Planeta Srbija

Иако је најављивано све и свашта, од некаквог "акционог плана" па надаље, реакције власти Србије на проглашење сецесије Косова у ствари није ни било. Захваљујући понајвише министру "Наш Велики Пријатељ Америка" Јеремићу и председнику "Учинићу Све Што Могу" Тадићу, изостале су макар и симболичне мере протеста. Нити је било тужби против земаља које су на Србију извршиле де факто агресију признавањем "Косова," ни протестних нота, а камоли протеривања амбасадора (ха! Па ко би онда правио нову владу и говорио Србима шта смеју да мисле?). Само је неколицина амбасадора "повучена на консултације," што земљама домаћинима није богзна како тешко пало.Како извештава данашњи Њујорк Тајмс, сада ће и ти амбасадори да буду враћени, као да се аман баш ништа није десило: "Функционери у Београду кажу да Србија размишља о овој промени политике да би показала своју приврженост Западу."Новинар Тајмса Ден Билефски цитира министра Јеремића да ће Србија и даље да се противи "независном" Косову (писањем љутитих - али не превише! - писама, ваљда), али додаје следеће:"Западне дипломате се надају да ће нови проевропски став српске владе омекшати противљење независности Косова. Иако Србијанцима и даље није право због подршке Запада Косову, аналитичари кажу да су им економске бриге важније од емоција, јер већина Срба показује да им је приоритет просперитет.Србија је једна од најсиромашнијих земаља Европе, где многи становници зарађују тек $500 месечно." Чек' мало... зар после осам година досманске "демократије" и привредног "препорода" кроз економско јеванђеље Млађана Динкића и финансијско апостоловање Боже Ђелића, да Србија буде "једна од најсиромашнијих у Европи"?! Незамисливо! Да је то случајно рекао неки Пера или Жика, очас би био проглашен за "клерофашистоидног ултра-националисту," али ето, кад већ каже Њујорк Тајмс, онда то само значи да је Србији потребно још више економске политике која је спровођена досад, је ли. Иначе би Запад могао да се наљути, а то никако не би било добро. Не, није ред да провоцирамо наше велике пријатеље који су нас ето бомбардовали и држали нам санкције и комадали земљу, али све за наше сопствено добро, и ко друкчије каже клевеће и лаже...(Ма и од оваквог сарказма ми позли, кад помислим да неки људи стварно овако резонују. Фуј.)Елем, Њујорк Тајмс тврди, позивајући се на неименоване "аналитичаре" да су Србима прече паре него земља, "просперитет" од суверенитета, "светла европска будућност" од слободе. Влада Цветковић-Дачек им је доказ.А сутра ће вероватно у режимској штампи да се јави како "Њујорк Тајмс извештава да је Јеремић изјавио како ће Србија наставити борбу за Косово..." Ко онда кога овде вуче за нос, или шта већ друго?

Бар неке читаоце ових мојих размишљања сигурно занима шта ја мислим о предстојећим изборима за Императора. Пре четири године је пред Американцима српског порекла био мучан али опет једноставан избор: јесте да се Буш показао као неспособни диктатор, али зар би још неко могао да гласа за кандидата коме у изборном штабу седе Кларк и Холбрук а прилоге му скупљају шиптарски дилери дроге и оружја? Многи су Срби зато гласали за Буша, па макар се и не слагали с његовом политиком, или ирачким ратом. Није помогло, дабоме. Буш већ у пролеће 2005. усвојио у потпуности програм за отимачину Косова, и његова политика се од тада није ни за јоту разликовала од оне коју је спроводио Клинтон. Кад је Џон Мекејн мање-више осигурао номинацију Републиканаца, а изгледало је да ће му на мегдан изаћи Хилари Клинтон, постало је јасно да се та политика апсолутно неће променити. Ако ништа друго, бар знамо на чему смо, је ли.Е сад, чини се да Хилари ипак неће бити кандидат магареће странке (маскота Демократа је магарац, а Републиканаца слон; не питајте ме зашто) у новембру, већ ће та ”част” припасти Бараку Хусеину Обами. Његов успон у политичкој хијерархији је био толиком вртоглав, да скоро нико не зна шта Обама заиста мисли о неким стварима. Једно од тих питања је досад било и Косово. Теорија је било свакаквих, од чињенице да му је саветник била Саманта Пауер (која је изградила академску каријеру на миту о ”српском геноциду” у БиХ), до гласина да иза њега стоји Сорош или ”геополитички шахиста” Збигњев Бжежински.Сумње сада више нема. Обамин саветник за вањску политику, нико други до некадашњи изасланик за Косово Роберт Гелбард, рекао је Гласу Америке јасно и гласно шта је став његовог шефа према тој окупираној српској покрајини:”Косово је сада суверена држава. Нова српска влада зна да ће моради да живи с Косовом, и да је без обзира на све дијалог Београда и Приштине неопходан,” рекао је Гласу Америке Гелбард, изасланик америчке владе током сукоба на Косову 1998-99.”Ни Русија ни Индија, ни Кина ни Бразил не могу да диктирају развој ситуације по том питању,” рекао је, подсетивши да Београд и Приштина морају почети разговоре, јер ће од тога да зависе њихови односи у будућности....Упитан какав је Обамин став о Косову, Гелбард је објаснио да је тај став већ познат. ”Обама је јасно изразио свој став приликом проглашења независности Косова. Рекао је да је Косово независна држава која има велику одговорност да заштити мањине, а да Србија мора да ојача демократске институције,” каже Гелбард. Они са мало бољим памћењем ће се можда сетити да је баш Гелбард изјавио у лето 1998. да је тзв. ОВК ”без икакве сумње терористичка организација”. Недуго затим, Стејт Департмент је из политичке хладњаче извукао Ричарда Холбрука и брже-боље га послао да по дреничким подовима узгаја пријатељске односе са ”храбрим борцима за слободу, људска права и америчке вредности”. Гелбард је добио ”унпаређење” у Индонезији, и ту му се некако изгубио сваки траг. До сада.Ето, сад знате на чему сте и са Бараком Хусеином Обамом. Пријатељима и познаницима који имају америчко држављанство (за разлику од мене) и могу да гласају обично препоручујем да не губе време. Ко год да им зајаше на грбачу следеће године, неће им бити боље. А ни нама, бар што се тиче става званичног Вашингтона. Додуше, велико је питање да ли су Американци заиста у стању да ”диктирају ситуацију” колико би Гелбард волео да је то случај, а колико су Русија, Кина, Индија и Бразил заиста небитни у целој тој причи. О Србима да се и не говори.

