Planeta Srbija

U štampi je bilo prilično mnogo najava prvih “Veljkovih dana”, manifestacije pokrenute u znak sećanja na književnika Veljka Petrovića. Nisam primetio baš mnogo izveštaja; zato, dok mi je još koliko-toliko svež u glavi prethodni vikend, jedan kratak referat.

Svečano otvaranje manifestacije bilo je u subotu, 13. oktobra, u somborskoj Županiji, uz zapaženo odsustvo predstavnika SANU i Matice (pročitani telegrami). Potom okrugli sto o pripovedačkom delu Veljka Petrovića, na kome su saopštenja podneli dr Draško Ređep, prof. dr Slavko Gordić, prof. dr Mihajlo Pantić, Miroslav Josić Višnjić, Saša Hadži-Tančić, prof. dr Gorana Raičević, Radivoj Stokanov i prof. dr Dragoljub Gajić. Različite teme i različiti pristupi, najdorađenije je izgledalo saopštenje Gorane Raičević, mada i naglašeno oslonjeno na faktografske a ne interpretativne mogućnosti. Uveče u Srpskoj čitaonici, izložba posvećena Veljku Petroviću, pa promocija Veljkove biografije iz pera Radovana Popovića (drugo, prošireno izdanje). Popović je svojim književnim biografijama i intervjuima dao važan doprinos savremenoj kulturi i primereno okupio i prikazao građu korisnu i za istoriografiju novije književnosti. Sutradan, drugi okrugli sto, ovog puta na temu “Savremena srpska pripovetka”. Saopštenja prof. dr Mihajla Pantića, Časlava Đorđevića, Đorđa Pisareva, dr Stojana Đorđića i Miroslava Josića Višnjića. Najkompletniji - Đorđićev prilog o azbučnom principu komponovanja knjige, sa primerima postupaka kod M. Pavića, M. Josića Višnjića, G. Petrovića i M. Vuksanovića. Sledeće godine izaći će zbornik radova sa autorizovanim tekstovima podnetih saopštenja, ali i sa nekoliko priloga autora koji nisu mogli da prisustvuju skupu.

Konačno, u podne, svečano uručenje novopokrenute nagrade za celokupno pripovedačko delo “Veljkova Golubica”. Prvi dobitnik nagrade je Miroslav Josić Višnjić, koji se zahvalio nadahnutim govorom, a o njemu je prethodno vrlo lepo govorio mr Marko Nedić.

Manifestacija je počela veoma ozbiljno, sa visoko postavljenim reperom već prve godine - i u programskom smislu i u pogledu dobitnika nagrade - videćemo, u sledeće dve-tri godine, hoće li se nastaviti na tom nivou.

Na članke u Wikipediji se retko oslanjam, ali danas je to izgleda bio pun pogodak. Trebalo je da, u vrlo kratkom vremenu, sa urednikom izdavačke kuće za koju sam uradio jedan prevod razrešim nedoumicu oko nejasnog mesta i imena: Damien. Cajtnot, dva čoveka u dva grada dugo razgovaraju telefonom i glačaju sporne detalje pre nego što se knjiga konačno preda u ruke štamparu. Te da li je bolje “priređivanje” ili “uređivanje”, te da li je Beklin autor neke slike ili nije, te kako je najbolje imenovati situaciju kada se obređuje čašom u krug, sve tako neke krajnje važne dileme koje čitalac buduće knjige neće ni primetiti. Za Damiena, odluka je pala, mora se dopisati fusnota. Ali kako? Ko je Damien? I ponovo sam to doživeo: Wikipedija, kuc-kuc-klik-klik, i evo rešenja zagonetke. Tako je to kad se ima posla sa čudima.

Ne, nije film “Predskazanje”. Druga čuda su bila u igri. Kontekst nam je nametao pomisao da bi trebalo da je reč o nekom svecu. I zaista! Ispostavilo se da je u pitanju otac Damien sa Molokaija, jedan od svetaca katoličke crkve kanonizovanih krajem dvadesetog veka. Brinuo se o leproznima na Havajskim ostrvima, primenjivao kontroverzne metode, njegova beatifikacija nije prošla bez otpora. Članak iz Wikipedije nudi i niz spoljašnjih veza, prema izvorima velikog autoriteta.

Tu je i odgovor na pitanje - zašto sam u ovom slučaju poverovao Wikipediji, a obično osećam podozrenje prema njoj. Zbog izvora. Otvorenost kao ključni koncept wiki-projekta upućuje na jedan problem. Višak optimizma, i u moralnom i u epistemološkom pogledu. Verovanje da će zbir doprinosa dobronamernih i/ili upućenih ljudi poništiti zbir doprinosa zlonamernih i/ili budala. Ako se to ne dešava u svakodnevnom životu, zašto bi se dešavalo u utopijskom prostoru interneta?

Srećom, postoje saveti kako da se koriste otvoreni izvori informacija, a ponešto se nauči i na sopstvenoj koži, tj. iskustvom. Jedno od pravila glasi da verodostojnost zavisi od izvora informacije, odnosno autora. Da se u to uverimo, dovoljno je prokrstariti iole stručnijim segmentima srpskog wiki-čudačeda. (Znam, znam, čuo sam opravdanje: nedostaje “kritična masa” saradnika/učesnika. Mala zemlja, mali jezik. Ali sad sam već odlutao od svoje teme.)

Kultnu knjigu ogleda Ernsta Jingera o drogama i opijenosti trebalo bi da uskoro objavi čačanski “Gradac”. Dodir sa opijatima i posledice tog dodira Jinger posmatra kao antropološke konstante. Ako se za knjigu izuzetne stilske razuđenosti uopšte može reći da ima “glavnu tezu”, onda bi za taj status konkurisao sledeći stav: droge i opijenost čoveka približavaju onostranom. To su ključevi. Ernst Jinger nije autor koji o ovim pitanjima samo misli; u “Približavanjima” je opisivao svoja iskustva sa različitim sredstvima za izazivanje opijenosti - od vina i piva, do pionirskog eksperimentisanja sa LSD-om.

Neko : (Tiho, sporo) U Elisu je takav smrad da se to ne može  više podnositi.

­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­Drugi : Gde god pogledamo- govna.

Treći: Prošle godine smo još videli krovove  kuća. Sad ni to!

Četvrti: Pokriće nas govna! (Zvuk zvona)

Augej : Tišina! (Tišina)

Neko: Ipak smo mi najstarija demokratska država u Grčkoj.

Drugi : Ipak smrdimo. (Zvuk zvona)

Augej : Tišina! (Tišina)

Neko: Hoću već jednom da se okupam, ali u vodi su takođe govna.

Drugi : Da operem noge!

Treći: Lice!

Četvrti: Priča se da postoje mesta gde nema toliko govana.

Svi: Ali kod nas ima! (Zvuk zvona)

Augej:  Tišina!(Tišina)

Neko: Čak i sir smrdi na govno.

Drugi: I mleko i maslac.

Treći: I zdravlje.

Četvrti :  Nema nam druge već da eliminišemo govna!

Svi:  Eliminisati! (Zvuk zvona)

Augej:             Tišina!(Tišina)

Neko: Moramo da uvedemo kulturu kao na ostalim krajevima Grčke.

Drugi : Civilizaciju! Čistoću!

Treći : Ili ćemo eliminisati govna sad ili ćemo zauvek ostati u njema.

Četvrti: Krajnje je vreme!

                                                                    **************************************

Augej:            Pipni zemlju. Govno je postalo zemlja. Dobra zemlja. Vidiš, sine, ja sam u celom svom životu radio samo na ovom vrtu. Lep je, samo malo tužan. Ja sam političar, a ne heroj, a politika ne može činiti čudo. Ona je nemoćna kao ljudi. Ne može da stvara dobro ako mi ne stvaramo.

                        Vidi ovaj vrt. To je tvoje. Malo mogu da ti dam, znam to, ali ipak budi kao ovaj vrt: red stvoren iz haosa. Budi hrabar da živiš sad, da živiš ovde na ovoj amorfnoj i ružnoj zemlji. To je herojski čin, sine, i bio bi teret čak i za Herakla.

                                                ( odlomci iz sjajne radiodrame: “Herakle i Augejeva štala ”  Fridriha Diremata)

Ili - šta se zapravo desilo između Markesa i Ljose?

 

 

 

Kada je 12. februara 1976, u jednom  meksičkom bioskopu, Mario Vargas Ljosa prišao svom dobrom prijatelju Gabrijelu Garsiji Markesu i odalamio ga, bez upozorenja, svom snagom pesnicom posred nosa, umesto kivnih izjava za štampu sa obe strane, javnih izvinjenja, optužbi ili opravdanja - usledile su tri decenije potpune tišine. Od tog dana, na novinarska pitanja o incidentu ni jedan od ova dva svetski poznata pisca ne odgovara. Takođe, od tog dana, njih dvojica ne govore jedan sa drugim. Tako je otpočela sada već legendarna priča o jednom od najslavnijih sukoba u svetu literarnih velikana, koja već trideset godina inspiriše razne teorije o razlozima čuvenog incidenta, i spekulacije o eventualnom pomirenju.

Uobičajena interpretacija naprasnog razlaza između do tada dobrih prijatelja Ljose i Markesa ( Markes je, između ostalog, krstio Ljosinog sina, Gabriela), političke je prirode. Markes je oduvek naginjao ka levici, dok je Ljosa vremenom postao desničar. Markes se zalagao za latinoameričku nezavisnost, dok je Ljosa bio za žrtvovanje tradicionalnog društva u korist progresa. Markes je održao dobre odnose sa Fidelom Kastrom, zbog čijih je autoritarnih ideja Ljosa napustio ideologiju Revolucije da bi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina svoje političke ideje usaglasio sa desnicom a devedesetih pokušao da se aktivno uključi u politički život Perua, kandidujući se na predsedničkim izborima ispred umereno-desničarske koalicije. Markes je trpeo kritike zbog svojih simpatija prema Kastru, Ljosa zbog svojih simpatija prema Americi. Logično je, onda, da su im se putevi morali razići pre ili kasnije, ideološko neslaganje u kontekstu problematične politike ( kakva je srpska, kakva je kolumbijska, kakva je peruanska, i tako dalje), uglavnom umanjuje mogućnost iskrenog i bliskog druženja.

 

No, da li bi Ljosa zaista dozvolio sebi da fizički nasrne na dojučerašnjeg prijatelja, porodičnog kuma, književnika čije delo ceni do te mere da mu je 1971. posvetio čitavu doktorsku disertaciju - zbog političkih nesuglasica? Možda - ukoliko oseća dovoljno strasti prema predmetu neslaganja, u ovom slučaju - politici. I budući da je politički aktivizam oba ova vrsna pisca veoma dug a stavovi  kategorični, priču bi ovde mogli završiti. Ipak, jedno pitanje nameće se samo po sebi: kritički osvrt na političke ideje drugog u proteklih 30 godina nisu izostale, ali se nikada nisu javile u kontekstu priče o incidentu.

