Planeta Srbija

Kako je biti pesnik u Srbiji? – Pita se Iva na svom blogu. Kako je kod nas kompletna umetnost “u posedu”  teških mediokriteta koji određuju ko je “podoban” umetnik – pesnik, književnik, slikar, muzičar (…); pa mu/joj se štampaju dela, priređuju izložbe ili književne večeri i sl.; ovo vreme donosi veoma lepo rešenje za oblasti u kojima se ne može očekivati neki profit i objavljivanje knjiga poezije – Internet.

Internet je omogućio da svi oni koji vole poeziju – i da je čitaju, i da je pišu, mogu da pronalaze različita online mesta gde se ista može pronaći i uživati u njoj. Sa druge strane, pesnici su dobili mogućnost da njihova dela čitaju stotine puta više osoba nego što bi se to desilo kada se objavi knjižica u stotinak primeraka…

Nije svaka poezija kvalitetna

Ako ste ikada tražili po Internetu mesta gde se može pronaći veći broj autora koji objavljuje svoju poeziju, verovatno ste mogli primetiti da kao i u drugim oblastima života, rada (pa i ostalih umetnosti) – veliki broj onoga što se pojavljuje na Netu pod imenom poezija zapravo nije ništa naročito vredno šire pažnje. Na žalost, ali ako ste iskreni, složićete se sa ovom konstatacijom!

Ono što donosi Internet definitivno jeste i objaktivan sud o tome što radite, uključujući i činjenicu koliko je poezija (ako je pišete) zanimljiva, interesantna i dopadljiva ostalim korisnicima Interneta koji se iskreno interesuju za dobru poeziju.

Meni je ova tema posebno interesantna iz razloga što sam u svom teenage  periodu (nekih petnaest godina) napisao preko 1.000 pesama! To se naravno dešavalo pre pojave Interneta, pa sam pre nekoliko godina potpuno anonimno objavio određeni broj pesama na nekim forumima gde sam video značajniji broj osoba koje komentarišu autorske pesme. Ispostavilo se da su oni koji su pročitali to što sam ranije pisao bili pozitivno kritični… I to mi je bilo sasvim dovoljno…

Važno je da ako pišete poeziju, pokušate da dobijete što objektivniju sliku o tome šta o njoj misli neko ko vas ne poznaje, a voli poeziju. Jeste da može biti bolno, ali…

U nekoliko navrata sam imao prilike da pričam o potencijalima objavljivanja poezije na Internetu (hiljade osoba koje čitaju poeziju online u ovim krajevima) sa osobama koje se deklaširu kao književni kritičari, i od njih sam uglavnom dobijao veoma slične odgovore:

Pesnici-amateri skoro po pravilu (default) pišu poeziju koja nema nikakvu vrednost sa aspekta posmatranja onoga što se zove “književna kritika”. Veoma je teško pronaći “autentične misli, ideje i osećanja” koja već nisu mnogo bolje opisane u prošlosti. “Lični pečat pesnika nije dovoljno ličan”. Pesnici-amateri uglavnom ne poznaju istoriju književnosti, ni poezije, pa ni ne znaju da to što su napisali već negde postoji dokumentovano – kvalitetnije i bolje od onoga što današnji pesnici pokušavaju da iskažu. Najveći procenat savremenih pesama pesnika-amatera se nalazi u kategoriji “banalne poezije”. …

Znači, od zvanične književne kritike teško da će ovdašnji pesnici-amateri imati neke vajde, ali zato hiljade nekih drugih osoba mogu uživati u njihovoj poeziji, ako su stvarno kvalitetni pesnici.

Napomena: Maksimalno dva puta sam bio u prilici da čujem “ispravnu” savremenu poeziju (ona koja se nalazi pod “udarom” književne kritike) – u jednoj reči KATASTROFA! Nikada više!

Promovisanje online poezije

Veoma je važno da osobe koje žele da predstave svoje pesme, iste prijave na ona mesta gde se nalaze predstavljeni pesnici u većem broju, počevši od različitih foruma (gde treba pronaći na kojima ima dosta korisnika sa sopstvenom poezijom), preko različitih online magazina i blogova koji objavljuju autorsku poeziju, kao što su npr.:

Blog “Tragovi poezije” “Poezin” – Web Fanzin za angažovanu poeziju Poezija na sajtu Književnost.org “Pesničenje” – Pesnici izvan “poetskih krugova” “Eniaroyah” – Neprofitna književna Internet zajednica “Meta-fora” – Magazin za poeziju Glas poezije

Nemojte očajavati za offline pesničkim priznanjima i knjigama poezije koje vam neće niko odštampati (to nije isplativa delatnost).

Fokusirajte se da predstavite svoju poeziju na najbolji mogući način – na sopstvenom (pesničkom) blogu, i na mestima gde možete pročitati autorske pesme koje vam se dopadaju…

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Razmišljanja  dokonog šetača Imati i nemati Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što  nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I  zlo dolazi. Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome [...]