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара). Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости... Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”Срећан вам 11. мај.

Из поговора "Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (подвукао С.С.):U traženju porekla ovog rešenja [Kosmeta kao autonomne oblasti - prim. S.S.] treba ce vratiti politici srpske socijaldemokratije uoči prvog svetskog rata, a preko ove - pogledima austrijskih socijalista i marksista. Pitanje Albanije razmatrao je u tom svetlu vodeći srpski socijalista, Dimitrije Tucović, čija je brošura Srbija i Arbanija [1914] predstavljala generalnu osudu nacionalne i oslobodilačke politike Srbije u balkanskim ratovima kao velikosrpske, hegemonističke i zavojevačke. Zanemarujući stvarni tragični položaj srpskog naroda pod turskom vlašću, koji je bio podvrgnut albanskom teroru na Kosovu, Tucović je pripremio teren za parolu o "zavojevačkom anektiranju albanske teritorije", te o pravu albanskog življa na otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj nacionalnoj državi, istina - u okviru jedna imaginarne i nikada potom ostvarene socijalističke balkanske federacije. Sud o "velikosrpskom hegemonizmu" nije vodio računa o bitnoj razlici koja postoji između nacionalne"svesti, identiteta i vitalnih potreba srpskog naroda, s jedne, i pogleda i prakse pojedinih srpskih političara i stranaka s druge strane. Uopštavanjem i zamenom teza stvarala ce jedna nepravedna i neosnovana hipoteka nad celim srpskim narodom, pri čemu, iza ukupne austro-marksističke fraze Srpske socijaldemokratske stranke, ne može a da ce ne vidi austrougarska podloga za argumentaciju protiv srpske nacionalne politike. U stvari, takvim sudom ce dovodio u pitanje program nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, čije je ostvarivanje započeto 1804. godine i koji je na jugoslovenskom planu formulisan konačno 1914; stavljale su ce u sumnju tekovine srpske revolucije i oslobodilačkih ratova. Koncept male i slabe Srbije, Srbije "beogradskog pašaluka i šest nahija", kojoj ce jedva priznalo čak i pravo na granice po Berlinskom ugovoru [1878], značio je identifikovanje sakate srpske državne teritorije sa nacionalnim područjem, preko čijih ce međa svaki pokret ka slobodi i ujedinjenju proglašava zavojevanjem. Pretpostavka je toga koncepta, 1914. godine, pristajanje na to da ce na srpski narod van Srbije Berlinskog kongresa, a to znači - na više od polovine tadašnjeg broja Srba, bez obzira koliko on bio kompaktan u etničkom smislu ili integrisan u duhovnom pogledu, ne može i ne sme da gleda drukčije do kao na bilo koju nacionalnu manjinu i dijasporu, bez svoga prava na samoopredeljenje do otcepljenja i pripajanja matičnoj nacionalnoj državi.Politika KPJ prema nacionalnom pitanju bila je određena, s jedne strane, nasleđem heterogenog socijalističkog pokreta jugoslovenskih naroda, a c druge strane, bar do 1935, stavovima i odlukama Komunističke internacionale [Kominterne]. Kao "sekcija Kominterne", kako ce jedno vreme zvanično nazivala, obavezna da u svemu sledi liniju ove internacionalne organizacije pod isključivom kontrolom SSSR-a, KPJ je bila u situaciji da za srazmerno kratko vreme između dva svetska rata bitno menja svoju politiku prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Na svom drugom, Vukovarskom kongresu [1920], kao svoj glavni cilj KPJ je proklamovala stvaranje sovjetskog Balkana, tj. Sovjetske Republike Jugoslavije u sklopu sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, a ove u sastavu međunarodne federacije sovjetskih republika. Ideju o "troplemenom narodu", o jedinstvu jugoslovenskih "plemena" i njihove težnje da ce ujedine - zamenila je već 1923. godine tezom o Jugoslaviji kao plodu imperijalističkog rata i "versajskog sistema", prema stavovima Kominterne i Balkanske federacije, filijale KI u kojoj su glavnu reč imali bugarski komunisti. Treća zemaljska konferencija KPJ formuliše već tada, ni punih pet godina od stvaranja Jugoslavije, sasvim određeno tezu o "srpskom hegemonizmu" kao unutrašnjoj imperijalističkoj osnovi i suštini jugoslovenske države, gde su sve nesrpske narodnosti [i albanska je spomenuta među njima] potlačene i uništene. Ističući pravo na samoopredeljenje, načelno ce priznalo i pravo na "prisajedinjenje svojoj nacionalnoj državi". Peti kongres Kominterne [1924] donosi odluku o likvidaciji Jugoslavije kao države, a protiv njene eventualne ustavne revizije ili preuređenja, pri čemu polazi od ocene da je Jugoslavija uopšte jedan od glavnih nosilaca antisovjetizma i kontrarevolucije. Rešenje je, zato, prema odluci Kominterne, u otcepljenju i formiranju nezavisnih država [Hrvatske, Slovenije i Makedonije]. Na unutarpartijskom planu oko toga ce u KPJ, istina, razvio spor, ali on ni u jednoj frakciji nije doveo u pitanje neke polazne ocene, a pogotovu ne ocenu o srpskoj "ugnjetačkoj naciji". U odlukama Kominterne mogu ce naći i pozivi na taktičko razlikovanje nacionalizama "ugnjetavanih" naroda u odnosu na nacionalizam jedinoga "ugnjetačkog" naroda, tako da je borba protiv "srpskog nacionalizma" imala da bude glavni zadatak KPJ, naročito srpskih komunista u Srbiji. Uporedo s tim trebalo je pomagati svaki separatistički, antijugoslovenski i antisrpski nacionalistički pokret u Jugoslaviji [Peti prošireni plenum IK KI. 1925].Do kraja je koncept likvidacije Jugoslavije razrađen u odlukama IV kongresa KPJ [Drezden, 1928]. Jugoslavije je imala da ce raspadne na posebne nezavisne države - Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju; Srbija ce i ne pominje, dok će ce mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju, navodno, "anektirala" srpska buržoazija; tražila ce saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom [kao što ce na drugoj strani pružala podrška hrvatskim ustašama u Lici, 1932]. Kombinacije o broju "nezavisnih" država i uopšte o načinu i rezultatu raspada Jugoslavije stalno su ce potom menjale, ali se i 1934. godine još gleda na Srbe u Jugoslaviji van Srbije [a izričito i na Kosovu] kao na "okupatore" koje treba "prognati".(оригинал овде)