Ovako uporna ćutanja, dešavaju se, ipak, samo onda kada je u pitanju nešto mnogo ličnije.

Muškarac može biti strastveni zaljubljenik u svoj posao, svoje cigare, svoj viski, svoju politiku ili svoj hobi, ali je u odnosu na sve ove stvari strast prema ženi neprikosnovena. Zbog žena su kroz istoriju započinjani ratovi, zbog žena su se gubili ugled, porodica i ne retko - glava. Zbog žena su rođena braća postajala smrtni neprijatelji. Zbog žena su i najgrublji muškarci učili da plaču. Carstva su padala. Pesme se pisale. Najveće sramote se trpele. Zbog žena. Odnosno uvek zbog jedne, posebne žene.

Patricia Ljosa, bliska rođaka Maria Vargasa Ljose lako je mogla biti TA žena.

No, da ipak pomenemo par interesantnih detalja pre nego što pređemo na pravu priču. 1964. godine Ljosa se razveo od svoje prve žene ( svoje “ujne”, sestre ujakove žene, sa kojom je imao vezu dugu 10 godina) Julije Urquidi, koju je u tajnosti oženio kada je on imao 19 a ona 32 godine, i u kojoj je pronašao za knjigu Tetka Julija i piskaralo. “Tetka Julija” je na ovu fenomenalno komičnu knjigu odgovorila ni malo smešnom tužbom, i sopstvenim memoarom What Varguitas Did Not Say, 1983. godine.

 

 

Mario i Julija, 1956

 

Sa 29 godina, sveže razvedeni Ljosa ( sada već frajer dobrog izgleda sa reputacijom ženskaroša) oženio je svoju deset godina mlađu rođaku Patriciju, koja je studirala na Sorboni u isto vreme dok je on živeo u Parizu. Biografski podaci navode da je Patricija njegova “prva rođaka” - ono što mi zovemo sestrom od ujaka ili tetke. To bi, dakako, bio incest, ali se na ovu temu vrlo malo podataka može pronaći, pa ćemo je ostaviti po strani. Sa njom je dobio troje dece, a prvom sinu kumovao je njegov prijatelj G.G. Markes. Onda se desio incident u meksičkom bioskopu tokom premijere filma o putničkom avionu koji se srušio u Andima. I onda je nastala tišina. Takva tišina da je 2006. Markes izjavio u intervjuu za španski časopis La Vangardia da odlaže pisanje drugog dela svoje autobiografije zato što je shvatio da bi morao da kaže nešto o odnosima i stvarima suviše ličnim, o kojima ne bi bilo dobro da se govori posle toliko vremena.

Mario i Patricija, 1969

Prošle godine Ljosa je po prvi put prekršio sopstveno pravilo o zabrani štampanja disertacije o Markesovim delima, i dozvolio da se deo ovog teksta pojavi kao prolog u novom izdanju Sto godina samoće povodom četrdesetogodišnjice prvog izdanja. I mnogi su se ponadali da je ćutanju tiho i bez pompe došao kraj. A onda je u martu ove godine meksički časopis La Jornada u specijalnom izdanju povodom Markesovog 80. rođendana, objavio fotografiju napravljenu na dan Svetog Valentina 1976. godine, dva dana nakon  incidenta u meksičkom bioskopu. Fotografiju je napravio Rodrigo Moja, Markesov poznanik. Na fotografiji se vide Markesov vragolasti osmeh, nagruvani nos i masnica ispod desnog oka. Fotografija nikada nije objavljena, napravljena je tek da zadovolji Markesovu želju da ima “portret plavog oka”. Po Mojinim rečima, Markes je voleo da dokumentuje izvesne trenutke svog života fotografijom. I sve bi bilo zaboravljeno da, trideset godina kasnije, jedan novinar nije ugledao dotičnu sliku u jednom ramu, i zainteresovao se za dozvolu za štampanje. Moja je primio poziv, i “rešio da je prošlo dovoljno vremena”, te je dao da se fotografija stavi u štampu. Odnosno, najverovatnije prodao prava, za neizrečenu sumu novca. Skoro pa latinoamerička sapunica. Tako je Markesa za rođendan obradovalo sopstveno nasmešeno lice na naslovnim stranama uglednih latinoameričkih časopisa, i legendarni “šajner” star 30 godina ( eng. shiner - kolokvijalno, modrica na oku). I tako je priča o nerazjašnjenom incidentu ponovo postala hit.

 

G.G.Markes, 1976

 

Sada se priča o tome da Markes ipak piše drugi deo autobiografije, a njegov biograf Daso Saldivar tvrdi da će ona doneti priču o tome kako je zaljubljivi Ljosa u jednom trenutku poludeo za jednom švedskom stjuardesom i napustio Patriciju da bi otišao u Štokholm, i kako je Patricija potom zatražila savet i utehu od proverenog porodičnog prijatelja Markesa, i kako ju je Markes, nakon konsultacije sa svojom ženom Mercedes, posavetovao da ostavi Marija čak i ako joj se ovaj vrati, a možda i da je, tešeći je, mada su ovo već nagađanja bez osnove, počinio najgoru vrstu izdaje koju muškarac svom prijatelju može da priredi -  to sad već ostaje da se vidi. Nešto kasnije, njih dvojica su se sreli u meksičkom bioskopu i usledio je čuveni incident, zbog kog se, kažu, Patricija strašno naljutila na Ljosu rekavši mu da je od nje u javnosti napravio budalu.

I tako, dođosmo do kraja priče. Sve se zna i ništa se ne zna. Ali je veoma intrigantno. Kao i svaka dobra priča, i ova sadrži pravu meru politike, intrige, nasilja i (makar nagoveštenog) seksa i proteže se kroz decenije dovoljno duge da se sve začini smenama totalitarnih režima. Jednom će neko napisati roman o tome, sigurna sam. Nadam se samo da će to biti neki majstor bar jednako dobar kao Markes ili Ljosa.

 

 

 

Novi broj kanadskog časopisa Macleans ( 27/08/07) donosi intervju sa Ljosom, a Palimpsest vam donosi prevod na srpski. Ne treba da čudi to što su teme uglavnom političke, jer Ljosino delo je oduvek bilo politički angažovano. Malo je naporno bilo uporno nastojanje novinarke ( Izabel Vinsent) da navede Ljosu da potvrdi da je Čavez alarmantna opasnost za region ( i indirektno za Ameriku i njene interese, dakako) - ali u suštini to je samo produžetak aktuelne severnoameričke retorike,a Ljosa je ipak daleko od lakog plena.

Peruvijski romanopisac Mario Vargas Ljosa, posvetio je veći deo svoje duge književne i kratke političke karijere borbi protiv autoritarnih sistema u Latinskoj Americi. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine, sa platformom o slobodnom tržištu. Iako je izgubio u korist malo poznatog profesora agronomije, Alberta Fudžimorija, nastavio je svoje zalaganje protiv totalitarizma kroz novinarstvo i romane. Napisao je više od 30 knjiga, a 1994. godine dobio je Servantesovu nagradu, najvažniju literarnu nagradu španskog govornog područja. Vargas Ljosa, koji je započeo svoju karijeru kao novinar u Peruu, redovni je saradnik novina u Španiji, u kojoj živi većim delom godine, sa svojom drugom ženom Patrišom sa kojom je u braku 41 godinu.

Njegov najnoviji roman, Travesuras de la Nina Mala , koji će u engleskom prevodu (The Bad Girl) biti objavljen u oktobru, pozajmljuje teme iz jednog od njegovih najpoznatijih dela, semiautobiografskog romana Tetka Julija i piskaralo. Travesuras de la Nina Mala je priča o Rikardu, prevodiocu idealisti, koji napušta Peru da bi živeo u Parizu, gradu svojih snova. Misteriozna žena, “loša devojka”, se, međutim, pojavljuje u ključnim momentima njegovog života, da bi ga mučila.

Q & A

Vratili ste se u Latinsku Ameriku, konkretno u Brazil, da promovišete svoju prvu knjigu, La Ciudad y los Perros, objavljenu na engleskom početkom šezdesetih godina pod naslovom ” Vreme heroja” ( u srpskom izdanju Grad i psi, prim.prev.). Kako je došlo do toga da napišete ovu knjigu, i kako je ona uticala vaš budući rad i perspektivu?

To je roman o godinama koje sam proveo na vojnom koledžu Colegio Militar Leoncio Prado u Peruu. Moje detinjstvo bilo je prilično zaštićeno od strane moje majke, bake i dede. Prva istinska trauma nastupila je kada sam otišao u vojnu školu. To mesto bilo je pravi mikrokosmos Perua, sa svim odbojnostima i predrasudama koje su postojale u peruanskom društvu u to vreme. Tu je bilo studenata iz svih ekonomskih slojeva, koji su morali da se podrede vojnoj disciplini. Za mene, ovo je bila potpuna novina, i na mnogo načina prilično traumatično iskustvo. Istovremeno, iskustvo je bilo zaista važno, budući da sam upravo tada otkrio autoritarnost po prvi put, i osetio prema njemu fizičku odbojnost. Bila je to ideja mog oca, da me pošalje u vojnu školu, misleći da će me to “izlečiti” od književnosti. Ali ono što se na kraju desilo je da mi je to dalo odličan materijal za prvu knjigu.

Autoritarnost je tema kojoj se uvek vraćate u svojim delima. Osim u Gradu i psima, toj ste se temi vratili i sedam godina kasnije, u Jarčevoj fešti, knjizi o poslednjim danima Rafaela Truhilja koji je trideset i jednu godinu vladao Dominikanskom Republikom. Totalitarni vladari su dominirali latinoameričkim pejzažom, ali u poslednjih nekoliko godina demokratija kao da se ustalila u toj regiji. Ali, da li je Latinska Amerika napravila korak unatrag, naročito izborom Čaveza u Venecueli 1998? On je pokušao da utiče na izbore širom regiona, i, kao vođa pete po veličini naftne sile, on ima na raspolaganju više od 30 milijardi dolara godišnje. Koliko je njegov uticaj osetan u Latinskoj Americi danas?

Ja apsolutno mrzim autoritarnost, levičarsku ili desničarsku. Nisam imao vremena za Pinočea, desničarskog diktatora, kada je bio na vlasti u Čileu. Čavez je odličan primer levičarskog diktatora, ali on je dinosaurus. On je veoma opasan, ali mislim da više nema uticaj koji priželjkuje.

