar institucije otkupa za biblioteke, opredeliti da podrži samo recenzirana izdanja - mada je tu dobar filter i stručna komisija koju formira Ministarstvo.

Na kraju, ono u celoj priči najlepše: ne samo da neće više biti sramotnih recenzija u kojima se hvali nešto što ni autorova najbliža rodbina ne može da čita, a razlog tome nije nepismenost rodbine, nego neće više biti ni negativnih recenzija, koje bi autorima takvih dela stajale na putu! Paradoksalno? Pa, ne baš. Izdavaštvo je posao, a vrednovanje se odvija na nekoj drugoj instanci. Izdavaštvo treba, u većini aspekata, prepustiti samoregulaciji. Ne u svim, ali to je već neka druga priča, za neku drugu priliku.

Share This

Da odmah bude jasno: “žensko pismo” sam stavio između znakova navoda, jer mislim da nešto ili jeste ili nije (dobra) književnost, i da rodna, klasna, rasna itd. pripadnost autorke/autora niti dodaje niti oduzima na tom osnovnom kvalitetu. Vasa Pavković u današnjem Politikinom Kulturnom dodatku objavljuje tekst pod naslovom “Žensko pero u senci“, u kojem primećuje da u književnokritičkim tekstovima, osvrtima, pregledima itd. ima upadljivo malo reči o delima savremenih književnica. U nagađanje o razlozima kojima bi se to moglo objasniti, Pavković se ne upušta, nego umesto toga daje svoju listu, često skoro sasvim prećutanih, po njegovom mišljenju najboljih knjiga pesama, pripovedaka i romana u 2007. Knjiga čiji su autori - autorke. Iako u nekim detaljima ne delim Pavkovićeve ocene (a u nekim drugim sam sa njim saglasan), mislim da je gest koji je učinio vredan pažnje i pohvale.

Share This

U rubrici pod naslovom “Srpska književna laž” kragujevačkih “Koraka”, jednog od poslednjih godina najzanimljivijih ovdašnjih književnih časopisa, objavljuju se izrazito kritički, polemički i agonistički tekstovi o književnom sceni i pojavama na njoj. U novom broju Sofija Živković, mlada pesnikinja i, kako se pokazuje, kritičarka sa stavom, komentariše opšti pad estetskih kriterijuma, posebno u izdanjima objavljenim preko interneta, i posebno u slučaju časopisa “Treći trg”. Dobra zapažanja, dobra realizacija.

Uvek je bilo časopisa kojima sadržaj uređuje poštar; savremeni vidovi komunikacije dopuštaju redakcijama da imaju zaista veliko poštansko sanduče. Isprazniti ga, ne mora da znači premestiti njegov sadržaj iz privatnog u javnu sferu. To važi i za časopise na papiru i one u virtuelnom prostoru. Ne radi se to samo zato što redakcije nemaju korpu za otpatke ili urednici ne znaju čemu služi taster na kome piše “Del”. Iz sto i jednog razloga se danas, kao i juče, objavljuje ono što ni uz najbolju volju ne može da se čita. I objavljivaće se.

Ali još dve stvari. (1) Pad kriterijuma ide ruku pod ruku sa padom kvaliteta ponuđenih tekstova, o čemu mogu da posvedočim iz prve ruke, kao čovek koji čita poeziju u našem najstarijem i još uvek jednom od najboljih časopisa (Letopisu Matice srpske). Jedno povlači drugo. (2) Ako časopisi ne bi objavljivali i lošije tekstove, šta bi onda objavljivali? Koliko bi časopisa opstalo, i koliko bi svezaka godišnje izlazilo? Što da čitam Radojčića, ako mogu da čitam Rilkea, reče jednom prilikom Saša Jerkov, ilustrujući obavezu kritike da se bavi savremenom nacionalnom literaturom. Zapamtio sam tu ilustraciju jer sam u njoj bio upotrebljen. Uglavnom, isto to važi i za časopise.

Mladi (ali i oni ne više mladi) pesnici i kritičari (i pesnikinje i kritičarke) treba da pišu i razmišljaju kao da u književnosti nema laži. A ima je, i pokatkad je nužna. Pristajemo na nju, tolerišemo je i proizvodimo. Ne mislim da je “Treći trg” u tom pogledu neki posebno negativan primer. Idealno bi bilo objavljivati pod pseudonimom, u malim tiražima, samo za upućene. Ili ne objavljivati, slati prijateljima s vremena na vreme nekoliko stihova ili odlomak proze. Književna istina prestaje kada iskoračimo iz književnosti.

