Planeta Srbija

Из поговора "Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (подвукао С.С.):U traženju porekla ovog rešenja [Kosmeta kao autonomne oblasti - prim. S.S.] treba ce vratiti politici srpske socijaldemokratije uoči prvog svetskog rata, a preko ove - pogledima austrijskih socijalista i marksista. Pitanje Albanije razmatrao je u tom svetlu vodeći srpski socijalista, Dimitrije Tucović, čija je brošura Srbija i Arbanija [1914] predstavljala generalnu osudu nacionalne i oslobodilačke politike Srbije u balkanskim ratovima kao velikosrpske, hegemonističke i zavojevačke. Zanemarujući stvarni tragični položaj srpskog naroda pod turskom vlašću, koji je bio podvrgnut albanskom teroru na Kosovu, Tucović je pripremio teren za parolu o "zavojevačkom anektiranju albanske teritorije", te o pravu albanskog življa na otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj nacionalnoj državi, istina - u okviru jedna imaginarne i nikada potom ostvarene socijalističke balkanske federacije. Sud o "velikosrpskom hegemonizmu" nije vodio računa o bitnoj razlici koja postoji između nacionalne"svesti, identiteta i vitalnih potreba srpskog naroda, s jedne, i pogleda i prakse pojedinih srpskih političara i stranaka s druge strane. Uopštavanjem i zamenom teza stvarala ce jedna nepravedna i neosnovana hipoteka nad celim srpskim narodom, pri čemu, iza ukupne austro-marksističke fraze Srpske socijaldemokratske stranke, ne može a da ce ne vidi austrougarska podloga za argumentaciju protiv srpske nacionalne politike. U stvari, takvim sudom ce dovodio u pitanje program nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, čije je ostvarivanje započeto 1804. godine i koji je na jugoslovenskom planu formulisan konačno 1914; stavljale su ce u sumnju tekovine srpske revolucije i oslobodilačkih ratova. Koncept male i slabe Srbije, Srbije "beogradskog pašaluka i šest nahija", kojoj ce jedva priznalo čak i pravo na granice po Berlinskom ugovoru [1878], značio je identifikovanje sakate srpske državne teritorije sa nacionalnim područjem, preko čijih ce međa svaki pokret ka slobodi i ujedinjenju proglašava zavojevanjem. Pretpostavka je toga koncepta, 1914. godine, pristajanje na to da ce na srpski narod van Srbije Berlinskog kongresa, a to znači - na više od polovine tadašnjeg broja Srba, bez obzira koliko on bio kompaktan u etničkom smislu ili integrisan u duhovnom pogledu, ne može i ne sme da gleda drukčije do kao na bilo koju nacionalnu manjinu i dijasporu, bez svoga prava na samoopredeljenje do otcepljenja i pripajanja matičnoj nacionalnoj državi.Politika KPJ prema nacionalnom pitanju bila je određena, s jedne strane, nasleđem heterogenog socijalističkog pokreta jugoslovenskih naroda, a c druge strane, bar do 1935, stavovima i odlukama Komunističke internacionale [Kominterne]. Kao "sekcija Kominterne", kako ce jedno vreme zvanično nazivala, obavezna da u svemu sledi liniju ove internacionalne organizacije pod isključivom kontrolom SSSR-a, KPJ je bila u situaciji da za srazmerno kratko vreme između dva svetska rata bitno menja svoju politiku prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Na svom drugom, Vukovarskom kongresu [1920], kao svoj glavni cilj KPJ je proklamovala stvaranje sovjetskog Balkana, tj. Sovjetske Republike Jugoslavije u sklopu sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, a ove u sastavu međunarodne federacije sovjetskih republika. Ideju o "troplemenom narodu", o jedinstvu jugoslovenskih "plemena" i njihove težnje da ce ujedine - zamenila je već 1923. godine tezom o Jugoslaviji kao plodu imperijalističkog rata i "versajskog sistema", prema stavovima Kominterne i Balkanske federacije, filijale KI u kojoj su glavnu reč imali bugarski komunisti. Treća zemaljska