Oni se nisu promenili: Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam, potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i “razočarani birači?”

Magazin “Vreme”, broj 680

Stalno govorim sebi kako bi trebalo što manje politike da ima na mom bRlogu, ali u ovakvoj zemlji to je skoro nemoguće. Primetio sam da i drugi (IT) blogeri malo - malo, pa ubace neki politički post u blog. Jednostavno, u ovakvoj zemlji, nemoguće je da se normalna osoba skroz ogradi od politike.

Kako neko može da glasa za “čoveka” koji je dvadesetak dana ranije nagovestio ubistvo Zorana Đinđića? Nije toliko bitno čije je ubistvo nagovestio, bitno je da je tri nedelje pre atentata jednog državnika on indirektno najavio taj isti atentat. Kako neki “veliki srbi” mogu da glasaju za stranku čiji je predsednik hrvat (mada izvor nije baš pouzdan, ali ja ne znam ni jednog srbina koji se preziva Šešelj)? Mislim, daleko od toga da ja imam nešto protiv bilo kog hrvata, i nadam se da se niko neće naći uvređen jer mi zaista nije cilj da nekoga uvredim, ali svi oni koji uporno glasaju za SRS godinama pljuju po hrvatima i stalno pričaju kako su hrvati pretnja za nas srbe, a uporno glasaju za Vojislava Šešelja.

http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3×4E

Najava?

Ja sam, kao što se već zna, oduvek bio demokratski opredeljen (DS-LDP), ali u poslednje vreme sve više sebe pronalazim samo u politici LDP-a. Opet, daleko od toga da sam srbomrzac ili nešto slično, kako se često karakterišu simpatizeri i članovi LDP-a, ali realno: radikali su bili na vlasti devedesetih, i svi znamo kako nam je bilo. Od 2000. do sada su na vlasti DS-DSS-SRS i opet vidimo da je Srbija, iako je napredovala, još uvek daleko od Evropskih standarda i normalnog života. Hajde da probamo nešto treće, pošto vidimo da ovo do sad nije funkcionisalo najbolje.

Ljudi imaju mnogo predrasuda: Povezuju Čedu sa narkomanijom a niko nema dokaza o tome. Sada na internetu i ne može mnogo toga da se nađe jer kad ukucate “Čeda Jovanović narkoman” u Google, dobijete gomilu rezultata sa nekih foruma gde svi pričaju o tome a nigde izvora informacije. No, nije ni bitno, valjda znate moje stavove o drogama a to je da ako čovek ima jak karakter, onda neće da se navuče na drogu. A, ako je neko probao drogu onda to ne znači da je narkoman, isto kao što ne možemo reći za nekoga ko se jednom nedeljno mesečno napije da je alkoholičar. Čak me je i majka jednom pitala: “Zašto glasaš za te narkomane?” a ni sama nema pojma o bilo čemu kad su LDP, Čeda ili droge u pitanju. Propaganda na televiziji čini čuda.

http://www.youtube.com/watch?v=znmPMJnHRWM

Širi dalje!

