Od onog, filmskog, obračuna u predgrađu Zagreba, ranjavanja Sretka Kalinića i hapšenja Miloša Simovića javnost i mediji ne prestaju da se bave njima. „Simović i Kalinić u žiži“, samo je jedan od pregršt naslova koji ako nije najbolji, onda je sigurno najtačniji. Ne da su ova dva „zemunca“ u žiži nego u ove vrele i kišne letnje dane, kad je sretnih vremena sa naslovnih stranica virio miš iz brašna, žilet iz hleba ili drekavac iz kule Nebojša, umnogome olakšavaju posao urednicima. Naslovi se pišu sami.
Kalinić tako optužuje Simovića, navodno njegovu ženu, ali i samog sebe pričama kako je ubijao, sekao i mleo svoje kompanjone iz zločinačkog udruženja. Simović je, pak, „pucao da bi bio uhapšen“, „zna ko je ubio Ćuruviju“, „traži status svedoka saradnika“, piše pisma državnim organima ili im preko advokata poručuje svašta nešto, svađa „Politiku“ sa BIA, spasava Tomislava Nikolića od svilenog kumovskog gajtana, „optužuje Bojovića za plan o atentatu“, a sve češće „zna političku pozadinu ubistva Đinđića“. Da je malo stariji, rekli bi cinici, možda bi se osmelio da otkrije i Kenedijevog ubicu i kaže nam šta je stvarno Nemanja rekao Filipu Barbarosi kad ga je, ono davno, ugostio.
Kontraverze
Dakle, ima ovde svega i svačega, dimi kao što rekosmo na sve strane, pa možda zbilja ima i neke vatre. Problem je samo što dok jedni tu vatru tarkaju, drugi u nju duvaju, a treći ili četvrti u nju pljuckaju ili je posipaju vodom. Ima, svakako i onih, koji bi se rado posuli pepelom, ali, njega će tek biti.
I sad u čitavoj ovoj igri oko i sa vatrom treba biti pametan i videti šta je istina. Ko govori tu istinu. Ima li još nekih dokaza osim „majke mi“ nekoga ko je osuđen na 40 godina robije i ko se sedam godina krio od pravosudnih organa. Ili, Bože oprosti, oni od njega, pošto nije mali broj onih koji upućuju ne baš blage kritike na više policijskih i pravosudnih garnitura, ne samo Srbije.
Pa se tako može pročitati da su Pročitaj ceo tekst