konferencija KPJ formuliše već tada, ni punih pet godina od stvaranja Jugoslavije, sasvim određeno tezu o "srpskom hegemonizmu" kao unutrašnjoj imperijalističkoj osnovi i suštini jugoslovenske države, gde su sve nesrpske narodnosti [i albanska je spomenuta među njima] potlačene i uništene. Ističući pravo na samoopredeljenje, načelno ce priznalo i pravo na "prisajedinjenje svojoj nacionalnoj državi". Peti kongres Kominterne [1924] donosi odluku o likvidaciji Jugoslavije kao države, a protiv njene eventualne ustavne revizije ili preuređenja, pri čemu polazi od ocene da je Jugoslavija uopšte jedan od glavnih nosilaca antisovjetizma i kontrarevolucije. Rešenje je, zato, prema odluci Kominterne, u otcepljenju i formiranju nezavisnih država [Hrvatske, Slovenije i Makedonije]. Na unutarpartijskom planu oko toga ce u KPJ, istina, razvio spor, ali on ni u jednoj frakciji nije doveo u pitanje neke polazne ocene, a pogotovu ne ocenu o srpskoj "ugnjetačkoj naciji". U odlukama Kominterne mogu ce naći i pozivi na taktičko razlikovanje nacionalizama "ugnjetavanih" naroda u odnosu na nacionalizam jedinoga "ugnjetačkog" naroda, tako da je borba protiv "srpskog nacionalizma" imala da bude glavni zadatak KPJ, naročito srpskih komunista u Srbiji. Uporedo s tim trebalo je pomagati svaki separatistički, antijugoslovenski i antisrpski nacionalistički pokret u Jugoslaviji [Peti prošireni plenum IK KI. 1925].Do kraja je koncept likvidacije Jugoslavije razrađen u odlukama IV kongresa KPJ [Drezden, 1928]. Jugoslavije je imala da ce raspadne na posebne nezavisne države - Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju; Srbija ce i ne pominje, dok će ce mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju, navodno, "anektirala" srpska buržoazija; tražila ce saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom [kao što ce na drugoj strani pružala podrška hrvatskim ustašama u Lici, 1932]. Kombinacije o broju "nezavisnih" država i uopšte o načinu i rezultatu raspada Jugoslavije stalno su ce potom menjale, ali se i 1934. godine još gleda na Srbe u Jugoslaviji van Srbije [a izričito i na Kosovu] kao na "okupatore" koje treba "prognati".(оригинал овде)

Средином децембра сам на свом енглеском блогу подржао став моје пријатељице Џулије Горин да је дужност и обавеза свих добронамерних људи да устану против неправде која се чини на Косову, а посебно дужност и обавеза Срба.Упитао сам се тада зашто толики Срби ћуте; ако мисле да је ово што се дешава добро и праведно (мада се ја свакако с тим не слажем), онда у реду. Али ако мисле да је ово што се дешава зло и неправедно, а не чине ништа да се томе одупру... онда треба да их је срамота.Један од читалаца, Предраг, је тада одговорио да су Срби чудан народ. Каже, има и даље познанике из других република бивше СФРЈ; кад им дође у посету, они сасвим нормално показују своје националне симболе у кућама, и поносе се својим идентитетом. Али Срби, вели, сакривају своје симболе и не говоре о свом идентитету, да се други не увреде.Сведок сам овог феномена из прве руке. Ових дана је сасвим нормално, прихватљиво и позитивно бити Словенац, Хрват, Албанац, "Бошњак" (са љиљанима или полумесецом), "Црногорац" (тј. Дукљанин) или шта већ, али не дај Боже да имате икону на зиду, заставу или било шта што асоцира на српство! Сасвим је у реду да ови горе набројани преду приче о "вековним геноцидима" или како су били угњетене жртве, али кад Србин проговори о политици, то је одмах "агресија."Ево како ја то видим. Та срамота и жеља да се избегне сукоб је у ствари комплекс ниже вредности, плански произведен после 2. светског рата да би се Србима могло владати. Како историја недвосмислено показује, бити српски владар је ризичан посао; у најбољем случају се то заврши прогонством, али често и насилном смрћу. Редак је српски владар који је мирно окончао живот.