Što se mene tiče, moj glas na ovim parlamentarnim izborima (11. maja) ide LDP-u, kao i na prošlim. Razmislite malo o tome kome ćete pokloniti svoj glas i, pošto SRS-DSS-NS ne vade Kosovo iz usta, razmislite da li vam je važnija teritorija od ljudi koji žive na toj teritoriji. Mislim da bi Srbija mnogo toga dobila (u ekonomskom pogledu) kad bi što pre ušla u EU, a onda se može opušteno zagorčavati život “nezavisnom Kosovu” tako što bismo, s jedne strane kao članica EU, blokirali sve što bi njima odgovaralo a nama ne, a s druge strane kao članica UN, zajedno sa Rusijom (dokle god Rusija ima interesa da bude na našoj strani), blokirali prijem Kosova u UN a samim tim i u većinu ostalih svetskih organizacija koje zahtevaju da država bude članica UN pre nego što dobije članstvo u njima.

33 zemlja koja je priznala Kosovo na iznenadjenje mnogih, nije Španija, ni Kina, ni Brazil ni Urugvaj - već Srbija. Ovaj pomalo šokantan akt naše Vlade upravo mi je dojavljen putem kontakata iz Prištine. Kako navodi Koštunicin kabinet i predstavnici ministarstva za Kosovo i Metohiju tom prilikom su objavili: “Dajte da i mi budemo ljudi, i poštujemo živote i onih oko nas. Dajte da jednom kažemo, Srbija je država koja je u dobrim odnosima sa svoji susedima i kojoj ne preti još jedan rat. Srbija je zemlja u kojoj mladi lepo žive, imaju priliku da putuju u druge zemlje, upoznaju druge kulture i stiču znanja koja će kasnije koristiti za razvoj sopstvene okoline. Kosovo ima cenu, ali se postavlja pitanje da li je ta cena veća od cene života 6,5 miliona ljudi.” U daljem tekstu se navodi da će Srbija i Kosovo raditi na uspostavljanju bilateralnih odnosa na najvišem nivou. Ulazak i izlazak iz zemlje biće moguć uz samo osnovna dokumenta a veliki pravoslavni praznici biti neradni dani i na Kosovu.

Postavlja se pitanje reakcije naroda u Srbiji koji još uvek Kosovo smatra svetom srpskom zemljom. Da li ćemo zbog linija u atlasu i ovog puta praviti koncerte od 300.000 ljudi ispred narodne skupštine, gde oni na bini neće pevati, ostaje da se vidi. Sve u svemu ja sam malo zbunjen, ali i ponosan na svoju administraciju što je ipak uspela da napravi iskorak u svom razmišljanju, da shvati da nije pitanje Kosova jednako pitanju stolice, već da je pitanje Kosova jednako pitanju života. Štaviše mislim da ću izaći na sledeće izbore. Konačno imam za šta da dam glas.

Стуб срама добио је ове недеље још имена. Прво су Канада и Јапан признали "независну државу Косова," а потом и Хрватска, Мађарска и Бугарска.Канадски министар иностраних дела, Максим Берније, показао је да може да машта на светском нивоу када је изјавио да "јединствене околности које су довеле до косовске независности значе да ово није ни по чему преседан."Максим, наравно, има право да мисли шта год хоће. Питање је хоће ли његови Квебежани исто тако да изјаве како су и они "јединствени" (па зар није свако, онда?) и одлуче да се "косовизују."Јапан, који је и даље под делимичном америчком окупацијом (после рата 1941-45) се нада да ће признање "допринети дугорочној стабилности у регији." Отимачина територије је дакле пут до стабилности. Сетите се само Манџурије.Јапански шеф дипломатије Масахико Комура је изјавио, "Наша земља има традиционално пријатељске односе са Србијом, и не желимо да признавањем Косова те односе нарушимо."Исто као што није била америчка намера да уништењем Хирошиме и Нагасакија наруши своја тарадиционално пријатељска осећања према јапанском народу. Шта је мало насиља међу истинским пријатељима?Да Комура-сан има имало части, набио би се на мач. Али ето, из ових признања је произашло и нешто корисно. Кар је Берније изјавила да се признањем "Косовије" Канада придружује "међународној заједници," нехотице је дефинисала ову досад небулозну флоскулу. Међународна заједница, дакле, је скуп земаља којима је заједничко да, кад Вашингтон каже "Скачи!" одговоре са "Хоп!" Признавање косовског чудовишта је лакмус-тест којим државе показују да ли су независне, или сателити Империје. О Мађарској, Хрватској и Бугарској нећу да трошим речи. Ове три земље су биле на страни "еуропских интеграција" на рачун Срба још када је тим процесом дириговао један аустријски каплар.

17. март 2004 - 17. март 2008.Како изгледа будућност Срба у "Независној држави Косова" показали су терористи УЧК пре четири године. Могу Хашим Тачи, Агим Чеку, Рамуш Харадинај и њима слични да причају колико им је воља о демократији, толеранцији и људским правима. Дела говоре више од речи.

Brinem se za Lončara.