U Peruu, Kolumbiji, Meksiku, on je pokušao ali ne i uspeo da utiče na izborne rezultate, da podrži levičarske populiste tokom izbora. U Brazilu je pokušao da zavede Lulu, ali Lula je otišao svojim putem, i on je primer progresivne levice u Latinskoj Americi. Lula je zapravo održao veoma strogu fiskalnu politiku, i dobre odnose sa Sjedinjenim Državama, koje Čavez otvoreno prezire. Njegov (Čavezov) pokušaj da osvoji Latinsku Ameriku propada. Bio je uspešan u Boliviji sa izborom Evo Moralesa pre dve godine, ali druge levičarske vlade ne prate njegove planove. One pričaju šta on želi da čuje, ali rade drugačije stvari. Uvode reforme slobodnog tržišta, kontrolišu rashode. To nije Čavezov model.

Ali Čavezov model svejedno deluje zastrašujuće, naročito u pogledu građanskih prava. Čavez je nedavno ugasio opozicionu radio-stanicu u Venecueli, i potom ućutkao preko 30 marketinških agencija. Zar ne smatrate to veoma opasnim razvojem događaja u Latinskoj Americi, regiji kojom su do pre samo 20 godina dominirali represivni vojni režimi?

Čavezovo zatvaranje RTV Karakasa samo je napujdalo opoziciju na njega (Čavez nije produžio dozvolu za emitovanje programa opozicionoj medijskoj kući RCTV). Represija medija je ogromna taktička greška sa njegove strane. Čak i univerzitet, tradicionalno levičarsko utvrđenje, odbio je da ga podrži u ovome. Osuda njegove politike postaje univerzalna u Venecueli. Mediji su protiv njega.

Čak su i umereno-levičarske vlade širom Latinske Amerike jasne u pogledu nepodržavanja cenzure. Čavez se smanjuje. Njegova moć ubeđivanja presušuje.

Ali ne možete poreći da Čavez, koji je pokazao otvoreno neprijateljstvo prema Sjedinjenim Državama nazivajući predsednika Džordža Buša “đavolom” i sklapajući prijateljstva sa američkim neprijateljima kao što su Severna Koreja i Iran, ne predstavlja opasan uticaj na regiju?

Slažem se da situacija deluje turobno. Pravi problem sa Čavezom su petrodolari. On može da potroši mnogo para da bi dobio ono što želi. On uništava venecuelansku ekonomiju i destabliše region petrodolarima, pokušavajući da potčini druge vlade. On je opasna osoba, ali ja mislim da je to što je uradio sa RCTV veoma ozbiljna greška.

Širom Latinske Amerike postoji jednoglasna osuda, ne samo od strane desnice, već i od levice, sa veoma malim brojem izuzetaka. Jer ja verujem da, u srži, latinoamerikanci poštuju i vole demokratiju, oni znaju vrednost slobodnog govora.

Šta je sa Nikaragvom, gde je vođa Sandinista, Danijel Ortega, nedavno izabran uz Čavezovu podršku?

Ortega govori glupe stvari da udovolji Čavezu, ali on te stvari ne radi. On nije žrtvovao odnos sa Sjedinjenim Državama. Rekao je da želi odnos poštovanja sa Vašingtonom, i za sada poštuje privatno vlasništvo i praktikuje fiskalnu odgovornost. Posmatrajte njegovo ponašanje. Ne mislim da je on Čavezov pijun. Mnogo toga je retorika. Njegovi govori su sumanuti, ali ono što zapravo čini je pragmatično.

A Kuba? Kakva je budućnost Kubanske Revolucije sada kada je njen harizmatični vođa oboleo i kada je marginalizovan? Da li mislite da Kastro shvata da su dani Revolucije odbrojani, naročito kada visoko rangirani borci gerile počinju da umiru? Prošlog meseca Vilma Espin, žena Raula Kastroa i herojska figura po sebi, preminula je posle duge bolesti, na primer. Da li mislite da je to podsetilo Kastroa na sopstvenu smrtnost, i možda nesposobnost da održi Kubansku Revoluciju u životu i nakon svoje smrti?

Znamo šta se događa na Kubi. To je praistorija. Taj čovek je bio na vlasti 50 godina, i to je sramota kontinenta. On mora stalno da se pojavljuje na snimcima sa Čavezom kako bi uverio Kubance da je Revolucija još uvek živa. Ali ono čemu zapravo svedočimo je kraj Kubanske Revolucije. Ona će izbledeti zajedno sa Kastrom, i ono što je važno za zemlju je tranzicija. To je ono na šta bi svet trebao da se fokusira sada: kako represivni režim pretvoriti u demokratiju kada njega više ne bude bilo? Kako Kubancima omogućiti bolji život, kako oporaviti upropaštenu ekonomiju?

Hajde da pomognemo Kubancima sa tranzicijom, isto kao što je svet pomogao Španiji posle Frankovog pada i Čileu posle Pinočea. Kubancima je dosta diktature i ekonomskih teškoća. Ne mislim da je Kuba i dalje model Latinske Amerike. Ali, ona to nikada zapravo nije ni bila.

Koja ste Vi vrsta pisca? Postoji li opsesija dok radite na knjizi?

Bolji sam u proceni tuđeg nego svog rada (1971. godine Ljosa je napisao dugu disertaciiju o delu kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa, pod nazivom ” Istorija bogoubistva”). Znam da sam završio knjigu kada osećam da više ne mogu da je prepravljam, da bih trebao preći na nešto drugo jer ću je u protivnom upropastiti.

Ali nikada nisam potpuno zadovoljan. Uvek želim da nastavim da je poboljšavam, a istovremeno ne želim da upadnem u zamku perfekcionizma. To parališe.

Da li ste ikada zažalili što ste postali pisac? Da li bi voleli da ste postigli veći uticaj kao političar, pobedivši na izborima u Peruu, da ste uticali na put kojim se država kreće?

Citiraću Flobera koji je rekao : ” Pisanje je način života”. U jednom trenutku mog života ovo je postalo tačno. Sada ne mogu da zamislim život bez pisanja. Ceo moj život okreće se oko mog književnog rada.

Istina je da literatura može imati politički efekat. Ona čini ljude osetljivijima u odnosu na svet u kom žive i čini ih građanima. Dodir sa tim svetom savršenosti, lepote, koherentnosti i racionalnosti koji postoje u svetu dobre literature, čini čitaoce mnogo svesnijim nedostataka stvarnog sveta. Dokaz je to što svi autoritarni režimi bez izuzetka pokušavaju da cenzurišu književnost, jer je mnogo teže manipulisati ljudima koji su svesni dobre literature.

Šta je sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji je, kao i vi, književni gigant Latinske Amerike? Bili ste dobri prijatelji, dok ga niste udarili u meksičkom pozorištu 1976. godine. Ni Vi ni on nikada niste govorili o toj nesuglasici, koja je stekla status legende u modernoj književnosti. Iako ne govorite već 30 godina, imate istog agenta ( legendarna Karmen Balcels u Barseloni) i nedavno ste se složili da deo disertacije o Markesovom delu bude upotrebljen kao uvod u novo izdanje Sto godina samoće koje ponovo izlazi u Španiji i širom Latinske Amerike. Da li to znači da je na pomolu izmirenje sa Markesom?

Ne odgovaram na pitanja o tome.

                                                      

XLVIII         

Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo   

I rekao sam da telo nije ništa drugo nego duša     

I da ništa pa ni Bog, nije za čoveka veće nego        

On sam      

I ko god hoda za osminu milje bez sućuti ide za

Vlastitim sprovodom odeven u svoj mrtvački plašt,

A ja ili ti možemo bez desetice u džepu kupiti lepotu

Sveta

A pogledati svojim okom ili pokazati bob u njegovoj

Mahuni smućuje učenost svih vremena,

A nema nameštanja ili poziva, a da mladić, koji

Ga prihvati, ne bi mogao postati junak

Te nema predmeta tako mekana a da ne bi

Postao glavčina svemirskog kotača.

I ja kažem čovečanstvu: „ ne budi radoznalo o Bogu

Jer ja koji sam radoznao za sve, nisam radoznao

O Bogu,

(nikakav izbor blistavih izraza ne može ispričati kako

Sam miran u pogledu Boga i smrti):

Ja čujem i opažam Boga u svakom predmetu, ali Boga

Ni najmanje ne razumem,

Niti razumem ko može biti čudesnij nego ja sam.

Zašto bih želeo da vidim Boga bolje nego danas?

Nešto od Boga vidim svaki sat od dvadeset i četiri časa

Dana, a u satu svakog trenutka,

U licima ljudi i žena vidim Boga i u vlastitom licu u

Ogledalu,

Nalazim pisma od Boga bačena na ulicu, a svako

Potpisano Božijim imenom,

A ja ih ostavljam da tu leže, jer ja znam kuda god ja

Odem

Druga će tačno nadolaziti za vjeke vjekova.

                                                              Volt Vitmen  

- Pucaću! …

kao papirna ptica na vodi,

Spremna za let kad ovlaži. 

Natopi i potone. 

Kao šestougao što se vrti

Dok ga svetlost ne otkrije                                

 U papiru Kao pticu. …

kao otvor dečije nacrtan…

>>>don’t play this game<<<

 

 

:::karver07::::

Već sam se bio uplašio da nikada neću doći na dnevni red. Kad ono, betonjerka prošla i mojom ulicom. Mlađi kolega opalio nemilice.

Svako ima prava na stav, ali ipak mi se čini da se ovo čitanje mojih knjiga kritike malo previše oslanja na prethodni stav i nameru. Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki; kad kod nekog autora to ne mogu da prepoznaju, onda donose i ovakve ocene: “Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira [na drugom mestu je problem što ne poentira, prim. SR] ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost.” Nacionalističko ovde konkretno znači: nešto pozitivno rečeno o poeziji Đorđa Sladoja. Dovoljno je uzeti u ruke bilo koju Sladojevu knjigu (posle “Trepetnika”) pa da se vidi da nije reč o nacionalističkoj, već o tradicionalističkoj poeziji. Što je bitna razlika. Uostalom, u knjigama na koje kolega Stanković referiše, ima i (pozitivnih) tekstova o autorima koji stoje na sasvim suprotnoj poziciji, pa čak i o autorima koji su ideološki bliski stanovištu “Betona”. Samo, kritika ne bi trebalo da ima posla sa ideološkim uverenjima pisaca, nego sa književnom vrednošću njihovih tekstova. Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost - srpska.

Stanković mi prebacuje i to što u prikazanim knjigama “nema” ili se “ne vide” kriterijumi. Nije nego. Čitanje poezije nije isto što i propisivanje recepata ili uzimanje mere. Ko misli da postoje etaloni i da je stvar samo da se pojedinačna dela sa njima sravnjuju, bolje da se stvarno bavi zidanjem, tamo vladaju visak i libela. Uostalom, zar ne bi predstavljalo falsifikovanje, kada bi se uz neku knjigu koja okuplja tekstove nastale različitim povodima (ovu reč ću naglasiti, ko zna zašto, zna, ko ne zna, reći će mu se jednog dana), uz primenu različitih postupaka, naknadno dopisivalo autopoetičko vjeruju.