U štampi je bilo prilično mnogo najava prvih “Veljkovih dana”, manifestacije pokrenute u znak sećanja na književnika Veljka Petrovića. Nisam primetio baš mnogo izveštaja; zato, dok mi je još koliko-toliko svež u glavi prethodni vikend, jedan kratak referat.

Svečano otvaranje manifestacije bilo je u subotu, 13. oktobra, u somborskoj Županiji, uz zapaženo odsustvo predstavnika SANU i Matice (pročitani telegrami). Potom okrugli sto o pripovedačkom delu Veljka Petrovića, na kome su saopštenja podneli dr Draško Ređep, prof. dr Slavko Gordić, prof. dr Mihajlo Pantić, Miroslav Josić Višnjić, Saša Hadži-Tančić, prof. dr Gorana Raičević, Radivoj Stokanov i prof. dr Dragoljub Gajić. Različite teme i različiti pristupi, najdorađenije je izgledalo saopštenje Gorane Raičević, mada i naglašeno oslonjeno na faktografske a ne interpretativne mogućnosti. Uveče u Srpskoj čitaonici, izložba posvećena Veljku Petroviću, pa promocija Veljkove biografije iz pera Radovana Popovića (drugo, prošireno izdanje). Popović je svojim književnim biografijama i intervjuima dao važan doprinos savremenoj kulturi i primereno okupio i prikazao građu korisnu i za istoriografiju novije književnosti. Sutradan, drugi okrugli sto, ovog puta na temu “Savremena srpska pripovetka”. Saopštenja prof. dr Mihajla Pantića, Časlava Đorđevića, Đorđa Pisareva, dr Stojana Đorđića i Miroslava Josića Višnjića. Najkompletniji - Đorđićev prilog o azbučnom principu komponovanja knjige, sa primerima postupaka kod M. Pavića, M. Josića Višnjića, G. Petrovića i M. Vuksanovića. Sledeće godine izaći će zbornik radova sa autorizovanim tekstovima podnetih saopštenja, ali i sa nekoliko priloga autora koji nisu mogli da prisustvuju skupu.

Konačno, u podne, svečano uručenje novopokrenute nagrade za celokupno pripovedačko delo “Veljkova Golubica”. Prvi dobitnik nagrade je Miroslav Josić Višnjić, koji se zahvalio nadahnutim govorom, a o njemu je prethodno vrlo lepo govorio mr Marko Nedić.

Manifestacija je počela veoma ozbiljno, sa visoko postavljenim reperom već prve godine - i u programskom smislu i u pogledu dobitnika nagrade - videćemo, u sledeće dve-tri godine, hoće li se nastaviti na tom nivou.

Već sam se bio uplašio da nikada neću doći na dnevni red. Kad ono, betonjerka prošla i mojom ulicom. Mlađi kolega opalio nemilice.

Svako ima prava na stav, ali ipak mi se čini da se ovo čitanje mojih knjiga kritike malo previše oslanja na prethodni stav i nameru. Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki; kad kod nekog autora to ne mogu da prepoznaju, onda donose i ovakve ocene: “Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira [na drugom mestu je problem što ne poentira, prim. SR] ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost.” Nacionalističko ovde konkretno znači: nešto pozitivno rečeno o poeziji Đorđa Sladoja. Dovoljno je uzeti u ruke bilo koju Sladojevu knjigu (posle “Trepetnika”) pa da se vidi da nije reč o nacionalističkoj, već o tradicionalističkoj poeziji. Što je bitna razlika. Uostalom, u knjigama na koje kolega Stanković referiše, ima i (pozitivnih) tekstova o autorima koji stoje na sasvim suprotnoj poziciji, pa čak i o autorima koji su ideološki bliski stanovištu “Betona”. Samo, kritika ne bi trebalo da ima posla sa ideološkim uverenjima pisaca, nego sa književnom vrednošću njihovih tekstova. Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost - srpska.