Ko je Lončar? Ne znam da li umem dovoljno patriotski verbalno da objasnim, ali mogu patriotskom pantomimom. Četiri reči. Domaći film. Prva reč - najskuplja. Druga reč, skraćeni oblik glagola biti trećeg lica, samo što nije. Treća reč - vitalni organ bez kojeg nema života. Četvrta reč - država koja ide svima uskurac i misli da je to baš geo-političko-istorijska fora.

Pomoć prijatelja za četvrtu reč: najlepši vez ili rupa na persijskom tepihu Evrope, zavisi ko procenjuje vrednost, odnosno, štetu. (more…)

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Можда је претерано рећи да је било какав аргумент са Србофобима на Западу бескористан; ако ништа друго, ћутање док се слободно износе најцрње лажи, обмане, подметачине и измишљотине је грех против дужности и савести. Али не треба очекивати да се тиме много постигне; они који политику кроје су се већ давно определили, а с њима и медији, који су средство контроле становништва (не слажем се у много чему са Ноамом Чомским, али је његова синтагма "производња пристанка" савршен опис улоге медија на Западу). Представљање било какве алтернативне перспективе стандардној причи - о агресорским геноцидним Србима и њиховим невиним, немоћним жртвама које је окрутни Запад издао нечињењем па сад има према њима обавезу - је готово немогућ задатак. Они који кажу "па требало је да лобирамо" немају појма до које мере је Србофобија постала институција у англосфери. Сама антисрпска пропаганда је постављена тако да довођење у питање било којег детаља (а рупе у причи су довољно велике да се кроз њих провуче конвој теретних бродова) повлачи оптужбе за "негирање геноцида" и "српску пропаганду." Доказане измишљотине, клевете и лажи се третирају као службена истина, а њихово оспоравање као пропаганда и клевета. Отприлике по истом принципу по коме су границе БиХ или "Косова" недодирљиве, али границе Србије може да гази ко год хоће. Или када је напад на америчку амбасаду најгрубље кршење међународног права, али окупација и одвајање Космета није. Ево типичног примера. Британски "Гардијан" (који у интернет-секцији "Коментар је слободан" објављује и понеки поглед који се не слаже са званичном причом) је 26. фебруара одлучио да на паролу са једног плаката српских демонстраната - "Косово је Србија, питајте било ког историчара" - одговори тако што је питао "историчара" Ноела Малколма.Малколм, сарадник професионално србождерског "Босанског института", аутор је "Кратке историје Босне" и "Кратке историје Косова," малтене службених памфлета који се могу наћи у свим књижарама на Западу, а по којима су Срби у БиХ и на Космету увек били уљези, разбојници и убице, а невини добронамерни анђеоски "Бошњаци" и "Косовари" њихове жртве. Српски историчари и академици, у дијапазону од Срђе Трифковића до Алексе Ђиласа, осудили су Малколмову "историју" као најцрњи фалсификат, измишљотине и малициозну пропаганду.Дабоме, Малколм тврди да је Косово било под "српском окупацијом" само пар векова, да су Срби ту увек били мањина, и да је ова покрајина била једнака републикама у бившој СФРЈ, па је тако њено отцепљење легално и легитимно. Неколико дана касније, Малколму "одговара" извесни Дејан Ђокић, историчар на универзитету у Лондону. Каже, "није да се не слаже са Малколмовим оспоравањем српских националистичких митова," али ето, Малколм није у праву што се тиче неких детаља... и онда оспорава скоро сваки Малколмов навод! Ево у чему је проблем. Ако је Ђокић у праву, и чињенице оспоравају Малколмову "историју," зашто се онда слаже са Малколмовим "оспоравањем националистичких митова" (српских, али не албанских - њих Малколм у потпуности подржава)? Ето, бива, човек лаже, али у најбољој намери, је ли...Ово је чувена "Да, али..." одбрана, која је у ствари гора од саме пропаганде коју наводно напада. Није Ђокић једини који овако греши; исту причу причају и "демократски" пост-петооктобарски владари Србије, па и глобалистички оријентисани новинари и коментатори у којима је још остала клица достојанства па не могу да у потпуности сваре Малколмову верзију историје. Сви они верују да је неопходно да се успостави кредибилитет у очима Запада тако што ће се пристати на суштину србождерске тезе, а онда се критикују детаљи.На пример, "јесте да је Милошевић био крволок, беспризорни диктатор, масовни убица, агресор и тлачитељ Албанаца, али ето, Србија ипак није заслужила да буде бомбардована." Парафразирам сада, али то је то. Па какав је то аргумент, побогу?! Кад га чује неко ко о Балкану појма нема, не само да не мисли да Србија није заслужила бомбардовање, већ је у искушењу да мисли - попут Соње Бисерко - да је Србија требало да се окупира и "денацификује"!Слични примери су: "Али Срби су збацили злог геноцидног Милошевића са власти, ми смо сада демократија, отимање Косова само помаже Радикалима, зашто нам то радите?" и "Јесте да су на Косову српске снаге починиле етничко чишћење и грозне злочине против Албанаца, али шта се десило Србима, црквама, резолуцији 1244..."Оваква врста "аргумента" је сама по себи апсурдна, јер прихватање тезе ("да") унапред дезавуише критику ("али"). Одговор који се малтене сваки пут упућује оваквој "одбрани" је предвидив и у суштини логичан: "Ако и сами признајете да сте злочинци, убице, итд. онда сте ово и заслужили, и немате право да се сад жалите. Како вас није срамота!" Интернет-коментатор Џеред Израел је пре неколико година писао о овом феномену "обавезне увреде," у контексту западних коментатора који обавезно садрже неку лаж, клевету или критику на рачун Срба, чак и када се на први поглед чине благонаклони. Ово је до те мере укорењено да се обавезна увреда налази чак и у извештајима који немају везе са политиком. Кад се пише о тенисерима, на пример, увек се провуче прича о злом Милошевићу који је почео четири рата и присилио доброћудну и правдољубиву међународну заједницу да Србију бомбардује. Успут буди речено, санкције се никад не спомињу - за економску и социјалну кризу је једино и искључиво крив Милошевић.Е сад, једно је што тако пишу о нама они којима хлеб зависи од подршке "хуманитарним интервенцијама," или које издашно дотирају разне "албанске лиге," или који су уложили позамашан политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице, па не могу да га повуку чак и да хоће. Али кад ми сами прихватамо суштинске неистине о нама, и тиме унапред губимо сваки аргумент против лажи, клевета и најгоре пропаганде виђене на свету од четрдесетих година прошлог века, онда је то заиста срамотно и тужно.Једно је рећи "Ми саосећамо са страдањем албанских цивила на Космету; они су, као и ми, били жртве НАТО бомби - сетите се само избегличких колона код Ђаковице и у Кориши - и манипулације и насиља ОВК." Ништа у томе није неистина. Али кад се каже "Српска војска и полиција су чиниле злочине над албанским цивилима" (као шта, на пример, "масакр" у Рачку?) онда после тога ништа не може да се каже. Присетимо се да је сам рат злочин (ту су онда ОВК и НАТО јасни кривци). Скоро сваки сукоб између државних власти и терориста у свету има за последицу невине цивилне жртве; терористи управо на то и рачунају. Зато тероризам и јесте тако гнусна појава. Небулозном изјавом оваквог типа - којом се оставља утисак да су ти (наводни) злочини били уобичајени, распрострањени, малтене систематски, а управо то потенцира како албанска тако империјална пропаганда - амнестира се НАТО, ОВК, и све што се десило на Косову од 1999. наовамо: спаљене цркве, разорене манастире, стотине хиљада избеглих и хиљаде убијених и масакрираних Срба, окупацију, противзаконито отимање Космета..."Да, али" одбрана у ствари и није одбрана, већ медвеђа услуга свакоме ко се бори за истину о трагичним и суровим сукобима деведесетих. Једино што се њом брани је лаж.