Tekst pisan za temat časopisa “Kultura”. Ovde prenosim širi rezime:

Reč „blog“ je stara deset godina. Termin „weblog“ u značenju mrežnog dnevnika pojavio se 1997, a dve godine kasnije skraćen je u „we blog“. Razlika između „klasične“ forme dnevnika i bloga ogleda se u drugačijem toku recepcije, kao i u hipertekstualnom karakteru bloga. Za razliku od klasičnog dnevnika, zapisi na blogu čitaju se obrnutim hronološkim redosledom i povezani su interno i eksterno sa drugim digitalnim dokumentima. Blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog.

Srpska književna blogosfera razmatra se s obzirom na aspekte kreiranja i prenošenja informacija, ostvarivanja komunikacije, digitalnog (samo)izdavaštva i mogućeg doprinosa novim praksama pisanja i čitanja.

Kao oblici bloga usmereni na informisanje navode se promotivni blogovi pisaca, izdavačkih kuća, književnih društava i manifestacija. Poseban tip predstavljaju blogovi koji redistribuiraju informacije o književnosti objavljene u drugim medijima.

Blogovi koji nastoje da uspostave komunikaciju između pisaca ili pisaca i čitalaca, često ne uspevaju da ostvare zadovoljavajući kvalitet komunikacije, i samo u veoma retkim slučajevima uspevaju da oko sebe izgrade virtuelne književne zajednice.

Najveći izazov zatečenim formama književnog života predstavljaju blogovi koje pisci koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova. Digitalni samizdat predstavlja izazov za koji izdavačka industrija još nije našla odgovarajući poslovni model. Pored autorskog bloga, kao poseban oblik može se pomenuti blog sa antologičarskim ambicijama.

Najspornije je pitanje doprinosa blogosfere iskustvima pisanja i čitanja. Proširuje li blog stvaralačke mogućnosti književnosti? Menja li način na koji čitamo književna dela? Može li blog, izvorno lični dnevnik, da prekorači sopstvene granice i ostvari šire potencijale medija?

U novom broju “Književnosti” moj pregled pesničkih knjiga iz 2008. godine. Ovde prenosim prva tri pasusa, a zainteresovane za ostatak upućujem na časopis (S.R., “Promena i doslednost”; Književnost, g. LXIV, knj. CXXVI, br. 2 (2009), str. 139-145).

Осврт на песничку 2008. годину отвориће оцена која више одражава лични читалачки укус потписника текста, него што сме да претендује на општије важење: најузбудљивија песничка књига објављена 2008. године је - једна панорама. Зборник нове новосадске поезије Нешто је у игри (Неолит и Културни центар Новог Сада), упознаје нас са песничком генерацијом која се још увек налази у процесу формирања. Још увек је све у игри, још увек стваралаштвом ових младих људи доминирају текстови манифестног и аутопоетичког карактера, још увек не знамо који од аутора заступљених у панорами могу да рачунају на озбиљну песничку будућност. Оно што знамо, то је да се будућност коју наговештава зборник Нешто је у игри радикално разликује од било којег од поетичких модела који се данас развијају, интерпретирају и етаблирају у „главном току” српске књижевности. У текстовима зборника, на делу је критика свега постојећег - критика говора, критика стварности, критика поезије… Није чудно што та критичка поезија уједно саму себе тумачи: појмовна апаратура којом би се књижевнокритички обухватила нова песничка пракса тек треба да буде освојена. Док се то не догоди, или док официјелна култура не интегрише дух негације који суверено влада новом поетском праксом, они који у њој не учествују могу је посматрати само налик на неки вулкански феномен, којем се можемо приближити тек пошто се примордијална ватра охлади, накнадно, дакле. Предводници генерације у настајању су, бар за сада и бар судећи према текстовима објављеним у зборнику, Маја Солар, Синиша Туцић, Ника Душанов, Душан Пржуљ, Драгослава Барзут, Патрик Ковалски (псеудоним Бојана Јелића) и Бојан Самсон. Неки од њих иза себе имају већ и по две-три објављене збирке, а одлична прва књига Маје Солар Макулалалалатура (Студентски културни центар, Крагујевац) налазила се у ужим изборима за неколико важних књижевних награда (Виталова, Миљковићева, „Ђура Јакшић”).

Осим Маје Солар, првенце који се јасно издвајају из вредносног просека (а не припадају кругу окупљеном око панораме Нешто је у игри) објавили су и Дане Комљен (Убица зечева, Артпринт, Бања Лука - Бранкова награда), Маја Лабус (Просута по мору, Народна књига - Алфа, Београд) и Невена Милашиновић (Сунчева дјеца, Глас српски, Бања Лука), али о тим насловима би више требало рећи неком другом приликом. У овом тексту неће бити речи ни о књигама изабраних песама. Приметићемо само да су током 2008. запажене изборе поезије сачинили Владимир Копицл, Слободан Зубановић, Иван Растегорац и Никола Вујчић, као и да је Мирослав Максимовић у ново-старој књизи сонета још једном осликао животне радости и тешкоће. Копицлов Совин избор (ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак) овај критичар је у једној анкети означио као најбољу песничку књигу године.