Stanković mi prebacuje i to što u prikazanim knjigama “nema” ili se “ne vide” kriterijumi. Nije nego. Čitanje poezije nije isto što i propisivanje recepata ili uzimanje mere. Ko misli da postoje etaloni i da je stvar samo da se pojedinačna dela sa njima sravnjuju, bolje da se stvarno bavi zidanjem, tamo vladaju visak i libela. Uostalom, zar ne bi predstavljalo falsifikovanje, kada bi se uz neku knjigu koja okuplja tekstove nastale različitim povodima (ovu reč ću naglasiti, ko zna zašto, zna, ko ne zna, reći će mu se jednog dana), uz primenu različitih postupaka, naknadno dopisivalo autopoetičko vjeruju.

Stankovićev doprinos, čime me je zaista zasmejao, jeste određenje pojma “krituljak”. Bez ljutnje potpisujem da je skoro cela zbirka “Poezija, vreme buduće” sačinjena od krituljaka, kao i pola zbirke “Nema ničeg, ako nisi”. I šta s tim? Književna kritika te vrste nije trajnog karaktera, kao što to, uostalom, nisu ni tekstovi koje potpisuje sam Stanković. Tri-četiri šlajfne nisu ulaznica za večnost.

Žao mi je što prikazivač nije uložio više truda da razume tekstove “U čije ime govori pesnik” i tekst o Matiji Bećkoviću. Kao što mi je žao što koristi naslov “Nema ničeg, ako nisi” na način kojim bi valjda hteo da pokaže svoju duhovitost. Taj naslov je citat, a ostatak rečenice glasi “pisao poeziju” (Vojislav V. Jovanović). Nema ničeg, ako nisi pisao poeziju.

Stanković isuviše revnosno odrađuje domaći zadatak, i spočitava mi (a to je u njegovim i tekstovima drugih betonjeraca već postalo opšte mesto, toliko da se pitam nije li u stvari u tom grmu zec) da mi je jedino stalo do “raspodele moći u srpskoj književnoj palanci”. E, dobri moj Stankoviću, kad bi samo znao kakva je to moć! Da li bi je poželeo? (U čemu se najzad ona ogleda? U tome što sam urednik u jednom časopisu? Postoji u Srbiji na desetine časopisa, puta recimo 4-5 urednika, i eto par stotina moćnika. Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji - za razliku od “Betona” i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu? Imam još nekih predstava o tome u čemu bi se mogla sastojati “moć” i njena raspodela, ali ne bih da ispadnem maliciozan. Stavr se svodi na ono “ovde je Rodos, ovde skoči”.) Baviti se kritikom znači, manje-više, biti sposoban da sekundiraš, da bez mržnje poklanjaš svoj tekst drugom. Kritika je uvek sekundarna, primaran je pesnički tekst. Mrzeti književnost a baviti se njome mora da je užasno.

I poslednje, a u vezi sa tekstom o poeziji na srpskom jeziku u Vojvodini. Namenski je pisan za jedan skup kritičara i prevodilaca koji je imao ambiciju da mapira ono najvrednije što na različitim jezicima nastaje u Vojvodini i da tako pruži podstrek boljem mešusobnom poznavanju, prevođenju itd. Ponoviću četiri imena koja sam izdvojio kao, po mom mišljenju, najvažnija: Vojislav Despotov, Vojislav Karanović, Ivan Negrišorac, Đorđo Sladoje. Da tekst pišem danas, prvopomenuti autor iz sledeće grupe bio bi pridodat ovoj četvorici (Vladimir Kopicl), a u toj drugoj grupi bi se našla još neka imena pesnika koji su u meuvremenu objavili dobre knjige. I, da, na kraju: može se diskutovati o tome da li je to što sam sopstvenu poeziju uključio u izbor prihvatljivo ili ne, da li dovodi u pitanje moju objektivnost kao kritičara, itd. Jedno je sigurno - toj poeziji je tamo mesto. Za šta postoje i nezavisne potvrde.

U novom broju Betona, internet časopisa poznatog po kritici bez dlake na jeziku, Boško Tomašević, filozof i pesnik, objavljuje izuzetno oštar tekst protiv pesnika D.J.Danilova i njegovih kritičara. Tekst je, za razliku od pretežnog broja priloga u “Betonu”, utemeljen izvan ideologije. Pokazuje se da tekstovi pesnika i prevodioca Dejana Ilića neće ostati (po tome) usamljeni. I to je dobro.