Stankovićev doprinos, čime me je zaista zasmejao, jeste određenje pojma “krituljak”. Bez ljutnje potpisujem da je skoro cela zbirka “Poezija, vreme buduće” sačinjena od krituljaka, kao i pola zbirke “Nema ničeg, ako nisi”. I šta s tim? Književna kritika te vrste nije trajnog karaktera, kao što to, uostalom, nisu ni tekstovi koje potpisuje sam Stanković. Tri-četiri šlajfne nisu ulaznica za večnost.

Žao mi je što prikazivač nije uložio više truda da razume tekstove “U čije ime govori pesnik” i tekst o Matiji Bećkoviću. Kao što mi je žao što koristi naslov “Nema ničeg, ako nisi” na način kojim bi valjda hteo da pokaže svoju duhovitost. Taj naslov je citat, a ostatak rečenice glasi “pisao poeziju” (Vojislav V. Jovanović). Nema ničeg, ako nisi pisao poeziju.

Stanković isuviše revnosno odrađuje domaći zadatak, i spočitava mi (a to je u njegovim i tekstovima drugih betonjeraca već postalo opšte mesto, toliko da se pitam nije li u stvari u tom grmu zec) da mi je jedino stalo do “raspodele moći u srpskoj književnoj palanci”. E, dobri moj Stankoviću, kad bi samo znao kakva je to moć! Da li bi je poželeo? (U čemu se najzad ona ogleda? U tome što sam urednik u jednom časopisu? Postoji u Srbiji na desetine časopisa, puta recimo 4-5 urednika, i eto par stotina moćnika. Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji - za razliku od “Betona” i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu? Imam još nekih predstava o tome u čemu bi se mogla sastojati “moć” i njena raspodela, ali ne bih da ispadnem maliciozan. Stavr se svodi na ono “ovde je Rodos, ovde skoči”.) Baviti se kritikom znači, manje-više, biti sposoban da sekundiraš, da bez mržnje poklanjaš svoj tekst drugom. Kritika je uvek sekundarna, primaran je pesnički tekst. Mrzeti književnost a baviti se njome mora da je užasno.

I poslednje, a u vezi sa tekstom o poeziji na srpskom jeziku u Vojvodini. Namenski je pisan za jedan skup kritičara i prevodilaca koji je imao ambiciju da mapira ono najvrednije što na različitim jezicima nastaje u Vojvodini i da tako pruži podstrek boljem mešusobnom poznavanju, prevođenju itd. Ponoviću četiri imena koja sam izdvojio kao, po mom mišljenju, najvažnija: Vojislav Despotov, Vojislav Karanović, Ivan Negrišorac, Đorđo Sladoje. Da tekst pišem danas, prvopomenuti autor iz sledeće grupe bio bi pridodat ovoj četvorici (Vladimir Kopicl), a u toj drugoj grupi bi se našla još neka imena pesnika koji su u meuvremenu objavili dobre knjige. I, da, na kraju: može se diskutovati o tome da li je to što sam sopstvenu poeziju uključio u izbor prihvatljivo ili ne, da li dovodi u pitanje moju objektivnost kao kritičara, itd. Jedno je sigurno - toj poeziji je tamo mesto. Za šta postoje i nezavisne potvrde.

Juče je u svim medijima plasirana vest da je Ministarstvo kulture raspisalo novi konkurs za otkup knjiga objavljenih u 2006.godini. Za ovu namenu predviđeno je 90 miliona dinara, već je formirana stručna komisija koja će probrati knjige koje izdavači budu prijavili na ponovljeni konkurs, i najavljuje se da u obzir za otkup dolaze samo publikacije “od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje”. U pojedinim medijima je dodatno objašnjavano da će se oktup knjiga po ovom konkursu odvijati po “novom” modelu dvostepene selekcije: državna komisija za otkup (u sastavu: Ivana Dimić, Aljoša Mimica, Borislav Radović, Donka Špiček, Milan Vlajčić, Milan Vukomanović i Radiša Sekulović) će formirati listu preporučenih naslova, a potom će biblioteke same birati potrebne knjige sa ove liste.

Odluku Ministarstva da ipak obezbedi otkup knjiga treba pozdraviti, ali ipak treba i ponešto prokomentarisati.

Prvo, obim sredstava namenjenih otkupu nije u skladu sa potrebama javnih biblioteka (kojih u Srbiji ima 175). Ovo komentariše i tekst “Predlog unapređenog modela otkupa knjiga” objavljen na sajtu Ministarstva kulture, u kome se republičkih 90 miliona za 175 biblioteka upoređuje sa 40 miliona koliko je za potrebe otkupa za 17 gradskih biblioteka izdvojio Grad Beograd. Država je ipak trebalo da šire razreši kesu.

Drugo, sredstva za otkup neće biti obezbeđena iz redovnog budžeta, već iz Nacionalnog investicionog plana. Iako je blizu pameti argumentacija o ulaganju u knjigu kao dugoročnoj investiciji u obrazovanje, iako je dobro poznato da je Srbija u mnogim sektorima izgubila prvo polugodište 2007. zbog stranačkih igara, ipak bi bilo bolje da je izdvajanjem redovnih budžetskih sredstava Ministarstvo dalo signal o redovnosti (i implicitno, važnosti) konkursa i samog otkupa.

Treće, imenovana komisija na prvi i drugi pogled ostavlja povoljan utisak, u njoj su ozbiljni profesionalci, mada je ipak i komisija mogla biti oformljena posle nekog javnog konkursa.

Četvrto, tobože “novi” model otkupa ipak nije nov. U pitanju je, u stvari, postupak koji je prvi put primenjen u otkupu 2003. Tekst predloga Ministarstva je zapravo unekoliko dopunjen i redigovan tekst koji je, pod istim naslovom, tada zaista kao novost u proceduri otkupa knjiga za potrebe javnih biblioteka, objavljen 2003. Ko ne veruje, može da uporedi oba teksta - onaj sa sajta Ministarstva kulture, i ovaj sa sajta Narodne biblioteke Srbije, u odeljku “Info za izdavače”.

Peto, i poslednje, prepustiti bibliotekama odluku o konačnom izboru konkretnih naslova je dobra odluka, jer bibliotekari najbolje znaju šta im je u fondovima potrebno. Ipak, ne bi trebalo ni preterivati u decentralizaciji: jer u pojedinim bibliotekama bi moglo da se dogodi (a znam pouzdana da se događalo) da od ponuđenih naslova ne budu izabrana dela koja su “od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje”, ili da njih bude neuporedivo manje od naslova koji su stvar sezonskog interesovanja čitalaca, hitovi, reklamirani naslovi, laka književnost. To jeste ono što čitaoci najviše traže - ali smisao otkupa knjiga nije da se kupuju knjige koje bi se ionako kupovale, nego da se u bibliotekama nađe i ponešto od naučne knjige, ponešto od domaće književnosti što ne dospeva na top liste najprodavanijih knjiga, a što će imati dugoročniju vrednost. Ponešto od prevoda koji doprinose temeljnijem poznavanju drugih kultura.

Znam bibliotekare koji će se potruditi da knjige sa top lista nabave iz raznih drugih izvora. A poznajem i one koji će za to iskoristiti instituciju otkupa. Ali to je ipak neka druga tema, za drugu priliku.

U novom broju Betona, internet časopisa poznatog po kritici bez dlake na jeziku, Boško Tomašević, filozof i pesnik, objavljuje izuzetno oštar tekst protiv pesnika D.J.Danilova i njegovih kritičara. Tekst je, za razliku od pretežnog broja priloga u “Betonu”, utemeljen izvan ideologije. Pokazuje se da tekstovi pesnika i prevodioca Dejana Ilića neće ostati (po tome) usamljeni. I to je dobro.

Tomašević je negde u tekstu, pletući po pesnicima i kritičarima, opleo i mene - rekao bih, otprilike onoliko koliko sam i zaslužio. I na tome sam mu zahvalan, jer i to je za neko dobro.

Kakva nam je književnost, takva nam je i književna kritika, pa još malo gora. Malo je kritičara koji poseduju i ispoljavaju sve (ili bar skoro sve) što im je potrebno: dovoljno znanja, dovoljno kuraži, dovoljno razumevanja za ono o čemu pišu. Periodika iz faha objavljuje uglavnom akademske skice, nagoveštaje ozbiljnije analize, katkad dosadne čak i autoru koji je “predmet” kritike, ostali mediji neumerene hvalospeve ili čiste nebuloze, često u istom tekstu.

Zato me je obradovao prilog u novom broju “Zlatne grede” (mesečnik Društva književnika Vojvodine, košta 0 dinara i mogao bi se uz malo sreće naći u pojedinim knjižarama u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, Čačku i Užicu). Pod neutralnim naslovom “Jednim pogledom”, autor koji se potpisuje imenom (verovatnije pseudonimom) Stanislav Ml. Čorba, sa razumevanjem specifičnih poetskih problema i očiglednim poznavanjem konteksta, piše o zbirkama pesama Ane Ristović (”Oko nule”, Povelja, Kraljevo), Nebojše Vasovića (”Ni ljubavi ni hleba”, Povelja, Kraljevo) i Lasla Blaškovića (”Žene pisaca”, KOV, Vršac). Dvadesetak redaka, ne više, dovoljno je kritičaru i za lapidarni opis, i za okvirnu ocenu, i za suvislu primedbu.

Drugo lepo iznenađenje stiglo je sa jednog webloga. Ogromna većina književnih blogova nije ni za šta; ovaj se razlikuje. Mlada kritičarka Dragoslava Barzut piše o jednako mladom pesniku Siniši Tuciću i njegovoj knjizi “Nove domovine” (Narodna knjiga, Beograd). Jasno, otvoreno, zaokruženo. Da je samo još malo širi vidokrug, uzorno.

Nedavno sam pomenuo tematski blok u čačanskom časopisu ART032, koji u fokus stavlja razmišljanja o odnosu “Internet i književnost”. Zahvaljujući ljubaznosti glavnog i odgovornog urednika časopisa Milena Alempijevića, i ažurnosti kolege koji radi prelom časopisa Zorana Mihailovića, od jutros mogu da se preuzmu PDF verzije celog broja (bez korica), odnosno samo njegovog tematskog fokusa.