Вилијам С. Линд, Antiwar.com28. фебруар 2008.Да постоји химна за Балкан, то би био хит из педесетих, "Будалама се жури где је анђеле страх." Најновије балканске будале су САД и ЕУ, које су пожуриле да признају оно што премијер Србије Војислав Коштуница с правом назива "лажна држава Косово." Зашто лажна? Зато што не постоје Косовари, већ само Срби и Албанци. И једни и други хоће да уједине Косово са својом земљом, историјском Србијом или Великом Албанијом. Самостално Косово има рок трајања под-атомске честице. То што су САД и ЕУ отеле Србима историјску отаџбину је и злочин и грешка. Злочин, пре свега, зато што нико, чак ни УН, нема право да распарчава суверену државу, а друго, зато што је прича којом се правда то безакоње лаж. Званично оправдање је да су Срби, под Слободаном Милошевићем, етнички чистили Косово од Албанаца. Али, немачки судови су установили да није било етничког чишћења на Косову док НАТО није почео да бомбардује Србију. По почетку ничим изазваног напада НАТО на Србију (дивни мали рат госпође Олбрајт), Срби су Албанце оставили на прагу Алијансе као логистичко бреме. То није било баш сасвим лепо, али када сте мала земља која се бори против целе силе НАТО, довијате се како знате. Иронија је у томе да, после капитулације Србије када је Русија повукла своју подршку, НАТО није ни трепнуо док су Албанци етнички чистили Косово од две трећине тамошњих Срба. У међународним односима, грешке су горе од злочина. Две од грешака садржаних у признању Косова ће вероватно имати последице. Прва је стварање иреденте, које гарантује нови рат на Балкану. Србија никад неће прихватити отимачину једне од својих покрајина. Као Француска после 1871, њена целокупна политика биће усмерена на враћање отетог у првом повољном тренутку. Друга грешка је у даљем вређању Русије, преко којег овај пут Москва не може да пређе. Ако САД и ЕУ не виде дух 1914, Русија и Србија га итекако виде. Чињеница да је Русија тада кренула у рат да заштити Србију ствара притисак да то поново учини. У супротном ће Путинова власт да изгледа слаба и на домаћем и на иностраном пољу.Мада Вашингтон и Брисел одбацују сваку помисао на то, Русија и Србија итекако имају војне опције. Герилски напади на европске и америчке трупе и полицију у српским деловима Косова вероватно ће почети самоиницијативно, ниског интензитета. Није тешко организовати снајперске заседе и импровизоване мине. Београд увек може да ескалира кријумчарењем противоклопних мина, двонаменских РПГ оруђа и снајперских пушака, као и специјалаца како би се то оружје ефикасно употребило. Ако Европа одговори економским мерама против Србије, Русија сада има довољно петро-долара да економски подржи Београд. Ако НАТО запрети новим бомбама, Русија може да одговори слањем противавионских јединица и опреме у Србију. Прошли пут када је НАТО бомбардовао Србију, Русија је била превише слаба да одговори. То сада није случај, нити је председник Путин на продају као што је Јелцин био. Последња ствар која свету треба тренутно је нови рат на Балкану, где би НАТО и Русија били међусовно супротстављени. Има ли шансе да се на овог пса врати ланац? Мислим да има, ако би Вашингтон и Брисел повратили макар мало осећаја за реалност. Могли би да ураде оно што је Бизмарк урадио 1878 и сазову конференцију на којој би се договорило решење с којим би све стране могле да се сложе, чак и ако нико с њим није претерано задовољан. Једно од могућих решења би била подела Косова између Србије и Албаије, где би се Србији надокнадио губитак дела Косова српским територијама у БиХ. Чињеница да су и БиХ и Косово лажне државе би олакшала такав договор. Као што ЕУ већ зна, одржавање лажних држава много кошта и нема му краја. Будалама се жури, али су некад и будале довољно паметне да стану и учине корак назад. Ако ме чују у Берлину, нека размисле. Берлински Конгрес 2008. би могао да спречи рат у Европи баш као и његов претходник из 1878. (превод: СивиСоко)

