Sve su prilike da ime Bruno Šulc mnogima ipak nije poznato. A budući da, lično, najveće zadovoljstvo nalazim u slučajnom otkrivanju malo poznatih stvari/događaja/ljudi tamo gde im se najmanje nadam, nudim vam kratku priču o Šulcu u nadi da će neko, negde, doživeti sličnu radost.
Bruno Šulc rođen je 1892 u Drohobiču - Ukrajina, a ubijen je 1942 u jevrejskom getu gde je, zbog svog likovnog talenta bio pod (slabašnom i kažu umišljenom) protekcijom gestapovca Feliksa Landaua. Bio je (nedoškolovani) nastavnik crtanja u srednjoj školi koju je i sam pohađao, i samouki stolar i grafičar. Bez obzira na priznanja u sferi likovnih umetnosti , danas je poznatiji (iako još uvek nedovoljno poznat) kao slučajni književni fenomen, specifičan po unikatnom narativnom stilu koji je izvršio snažan uticaj na mnoge čitalačkoj publici daleko poznatije pisce.
Moglo bi se reći da je svaki detalj Šulcovog života i dela svojevrsna ekskluziva.
Zbog jevrejskog porekla , i istorije grada u kom je rođen, a koji je prelazio iz ruke u ruku sve do kraja II svetskog rata, Šulca danas podjednako samouvereno prisvajaju Izrael, Poljska, Ukrajina i Austrija. Uglavnom se, međutim, definiše kao najznačajniji pisac na poljskom jeziku između dva svetska rata. Pravilnije bi bilo reći da je bio slučajni literarni glas, jer Šulc nije pisao sa namerom da njegova dela budu objavljena i nije sebe smatrao piscem. Većina Šulcovih tekstova su ustvari pisma koja je pisao prijateljima, a na nagovor prijateljice iz Varšave koja je bila impresionirana Šulcovom maštom, ta su pisma kasnije sakupljena i objavljena kao kratke priče. Bez obzira na Šulcovu žestoku samokritičnost i skromnost u odnosu na sopstveni umetnički izraz ( i likovni, i književni), on je još za života stekao posvećene sledbenike, a post-humno i širu slavu u krugovima ozbiljnih književnika, književnih kritičara i knjiških moljaca. Poslednjih godina obnovljeno je interesovanje za Šulcovo književno delo, mahom zahvaljujući nekolicini pisaca koji su samog Šulca stavili u centar svojih romana ili priča ( Cynthia Ozick “The Messiah of Stockholm” , David Grossman “See Under: Love” ), pa su njegove knjige doživele nova izdanja i prevode, a neka od neobjavljenih pisama prikupljena su i objavljena kao zasebno izdanje.
Po čemu je, dakle, Šulcova umetnost toliko jedinstvena?
Likovni kritičari često ga svrstavaju u “demonologe”, naravno, ne u smislu obožavanja demona već zbog insistiranja na mračnoj strani ljudske duše, kroz čiju prizmu, kako je smatrao, dolaze do izražaja najdublje, primordijalne ljudske emocije. Serijalom grafika pod nazivom “Knjiga idolatrije”, koja se sastoji od pomalo grotesknih prizora koji slikaju potčinjeni odnos muškarca prema nepristupačnoj ženi , izazvao je podeljene i dijametralno suprotne reakcije u javnosti, od obožavanja do zgražavanja. Ova zbirka radova karakteristična je i po tome što je koristio, između ostalih, u svom okruženju tada gotovo neupotrebljavanu tehniku staklopisa (cliche verre) koja otisku daje nadrealističan ton i mističnu atmosferu. Takođe, ilustrovao je jednu knjigu Vitolda Gombroviča, kao i svoju knjigu Sanatorijum pod klepsidrom, i ostavio za sobom mnoge auto-portrete i radove inspirisane motivima koje srećemo u njegovim pričama.
Šulc je proveo ceo život u Drohobiču, napuštajući ga nevoljko i izuzetno retko. Drohobič je za njega bio centar sveta, čije su mračne ulice i zgrade skrivale sve umetniku neophodne Muze. Kada se kroz njegova malobrojna pisana dela sagleda bujna perceptivnost i nesvakidašnja sposobnost da i od najmanjih događaja izgradi kompleksne magične svetove, postaje jasno da je za maštu stimulisanu čak i onim događajima i prizorima koje većina ljudi uopšte ne primećuje, i soba sa četiri gola zida mogla biti nepresušni izvor inspiracije. Osnovna tema Šulcovih priča su detalji njegovog detinjstva i ulice i stanovnici Drohobiča, mikrouniverzumi čija unutrašnja, skoro magična dinamika, ostaje zauvek nepoznata većini učesnika i posmatrača ali se prosto nameće maštovitom hroničaru kao što je Šulc.