У овом тексту ће бити понуђене нотице о појединачним збиркама песама, изабраним не толико зато што се критичару чине бољим од других, колико зато што могу да репрезентују одређено виђење тренутног стања савременог српског песништва. Биће, према томе, забележене нове књиге Д. Ј. Данилова, Новице Тадића, Тање Крагујевић, Душка Новаковића, Небојше Деветака, Радомира Д. Митрића, Дејана Илића и Милана Ђорђевића. У некој другачијој критичарској визури, њима би се, захваљујући свом квалитету, придружиле књиге Владимира Копицла (Промашаји, Повеља, Краљево), Драгомира Брајковића (Песма у песми, СКЗ, Београд), Бошка Томашевића (Археологија прага, Адреса, Нови Сад), Симона Симоновића (Педесет две одјаве, Филип Вишњић, Београд), Дејана Алексића (Довољно, Исток-Запад, Зајечар), Зорана Пешића Сигме (Воз за једног путника, Исток-Запад, Зајечар), Злате Коцић (Мелод на води, Завод за уџбенике, Београд), Ота Хорвата (Путовати у Олмо, Повеља, Краљево) или Ђорђа Сладоја (Манастирски баштован, СКЗ, Београд). Неке од поменутих књига су у међувремену и награђене.

…

Obraćate li pažnju koliko pravilno koristite jezik? Pravite li greške? Imate li nekih zabluda ili nedoumica u vezi pravopisa, gramatike, značenja reči, stila ili nečeg drugog?

Već nekoliko godina na Intenretu postoji forum čija je namena upravo srpski jezik. Forum je napravljen u okviru projekta Vokabular na adresi http://www.vokabular.org/forum/. Na njemu postoji jaka zajednica ljudi koji se bave našim jezikom bilo profesionalno, bilo iz hira ili prosto iz potrebe.

Ako nekada naiđete na kakav jezički problem, na forumu Vokabulara ćete sigurno pronaći odgovor.

Forum se razlikuje od onoga što je često mnogima socijacija za svaki sajt koji se bavi srpskim temama. On je posvećen je pre svega nauci o jeziku i nema nikave sličnosti sa sajtovima koji se predstavljaju kao nacionalni ili patriotski. Forum…

Sabiram razgovor na temu iz naslova, na 15. međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu. Razgovor je vodila Vladislava Gordić-Petković a učestvovali smo i Mirjana Đurđević i ja. Pokrenuto je više tema, ali čini mi se da bi najvažnije bile, prvo, ima li e-izdavaštvo u našoj zemlji realne izglede, u uslovima kada izdavači ne mogu da smisle poslovni model koji bi e-izdanja učinio ekonomski opravdanim, i drugo, šta i kako digitalizovati iz ovdašnjih bibliotečkih fondova.

Uz drugo pitanje, ponoviću odgovor - sve, s tim što bi redosled trebalo da bude, po mom mišljenju, sledeći: prvo, kapitalno blago starih i retkih knjiga od značaja za nacionalnu kulturu; zatim, naučna periodika; zatim arhivska građa, rukopisi, prva izdanja itd. Digitalizovanje treba započeti onim što sa jedne strane valja zaštititi i trajno sačuvati, a sa druge dati istraživačima na uvid. Posebno kada je reč o digitalizaciji arhivske građe (ili mikro-projekata tipa časopis taj-i-ta, pisac taj-i-taj), deo poslova mogu da preuzmu i regionalne biblioteke ili ad-hoc formirani timovi.

Ali uz prvo pitanje, imam utisak da među akterima relacije autor-izdavač-čitalac postoji nesklad interesa. Čitalac bi da dobije izdanje na što komforniji način (optimalno - besplatno). Autor, u uslovima kada ionako za svoja dela dobija smešno ili uvredljivo male naknade, možda ima veći interes da bude čitan, nego da se njegova dela prodaju. Izdavač je u sendviču u kojem mora da vodi računa i o interesima čitaoca i autora, ali i o svom interesu.

Nastavljam razmišljanje. Možda bi model nekog na internetu zasnovanog servisa koji bi distribuirao knjige (i uopšte tekstove) u elektronskom formatu uz minimalnu naknadu, najviše odgovarao čitaocu i autoru. Takve stvari već postoje, a neke od njih lično koristim (i plaćam). A našao bi mesta u tom modelu i izdavač.

Šta? - Razgovor na temu iz naslova.

Gde? - Novi Sad, Sajam, 15. međunarodni salon knjiga, Hala “Master”, Bina “Dani Laze Kostića”

Kad? - Subota, 14. mart 2009, sa početkom u 17:00

Ko? - Vladislava Gordić, Mirjana Đurđević, Saša Radojčić i Slobodan Vladušić

Teze za razgovor (V. Gordić):

1) Više ne postoji dilema “knjiga ili ekran”, već pitanje: kada knjiga a kada ekran? 2) Kako, kada i zbog čega čitamo sa ekrana? 3) Sajberbiblioteka u kompjuteru - da ili ne, i šta sve ide u nju? 4) Savladavanje prostora: Internet kao “smrt daljine” a digitalizacija kao ušteda prostora? 5) Da li elektronsko izdavaštvo može izvesti neke književne žanrove iz izolacije i hermetičnosti? 6) Blog, čet, forum, fb: da li se više čita zahvaljujući novim oblicima komunikacije?