Sada je lavež zakerio, sada je kukurik zapetlio, sada je veliki zvon zazvonario, i njak je zamagario, i gugut je proptičio, i grok je zaprasio… Jadom ti , moja udovice, svoje pesme domećem u intimu.

kolumbijski pesnik

Imala sam običaj da dugo gledam mamu dok čita. Ležala bih na desnoj strani bračnog kreveta šćućurena na tatinom jastuku, i promatrala: mamin pogled prikovan za knjigu koju drži u ruci. Uvek je ležala na strani, čuvajući time svoj glatki vrat od prevremenih bora. Ponekad bi, iznenada, dunula u svoje šiške, sklanjajući ih tako sa očiju i čela, povremeno pročistila grlo, a ponekad bi me mazila po kosi i čitala naglas. Sve me je zanimalo. Zašto se sada smeješ? A šta sada čitaš? Pročitaj mi. Da li je to stvarno ili izmišljeno? Kako znaš kad je nešto stvarno? Da li vreme stvarno može da stane? Šta bi bilo ako bi i mi dobili kugu zaboravljanja? Da li bi ti onda zaboravila kako se čita? Ako je verovati porodičnim pričama, mora da sam još u maminom stomaku naučila značenje mnogih reči, jer sam progovorila veoma rano i sa neshvatljivom tečnošću. Reči su kipele iz mene, jedna preko druge, takvom brzinom da sam prosto grcala u nastojanju da ih sustingem i uobličim u glas. Zato je čitavu porodicu jedno vreme opsedala bojazan da me je sustiglo neko laprdavo prokletstvo zbog kog, kad porastem, od mene niko neće moći da dođe do reči. Onda kada su druga deca još gugutala i mucala, ja sam u mikrofon koji je tata kupio u Berlinu točila priče bez početka i kraja ali sa beskrajnim zapletima. Nisam ćutala ni dok spavam. U našoj kući, moje noćne avanture uživale su potpunu ravnopravnost sa dnevnim događajima. O tom živopisnom paralelnom životu, u kom sam učestvovala sa žarom dostojnim najubedljivije stvarnosti, izveštavala sam sa lica mesta, dugim hipnagognim dijalozima, monolozima i pokličima koji su prekidali usnulost mojih ukućana i spokoj u koji bi kuća tonula noću. Ćutala sam, pomalo, jedino dok mi mama čita. Slušala sam melodiju njenog glasa omađijana šarenim promenama u tonu, povremeno je prekidajući sa Da li je to stvarno? Od svih čudesa iz tog vremena najveće je bilo to što je mama uvek znala da li je nešto izmišljeno ili stvarno - u slučaju snova i knjiga, podjednako.To nerešivo pitanje me je opsedalo čak i kada sam već krenula u školu. Uporno sam nastojala da dokučim gde je granica između fikcije i stvarnosti, koja je to sposobnost koja ti omogućava da znaš da li se nešto zaista desilo ili ne? Odlomci Markesovih knjiga, koje sam najviše volela da slušam, hranili su moje ubeđenje da granica između snova i jave zapravo zavisi samo od toga ko pokušava da je nađe. Neki ljudi misle da postoji pa joj zato lako uđu u trag. Tada još nisam znala ništa o magičnom realizmu, i jedino na osnovu maminih uverljivih presuda o stvarnosti ili nestvarnosti stvari koje su me zbunjivale, naslućivala sam, iako ne sasvim jasno, raskorak između snolikih detalja i ubeljivog tona kojim se o njima govori. U mom svetu, noćni život nije bio ništa manje stvaran od dnevnog a levitacija još uvek nije izgledala nemoguće. Dugo nisam bila sigurna šta o svemu tome treba da mislim, ali sam predano uživala u pričama o Melkijadesovim magnetima, repatim bebama, višegodišnjim kišama i čudnovatim snovima koji su najavljivali rođenje i smrt. Danas mi je mnogo lakše jer znam da su i mnogi učeni ljudi onog vremena dugo imali poteškoća da po objavljivanju Vesti o jednoj otmici prihvate da ta priča spada u istraživačko novinarstvo, i da poveruju da je Hronika najavljene smrti inspirisana životom i smrću osobe koja je zaista živela i umrla.

Sa Markesom me je upoznala Izabel dok smo zajedno gledale kako pada kiša u Makondu. Rastanak odlažem već nekoliko godina - autobiografiju sam sklopila ne pročitavši je do kraja, bojeći se da je dan njegove smrti već veoma blizu i da ću sa poslednjom pročitanom stranicom zauvek okončati romansu dugu skoro trideset godina.

Od kada je 1999. godine saznao da boluje od raka limfnih žlezda, Gabo, međutim, ka svom rastanku sa svetom korača uhodano i staloženo, kao da nije prvi put.

Dospemo, neminovno, do te tačke na životnom putu sa koje nas izvesnost smrti i neizvesnost preostalih dana nateraju da se okrenemo za sobom. Osmotrimo stvari koje smo do tada ostavljali za kasnije, za drugi put, na koje nismo imali prilike i vremena da obratimo pažnju, od kojih je nešto uvek bilo preče; ponekad poneku koju smo, uz mnogo truda i sa samo sebi znanim razlozima, bespoštedno izbegavali. Ljudska bića imaju tu potrebu za svođenjem računa. Izmirivanjem dugova. Zaokruživanjem celine.

Sistematski, bez greške, sa mnogo pažnje i truda, Gabo majstorski ispisuje završne stranice svog života, baš kao da se radi o poslednjem, remek delu.

Autobiografija

Prva od tri planirane autobiografske knjige , Živeti da bi se pričalo ( engleski - Living to Tell the Tale; španski - Vivir para contarlo) objavljena je 2002. godine na španskom i 2003. godine na engleskom jeziku. Privilegija i retka čast koju pisac ukazuje svojim čitaocima, autobiografija razotkriva ono što predstavlja najintimniji deo njegovog bića: tajnu stvaralačkog procesa, izvor originalnosti, lice i naličje njegovih Muza. Detinjstvo u Arakataki, šetnja sa dedom preko močvare, odrastanje u kući punoj žena koje veruju u neizbežnost sudbine, nebesku pravdu i duhove, masakr na plantaži banana, roditeljska ljubavna priča, bakin pripovedački stil u mnogome zaslužan za njegovu kasniju interpretaciju magičnog realizma, ljubavna osujećenja, sukobi sa ocem, politički aktivizam i novinarske dileme : Gabo ne krije ništa, pruža sve. A sve zvuči manje kao hronika istinski življenog života, a više kao bajkovita legenda koja se prenosi šapatom, sa kolena na koleno, i sa svakom novom generacijom poprima sve čudesnije obrise i neverovatnije detalje. Iako se sve desilo stvarno. Njemu. Dočekah, eto, trenutak razrešenja moje najljuće dileme. Konačno, znam šta je stvarno a šta je izmišljeno. Ne mogu da ne mislim da je Gabo imao meni slične na umu kada je rešio da, u ovom poslednjem kasnije koje više ne trpi nikakva odlaganja, ostavi ključ za odgonetanje te, nama nesavladive a presudne, enigme.

Zbrinjavanje porodice

U dokumentarnom filmu iz 1998. godine, Gabo priznaje da iako je Sto godina samoće njegova kultna knjiga, a Jesen patrijarha najuvaženija, njemu najdraža je ipak Ljubav u doba kolere. Zato što je ljudska, obična, nesavršena, i pre svega - lična. U ovoj knjizi opisani su i najsitniji detalji ljubavne afere njegovih roditelja. Kada je 2004. godine napravio presedan i potpisao ugovor sa holivudskom filmskom kućom Stone Village Pictures za snimanje ovog filma - njegovi najveći poštovaoci bili su pomalo razočarani što nakon toliko godina čekanja neće imati priliku da u pokretu i boji vide Sto godina samoće. Gabo, ipak, ima svoje razloge: on nije veliki ljubitelj komercijalnog Holivuda, ustvari, američkog kulturnog i političkog uticaja u celini. Godinama je odbijao svaku ponudu za visokobudžetnu adaptaciju neke od njegovih knjiga, sa jednim izuzetkom: italijansko-francusko-klumbijski film Hronika najavljene smrti snimljen je 1987 godine. Sve ostale adaptacije su latinoameričke, u skladu sa idejom ograđivanja od američkog imperijalizma i tradicijom čuvanja latinoameričke nezavisnosti . Osim zbrinjavanja svoje porodice pozamašnom sumom novca garantovanom holivudskim ugovorom, Gabo je takođe želeo da se osigura da će imati upliv u filmsku adaptaciju ove njemu tako važne, možda najvažnije, priče. Neki izvori navode da je u toku filmska adaptacija još nekih njegovih dela: O ljubavi i drugim demonima u režiji studentkinje Hilde Hidalgo, porodični projekat Vreme umiranja pod vođstvom Gabovog sina, Rodriga, i na posletku, Jesen patrijarha u režiji Emira Kusturice sa kojim se pre nekoliko godina Gabo sreo na Kubi, ili možda Šona Pena kako na nekim mestima može da se pročita. Sto godina samoće, za sada, ostaje samo knjiga. I, možda je tako i bolje. Poneke knjige nikada ne bi smele da postanu filmovi.

Povratak u Makondo, juna 2007

Od Santa Marte pa sve do Makonda, opsedao ga je neobjašnjiv svrab. U sedištu preko puta njegovog, Mercedes je posmatrala, bez reči, kako povremeno ispravlja revere svog sakoa i skida pa ponovo stavlja šešir na glavu, gledajući kroz prozor ka plantažama uljanih palmi, ili možda proučavajući svoj odraz u staklu, to već ne bi mogla sa sigurnošću da kaže. Kada se, uz zaglušujuće pištanje i nekoliko zahuktalih, teških hropaca voz zaustavio na, za ovu priliku, žutim balonima ukrašenoj stanici Arakataka, gotovo je strgao šešir sa glave pri tom potpuno raščupavši kosu, i naginjući se kroz poluspušten prozor zamahao njime nad glavama dece u uštirkanim košuljama, muškaraca sa dugim brkovima i žena u haljinama prigodnim za malobrojna venčanja i česte sahrane. U spontanom prenosu uzbuđenja, čestom među supružnicima koji su zajedno proveli više od pola životnog veka, njoj se oteo jedan kratak, nezgrapno zaustavljen pre potpunog izvršenja, pljesak ruke o ruku. Dole, iza perona poplavljenog morem žutih zastavica i balona, nekoliko starih žena stajalo je u hladu stanične čekaonice i, daleko od odbora za doček čija se danima uvežbavana i planirana kompozicija nepopravljivo raspala onog momenta kada je voz potpuno stao, mahalo maramicama od krutog pamuka, povremeno njima brišući svoje oznojane vratove i čela. Jedno dete pokraj njih je, pod slapovima divlje kovrdžave kose, grickalo štapić šećerne trske mašući slobodnom rukom, kao i svi drugi, prema vozu, ali je, nesigurno u to kome treba da maše, zveralo u svitu ministara, njihovih asistenata, sekretarica, muzikanata i novinara koji su se, par vagona niže, takođe naginjali kroz prozore i mahali kao da je doček spremljen njima u čast, poneti opštom euforijom i grajom koja je nastupila na platou. Silazeći za njim niz gvozdene stepenike vagona, Mercedes je pomislila da je, za ovu priliku, trebao obući tamnije odelo jer mnogobrojne ruke okupljenog sveta koji ga je začas potpuno okružio i poneo u pravcu stanične kapije, već su ga tapšale po leđima, grlile i privlačile, obuhvatale oko nadlaktice i grabile prema njemu da ga, na bilo koji način, dotaknu. Najslavniji sin Arakatake vratio se kući posle dvadeset pet dugih godina, i nikoga nije bilo briga za sudbinu besprekorno belog odela koje je na karipskom suncu blještalo kao fosforna perla u mraku.