Овако вели Брана Црнчевић у Гласу Јавности, апропо ”невладиних собарица демократуре”:Истина да победници пишу историју никад није оспорена. Али, нека је победници пишу сами. Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место.... Тешко је бити Србин који истовремено верује у Бога и Америку. Америка није прва светска империја којој неће успети да замени Бога.Не слажем се само у једном. На које ”победнике” мисли? Ови што су измислили ”републику Косова” и признали је, нису победници. Односно, победници су таман колико и Османско царство, Аустро-Угарска и Трећи Рајх, пређашњи спонзори албанске доминације на том простору. Сви су они хтели да затру Србе. А ето, Срби и даље постоје, а где су сада све те моћне и победоносне царевине?

Srbija je nezrela država. Njene nezrele političare bira politički nezreo narod. Nakon što je jedini čovek s vizijom zauvek ućutkan, Srbija je ponovo krenula ubrzanim koracima. (more…)

Ево зашто не оправдавам уништавање имовине, чак и кад је државна, чак и кад припада држави која је починила агресију, окупирала и признала ”независност” једног дела друге државе: то је спуштање на њихов ниво.Али да та држава може још и ниже, показује њена реакција. Стејт департмент је ”бесан” због штете на својој београдској тврђави. Шон Мекормак, портпарол америчке дипломатије (ха!) изјавио је за Глас Америке следеће:Нас занима политички дијалог са владом Србије. ЕУ занима политички дијалог са владом Србије. Јасно је да постоје разлике око нашег деловања на признању Косова, и деловања других на признању Косова. О томе можемо да разговарамо. Али ништа од тога не може да оправда подстрекивање насиља.Мало морген! Ни САД ни ЕУ никакав ”политички дијалог” не занима. Још колико јуче су говорили да је ”време за причу прошло,” кад су признавали Независну државу Косова (НДК). И о каквим је ”разликама” реч? О каквој ”расправи”? Не знам шта су мислили младићи који су бацили молотовљев коктел на америчку амбасаду, али ми се све чини да је њихово деловање било облик политичког дијалога о разликама и неслагању са деловањем америчке владе, на начин који су управо од Американаца научили да је исправан. Јер, кад год Вашингтон има разлике и неслагања са другом државом, народу те државе не следују печени фазани, већ бомбе, блокаде и окупација. САД посегне за насиљем, а онда се жали кад жртва узврати сличним методама?! Да поновим, паљење амбасаде је у принципу погрешан чин. Али шта онда рећи за овај протест Стејт департмента? Зар немају баш нимало образа? Како их није срамота?

Ел’ сте видели пичвајза? А ел’ сте знали да ће га буде? Хе, хе, хе. Тачка.

Дакле, ја данас нисам ишао да „браним Косово“ и да тражим „да ми га врате“. Па како да тражим нешто што су људи поштено платили?! Него, није то разлог што блогујем, већ сплет српских апсурдности.

У мирним протестима данас у Београду се окупило неких 150.000 и нешто више душа са свих страна Србије. Данас су аутобуске станице добро пословале, а ни наплатни пунктови на аутопуту нису оскудевали у приливу. Чудо једно штага раје било тамо, глед’о ја на телевизор. Баш је било оно, Миле, до јаја. Ко деведесет и неке.

И тако били ти мирни протести, било доста ликова на бини, чак су и Нолета исполитизовали ови штакори из државне управе. Кад сам већ њега поменуто, Шумадија је јуче избила на треће место, а Ноле, пошто се поклонио преварантима, морао је да спадне на четврто. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (један коментар) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Скандал, Филозофија.