Moj osnovni problem:

Digitalizacija klasične knjige nije sporna, kao ni njeno pretvaranje u multimedijalni proizvod; nije sporna ni promena retorike koju iziskuje učešće u novim vidovima komunikacije; ali da li se priroda književnog diskursa zaista menja, ili se ovaj samo prilagođava novim tehnološkim mogućnostima i ovladava novom retorikom? Da li je moguća istinski nelinearna književnost, da li je čitanje hiperteksta zaista otvoreno čitanje? A njegovo pisanje?

Divna poezija. Pokazuje nam kako eskapizam ne mora da se preobrazi u autizam, kako lokalno ne mora da bude osuđeno na provincijalno, kako malo može da bude važno…

Prevodilac Dušan Puvačić, izdavač Arhipelag.

Ljudi vole da misle da su u pravu, da se njihovo mišljenje saglašava sa mišljenjem većine ili mišljenjem autoriteta. Taj fenomen se potvrđuje npr. u izbornom postupku, kada kandidati u drugom krugu dobijaju veći procenat glasova nego u prvom, ili posebno u postizbornim anketama, prema kojima ispada da se za pobednika opredeljuje mnogo veći udeo biračkog tela nego što je to bio slučaj na samim izborima.

Taj fenomen lako može da se objasni, čak i njegovi mehanizmi, a ovde treba primetiti da se nešto slično dešava i kada je reč o raznim književnim nagradama. Broj književnokritičkih tekstova o nekoj knjizi naglo se povećava kada ta knjiga dobije neku nagradu. Videćemo koliko će se novih tekstova pojaviti o knjigama “Sara” Petra Sarića i “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, koji su upravo podelili nagradu “Meša Selimović” (sa po 14 glasova žirija).

Neću, naravno, da propustim: i ove godine je među mojih pet kandidata bio dobitnik nagrade - doduše samo jedan od dvojice (Sarić). Eh, da mi je takav učinak i u drugim sferama, pa da otrčim da uplatim loto!

Share This

Već duže vreme (nekoliko godina) učestvujem u radu “velikog” (prvenstveno brojem članova velikog) žirija “Večernjih novosti” za nagradu “Meša Selimović”. U poslednjih pet godina, među mojih pet predloga, četiri puta se našla i knjiga koja će dobiti nagradu. Ove godine? Videćemo.

Ovde ću navesti samo svoj ovogodišnji izbor najboljih knjiga (tri zbirke pesama i dva romana), a kratko obrazloženje izaći će u “Večernjim novostima”.

Sovin izbor, Vladimir Kopicl, GB „Vladislav Petković Dis“, Čačak Radost, Milan Đorđević, edicija „Povelja“, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo Dovoljno, Dejan Aleksić, edicija „Istok-Zapad“, MB „Svetozar Marković“, Zaječar Nevidljivi, Aleksandar Gatalica, Zavod za udžbenike, Beograd Sara, Petar Sarić, Srpska književna zadruga, Beograd

I jedan komentar: Kopiclova knjiga je verovatno najbolja pesnička knjiga prošle godine, a “Sara” bi bila ubedljivo najbolji roman, samo da je njen drugi deo ostao na visini prvog.

Share This

Neke knjige su kao lažne grobnice: nedostupne, izazivaju velikim obećanjima, a kada ih otvoriš - prazne.

Share This

1. Uzmite najbližu knjigu koja vam je pri ruci. 2. Okrenite 56. stranu. 3. Pronađite 5. rečenicu. 4. Zabeležite je i objavite pravila. Videh ovo sada kod Maladicta, mada sam videla i sinoć na nekim blogovima . . . pa, odlučih da se priključim. Najbliža knjiga mi je Drugo lice autora Slavka Gordića, a peta rečenica na 56. strani [...]

Juče i danas sam radila Pavićev Hazarski rečnik i od srca (koga zanima) bih da vam preporučim knjigu pod naslovom Hazarska prizma koja se bavi Pavićevim romanima, ali prevashodno Hazarskim rečnikom. Autor je Jovan Delić, naš poznati književni kritičar. Ja sam oduševljena tumačenjem i objašnjenjem, taman po mom ukusu :)       

Pod tim naslovom, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost 15. i 16. oktobra održaće se naučni skup na kojem je najavljeno učešće više od 20 istraživača savremenog srpskog pesništva. Skup se organizuje u okviru projekta “Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, a uz Institut, suorganizator je beogradski Učiteljski fakultet.