Život življen da bi se pričalo i dalje traje, uprkos lošim medicinskim prognozama. Možda baš zahvaljujući tome što u riznici neispričanih priča još uvek živi po neka dragocena gatka.

————————–

Zanimljivosti:

Suviše bi bilo teško obuhvatiti, u kratkom tekstu, sve značajne stvari vezane za ovog velikana magičnog realizma. Od političke nepodobnosti, Nobelove nagrade 1982, poznanstva sa Fidelom Kastrom i razilaženja sa Ljosom, čini se da je svaki detalj Markesovog života dostojan zasebne priče. Skrenuću pažnju samo na neke manje poznate stvari koje će poštovaocima Markesovog dela sigurno mnogo značiti.

Ove godine, Markes slavi tri značajna jubileja: osamdeseti rođendan, pedesetu godišnjicu braka i četrdesetogodišnjicu objavljivanja Sto godina samoće Za Markesov osamdeseti rođendan 6. marta 2007 ( Markes je rođen u znaku riba!!!), kolumbijska vlada obavezala se da uloži 500 hiljada dolara u adaptaciju njegove rodne kuće - muzeja. Istovremeno, otvorena je nova vozna linija od Santa Marte do Arakatake. Voz koji saobraća na ovoj liniji zove se Macondo Express i iscrtan je žutim leptirima. Voz i muzej deo su napora kolumbijskog Ministarstva za kulturu da privuče književne hodočasnike i turiste iz celog sveta zaljubljene u Markesova dela, naročito Sto godina samoće, roman čija je radnja smeštena u fiktivni grad Makondo. Kao inspiracija za Makondo, Markesu je poslužila upravo Arakataka. Žuti leptiri postali su simbol za Makondo, i time Arakataku. U Sto godina samoće, jato žutih leptira uvek najavljuje dolazak Mauricija Babilonia. 1998 objavljen je kolumbijski dokumentarni film o Markesu. Ovo je retka i dragocena prilika da Markesa vidimo u pokretu i priči, i da zavirimo u stvarne predele ovekovečene u njegovim knjigama, pre svega u svakodnevicu Arakatake. Knjiga Hronika najavljene smrti napisana je nakon čitanja Kafkine Metamorfoze. Do tada, Markes je, po sopstvenom priznanju, imao mnogo ideja ali ni malo smelosti da se upusti u dužu formu. Prva rečenica Metamorfoze ujedno je poslužila i kao inspiracija za prvu rečenicu Hronike najavljene smrti. Markes je jedini pisac za kog znam, koji je ikada priznao upliv tuđe ideje u svoje delo. Markes kaže, a ja nisam uspela da pronađem, da je makondo tropsko drvo koje ne daje plodove i ne cveta. U najjače književne uticaje ubraja svoju baku, Kafku i Foknera. Sto se Foknera tiče, Markes tvrdi da mu je glas i ritam američkog juga blizak zbog toga što je Arakataka u kojoj je odrastao ustvari gradić izgrađen za potrebe United Fruit kompanije koja je, po ugledu na sela američkog juga, sagradila kućice i paviljone oko plantaže banana.Na čuvenom putu vozom u Arakataku, kojim počinje autobiografija i tokom kog je Makondo dobio svoje prve obrise, Markes je čitao Foknerovu Svetlost u avgustu. Najtoplije preporučujem. To je jedna od onih knjiga čijeg se svakog detalja možda nećete sećati 20 godina kasnije, ali će u vama zauvek ostati njena atmosfera. Radnja ovog romana smeštena je u fiktivni južnoamerički okrug Yoknapatawpha. Radni naziv Sto godina samoće bio je “Kuća”. Ovaj roman započinjao je mnogo puta, uvek se boreći sa dugom formom. Prvobitna ideja bila je da radnja romana nikada ne napusti kuću. Kada je postalo jasno da priča na taj način neće dobiti prostor da se razmaše, stvoren je Makondo. Radnja romana nikada ne napušta Makondo. Listu Markesovih ekranizovanih dela možete naći ovde. Diskutabilan je jedino film Oči plavog psa o kom ništa ne može da se nađe na internetu. Navodno je u pitanju nezavisna američka produkcija, u režiji studenta Brajana Gonzalesa. Pukovniku nema ko da piše je knjiga napisana u Parizu, u dugom, očajničkom čekanju da pristigne ček iz kolumbijske redakcije koja ga je u Pariz poslala kao dopisnika. Pravi razlog boravka u Parizu bio je taj što je Markes u Kolumbiji nakon objavljivanja Brodolomnika ( novinske reportaže u nekoliko delova, koja je diskreditovala zvaničnu verziju događaja) postao persona non grata. Citat sa početka teksta u engleskoj verziji zvuči ovako: Now the bark has dogged, now the sing has cocked, now has chimed the great rings belled, and the bray has donkeyed, and the screech has birded, and the grunt has pigged… I grief you my widow the songs onto your intimacy. Ako neko ume da prevede bolje, neka se okuša. Takođe, ako neko zna ime pesnika neka javi.

U novom broju čačanske revije za kulturu ART032 opsežan blok pod naslovom “Internet i književnost” sa desetak priloga, što namenski pisanih za ovaj blok, što prevedenih. Šteta što časopis nema svoju web stranu, jer bi tematizovanje veze između književnost i interneta bilo svakako potpunije kada bi se objavljeni tekstovi mogli naći i na mreži.

Blok je, koliko mogu da procenim posle prelistavanja i čitanja nekoliko priloga, solidno organizovan. Nešto više teorije, nešto manje prakse, neka zapažanja vredna pažnje, ali i neke nebuloze - uglavnom ono što se i moglo očekivati. Uz prevedeno predavanje Umberta Eka, svideo mi se prilog Dušana Gojkova (nepretenciozan primer jednog uspešnog projekta u oblasti e-izdavaštva - Balkanski književni glasnik), kao i jedan tekst pisan u dve ruke (Srđan V. Tešin i Neven Ušumović), sa nekoliko lepih akcenata o e(-)pistolarnoj književnosti.

Revija ART032 štampa se u svega 300 primeraka. Adresa redakcije je: art032 [@] yu1.net - pisaću im sa predlogom da negde postave PDF izdanje, ako ne celog broja, onda makar tog bloka. Pišite i vi…

Pesnik i prevodilac Aleksandar Šaranac je motor Književne grupe kragujevačke, čiji najvažniji projekat, pod nazivom “Most”, uskoro treba da doživi treće izdanje. “Most” je dvojezična publikacija u kojoj se pojavljuje po nekoliko mlađih pesnika - sa jedne strane “Mosta” su srpski, a sa druge pesnici nekog drugog jezika. Do sada su se pojavili srpsko-poljski i srpsko-makedonski “Most” poezije, a u završnoj fazi pripreme je srpsko-engleski.

I ranije sam sarađivao sa Šarancem i KGK-om, ovog puta sam napisao jedan sasvim kratak tekst, iz koga ću ovde preneti nekoliko pasusa.

Čini nam se da je jedna od važnijih ambicija skoro svakog savremenog srpskog pesnika koji drži do sebe – ambicija da se emancipuje od savremene srpske istorije. Koliko god da su se pesnici pre deceniju-dve trudili da svakim njihovim stihom odzvanjaju vekovi, koliko god da su želeli da svoju pesmu ugrade u tokove stvarnih ili umišljenih dijahronijskih kontinuiteta, toliko danas oni prema istoriji zauzimaju negativan, kritički, odbrambeni stav – ili nastoje da istoriju uopšte i ne uzimaju u obzir. Ako već ne poriču, ne odbacuju, ne kritikuju, oni žele da žive ovo, svoje vreme, svoje danas koje ne žele da ograniče nikakvim juče. Sutra je ionako neizvesno.

Četvoro pesnika koji čine srpsku stranu novog Mosta – Zvonka Gazivoda, Dehan Aleksić, Anđelina Petrović i Marija Rakić – ulaze u red istaknutijih mlađih srpskih pesnika, dobitnici su značajnih književnih nagrada i mogu se smatrati odličnim reprezentima opštijih poetičkih tokova, posebno poetičkih prioriteta generacije koja je na velika vrata književne scene ušla oko 2000. Njihovo pojavljivanje poklopilo se sa velikim promenama u spoljašnjim (socijalnim) uslovima života u Srbiji, računajući tu i uslove književnog života. Ti uslovi su sada slobodniji, ali i složeniji. Nestali su oni često brutalni, biološki i fiziološki oblici nasilja, trpljenog ili činjenog, ali su se oko vratova skoro neprimetno pojavili neki novi svileni gajtani. Knjigu pesama danas je u Srbiji lakše objaviti nego ikada ranije; u isti mah, knjige pesama više nikome nisu važne. Gase se stare izdavačke kuće čiji ugled i autoritet su nagrizle devedesete, niču novi izdavači kojima je samo do što brže zarade, nestaju sa scene ozbiljni književni časopisi, osnivaju se novi koji koketiraju sa površnošću sveta zabave, pesnici se sve više okreću praksi samizdata ili srodnim formama publikovanja, pojedini otkrivaju mogućnosti novih medija, na prvom mestu interneta…

Nedavno sam od uredništva jednog lokalnog omladinskog časopisa (”Pogonik”) dobio poziv da im za sledeći broj napišem “nešto”, tj. književnu kritiku. Moje iznenađenje je bilo dvostruko: prvo, što urednici publikacije te vrste uopšte hoće da imaju književnu kritiku, i drugo, što su se za tekst obratili nekome ko je dvostruko stariji od najstarijeg člana redakcije. (Istina, umem ja da izgledam i mlađi nego što jesam; kad sam u posebno dobroj formi, kao, recimo, da sam oko neke 34-35.) Isprva sam mislio da napišem “nešto” što bi bio u vezi sa tematom broja (kič). Ali setio sam se nečeg boljeg. Napisaću jedan mali tekst o knjigama koje, iako su dobre, čitaoci ovog časopisa nikada neće čitati. Kroz tekst bih provukao opis književnog života, posebno tokova recepcije, posebno u tzv. “provinciji”. Kad završim, postaviću ga ovde, pod (2).

(o knjizi Salmana Ruždija)

Danas sam pod utiskom ljubavi. Jedne nadljudske, mitske ljubavi, kako pisac o njoj govori. To je ljubav koja ne mora da se dokazuje, koja prevazilazi vernost. Ona postoji kao konstanta u životu dvoje ljudi, ma gde se oni nalazili, sa kim god bili, u dvadesetoj ili četrdesetoj godini. Bila je snažna od samog početka, ukrotila je prirodu dvoje buntovnika, na neko vreme. Usledio je dug period razdvojenosti tokom koga su ove dve lutalice očajno tražile svoju drugu polovinu u drugim, pogrešnim i nebitnim ljudima. Onda se ljubav vratila, kao isceliteljska ruka koju je proviđenje spustilo na telo smrtnog bolesnika (bukvalno tako). Donela je vreme životne radosti, kreativnosti, inspiracije, slave i uspeha, a sve to začinjeno dozom ludila, pričom o paralelnim svetovima, i na kraju, „spektakularnim“ zemljotresima.