Са друге стране, комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од свог постанка имала антисрпски став. Њен главни непријатељ је била тзв. великосрпска буржоазија, односно трговци и слободни сељаци који су подржавали краљевину. Још од свог конгреса у Дрездену 1928. године, КПЈ је радила на разбијању Југославије и "ослобађању" Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца... али и припајању Косова Албанији. Тај циљ су испунили нацисти у априлу 1941, што КПЈ није било мрско, пошто су Стаљин и Хитлер тада још били савезници.Четири године касније, захваљујући совјетској и енглеској помоћи, комунисти су се нашли у поседу Југославије, и одједном им њено разбијање није звучало толико примамљиво. Али онда се поставило питање како да владају Србијом, где је и даље постојала јака симпатија за краља? (Отуд споразум Тито-Шубашић и енглески притисак на Петра II да призна Тита као легитимног лидера отпора у Југославији.)Одговор је пронађен у произведеној кривици. Тако су деца у социјалистичкој самоуправној Југославији учила у школи да није било разлике између четника (које су Немци прогонили таман толико колико и партизане, и за то постоји цела шума доказа) и усташа (који су имали сопствену државу, НДХ, и спроводили масовни помор Срба и Јевреја толико свирепо да се чак и нацистима смучило). Створена је ментална матрица по којој су Срби самим својим постојањем били "угњетачи" свих осталих, и морали су константно да се стиде пред Словенцима, Хрватима, Македонцима, Муслиманима и Црногорцима (којима је Тито подарио национални идентитет и квазидржавне републике).Ма шта људи говорили данас, Слободан Милошевић је крајем осамдесетих био истински популаран у српском народу управо зато што је одбио да прихвати ту матрицу. Кад је рекао у Косову пољу "Нико не сме да вас бије," Милошевић је дотакао жицу успаваног незадовољства међу Србима, деценијама заточеним у комплексу кривице који ничим нису заслужили.Није то био "национализам", већ отпор наметнутој комунистичкој матрици. Али остали у Југославији, који су ту матрицу прихватили као истину, видели су у њеном колапсу "повампирену великосрпску буржоазију" и дали одушка сопственом национализму. Критике упућене Милошевићу су прво дошле од словеначких и хрватских комуниста, па тек онда националиста. Ту пропаганду против Милошевића - али и Срба уопште - је онда прихватио Запад. Велика је иронија што је прича о "великосрпској агресији" у ствари комунистичка флоскула, а Запад ју је управо користио да напада Милошевића као "последњег комунисту." (Још већа иронија је што Милошевић никад није повезао комунзам и сробофобију у Југославији...) Тренутно су главни заговорници идеје о српској кривици такозвани "глобалисти" - медији, невладници и политиканти који су некад били најгорљивији комунисти, а сада су само променили дрес. И даље се диве сјају туђих звезда. Свакога дана у сваком погледу ови људи шире причу да су Срби као народ зли, да морају да се "суоче са прошлошћу," посипају пепелом, кају и моле за опрост како би ушли у "светлу будућност" која им се нуди... Али какву будућност могу да нуде људи који представљају најмрачнију страну новије историје?Матрица колективне кривице бар шест деенија држи Србе у ропству, инсистирајући да је само њихово постојање зло, срамотно и настрано. Нико ко пристане на такву представу о себи не може да буде слободан; али у сужањству их не држе ланци и бичеви, већ идеје које су им ум оковале.Срби ће бити сужњи ма под каквим околностима живели док год настављају да прихватају ту наметнуту, произведену идеју о колективној кривици. Спознаја о томе ко је ту идеју наметнуо и зашто први је корак на путу до слободе. И истинске боље будућности.