Šulcov literarni opus je izuzetno štur, i sastoji se od dve zbirke priča : Ulica krokodila (Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijum pod klepsidrom. Ulica krokodila je u stvari zbirka pisama pisanih Zofiji Nalkovskoj, u kojima Šulc, iz razloga koji se samo mogu naslutiti, varšavskoj prijateljici otvara svoju osećajnu dušu otkrivajući pri tom neverovatno bujnu maštu i sposobnost da isplete priču iz najtrivijalnijih detalja svakodnevnog života. Šulcovo opažanje je detaljno i dalekosežno, njegov jezik je bogat a izražavanje neintuitivno - često se služi metaforama potpuno stranim racionalnoj perspektivi. Najveći broj Šulcovih dela ustvari su pisma pisana prijateljima, i tako ih treba i čitati, jer očekivanje koje tipično imamo dok čitamo priče pisane sa namerom da čine celinu, pri čitanju Šulcovih dela neminovno dovodi do razočarenja. Dinamika njegovih priča je fantazmagorična, iako su utemeljene u stvarnim događajima i ličnostima. One nisu tek maštovito prepričani događaji i radnje,vrlo često su to upravo događaji koji samo počinju u stvarnosti i u njoj ostaju nedovršeni, nelogični ili banalni, a svoj krajnji oblik, značenje i dimenziju dubine dobijaju tek kroz Šulcovo opažanje. Zbog toga što njegovo tumačenje opaženog ima izrazito mističan karakter, Šulc je u svojim delima Drohobič uzdigao do statusa mitskog mesta , na sličan način kao što je Arakataka kroz Markesova dela postala Makondo. Drohobič je svet unutar sveta, svaka pojedinačna priča je svet unutar sveta unutar sveta, svaki detalj svake priče je svet za sebe, pa se tako ovaj kompleksni sistem mikrosvetova niže kao beskrajni, pomalo haotični, skup majstorski oslikanih minijatura.
Čitanje teksta u kom je doslovno svaka rečenica završeno umetničko delo i mogla bi stajati sama za sebe predstavlja, ipak, svojevrstan problem. Zbog toga sam Ulicu krokodila čitala tri puta. Prvi put u teškim mukama, uporno nastojeći da je čitam kao tipičnu zbirku priča sastavljenu od većih celina. Šulcovo insistiranje na raznobojnim detaljima i produbljivanje svake,običnom oku nevidljive, dimenzije svakog događaja do neslućenih granica, dovode do toga da se nakon nekoliko stranica slojevi i celine unutar celina toliko namnože da je tekst izuzetno teško pratiti u ritmu kratke priče, a sasvim nemoguće pratiti linearno. Njegove priče odišu iracionalnošću snova, i poseduju jednaku dozu detalja koji unutar same priče (sna) imaju svoju ulogu i smisao, dok van nje predstavljaju neshvatljivu apstrakciju. I kako odmičeš dalje, tako se svet u koji si zagazio sve više raslojava. Postaje preteško održavati sve te lopte najraznovrsnijih boja, veličina i težina u vazduhu, a istovremeno biti skoncentrisan na nit koja ih spaja. Znači, potreban je drugačiji pristup.
Drugi put, ovu knjigu čitala sam kao pisma u kojima se prepliću sećanja na detinjstvo i snovi - ne očekujući ništa što tipična kompozicija kratke priče obično nudi. Efekat je bio sasvim drugačiji, mnoge stvari su dobile novi smisao ili su ga dobile po prvi put. Zbog toga mi se čini da je za pravu spoznaju Šulcovog dela neophodno čitati ga na način sasvim drugačiji od onog na koji smo navikli. Usled neočekivane kompleksnosti, sleđenje detalja onemogućiće nas da nesmetano doživimo priču, a sleđenje priče ostaviće nas uskraćene za fenomenalne detalje.