Tlo pod njenim nogama se otvara i ona nestaje. Rock’n'Roll diva odlazi sa scene, napušta svoje obožavaoce širom sveta; kao i svog voljenog čoveka, muzičkog genija, uzgred budi rečeno, i svog ljubavnika Raia, koji će kasnije ispričati ovu čudesnu priču.

Neobična je perspektiva iz koje nam pisac govori o magičnoj ljubavi između ovo dvoje ljudi (ili bogova), a to je perspektiva trećeg. Njenog prijatelja iz detinjstva, kasnije tajnog ljubavnika, koji je jedini, izbliza mogao videti i donekle razumeti veličinu ove ljubavi. Priča počinje u živopisnom Bombaju, a završava se, jednog hladnog zimskog dana, u Njujorku.

„Muzika, ljubav, smrt. Trougao; možda večiti“ — Salman Ruždi

Pita me koleginica sa posla za jednu interesantnu sintagmu: znam li da li je to od Raičkovića, i ako jeste, iz koje pesme. Ne znam; problem sa autorstvom manjih jedinica značenja je što one moraju biti krajnje neobične (ne-obične), da bismo obratili pažnju na autorstvo. U ovom konkretnom slučaju, to je na samoj granici. Pozivam prijatelja koji je urednik velike izdavačke kuće koja je svojevremeno objavila jedno izdanje Raičkovićevih pesama. Ni on ne zna, a nije mu pri ruci elektronska verzija knjige, niti je siguran da li uopšte postoji. Jedna jednostavna komanda rešila bi pitanje, ali to sada nije moguće. Prijatelj me upućuje na novije pesme i prozne zapise, tako mu “zvuči”. Pozivam koleginicu koja je magistrirala na recepciji Raičkovića; ni ona ne zna. Upućuje me na - ranije pesme. I dodaje - sintagma čini šesterac, traži, dakle, u dvanaestercu. Nema druge, knjigu u šake, kažem onoj koja je pitala. Nije to moja potraga.

Kurt Vonnegut, Jr (1922 - 2007)

I wanted all things to make some sense so we could all be happy, yes, instead of tense And I made up lies, so they all fit nice, And I made this sad world a paradise.

K. Vonnegut, Man Without a Country,2005

 

11. aprila 2007. umro je jedan od najvećih svetskih humanista, kultni pisac fikcije, po sopstvenom sudu pogrešno svrstan u fioku za naučnu fantastiku; nepopravljivi šaljivdžija, jedan od retkih pisaca koji je o istinitim tragedijama i nesrećama umeo da piše na komičan način sa toliko stila da to nikog ne povredi; idealista koji je verovao da će ljudi biti ponovo srećni tek kada opet budu živeli u plemenima, čovek koji nije imao državu ali je ponosno bio stanovnik čitave planete. Sve što je ostavio za sobom vredno je zlata, naslednik mu se i ne nazire.

Od mnogo citata koji su aktuelni ovih dana ja biram da ovde prenesem recept koji je, u sebi svojstvenom posprdnom stilu, ostavio za buduće pisce:

8 pravila za pisanje fikcije u kratkoj formi:

1. Iskoristi vreme potpunog stranca tako da on ne oseća da je vreme protraćeno. 2. Pruži čitaocu makar jedan lik za koji neće moći da navija. 3. Svaki lik mora želeti nešto, makar to bila i čaša vode. 4. Svaka rečenica mora uraditi jednu od dve stvari: uvesti novi lik ili nastaviti prethodno događanje. 5. Počni što bliže kraju. 6. Budi sadista. Bez obzira koliko simpatični i nevini da su vodeći likovi, napravi da im se dese grozne stvari- da bi čitalac video od čega su likovi sačinjeni. 7. Piši da zadovoljiš samo jednu osobu. Ako otvoriš prozor da vodiš ljubav sa celim svetom, tvoja priča će dobiti upalu pluća. 8. Daj što je moguće više informacija, odmah. Do vraga sa misterijom!Čitaoci moraju toliko dobro razumeti šta se događa, kada i kako, da mogu sami da završe priču ako im buba-švabe pojedu poslednje stranice knjige.

K.Vonnnegut, Bagombo Snuff Box: Uncollected Short Fiction

Jedna od uloga koje književnost igra u našim životima jeste podsticanje na razmišljanje. Ima ljudi (pisaca) koji svet posmatraju sa nešto više tačke gledišta i kroz svoja dela nam sugerišu na koju stranu da se osvrnemo, u kom pravcu da pogledamo da bismo zaista videli stvarnost koja nas okružuje u svojoj zastrašujućoj veličini. Jedna od takvih knjiga je, nesumnjivo, Farenhajt 451 (Rej Bredberi). Delo koje, iako napisano pre više od 50 godina, ne gubi na aktuelnosti, čak šta više, kako godine prolaze postaje sve popularnije.

Čitajići roman radnja mi je napre delovala nezamislivo, brigadirska služba koja spaljuje knjige. Isto kao što je njima, protagonistima, daleka istorija svoje službe zvučala nemoguće, ljudi koji su gasili vatru. Međutim, kada sam stigla do personalizovanih TV programa i velikih ekrana na sva četiri zida sobe, stvari su mi postale jasnije. Pustite nas da mislimo za vas, da vam pružimo isprazan osećaj sreće i spokojstva, a sve što podstiče na razmišljanje, na kritiku i pobunu ostavite nama, da vam izbrišemo takve stvari iz glava. Kulminaciju dela, za mene, predstavlja piščev pogovor, gde nam on jasno stavlja do znanja da je opisani proces već počeo.

Svedoci smo skraćivanja i rezanja, prilagođavanja i svođenja na jednostavnije forme mnogih književnih dela. Ne treba decu opterećivati komplikovanim metaforama, jedan je od izgovora. Pustite ih onda neka metafore shvate bukvalno, razumeće ih kada za to dođe vreme, samo im nemojte davati izmenjenu i osakaćenu sliku književnosti. Ekranizacija književnih dela, takođe, predstavlja jedan vid napada na čitanje, slobodno shvatanje, uočavanje višeznačnosti u rečima i porukama. Sledi onaj često navođen primer (i ja sam ga jednom pročitala u nekim novinama) da će jedan prosečan srednjoškolac radije pogledati film Ana Karenjina ili Don Kihot, odnosno pronaći nešto o tome u nekim Prilozima nastavi književnosti, nego što će pročitati knjigu. Neki kažu da je bolje i tako, nego da pojedinci ostanu bez ikakve predstave o nekom značajnom delu. Po meni, književnost u školi ne služi ničemu ako ne uči decu da razmišljaju i stvaraju svoj kritički sud o svetu oko sebe. Zato mi se čini da bi Farenhajt 451, kao obavezna lektira, bio vrlo korisno štivo za generacije koje dolaze.

Kod Lusije/Olivere (na jednom, uzgred budi rečeno, inteligentno vođenom i, što nije baš uobičajena pojava, veoma pismenom blogu), najava šestodnevnog zbivanja (14-16. i 21-23. mart) u novosadskom Bunkeru. Malo književnosti, malo interneta i malo dizajna. I još koječega, po malo.

Sve su prilike da ime Bruno Šulc mnogima ipak nije poznato. A budući da, lično, najveće zadovoljstvo nalazim u slučajnom otkrivanju malo poznatih stvari/događaja/ljudi tamo gde im se najmanje nadam, nudim vam kratku priču o Šulcu u nadi da će neko, negde, doživeti sličnu radost.

Bruno Šulc rođen je 1892 u Drohobiču - Ukrajina, a ubijen je 1942 u jevrejskom getu gde je, zbog svog likovnog talenta bio pod (slabašnom i kažu umišljenom) protekcijom gestapovca Feliksa Landaua. Bio je (nedoškolovani) nastavnik crtanja u srednjoj školi koju je i sam pohađao, i samouki stolar i grafičar. Bez obzira na priznanja u sferi likovnih umetnosti , danas je poznatiji (iako još uvek nedovoljno poznat) kao slučajni književni fenomen, specifičan po unikatnom narativnom stilu koji je izvršio snažan uticaj na mnoge čitalačkoj publici daleko poznatije pisce.

Moglo bi se reći da je svaki detalj Šulcovog života i dela svojevrsna ekskluziva.

Zbog jevrejskog porekla , i istorije grada u kom je rođen, a koji je prelazio iz ruke u ruku sve do kraja II svetskog rata, Šulca danas podjednako samouvereno prisvajaju Izrael, Poljska, Ukrajina i Austrija. Uglavnom se, međutim, definiše kao najznačajniji pisac na poljskom jeziku između dva svetska rata. Pravilnije bi bilo reći da je bio slučajni literarni glas, jer Šulc nije pisao sa namerom da njegova dela budu objavljena i nije sebe smatrao piscem. Većina Šulcovih tekstova su ustvari pisma koja je pisao prijateljima, a na nagovor prijateljice iz Varšave koja je bila impresionirana Šulcovom maštom, ta su pisma kasnije sakupljena i objavljena kao kratke priče. Bez obzira na Šulcovu žestoku samokritičnost i skromnost u odnosu na sopstveni umetnički izraz ( i likovni, i književni), on je još za života stekao posvećene sledbenike, a post-humno i širu slavu u krugovima ozbiljnih književnika, književnih kritičara i knjiških moljaca. Poslednjih godina obnovljeno je interesovanje za Šulcovo književno delo, mahom zahvaljujući nekolicini pisaca koji su samog Šulca stavili u centar svojih romana ili priča ( Cynthia Ozick “The Messiah of Stockholm” , David Grossman “See Under: Love” ), pa su njegove knjige doživele nova izdanja i prevode, a neka od neobjavljenih pisama prikupljena su i objavljena kao zasebno izdanje.

Po čemu je, dakle, Šulcova umetnost toliko jedinstvena?

Likovni kritičari često ga svrstavaju u “demonologe”, naravno, ne u smislu obožavanja demona već zbog insistiranja na mračnoj strani ljudske duše, kroz čiju prizmu, kako je smatrao, dolaze do izražaja najdublje, primordijalne ljudske emocije. Serijalom grafika pod nazivom “Knjiga idolatrije”, koja se sastoji od pomalo grotesknih prizora koji slikaju potčinjeni odnos muškarca prema nepristupačnoj ženi , izazvao je podeljene i dijametralno suprotne reakcije u javnosti, od obožavanja do zgražavanja. Ova zbirka radova karakteristična je i po tome što je koristio, između ostalih, u svom okruženju tada gotovo neupotrebljavanu tehniku staklopisa (cliche verre) koja otisku daje nadrealističan ton i mističnu atmosferu. Takođe, ilustrovao je jednu knjigu Vitolda Gombroviča, kao i svoju knjigu Sanatorijum pod klepsidrom, i ostavio za sobom mnoge auto-portrete i radove inspirisane motivima koje srećemo u njegovim pričama.