Moje izlaganje (”Senzualizam pogleda na svet u poeziji Jovana Hristića”) predviđeno je u popodnevnoj sesiji prvog dana skupa. U tom prilogu razmatram pitanje Hristićevog okretanja čulnim aspektima postojanja. Taj poslednji klasicist naše književnosti posedovao je retku i dragocenu sposobnost da nagovesti i ono čisto estetsko, neposredno, preddiskurzivno iskustvo. Aporetičan poduhvat, svakako: jer čim pokušamo da ga artikulišemo, mi to iskustvo podvrgavamo svome govoru i ono prestaje da bude neposredno. Možda poezija svojim sugestijama može da učini više nego filozofija radom pojma?

Napomena: Fotografija je preuzeta sa Wikipedie.)

Share This

Danas sam dobio poziv od Zorana Hamovića, vlasnika izdavačke kuće Clio i programskog direktora Beogradskog sajma knjiga, da učestvujem u razgovoru na temu “Elektronsko izdavaštvo i ekranska kultura”. Ovaj razgovor će se održati u okviru Foruma sajma knjiga, kao jedan od pet tematskih panela o pitanjima profesionalnog izdavaštva u Srbiji, i vodiće ga Vladislava Gordić-Petković.

Nedelja, 26. oktobra, sala “Slobodan Selenić” na Beogradskom sajmu, u 14 sati.

Share This

Upravo pročitah na Ivanovom blogu tekst koji me je podsetio da već danima hoću da se požalim na literaturu koju moramo da pređemo za ispit. Lektira je naravno obavezna i nju i neću da spominjem, jer je katedra na kojoj studiram specifična i toga zaista ima mnogo da se čita i da se pamti (verujte [...]

Odavno mi na nekom skupu nije bilo tako lepo, istovremeno tako sadržajno i tako opušteno, kao na BlogOpenu u Boru. Niko nije tražio od ptice mleko, ali ne sumnjam, da jeste, domaćini bi ga stvorili.

O programu i vanprogramskim aktivnostima već se pisalo i piše se. Zato ću dati samo jednu vezu, prema slajdovima koji rezimiraju ono što sam govorio na panelu o blog književnosti koji je vodio Bane Dimitrijević.

Share This

Nije baš najsvežije, ali je toliko dobro da ne mogu da odolim.

Retko imamo prilike da u ovdašnjoj časopisnoj produkciji naiđemo na tako dobro uređenu svesku kao što je to tematski broj časopisa “Poezija” posvećen Gotfridu Benu. “Poezija” je standardno natprosečan časopis, ali ova sveska je jedna od njenih najboljih svezaka. Časopis je započeo život kao projekat Milutina Petrovića, a poslednjih nekoliko godina kao kourednik deluje Borislav Radović; dva vrhunska pesnika i odlična poznavaoca poezije, dosledna tematska i vrednosna profilisanost, mali ali kvalitetan krug saradnika, posvećenost… To su preduslovi, i nije ih lako ispuniti.

Kad je konkretno reč o broju posvećenom Gotfridu Benu, zasluge pripadaju pre svega Draganu Stojanoviću, koji je napravio izbor Benovih tekstova (pesama, ogleda, pisama), preveo ih i napisao opsežan ogled o Benovim „cvetnim“ pesmama. U realizovanju tematskog broja Poezije učestvovale su, prevođenjem ogleda o Benu iz pera nemačkih pesnika i kritičara, i Aleksandra Kostić i Una Popović. Kao rezultat smo dobili svesku dragocenu pre svega za stručnjake, i to ne samo germaniste, nego i teoretičare i kritičare književnosti – ali i za sve druge čitaoce zainteresovane za pitanje o tome kako izgleda poetički lik jednog od najvažnijih pisaca nemačkog jezika u dvadesetom veku.

Pretpostavljam da je naročiti izazov predstavljalo prevođenje Benovih tekstova, pesama, ogleda i pisama. To posebno važi za esejistički „Landsberški fragment“ iz 1944, Roman fenotipa, relativno taman za tumača i utoliko neugodniji za prevodioca. Sasvim okvirno rečeno, u tom tekstu Ben izlaže svoju teoriju romana, ali i svoju kritiku kulture. Ben nije samo jedan od onih koji tvrde da je premoć Zapada, evropskog, belog čoveka, došla do kraja; on veruje da minulost životnih formi evropske kulture postavlja zadatak da se iznađu nove diskurzivne forme koje će o tome moći da govore. „Roman u sedećem položaju,“ piše u jednom od odlomaka Ben, „Junak koji se malo kreće, njegove akcije su perspektive, tokovi misli njegov element. Prva reč stvara situaciju, imenične veze, rapoloženje, nastavak sledi iz krajeva rečenica, radnja se sastoji u misaonim antitezama.“

Da li je tu zaista reč samo o formi romana? Ili i o duhu Zapada, za koji se sve odvija u „misaonim antitezama“? Jedna od važnijih figura mišljenja koje obznanjuju kraj tog duha, i na koju se Ben često naslanja u svojim tekstovima, jeste Fridrih Niče. Niče, koji je sa druge strane (eto opet jedne antiteze!), po Benu, „suviše često“ prikazivao umetnost kao „poslednji metafizički zadatak evropske rase“. On je time, verovatno želi da sugeriše Ben, u poslednjoj liniji potpadao pod istu onu predstavu koju je čitavo njegovo delo nastojalo da obezvredi: predstavu o primatu apolonskog, umnog, metafizičkog…