Повезани записи Овде је крај пута (6) Одлази (0) Још једно дрво мање (2) Непажња, неодговорност или немар? (10) Погурајмо „Intruder“ да стигне на EMA (5)

Карикатура: Стив Бел, Гардијан(хвала Нилу Кларку)

Као што се могло и очекивати, проглашење албанске државе "Косова" изазвало је праву буру међу Србима. Једни сежу за "кралско све оружје" па би у кумите, други би да буду "мудри" па не таласају. (Ови што честитају Хашиму и Агиму и нису Срби, па се на њих и не обазирем.)Онда прочитам најновији текст Ђорђа Вукадиновића, "Дан после":Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других "мудрости" којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали "изолацију" – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.Шта хоћу да кажем? Само то да увек постоје неки избори и да су они често мучни и тешки. И да никада не можемо бити сасвим сигурни куда ће нас који пут одвести. И да оно што се чини(ло) као „прагматизам“ и „реализам“ 1389, 1804. 1914. или 2008. није и не мора бити увек најбоље решење. Паметнима доста.

Што нам је усуд, па имамо занимљиву историју. Није нам ђаво дао мира после 1912, кад се после пет векова српска труба с Косова чула, већ очас ударише Бугари, па Аустрија, па онда краља Александра спопаде идеја ”Југославије” (што смо се с тим усрећили...). Ништа од те земље не би до јада и чемера; чак је и на јадан начин скончала, кад је Хитлер избрисао с мапе 1941. Е да би нам од 1945. надаље Титова СФРЈ било исто толико срећна и благородна. (Да не буде забуне, ово је најцрњи сарказам). Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.

Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vođeni silom kuda i nećemo.

Danilov učenik (XIII-XIV vijek)

Na ovu situaciju nemam drugi komentar osim gore navedenih riječi koje govore dovoljno o onome što mislim i osjećam.

Studentska organizacija Univerziteta u Banjoj Luci danas u 12 časova poziva na miran i dostojanstven protest. Da li mi možemo u poniženju pronaći dostojanstvo? Nadam se da možemo.

Zloćka

Evo, i ja da prokomentarišem nešto na temu Kosova i proglašenja jednostrane nezavisnosti istog. Već dugo vremena sam bio za što ranije rešavanje statusa Kosova, jer kad god se našim političarima pomene rešavanje nekog problema u državi, odgovor bi glasio: “bla bla bla Kosovo, bla bla bla.” Jednostavno se ni na jednom problemu u ovoj državi nije radilo, osim ako to nema veze sa Kosovom. A ni tad nisam siguran da se radilo na rešavanju problema.

S druge strane, nije mi svejedno. Ne zbog Kosova kao južne “srBske” pokrajine, niti sam jedan od onih koji viču “Kosovo je Srbija,” već zbog dvostrukih standarda koje primenjuje zapad, prvenstveno SAD i EU, i zato što krše povelju UN u kojoj se garantuje teritorijalni integritet međunarodno priznatim državama. Iskreno, voleo bih da nezavisnost Kosova bude samo početak i da sada sve autonomne pokrajine u svetu koje žele, same proglase nezavisnost, kao npr. Baskija u Španiji. Sad, što se Republike Srpske tiče, tu nisam siguran kakvo je stanje, jer (barem koliko ja znam) ona nije autonomna pokrajina kao što je Kosovo (bilo), ali bilo bi lepo da i oni proglase nezavisnost. Kad može Kosovo, što ne mogu i ostali?

Možda će se neki začuditi zbog ovog unosa na bRlogu, jer sam ja oduvek bio liberalno politički orijentisan. I dalje sam. Ja i dalje kažem da Evropa nema alternativu, 100% sam za evropske integracije Srbije, i dalje sam za brzo rešenje Kosovskog pitanja (koje po svemu sudeći i dalje nije gotovo), makar to bila i nezavisnost, ali molim lepo: neka ista pravila važe za sve na ovom svetu - bez dvostrukih standarda! Čak bih se pridružio i demonstrantima u Beogradu, ali pošto čitam da je bilo nereda, neću. Neću da protestujem sa istim ljudima koji umesto da mirno protestuju to rade ovako:

Demonstranti su uzvikivali “Kosovo je Srbija”, “Ne damo Kosovo”, “Spasi Srbiju i ubi se, Koštunice”, “Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji”, pevali “Tamo daleko” i nosili zastave Srbije i zastavu četničkog pokreta. Takođe, skandiraju ime bivšeg lidera bosanskih Srba i haškog optuženika Ratka Mladića.

(izvor: Mondo)

Štaviše, ne znam ni da li ću sutra ići u (višu) školu. Ne želim da me negde presretne grupa divljaka i da pomisle da sam jevrej albanac zato što imam dredove (znam da nema nikakve logike, ali ko će razumeti kako njihov mozak funkcioniše?), kao npr. ovi:

http://www.youtube.com/watch?v=IVGNY8a3NNc

Толико о ”међународној заједници.” И европским вредностима, људским правима, владавини закона, принципима, повељама, резолуцијама... да не стављам сад наводнике, ништа се не би видело од њих.Републике СФРЈ су 1991. тражиле од ЕУ-у-настајању да пресуди о њиховом међусобном сукобу. ЕУ је то и урадила, тако што је потпуно одбацила југословенске законе и међународно право и прихватила формулацију Бадентерове комисије по којој су републичке границе државне. Срби који су потом успели да опстану западно од Дрине мислили су да им права гарантује Дејтонски споразум; од 1995. до данас, тај споразум ”међународна заједница” крши малтене свакодневно, скоро искључиво на српску штету (ту и тамо и на хрватску). О операцији ”Савезничка сила” (која се код нас често погрешно назива ”Милосрдни анђео”) нема шта више да се каже: класична оружана агресија, заснована на ла