Šulc je proveo ceo život u Drohobiču, napuštajući ga nevoljko i izuzetno retko. Drohobič je za njega bio centar sveta, čije su mračne ulice i zgrade skrivale sve umetniku neophodne Muze. Kada se kroz njegova malobrojna pisana dela sagleda bujna perceptivnost i nesvakidašnja sposobnost da i od najmanjih događaja izgradi kompleksne magične svetove, postaje jasno da je za maštu stimulisanu čak i onim događajima i prizorima koje većina ljudi uopšte ne primećuje, i soba sa četiri gola zida mogla biti nepresušni izvor inspiracije. Osnovna tema Šulcovih priča su detalji njegovog detinjstva i ulice i stanovnici Drohobiča, mikrouniverzumi čija unutrašnja, skoro magična dinamika, ostaje zauvek nepoznata većini učesnika i posmatrača ali se prosto nameće maštovitom hroničaru kao što je Šulc.

Šulcov literarni opus je izuzetno štur, i sastoji se od dve zbirke priča : Ulica krokodila (Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijum pod klepsidrom. Ulica krokodila je u stvari zbirka pisama pisanih Zofiji Nalkovskoj, u kojima Šulc, iz razloga koji se samo mogu naslutiti, varšavskoj prijateljici otvara svoju osećajnu dušu otkrivajući pri tom neverovatno bujnu maštu i sposobnost da isplete priču iz najtrivijalnijih detalja svakodnevnog života. Šulcovo opažanje je detaljno i dalekosežno, njegov jezik je bogat a izražavanje neintuitivno - često se služi metaforama potpuno stranim racionalnoj perspektivi. Najveći broj Šulcovih dela ustvari su pisma pisana prijateljima, i tako ih treba i čitati, jer očekivanje koje tipično imamo dok čitamo priče pisane sa namerom da čine celinu, pri čitanju Šulcovih dela neminovno dovodi do razočarenja. Dinamika njegovih priča je fantazmagorična, iako su utemeljene u stvarnim događajima i ličnostima. One nisu tek maštovito prepričani događaji i radnje,vrlo često su to upravo događaji koji samo počinju u stvarnosti i u njoj ostaju nedovršeni, nelogični ili banalni, a svoj krajnji oblik, značenje i dimenziju dubine dobijaju tek kroz Šulcovo opažanje. Zbog toga što njegovo tumačenje opaženog ima izrazito mističan karakter, Šulc je u svojim delima Drohobič uzdigao do statusa mitskog mesta , na sličan način kao što je Arakataka kroz Markesova dela postala Makondo. Drohobič je svet unutar sveta, svaka pojedinačna priča je svet unutar sveta unutar sveta, svaki detalj svake priče je svet za sebe, pa se tako ovaj kompleksni sistem mikrosvetova niže kao beskrajni, pomalo haotični, skup majstorski oslikanih minijatura.

Čitanje teksta u kom je doslovno svaka rečenica završeno umetničko delo i mogla bi stajati sama za sebe predstavlja, ipak, svojevrstan problem. Zbog toga sam Ulicu krokodila čitala tri puta. Prvi put u teškim mukama, uporno nastojeći da je čitam kao tipičnu zbirku priča sastavljenu od većih celina. Šulcovo insistiranje na raznobojnim detaljima i produbljivanje svake,običnom oku nevidljive, dimenzije svakog događaja do neslućenih granica, dovode do toga da se nakon nekoliko stranica slojevi i celine unutar celina toliko namnože da je tekst izuzetno teško pratiti u ritmu kratke priče, a sasvim nemoguće pratiti linearno. Njegove priče odišu iracionalnošću snova, i poseduju jednaku dozu detalja koji unutar same priče (sna) imaju svoju ulogu i smisao, dok van nje predstavljaju neshvatljivu apstrakciju. I kako odmičeš dalje, tako se svet u koji si zagazio sve više raslojava. Postaje preteško održavati sve te lopte najraznovrsnijih boja, veličina i težina u vazduhu, a istovremeno biti skoncentrisan na nit koja ih spaja. Znači, potreban je drugačiji pristup.

Drugi put, ovu knjigu čitala sam kao pisma u kojima se prepliću sećanja na detinjstvo i snovi - ne očekujući ništa što tipična kompozicija kratke priče obično nudi. Efekat je bio sasvim drugačiji, mnoge stvari su dobile novi smisao ili su ga dobile po prvi put. Zbog toga mi se čini da je za pravu spoznaju Šulcovog dela neophodno čitati ga na način sasvim drugačiji od onog na koji smo navikli. Usled neočekivane kompleksnosti, sleđenje detalja onemogućiće nas da nesmetano doživimo priču, a sleđenje priče ostaviće nas uskraćene za fenomenalne detalje.

Treći put, čitam je kao udžbenik stilske figure i metaforičkog izražavanja. I tek kada si predhodno spoznao celinu, pa se nesmetano udubiš u svaku rečenicu pojedinačno, uočavaš veličinu Šulcovog neminovnog genija. Pred tobom se otvore čitavi novi svetovi u kojima figuriraju osećanja, mitovi, groteske, snovi, sećanja, minijature, slike u rečima, naivnost, nevinost, značenja, simbolizmi, ukratko - svi znani i neznani pojavni oblici bogate ljudske duše gde se svesno i nesvesno, san i java pretaču jedno u drugo, opirući se kategorizaciji i tumačenju.

Mislim da se u lavirintskom stilu naracije krije i razlog Šulcove slave u književnim ali ne i širim čitalačkim krugovima. Po prirodi stvari, želju za bespoštednim i višedimenzionalnim udubljivanjem imaju oni koji u tome vide korist a ne smetnju, i logično je da ljudi od pisma to spremnije čine. A tek kada potpuno uroniš u čarobni, snoliki svet Bruna Šulca, bez rezervi, očekivanja i ishitrenog prosuđivanja, možeš zaista da doživiš i ceniš njegovu posebnost. U svakom drugom slučaju, njegova pisana dela biće doživljena kao opterećenje i besomučno nadgrađivanje nadgrađenog, komplikovanje komplikovanog i razgrađivanje razgrađenog.

Zato bih Šulca najiskrenije preporučila onima koji imaju osećaj za detalje i potrebu za njima, onima koji streme da obogate svoj izražajni stil, bez obzira koji medijum praktikuju i onima koji žele da se oprobaju u drugačijem načinu čitanja.

Literarni kritičari Šulca najčešće ( i samo donekle) porede sa Kafkom i Prustom. Sam Šulc bio je impresioniran delima Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča. Među poznatim obožavaocima Šulcovog literarnog dela su Džon Apdajk, Danilo Kiš i od novije generacije pisaca Aleksandar Hemon ( naslov Hemonove prve knjige je Pitanje Bruna). I zaista, izgleda da je Šulcov uticaj bio izuzetno jak , budući da kroz njihova dela zaista provejava dosta šulcovskog senzibiliteta i stila.

Ako se složimo sa Hemonom da je dobra knjiga ona koja nas uči da čitamo na novi, drugačiji način, onda sasvim sigurno vredi čitati Bruna Šulca.

******** ODLOMCI

Ptice, Ulica krokodila

“U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.”

Avgust, Ulica krokodila

“U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.”

PREVODI:

Na žalost, ne postoji noviji prevod obe knjige na srpski jezik. Prevod iz 1961 ( u Nolitovom izdanju) je arhaičan i nezgrapan. Ako možete, radije pročitajte engleski, francuski, nemački ili neki drugi, aktuelniji prevod. Ima ih dosta na internetu, besplatno.

Noviji prevod tri priče ( 2001) Stariji prevod Ulice krokodila ( Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijuma pod klepsidrom (1961)Trenutno kod nas u prodaji može da se nađe zbirka odabranih eseja i pripovedaka pod nazivom Republika snova.

Par interesantnih podataka:

****Dugo je detalj jedne od Šulcovih priča u Sanatorijumu pod klepsidrom smatran plodom njegove mašte, ali je 1980 godine u jednoj biblioteci pronađen originalan Austro-Ugarski oglas koji počinje istom rečenicom: “Ja, Ana Čilag, sa svojom kosom dugom 185 cm….”

****Nije poznato da li je Šulc zaista napisao, ili počeo da piše novelu “Mesija” , koju je često spominjao u privatnim pismima. Sve do danas, ovaj rukopis ostaje bez traga.

****2001 godine pronađena je poslednja serija Šulcovih murala koja je predhodnih 50 godina smatrana izgubljenom. U skladu sa internacionalnim nesporazumom oko prisvajanja Šulcovog lika i dela , predstavnici Yad Vashem instituta deo radova tajno i bespravno preneli u Izrael, pa je 2003 u Drohobiču pod nazivom “Republika snova” predstavljena samo okrnjena zbirka.

**** Ako se u u skorije vreme zateknete u Njujorku a Šulc vas se dojmio, imaćete priliku da pogledate predstavu “Republika snova” Double Eedge teatra, inspirisanu Šulcovim životom i umetnošću.

U okviru saradnje Hrvatskog društva pisaca i Srpskog književnog društva, 15. februara u Zagrebu je priređeno veče troje članova SKD (Ljiljana Jokić Kaspar, Vojislav Karanović i autor ovog bloga). Moglo bi se reći da je veče, mereno brojem prisutnih, bilo slabo posećeno - ali je zato “specifična težina” hrvatskih kolega u publici to kompenzovala. Rasprava je pokazala da se međusobno poznajemo mnogo bolje nego što bi to moglo da se pretpostavi, da se čitamo uprkos pokidanim vezama. Da nas, takođe, brinu slične profesionalne brige.

U uzvratnu posetu u petak i subotu (23. februara u Novom Sadu i 24. u Beogradu) stiže četvoro članova HDP: Tatjana Gromača, Sonja Manojlović, Slobodan Šnajder i Velimir Visković. Već po sastavu ekipe može se očekivati kvalitetno veče.

Početkom godine dobio sam e-mailom poslovično kratku novogodišnju čestitku od pesnika Srbe Mitrovića (1931-2007). Neobičan je bio sistemski datum te poruke: 2. januar 2009. Iz nekog razloga tu poruku nisam premestio u drugi folder, tako da kad god pokrenem Mozilinu Olujnu pticu, na dnu, odnosno na početku liste, dočeka me kratko Srbino pismo.

Tako i sada, kada Srbe više nema. Pomišljam da neispravan sistemski datum možda i nije bio posledica greške, nego namere. Produžiti nadu za još koji korak. A ipak ne neskromno: još dve godine. Srba je bio takav.

Naravno, poruka ostaje tu gde jeste.