Stav o umetnosti kao „poslednjem metafizičkom zadatku“ problematičan je u okviru mišljenja koje, kao sva kritika kulture, pa prema tome i Ničeova, želi da obelodani oproštaj od svih vrednosti. Zbog čega, naime, iskupljujuća uloga ne treba da pripada recimo religiji ili nauci, a može da pripadne umetnosti? „Treba pretpostaviti da u svakom značajnom delu postoje mesta koja samom autoru ostaju nejasna,“ primećuje Ben u vezi sa Ničeovim fragmentom iz Vesele nauke, nešto pre nego što će izneti svoju ocenu o „poslednjem metafizičkom zadatku“. To je valjano hermeneutičko zapažanje; ono se, naravno, može primeniti i na samoga Bena. Tako Jerg Drevs u ogledu „Suprotnost ‘dobronamerno mišljenom’“, naglašava da stav o umetnosti koja preostaje „posle relativizovanja svih vrednosti kao pouzdana vrednost“, postaje „ugaoni kamen“ Benove poetike. Utisak o beskompromisnosti poezije koju je pisao Ben (i što ne smemo brkati sa kompromisima koje je mogao činiti oko sopstvene ličnosti), u skladu je sa tim poetičkim uverenjem.

Samo, to što se umetnost shvata kao poslednje pribežište vrednosti u savremenom svetu, ne znači da umetnost ima obavezu da taj svet ulepšava, ne znači da ono estetsko treba da bude utešni dodatak koji će iskupiti svet ili će ga makar učiniti podnošljivijim. Benovo istrajno bavljenje poezijom, tim „nemilosrdnim poslom“, ni u kom slučaju ne može da se shvati kao opredeljenje za dekorativno. Pesnik i esejist Peter Rimkorf u ogledu „Lirska slika sveta posleratnih Nemaca“ ukazuje na suštinsku razliku između Benove poezije i „esteticizma bez otpora i napetosti“ kao karakteristike pesništva koje je u Nemačkoj nastajalo pedesetih godina prošlog veka. Umesto da se, sa Benom i uz njegovu pomoć, određenije nadoveže na „sopstvenu nacionalnu poeziju velegrada i poeziju svesti“, ovo pesništvo je Benovu ideju da „nikakva stvarnost nije potrebna“ pretumačilo u svojevrsno izbeglištvo iz sveta. Šta, uostalom, znači živeti u postistoriji? Da li je to isto što i nemati istoriju? Ili to znači – odreći se istorije? Na karakter tog „post“ verovatno cilja i sledeći Benov stih: „Razaranja – / ali tamo gde više nema šta da se razori.“ Smisao postistorijskog kod Bena nastoji da rasvetli u svom ogledu i Volf Lepenis; po njemu, „Ben nije ni prorok pesimizma ni pesnik dekadencije, njega karakteriše nihilizam odolevanja, mišljenje u mestu, koje je, međutim, ispunjeno visokom unutarnjom pokretljivošću. Na mesto istorije sada stupaju saznajne forme stanioniranog i onog uvek jednakog, kao što su antropologija i estetika. Postistorija je njihov period procvata, umetnost stvara sebi svet izraza.“

Poslednjem ekspresionisti, pesniku koji je unutrašnju emigraciju umeo da poveže sa pobunom protiv društvenih konvencija, protivniku onoga što se sumarno naziva građanskom kulturom, moralo je biti tesno u posleratnoj Nemačkoj, možda skoro isto koliko i u predratnoj i ratnoj. Tome je sigurno doprinosio i zazor u javnosti prema Benu, uzrokovan njegovim odnosom prema nacionalsocijalizmu. Lako je danas reći, na krilima uverenja o autonomiji estetskog, da vrednost poezije nema ništa sa pesnikovom privatnom ličnošću. Ali to nije uvek lako. Dragan Stojanović je izborom ogleda i fragmenata tekstova o Gotfridu Benu uspeo da pokaže da ovaj za nemačku književnu kritiku, ali i, šire posmatrano, za nemačku kulturu, i posle više od pola veka, koliko je prošlo od njegove smrti, ostaje nerešeno pitanje, mesto o koje se lomi doslednost koncepcija i njihovih zaključaka. Dodajmo, na osnovu odnosa nemačke javnosti prema Benu, mogli bismo, po analogiji, ponešto da zaključimo i o nekim relacijama u savremenoj srpskoj književnosti. I ovde se često zaključuje prema vladajućim i, što je još gore, neknjiževnim merilima.