Treći put, čitam je kao udžbenik stilske figure i metaforičkog izražavanja. I tek kada si predhodno spoznao celinu, pa se nesmetano udubiš u svaku rečenicu pojedinačno, uočavaš veličinu Šulcovog neminovnog genija. Pred tobom se otvore čitavi novi svetovi u kojima figuriraju osećanja, mitovi, groteske, snovi, sećanja, minijature, slike u rečima, naivnost, nevinost, značenja, simbolizmi, ukratko - svi znani i neznani pojavni oblici bogate ljudske duše gde se svesno i nesvesno, san i java pretaču jedno u drugo, opirući se kategorizaciji i tumačenju.
Mislim da se u lavirintskom stilu naracije krije i razlog Šulcove slave u književnim ali ne i širim čitalačkim krugovima. Po prirodi stvari, želju za bespoštednim i višedimenzionalnim udubljivanjem imaju oni koji u tome vide korist a ne smetnju, i logično je da ljudi od pisma to spremnije čine. A tek kada potpuno uroniš u čarobni, snoliki svet Bruna Šulca, bez rezervi, očekivanja i ishitrenog prosuđivanja, možeš zaista da doživiš i ceniš njegovu posebnost. U svakom drugom slučaju, njegova pisana dela biće doživljena kao opterećenje i besomučno nadgrađivanje nadgrađenog, komplikovanje komplikovanog i razgrađivanje razgrađenog.
Zato bih Šulca najiskrenije preporučila onima koji imaju osećaj za detalje i potrebu za njima, onima koji streme da obogate svoj izražajni stil, bez obzira koji medijum praktikuju i onima koji žele da se oprobaju u drugačijem načinu čitanja.
Literarni kritičari Šulca najčešće ( i samo donekle) porede sa Kafkom i Prustom. Sam Šulc bio je impresioniran delima Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča. Među poznatim obožavaocima Šulcovog literarnog dela su Džon Apdajk, Danilo Kiš i od novije generacije pisaca Aleksandar Hemon ( naslov Hemonove prve knjige je Pitanje Bruna). I zaista, izgleda da je Šulcov uticaj bio izuzetno jak , budući da kroz njihova dela zaista provejava dosta šulcovskog senzibiliteta i stila.
Ako se složimo sa Hemonom da je dobra knjiga ona koja nas uči da čitamo na novi, drugačiji način, onda sasvim sigurno vredi čitati Bruna Šulca.
******** ODLOMCI
Ptice, Ulica krokodila
“U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.
Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.
Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.
Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.
Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.”
Avgust, Ulica krokodila
“U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.
Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.
Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.”
PREVODI:
Na žalost, ne postoji noviji prevod obe knjige na srpski jezik. Prevod iz 1961 ( u Nolitovom izdanju) je arhaičan i nezgrapan. Ako možete, radije pročitajte engleski, francuski, nemački ili neki drugi, aktuelniji prevod. Ima ih dosta na internetu, besplatno.
Noviji prevod tri priče ( 2001)
Stariji prevod Ulice krokodila ( Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijuma pod klepsidrom (1961)Trenutno kod nas u prodaji može da se nađe zbirka odabranih eseja i pripovedaka pod nazivom Republika snova.
Par interesantnih podataka:
****Dugo je detalj jedne od Šulcovih priča u Sanatorijumu pod klepsidrom smatran plodom njegove mašte, ali je 1980 godine u jednoj biblioteci pronađen originalan Austro-Ugarski oglas koji počinje istom rečenicom: “Ja, Ana Čilag, sa svojom kosom dugom 185 cm….”
****Nije poznato da li je Šulc zaista napisao, ili počeo da piše novelu “Mesija” , koju je često spominjao u privatnim pismima. Sve do danas, ovaj rukopis ostaje bez traga.
****2001 godine pronađena je poslednja serija Šulcovih murala koja je predhodnih 50 godina smatrana izgubljenom. U skladu sa internacionalnim nesporazumom oko prisvajanja Šulcovog lika i dela , predstavnici Yad Vashem instituta deo radova tajno i bespravno preneli u Izrael, pa je 2003 u Drohobiču pod nazivom “Republika snova” predstavljena samo okrnjena zbirka.
**** Ako se u u skorije vreme zateknete u Njujorku a Šulc vas se dojmio, imaćete priliku da pogledate predstavu “Republika snova” Double Eedge teatra, inspirisanu Šulcovim životom i umetnošću.