Tomašević je negde u tekstu, pletući po pesnicima i kritičarima, opleo i mene - rekao bih, otprilike onoliko koliko sam i zaslužio. I na tome sam mu zahvalan, jer i to je za neko dobro.

Kakva nam je književnost, takva nam je i književna kritika, pa još malo gora. Malo je kritičara koji poseduju i ispoljavaju sve (ili bar skoro sve) što im je potrebno: dovoljno znanja, dovoljno kuraži, dovoljno razumevanja za ono o čemu pišu. Periodika iz faha objavljuje uglavnom akademske skice, nagoveštaje ozbiljnije analize, katkad dosadne čak i autoru koji je “predmet” kritike, ostali mediji neumerene hvalospeve ili čiste nebuloze, često u istom tekstu.

Zato me je obradovao prilog u novom broju “Zlatne grede” (mesečnik Društva književnika Vojvodine, košta 0 dinara i mogao bi se uz malo sreće naći u pojedinim knjižarama u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, Čačku i Užicu). Pod neutralnim naslovom “Jednim pogledom”, autor koji se potpisuje imenom (verovatnije pseudonimom) Stanislav Ml. Čorba, sa razumevanjem specifičnih poetskih problema i očiglednim poznavanjem konteksta, piše o zbirkama pesama Ane Ristović (”Oko nule”, Povelja, Kraljevo), Nebojše Vasovića (”Ni ljubavi ni hleba”, Povelja, Kraljevo) i Lasla Blaškovića (”Žene pisaca”, KOV, Vršac). Dvadesetak redaka, ne više, dovoljno je kritičaru i za lapidarni opis, i za okvirnu ocenu, i za suvislu primedbu.

Drugo lepo iznenađenje stiglo je sa jednog webloga. Ogromna većina književnih blogova nije ni za šta; ovaj se razlikuje. Mlada kritičarka Dragoslava Barzut piše o jednako mladom pesniku Siniši Tuciću i njegovoj knjizi “Nove domovine” (Narodna knjiga, Beograd). Jasno, otvoreno, zaokruženo. Da je samo još malo širi vidokrug, uzorno.

Pesnik i prevodilac Aleksandar Šaranac je motor Književne grupe kragujevačke, čiji najvažniji projekat, pod nazivom “Most”, uskoro treba da doživi treće izdanje. “Most” je dvojezična publikacija u kojoj se pojavljuje po nekoliko mlađih pesnika - sa jedne strane “Mosta” su srpski, a sa druge pesnici nekog drugog jezika. Do sada su se pojavili srpsko-poljski i srpsko-makedonski “Most” poezije, a u završnoj fazi pripreme je srpsko-engleski.

I ranije sam sarađivao sa Šarancem i KGK-om, ovog puta sam napisao jedan sasvim kratak tekst, iz koga ću ovde preneti nekoliko pasusa.

Čini nam se da je jedna od važnijih ambicija skoro svakog savremenog srpskog pesnika koji drži do sebe – ambicija da se emancipuje od savremene srpske istorije. Koliko god da su se pesnici pre deceniju-dve trudili da svakim njihovim stihom odzvanjaju vekovi, koliko god da su želeli da svoju pesmu ugrade u tokove stvarnih ili umišljenih dijahronijskih kontinuiteta, toliko danas oni prema istoriji zauzimaju negativan, kritički, odbrambeni stav – ili nastoje da istoriju uopšte i ne uzimaju u obzir. Ako već ne poriču, ne odbacuju, ne kritikuju, oni žele da žive ovo, svoje vreme, svoje danas koje ne žele da ograniče nikakvim juče. Sutra je ionako neizvesno.

Četvoro pesnika koji čine srpsku stranu novog Mosta – Zvonka Gazivoda, Dehan Aleksić, Anđelina Petrović i Marija Rakić – ulaze u red istaknutijih mlađih srpskih pesnika, dobitnici su značajnih književnih nagrada i mogu se smatrati odličnim reprezentima opštijih poetičkih tokova, posebno poetičkih prioriteta generacije koja je na velika vrata književne scene ušla oko 2000. Njihovo pojavljivanje poklopilo se sa velikim promenama u spoljašnjim (socijalnim) uslovima života u Srbiji, računajući tu i uslove književnog života. Ti uslovi su sada slobodniji, ali i složeniji. Nestali su oni često brutalni, biološki i fiziološki oblici nasilja, trpljenog ili činjenog, ali su se oko vratova skoro neprimetno pojavili neki novi svileni gajtani. Knjigu pesama danas je u Srbiji lakše objaviti nego ikada ranije; u isti mah, knjige pesama više nikome nisu važne. Gase se stare izdavačke kuće čiji ugled i autoritet su nagrizle devedesete, niču novi izdavači kojima je samo do što brže zarade, nestaju sa scene ozbiljni književni časopisi, osnivaju se novi koji koketiraju sa površnošću sveta zabave, pesnici se sve više okreću praksi samizdata ili srodnim formama publikovanja, pojedini otkrivaju mogućnosti novih medija, na prvom mestu interneta…