Ovaj osvrt zaključiću skretanjem pažnje na ogled priređivača tematskog broja “Poezije” Dragana Stojanovića, „Les fleurs Gotfrida Bena“. U njemu je demonstrirano ne samo uzorno poznavanje materije, nego je i pronađen jedan originalan, prilično iznenađujući način pisanja o Benu kao pesniku. Stojanović nam pokazuje da Ben nije samo ekspresionistički pesnik koji se „stideo harmonije“ i koji je sledio Ničea i njegov antimetafizički žar. On je i pesnik pesama o cveću, čiji jezik je uglavnom neobično harmoničan i okrenut slavljenju lepote. Istina, to je lepota distancirana prema svetu i utoliko unapred izgubljena, ali lepota koja u isti mah ukazuje na bolje mogućnosti tog sveta, možda u magnovenju u kojem „bogovi zaustavljaju vagu / za jedan kolebljiv čas.“ Slika Gotfrida Bena kao pesnika lepote koju u svom ogledu skicira Dragan Stojanović, neočekivana je ali moguća. Stanovišta su se menjala, podseća nas Stojanović, stvaralaštvo prolazi kroz „faze“, i pesme su različite. Ali ostaju takve kakve jesu, i ne mogu se opovrgnuti. Uostalom, kada govorimo o tumačenju, uvek je razborito govoriti i o onome što sa sobom donosi tumač. Insistiranje na skladu i lepoti, trenutnoj i zato nedostižnoj, jedan je takav doprinos.

Share This

Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.

Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo “Trajni PR Srbije”. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) - to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.

Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. “Klasika” je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.

Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).

Share This

Radio sam i teže i besmislenije stvari u životu, ali ne sećam se bizarnije. Sud me je angažovao kao veštaka u sporu u kojem jedna pesnikinja tuži drugu zbog - plagijata!

Stvar nije baš jednostavna: radi se, konkretno, o preuzimanju nekoliko fragmenata nejednake dužine (najmanje 3-4 cela stiha). Nesporno je, dakle, da je reč o (doslovnom) korišćenju tuđeg teksta, ali pitanje je da li se slučaj može podvesti pod situacije u kojima je takvo korišćenje legitimno.

Mogu da zamislim tri tipa takvih situacija: 1. tuđi tekst (citat ili parafraza) kao autoritet kojim se podržava sopstveni tekst, 2. tuđi tekst (opet citat ili parafraza), kao meta kritičko-ironijskog zahvata, 3. tuđi tekst u sklopu neke varijante montažnog postupka.

Prva i druga mogućnost otpadaju jer osnovni tekst nije autoritet, niti se sa njim polemiše; treća mogućnost bi dolazila u obzir samo ukoliko bi se moglo dokazati da su na sličan način upotrebljeni i neki drugi tekstovi. Takođe, za takav jedan zahtev bilo bi potrebno malo više poetičke samosvesti nego što je u ovom sporu u igri, na obe strane.

Zapravo, mogu da pretpostavim šta se najverovatnije dogodilo. Pesnikinja B je čitala knjigu pesnikinje A i zapisivala neke stihove koji su na nju ostavili utisak. Prošlo je neko vreme, ona je našla te stihove među svojim beleškama, nije se više sećala da ih je zapisala kao citate, već je pomislila da ih je sama smislila i - eto… Samo, pitanje je da li to, iako je vrlo verovatno, mogu da stavim u svoj izveštaj. Jer ne radi se o književno-kritičkoj ili teorijskoj verovatnoći, nego o psihološkoj.

A ima i ono: pozajmica iz jednog teksta = plagijat; iz dva teksta = esej; iz tri = kompilacija; iz četiri = disertacija.

(Ilustracija pozajmljena sa: www.armel-gaulme.com/artblog.)

Share This

Potvrđeno je, BlogOpen 2008. održaće se u Boru, 4. i 5. oktobra. Bor je, mereno brojem blogera po glavi stanovnika, verovatno rekorder među srpskim gradovima, pa je mesto novog okupljanja blogera sasvim logično odabrano.

Program skupa se još uvek utvrđuje, ali je sigurno da će jedna od tema biti književnost na blogu (ili već nešto u tom smislu). Govorićemo Branislav Dimitrijević i ja, a očekuje se učešće i drugih pisaca/blogera kojima je ta tema bliska.

Opširnije i detaljnije na sajtu projekta, narednih nedelja.

Share This

Na nedavno (31. maja) okončanim Danima poezije u Zaječaru, web magazin Metafora nagrađen je Plaketom “Sergej Lajković”. Kako piše, “za izuzetan doprinos afirmaciji književnog stvaralaštva”. Reč je o pre nekoliko godina ustanovljenoj nagradi, koja se do sada uglavnom dodeljivala izdavačima i književnim časopisima.

Nagradu Metafori doživeo sam delimično kao priznanje ličnim naporima, a delimično kao podršku izlasku književnosti u druge medije.

U okviru pomenute manifestacije, bio je predviđen i razgovor o e-časopisima za književnost. Stvar se, međutim, svela na promociju triju projekata - uz Metaforu, Balkanski književni glasnik i Treći trg. Ne mogu reći da nije bilo zanimljivo - bar meni, kao jednom od učesnika - ali neka pitanja koja sam skicirao i o kojima sam želeo da ponešto kažem, otišla su u prazno.

Koja pitanja? O tome detaljnije, možda, nekom drugom prilikom, a sada i ovde samo ovoliko: zašto časopis? Zašto e-časopis? Šta je potrebno (koje kompetencije) za rad na časopisu? Šta je potrebno za rad na e-časopisu? Zašto ne papir? Zašto (ipak) papir? Šta se čita? Kako se čita? Ko čita?

Share This

Image by Thaís M. Maciel via Flickr

Posle godinu dana pauze, ponovo sam bio član žirija za jednu književnu nagradu. Da odmah razjasnim - nagrada nosi ime Đure Jakšića, a nagradili smo Vojislava Karanovića za knjigu Naše nebo. Ozbiljan autor i ozbiljna knjiga. Ali nije mi namera da hvalim Karanovića; to sam činio više puta, i ponovo ću kada se ukaže prilika - nego bih da iznesem jedno zapažanje koje se možda manje tiče književnosti, a više ekologije.

Štreberski duh kakav već jesam, prošao sam kroz doslovno sve knjige pristigle na javni konkurs za nagradu. Više nikada neću reći da je sloboda objavljivanja na internetu krivac za pad estetskih standarda. Verovao sam da je ogromna poezije koje se objavljuje po raznim forumima, blogovima pa i online časopisima, manje ili više, bezvredna. Ali tako je u stvari i sa štampanim izdanjima. Šteta grdnih šuma posečenih za papir za pečatnju!

Strašnije od manjka talenta i književne veštine u nekim od tih knjiga je višak sujete. Zastrašujuće su izjave pisaca pogovora i recenzija, koji nemilice tuku superlativima, valjda po načelu “što grđe, to luđe”, ali su ubedljivo najstrašnije pojedine biografije. Znate, ono, beleška o autoru ili slično (u jednoj knjizi čak stoji “Biografija o autoru” - u knjizi koju otvara 13 - da, trinaest predgovora, a u impresumu piše da ima i lektora).

Svet je velik, moram da zaključim čitajući te beleške. Jer kako bi se inače dogodilo da nikada nisam ni čuo za pesnika koji je “zastupljen u preko 100 zbornika, zajedničkih knjiga i antologija u zemlji i inostranstvu”. Ili za pesnikinju koja je “dobitnica više nagrada, od kojih se izdvaja druga nagrada publike…” - ili za pesnika koji je “dobitnik preko 60 književnih nagrada”… Papir trpi sve. A čitalac? Ne znam kako drugi, ja sam se osećao kao izboksovan. Ekološki zloupotrebljen.

Ili što bi rekao pesnik, “…naših gora požalih bor”.

Share This

Kao što je najavljeno, u organizaciji Društva književnika Vojvodine, na uglu ulice Braće Ribnikar i Bulevara Oslobođenja, 21. marta u 12 sati održano je javno čitanje poezije. Uz najavljene pesnike (izostala trojica, jedan najvišom silom), puštani su tonski zapisi sa glasovima Vilijema Batlera Jejtsa, Ezre Paunda i Tomasa Stirnsa Eliota. Kako su ti ljudi čitali svoju poeziju! Jejts kao vrač, Paund kao prorok, a Eliot kao najistančaniji esteta.

Društvo književnika Vojvodine je objavilo ovim povodom i seriju razglednica sa rukopisima pesama (po jedna pesma svakog od učesnika programa). Delegacija DKV je, takođe, posetila grob književnika Vojislava Despotova (1950-2000) i položila cveće. Duga je priča, zašto baš Despotov, ali ima smisla: čovek koji je pripadao samo sebi i svom stvaralaštvu.

Kako je sve to izgledalo? Moram da priznam da sam bio skeptičan: ulična vreva tačno u podne, bučan saobraćaj - ali, srećom, zvuci grada nisu prigušili glasove poezije. Istina, seo sam tačno ispred jednog velikog zvučnika, i otuda sve čuo veoma glasno; ali čulo se i iz drugih uglova. Prolaznici su zastajali, začuđeni, zainteresovani, neki i malo postajali, odslušali pesmu-dve (neki i ceo jednočasovni program)… Deljena je “Zlatna greda”, jedini besplatni književni list, nešto se događalo, nešto se menjalo. Makar i na taj jedan sat, makar i samo na taj dan.

Share This

Društvo književnika Vojvodine organizovaće na Svetski dan poezije 21. marta, javno čitanje poezije na platou isped kafea The Pub u Novom Sadu, tačno u podne.

Učestvuju (redosledom najavljenim na plakatu organizatora): Pero Zubac, Pal Bender, Milan Nenadić, Ivan Negrišorac, Slavko Almažan, Vesna Korać, Saša Radojčić, Đuro Papharhaji, Mihail Đuga, Nedeljko Terzić, Ileana Ursu Nenadić, Momčilo Bakrač, Milovan Miković, Zoran Đerić i Nikola Strajnić.

Videćemo kako će se pesnička reč suprotstaviti bučnom saobraćaju na jednoj od najprometnijih novosadskih raskrsnica.

Share This