Nedavno sam od uredništva jednog lokalnog omladinskog časopisa (”Pogonik”) dobio poziv da im za sledeći broj napišem “nešto”, tj. književnu kritiku. Moje iznenađenje je bilo dvostruko: prvo, što urednici publikacije te vrste uopšte hoće da imaju književnu kritiku, i drugo, što su se za tekst obratili nekome ko je dvostruko stariji od najstarijeg člana redakcije. (Istina, umem ja da izgledam i mlađi nego što jesam; kad sam u posebno dobroj formi, kao, recimo, da sam oko neke 34-35.) Isprva sam mislio da napišem “nešto” što bi bio u vezi sa tematom broja (kič). Ali setio sam se nečeg boljeg. Napisaću jedan mali tekst o knjigama koje, iako su dobre, čitaoci ovog časopisa nikada neće čitati. Kroz tekst bih provukao opis književnog života, posebno tokova recepcije, posebno u tzv. “provinciji”. Kad završim, postaviću ga ovde, pod (2).

U novom broju “Zlatne grede” prikaz moje knjige o Steriji. Mislim, četvrti ili peti po redu, prvi je bio u NINu, ubrzo pošto je knjiga izašla. Novi prikaz, koji potpisuje poslovično lakoglagoljivi Draško Ređep, nastoji da problematiku knjige (i Sterijinog pesništva, koje je njen “predmet”) smesti u šire kontekste, šire intertekstualne i duhovne veze - od Jakova Ignjatovića do Krleže, od Isidore do Glavurtića… Sigurno je da većinu tih veza nisam imao u vidu, ali mi je sa druge strane teško da poreknem da neka srodnost, neki zajednički afinitet, možda nešto što pripada manje podneblju, dobu i rodu, a više moralnoj osetljivosti, stoji u pozadini uočenih veza. Mogućih, ne sigurnih veza. Neke pasuse knjige pisao sam, i to je u prikazu dotaknuto, referišući koliko na Sterijino vreme, toliko i na vreme u kome živimo. Problemi kojima se Sterija okretao u pesmama “Davorja” nisu razrešeni; oni spadaju u konstante istorijskog života, ali i antropološke situacije. Mislim da rečenica o mogućnosti “vertikalne generacije” koja se uzgredno pojavljuje u prikazu, nepotrebno zamagljuje te odnose i svodi ih na gotovo privatnu stvar, sklonost ili lični stav. Bilo kako, neka se Steriji vraćamo i mimo jubilarnih skupova i prigodnih govora.

Posle dužeg vremena, napisao sam jedan kratak (svega tri stranice) prikaz za Zlatnu gredu, list Društva književnika Vojvodine. Prikazao sam knjigu Novice Tadića “Neznan”, jednu u nizu sjajnih Tadićevih knjiga, i ujedno jedan od najboljih priloga srpskom pesništvu prošle godine.

Evo prvog pasusa teksta:

Новица Тадић је један од малобројних савремених српских песника, чију сваку нову књигу читамо са наглашеном пажњом и очекивањима. Тадићев брижљиво грађен изврнути свет, свет леденог страха, захтева да му и читалац приступа подједнако брижљиво, да региструје његове слојеве и регије, црта његове топографске мапе и да слаже његову, неминовно фрагментарну, личну слику.Само наизглед делује парадоксално што, када прилазимо том другом и другачијем свету, заправо не напуштамо своју свакодневицу. Своју тежину и значај Тадићева поезија важним делом прибавља отуда што демонску страну стварности коју обелодањује, не тражи у далеком и страном, него у оквирима живота које дели са својим читаоцем.

Knjigu je u okviru edicije “Novo delo” objavio beogradski Zavod za užbenike.